Катехон

Катехон^[а] или катехоничка концепција (од грч. τὸ κατέχον — „онај који задржава” богословски и политички је појам, који коријене има у хришћанској есхатологији: историјски субјекат, по правилу, једна или више држава, са мисијом да спријечи коначни тријумф зла у историји и долазак Антихриста.

Поријекло термина и појма

Поријекло термина и појма води до ријечи апостола Павла у Другој посланици Солуњанима, гдје говори о немогућности краја свије све док се она који сада кочи не „уклони онај који сад задржава” (2. Сол. 2:7).

У православној традицији, тумачење ријечи апостола Павла имало је различита значења. Јереј Данил Сисојев даје три главне опције:^[1]

Прво тумачење, заслужно Јовану Златоустом и које дијели Теофилакт Охридски: Катехон — Руска Империја, спрјечавајући дивље зло и безвлашће снагом државног закона.
Друго тумачење, такође познато по Јовану Златоустом, које прихватају Теодорит Кирски и патријарх константинопољски Фотије: Катехон је благодат Светог духа, која ће бити одузета људима због опште горчине и оскудјевања у љубави.
Треће тумачење, која припада преподобном Јефрему Сирином и Јовану Дамаскину, повезује ове ријечи са Божијом дефиницијом проповиједања Јеванђеља по цијелом свијету, које мора претходити крају свијета.

Руска политичка филозофија

Концепт катехона почео је да се активно развија у руском православном богословљу и историозофији у руској емиграцији 20. вијека, у монархијским круговима Руске заграничне цркве, а односио се првенствено на руску монархију која је пропада у мају 1917. године.^[2] Ова посљедња околност протумачена је као назнака да се свијет налази на непосредном прагу владавине Антихриста.

Раније је најдетаљнији приказ овог концепта обрађен у књизи Јакова Иљашевича „Отац Јован Кронштатски” (Београд, 1938), објављена под псеудонимом И. К. Сурски (по селу Сура, гдје је Јован Кронштатски рођен). Књига у цјелини имао хагиографски карактер и цитира сљедеће ријечи као извод из проповједи Јована Кронштатског, првобитно објављене у књизи „Нове ријечи изговорене 1902. године”^[3]:^[4]

Да, посредством Суверених Лица Господ чува добро Царство земаљско и посебно чува благо свијета Цркве Своје, не допуштајући да је надвладају безбожна учења, јереси и расколи, — а највећи злодјела свијета, који ће се појавити у посљедње вријеме, — антихрист не може се појавити међу нама због самодржачке моћи која спутава неуредно колебање и апсурдно учење безбожника. Апостол каже да се антихрист неће појавити на земљи док постоји самодржачка власт.

Концепт се касније развио под утицајем припрема за прослављање императора Николаја II и других светих Царских мученика,^[5] које је извршила РПЗЦ 1981. године. Крајем 1980-их и почетком 1990-их, због политике перестројке и гласности, радови на ову тему масовно продиру у Совјетски Савез. Идеја о руском православном цару као катехону проширила се и међу дијелом вијерника и свештенства Руске православне цркве.

Катехоничка концепција заузима значајно мјесто у историозофијској књизи „Самодржавље духа”,^[6] први пут објављена 1994. у Русији са потписом митрополита санктпетербуршког и ладожког Јована. Катехоном се назива руски православни цар^[7] или руска држава.^[8]

Јереј Данил Сисојев, који је активно критиковао виђење руског цара као катехона, признао је да се међу православним монархистима „ова изјава сматра готово самоочигледним аксиомом”.^[1]

Руски филозоф Александар Дугин је 1997. говорио о катехону, схватајући под њим Русију као Трећи Рим, Свету Рус и „геополитички ковчег”.^[9]

Напомене

^ Термин је неологизам.

Референце

^ ^а ^б Сысоев, Даниил (2000). „Богословские соблазны монархического движения”. Православный журнал Благодатный огонь (на језику: руски). 4. Приступљено 22. 10. 2023.
^ Кашеваров, Анатолий Николаевич (2013). „Духовное состояние западного мира в восприятии идеологов и публицистов Русской Зарубежной Церкви 1950–1970-х гг” (PDF). Новейшая история России. 1: 105—115. Приступљено 22. 10. 2023.
^ Кронштадтский, Святой праведный отец Иоанн. „Слово на день рождения Благочестивейшего Государя Императора Николая Александровича”. Русская народная линия (на језику: руски). Приступљено 22. 10. 2023.
^ Сурский, И. К. (1938). Отец Иоанн Кронштадтский (на језику: руски). 1. Белград.
^ Алферьев, Евгений Евлампиевич ⋅ (1983). Императоръ Николай II какъ человѣкъ сильной воли (на језику: руски). Джорданвилль. стр. 86—87.
^ Иоанн, митрополит Санкт-Петербургский и Ладожский (1995). Самодержавие духа: очерки русского самосознания (на језику: руски). Изд-во Царское Дѣло. ISBN 978-5-7624-0003-9. Приступљено 22. 10. 2023.
^ Иоанн, митрополит Санкт-Петербургский и Ладожский (1995). Стояние в вере: очерки церковной смуты (на језику: руски). Издательство «Царское дело». ISBN 978-5-7624-0010-7. Приступљено 22. 10. 2023.
^ Душенов, Константин Юрьевич, ур. (1996). „Тайна беззакония”. Пастырь добрый: венок на могилу митрополита Иоанна (на језику: руски). Царское дело. ISBN 978-5-7624-0015-2. Приступљено 22. 10. 2023.
^ Дугин, Александр (1997). „Катехон и революция”. Тамплиеры пролетариата: национал-большевизм и инициация (на језику: руски). Арктогея. ISBN 978-5-85928-017-9. Приступљено 22. 10. 2023.

Додатна литература

Саркисян, А. Р. (2021). „Предыстория Катехона. Постановка вопроса и методологическая основа его изучения”. Церковь и время (на језику: руски). Научно-богословский и церковно-общественный журнал. 3 (96): 90—114. ISSN 2221-8246.
Федяй, И. В. (2021). „Понятие «Катехон» в контексте цивилизационной миссии России”. Ур.: Мармазовой, Т. И.; Фоменко, М. В. Цивилизационная миссия России: к 300-летию провозглашения Российской империи : Сборник статей по итогам Международной научно-практической конференции, Москва, 20 мая 2021 года (на језику: руски). Москва: Общество с ограниченной ответственностью «Русайнс». стр. 376—381.

Спољашње везе

Соловьёв, Роман (22. 10. 2013). „Толкование понятия «удерживающий» (ὁ κατέχων) (2 Фесс. 2:7) : Московская духовная академия”. old.mpda.ru (на језику: руски). Официальный сайт Московской духовной академии. Приступљено 22. 10. 2023.
Десницкий, Андрей Сергеевич (9. 6. 2021). „Тайна беззакония и удерживающий (2 Фес. 2:7)” (на језику: руски). Приступљено 22. 10. 2023.

[1] Термин је неологизам.

[Благодатный_огонь-2] а ^б Сысоев, Даниил (2000). „Богословские соблазны монархического движения”. Православный журнал Благодатный огонь (на језику: руски). 4. Приступљено 22. 10. 2023.

[3] Кашеваров, Анатолий Николаевич (2013). „Духовное состояние западного мира в восприятии идеологов и публицистов Русской Зарубежной Церкви 1950–1970-х гг” (PDF). Новейшая история России. 1: 105—115. Приступљено 22. 10. 2023.

[4] Кронштадтский, Святой праведный отец Иоанн. „Слово на день рождения Благочестивейшего Государя Императора Николая Александровича”. Русская народная линия (на језику: руски). Приступљено 22. 10. 2023.

[5] Сурский, И. К. (1938). Отец Иоанн Кронштадтский (на језику: руски). 1. Белград.

[6] Алферьев, Евгений Евлампиевич ⋅ (1983). Императоръ Николай II какъ человѣкъ сильной воли (на језику: руски). Джорданвилль. стр. 86—87.

[7] Иоанн, митрополит Санкт-Петербургский и Ладожский (1995). Самодержавие духа: очерки русского самосознания (на језику: руски). Изд-во Царское Дѣло. ISBN 978-5-7624-0003-9. Приступљено 22. 10. 2023.

[8] Иоанн, митрополит Санкт-Петербургский и Ладожский (1995). Стояние в вере: очерки церковной смуты (на језику: руски). Издательство «Царское дело». ISBN 978-5-7624-0010-7. Приступљено 22. 10. 2023.

[9] Душенов, Константин Юрьевич, ур. (1996). „Тайна беззакония”. Пастырь добрый: венок на могилу митрополита Иоанна (на језику: руски). Царское дело. ISBN 978-5-7624-0015-2. Приступљено 22. 10. 2023.

[10] Дугин, Александр (1997). „Катехон и революция”. Тамплиеры пролетариата: национал-большевизм и инициация (на језику: руски). Арктогея. ISBN 978-5-85928-017-9. Приступљено 22. 10. 2023.

[а]