Инвазија у Заливу свиња

Инвазија у Заливу свиња
	Део Хладног рата
	; Совјетски тенк Т-34 у музеју посвећеном америчкој инвазији
Време	15. април – 19. април 1961.
Место	Залив свиња, јужна Куба
Исход	победа снага кубанске владе
Сукобљене стране
снаге кубанске владе	кубанске избеглице које су обучавале САД
Команданти и вође
Фидел Кастро; Арналдо Очоа Санчез; Че Гевара	Грајстон Линч; Пепе Сан Роман; Ернеидо Олива
Јачина
25.000 кубанских војника; 9.000 полицајаца; 200.000 паравојних снага	1.500; 8 бомбардера Б26
Жртве и губици
176 мртвих; 4.000 рањених	115 мртвих; 1.189 заробљених; 2 бомбардера Б26

Инвазија у Заливу свиња је био покушај инвазије наоружаних кубанских избеглица у јужној Куби који су планирале и финансирале Сједињене Државе са циљем збацивања владе Фидела Кастра 1961. и означила је врхунац америчких акција усмерених против Кубе. Америчко-кубанске тензије су започеле када је Кастро збацио режим генерала Фулхенсија Батисте 1. јануара 1959. Ајзенхауерове и Кенедијеве администрације су оцениле да се Кастрово кретање према Комунистичкој партији не може толерисати и кренули су да га збаце. Ипак, покушај инвазије је неславно прошао и постао је велика међународна срамота за Кенедијев режим. Резултујући фијаско је био проучаван као идеалан случај "групног" доношења одлука. Други, а посебно Американци пореклом са Кубе, су видели овај проблем као политичку одлуку Кенедијеве администрације да се реши досадних кубанских избеглица. Овај догађај се одразио на исходе избора пошто је велики број Кубано-Американаца изабран у амерички Конгрес и успоставио постизборне прилике који су ишли у корист Републиканској странци.

Током дебати у Савету безбедности Уједињених нација, кубански покушај да се осуди америчка инвазија није прошао због вета Сједињених Држава. Директна војна интервенција од стране САД са циљем збацивања кубанске владе ће изазвати међународне протесте против „мешања у унутрашња питања стране државе“, уобичајених у атмосфери Хладног рата. Неуспех да се оправда америчко мешање на основу међународног права је ризиковао провоцирање геополитичке освете од стране Совјетског Савеза, посебно у Трећем свету.

Дана 17. фебруара 1961, Кенеди је упитао своје саветнике да ли би свргавање Кастра могло бити повезано са испорукама оружја и да ли би могло бити могуће тврдити да су праве мете били модерни авиони-ловци и ракете које су угрожавали америчку безбедност. Међутим, у то време, Куба је поседовала совјетске тенкове, артиљерију и пешадијско оружје; њено ваздухопловство се састојало од лаких бомбардера B-26, Хокер Си Фурије (брз и ефикасан, иако застарео, ловац-бомбардер са пропелерима) и ловце T-33 који су остали од Батистиног ваздухопловства.

Припреме

Ција је почела да регрутује и обучава кубанске избеглице за време Ајзенхауерове администрације, како су се тензије између Вашингтона и Хаване затезале, месецима пре него што су нарушени дипломатски односи са Кубом у јануару 1961. Ипак, није Ајзенхауер био тај који је прогурао план, већ потпредседник Ричард Никсон. Никсон се након тога увек плашио да ће његова умешаност и одговорност за неуспех испливати. Ција је у почетку била уверена да је способна да збаци Кастра, имајући искуста у уклањању других страних влада као што је случај иранског премијера Мохамеда Мосадика 1953. и гватемалског председника Хакоба Арбенза Гузмана 1954. Ричард Бисел, један од тројице помоћника Алена Дулеса, је био шеф „Операције Запата“.

Првобитни план је захтевао искрцавање избегличке бригаде у близини старог колонијалног града Тринидад, који се налазио у централној провинцији Санкти Спиритус приближно 400 km југоисточно од Хаване у подножју планина Ескамбрај. Избор Тринидада је обезбеђивао бројне могућности да ће избегличка бригада моћи искористити то у своју корист током инвазије. Становништво Тринидада је било углавном против Кастра, а тешко приступачне планине изван града су обезбеђивале подручје операција где би се инвазионе снаге могле повући и покренути герилску кампању ако искрцавање не би кренуло како је очекивано. Кроз 1960, растући редови Бригаде 2506 су обучаване на локацијама као што су јужна Флорида и Гватемала за искрцавање на плажи и могуће повлачење у планине.

Према Кенедијевим наређењима, критични детаљи плана су промењени, а тиме су уклоњене биле какве шансе за успех без америчке помоћи. Кенеди је наводно био под утицајем неких у Стејт Дипартменту, укључујући старог кубанског помоћника Вилијама Виланда, блиског пријатеља Самер Велес. Виланд, који је био присутан током Батистиног успона на власт 1933, је био у Колумбији када је Кастро био укључен у Боготазо и такође је подржавао ембарго на испоруку оружја Батисти. Ови измењени детаљи су укључивали промену зоне искрцавања Бригаде 2506 на два места у провинцији Матанзас, 202 km југоисточно од Хаване на источном крају полуострва Запата у Заливу свиња. Искрцавање би се одвило на плажама Гирон и Ларга. Ова измена је ефикасно одсекла везу са побуњеницима у Ескамбрајском "Рату против бандита. Кастрова влада је била упозорена од стране агената КГБ-а Освалда Санчеза Кабрере и „Арагона“, који су редом умрли насилном смрћу пре и након инвазије.

Инвазија

Дана 17. априла 1961, три лета лаког бомбардера Б-26 носећи ознаке Револуционарног ваздухопловства су бомбардовала кубанске аеродроме Сан Антонио де Лос Бањос, међународни аеродром Антонио Масео и аеродром код Сијудад Либертада. Операција Пума, шифровано име дато офанзивним против-авионским нападима на Кубанске револуционарне снаге, је захтевала дводневне ваздушне нападе широм острва да би се ефикасно уклонило кубанско ваздухопловство, обезбеђујући да ће комплетну ваздушну надмоћ Бригаде 2506 пре стварног искрцавања у Заливу свиња. Ово није успело јер ваздушни напади нису настављени како је првобитно планирано - било је ограничено одлукама највиших нивоа америчке владе. Кастро је такође имао сазнање о инвазији и склонио је авионе на безбедно.

Од авиона Бригаде 2506 који су се постројили ујутро 15. априла, један је имао задатак да обезбеди ЦИА изговор за инвазију. Модификованом двоседу Б-26Б који је коришћен за ову мисију је пилотиран капетан Марио Зунига. Пре полетања, поклопац једног од два мотора авиона је уклоњен од стране техничара, пуцано је на њега, а затим је враћен да би се добио утисак да је на авион пуцано са земље током његовог лета. Капетан Зунига је полетео из базе Никарагви у нисколетећу мисију која ће га одвести до најзападније кубанске провинције Пињар дел Рио, а затим на североисток према Ки Весту, Флорида. Када је био изнад острва, капетан Зунига се нагло подигао на висину на којој би га могле детектовати америчке радарске инсталације северно од Кубе. На тој висини и на безбедној удаљености северно од острва, капетан Зунига је радиом затражио помоћ и захтевао тренутну дозволу да слети у базу морнаричке авијације Бока Чика неколико километара североисточно од Ки Веста. Овај извештај је у очигледној супротности са извештајем кубанске владе да су ловци Си фури којима су управљали Кубанци и можда неки левичарски чилеански пилоти одани Кастру напали старије и спорије Б-26 бомбардере којом су управљале инвазионе снаге.^[1]

До саопштења капетан Зуниге свету током преподнева 15. априла, сви осим једног бомбардера Бригаде 2506 је враћено преко Кариба у троипочасовном лету до њихове базе у Никарагви да би се напунили и опремили. Међутим, након слетања, посаде су се среле са поруком из Вашингтона која је наређивала неодређено мировање свих даљих борбених операција против Кубе.

Дана 17. априла, четири транспортера је пребацило 1.511 кубанских избеглица у Залив свиња. Њих су пратили два пловила за пешадијско искрцавање у власништву Ције, који су носили залихе и опрему. Ова мала армија се надала ће наићи на подршку локалног становништва, намеравајући да пређе острво до Хаване. Ција је претпоставила да ће инвазија запалити искру масовног устанка против Кастра. Међутим, до времена када је инвазија почела, Кастро је већ био погубио неке осумњичене за сарадњу са Американцима и ухапсио остале. Затвореници су били држани под претњом смрћу ако инвазија успе.

Иако су се кубанске снаге на месту искрцавања предале, ускоро је постало јасно након контакта са кубанским појачањем да избеглице неће добити ефикасну подршку на месту инвазије и да ће највероватније изгубити. Извештаји са обе стране описују тенковске битке које су укључивале тешку совјетску опрему^[2]. Кенеди се изјаснио против пружања америчке ваздушне помоћи заустављеној инвазији (иако су четворица америчких пилота убијени на Куби током инвазије) због свог противљења да се обзнани интервенција. Кенеди је такође отказао неколико таласа бомбардовања (само су се два десила) на приземљено кубанско ваздухопловство, које би могло да обогаљи кубанско ваздухопловство и да ваздушну надмоћ нападачима. Амерички маринци нису послати, чак иако су постојали бродови за подршку спремни за искрцавање у потребном тренутку.

Ток догађаја заједно са чињеницом да је сва војна сила била спремна, али је потом повучена и/или није искоришћена подржава теорију да на највишим нивоима можда нису сви знали за планирану операцију. Конкретно, чини се могућим да се рачунало се тиме да ће припремана војна опција добити подршку председника Кенедија када му се предочи тренутна „криза“ као и већ израђено решење. Председник Кенеди је одлучио да не искористи ову могућност, што наводи на закључак да је можда управо сазнао за далеко одмакло логистичко планирање које је овим догађајима претходило.

Жртве

Када су се борбе завршиле 21. априла, 91 кубанских избеглица је убијено, а остали су заробљени. Процене жртава кубанских снага варирају, али су генерално значајно веће.

1.209 ухваћених избеглица је брзо осуђено, неки су погубљени, а остатак је осуђено на 30 година затвора због издаје. Након 20 месеци преговора са САД, Куба је ослободила избеглице у замену за 53 милиона долара помоћи у храни и лековима.

Општа је претпоставка да су губици кубанских снага били врло високи. Процене се крећу од 2.200 до 5.000). У једном ваздушном нападу кубанске снаге су имале око 1.800 жртава које су ухваћене на отвореном у цивилним аутобусима и погођене напалмом.

Кубанска влада је у почетку изјавила да су њени губици 87 мртвих и много више рањених. Број мртвих и несталих у кубанској војсци се пењао до 140, а онда до 161. Тако је у највише прихваћеним проценама, укупно око 2.000 кубанских војника убијено, рањено или нестало у акцији.

Америчка реакција

Неуспех инвазије у Заливу свиња је нанело велико срамоту Кенедијевој администрацији и учинила Кастра опрезним на будуће америчке интервенције на Куби. Као резултат неуспеха, директор Ције Ален Дулес, његов заменик Чарлс Кабел и помоћник директора операција Ричард Бисел су приморани да поднесу оставке. Сва тројица су били одговорни за планирање операције у Цији. Одговорности Кенедијеве администрације и Стејт Дипартмента за измене планова првобитно нису биле јавне.

Међутим, Кенедијева администрација је наставила неспособне тајне операције на Куби, касније покренувши Кубански пројекат да би „помогли Куби да збаци комунистички режим“. Тензије ће опет имати врхунац у Кубанској ракетној кризи 1962.

ЦИА је написала детаљан унутрашњи извештај која је приписала кривицу за неуспех унутрашњој неспособности. Велики број озбиљних грешака које је начинила ЦИА и други амерички аналитичари су допринели дебаклу;

Администрација је веровала да трупе могу да се повуку у планине да би водили герилски рат ако изгубе у отвореној борби. Планине су биле предалеко да би се стигло пешке, а трупе су биле искрцане у мочварно земљиште, где су биле лако окружене.
Веровали су да се умешаност САД у инцидент може порећи.
Веровали су да ће Кубанци бити захвални што су ослобођени од Фидела Кастра и да ће се брзо придружити у борби. Ова подршка се није материјализовала; неколико стотина хиљада је било ухапшено, а неки су погубљени пре искрцавања.

Скоро сигурно веровање Ције да ће се кубански народ дићи на устанак и да ће им се придружити је засновано да екстремно слабом присуству агенције на Куби. Кастрова контраобавештајна служба, коју су обучавали специјалисти из совјетског блока укључујући шпанског ратног ветерана Енрикеа Листера,^[2] се убацила у већину група отпора. Због овога, скоро све информације које су долазиле од избеглица и пребега су биле често затроване. Оперативац Ције је интервенисао за Кубанце у Хавани пре инвазије; у интервјуу за Си-Ен-Ен је изјавио: "... све што сам могао да нађем је било много ентузијазма за Фидела Кастра“.

Многи војни команданти су са великом сигурношћу очекивали да ће инвазија пропасти, али су мислили да ће Кенеди послати маринце да спасе избеглице. Међутим, Кенеди није желео рат пуног интензитета и напустио је избеглице.

Дана 29. априла 2000. у чланку Вашингтон Поста „Совјети су знали датум напада на Кубу“, написано да је Ција имала информацију која је наговештавала да је Совјетски Савез знао да ће се инвазија догодити и није обавестила Кенедија. Радио Москва је заправо емитовала вести 13. априла 1961. предвиђајући инвазију „у завери коју је припремила Ција“ користећи плаћене „криминалце“ за недељу дана. Инвазија се догодила четири дана касније.

Инвазија је често критикована јер је учинила Кастра још популарнијим, додајући националистичка осећања његовој економској политици. Након почетних бомбардовања Б-26, означио је револуцију "марксистичком-лењинистичком". Након инвазије, он је тражио ближе односе са Совјетским Савезом, делимично због заштите, која је помогла крчењу пута за Кубанску ракетну кризу годину и по дана касније.

Још увек постоје масовне војне вежбе на Куби за током Дана одбране да би се припремила цела популација за инвазију.

Референце

^ Cubana, Aviacion. „Cuban Aviation - The Rage of the Furies”. Urrib2000.narod.ru. Приступљено 25. 10. 2010.
^ ^а ^б „Enrique Lister : Biography”. Spartacus.schoolnet.co.uk. Архивирано из оригинала 20. 5. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2010.

Литература

Anderson, Jon L.1998. Che Guevara: A Revolutionary Life. Grove/Atlantic. ISBN 978-0-8021-3558-2.. 1997. ISBN 978-0-553-40664-1.
Andrade, John. Latin-American Military Aviation. Midland Counties. 1982. ISBN 978-0-904597-31-8.
Bethell, Leslie (1993). Cuba. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43682-3.
Castro, Fidel, with Ramonet, Ignacio. My Life (Fidel Castro autobiography). 2007. ISBN 978-1-4165-5328-1.
Corzo, Pedro. Cuba Cronología de la lucha contra el totalitarismo. Ediciones Memorias, Miami. 2003. ISBN 978-1-890829-24-7.
Dreke, Victor. From Escambray to the Congo: In the Whirlwind of the Cuban Revolution. Pathfinder. ISBN 978-0-87348-947-8.. 2002. ISBN 978-0-87348-947-8.
Faria, Miguel, A. Cuba in Revolution — Escape from a Lost Paradise. Hacienda Publishing, pp. 93–102, notes# 16 and. 2002. ISBN 978-0-9641077-3-1. стр. 24. https://web.archive.org/web/20110611165450/http://www.haciendapub.com/cuba.html
Fernandez, Jose Ramon. Playa Giron/Bay of Pigs: Washington's First Military Defeat in the Americas. Pathfinder. ISBN 978-0-87348-925-6.. 2001. ISBN 978-0-87348-925-6.
Ferrer, Edward B.(sp), 1982(en). Operation Puma: The Air Battle of the Bay of Pigs. International Aviation Consultants. 1975. ISBN 978-0-9609000-0-8.
Franqui, Carlos (1983). Family Portrait with Fidel. Cape. ISBN 978-0-224-02268-2.
FRUS VI - Foreign Relations of the United States, 1958-1960. (Glennon, John P., Editor) Cuba Volume VI. US Department of State http://digital.library.wisc.edu/1711.dl/FRUS.FRUS195860v06
FRUS X - Foreign Relations of the United States 1961-1963 Volume X Cuba, 1961-1962. US Department of State http://www.fas.org/irp/ops/policy/docs/frusX/index.html Архивирано на сајту Wayback Machine (28. април 2016)
Hagedorn, Dan. Central American and Caribbean Air Forces. Air-Britain. 1993. ISBN 978-0-85130-210-2.
Hagedorn, Dan and Hellström, Leif. Foreign Invaders - The Douglas Invader in foreign military and US clandestine service. Midland Publishing. 1994. ISBN 978-1-85780-013-5.
Hagedorn, Dan. Latin American Air Wars & Aircraft. Hikoki. 2006. ISBN 978-1-902109-44-2. http://www.hikokiwarplanes.com/downloads/laaws-downloads.html Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јул 2011)
Higgins, Trumbull (1989). The Perfect Failure: Kennedy, Eisenhower, and the CIA at the Bay of Pigs. Norton. ISBN 978-0-393-30563-0.
Hunt, E. Howard. Give Us This Day. Arlington House. 1973. ISBN 978-0-87000-228-1.
Johnson, Haynes (1964). The Bay of Pigs: The Leaders' Story of Brigade 2506. W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-04263-4.
Jones, Howard (2008). Bay of Pigs (Pivotal Moments in American History). Oxford University Press USA. ISBN 978-0-19-517383-3.
Kellner, Douglas (1989). Ernesto “Che” Guevara (World Leaders Past & Present). Chelsea House Publishers. стр. 112. ISBN 978-1-55546-835-4.
Kornbluh, Peter (1998). Bay of Pigs Declassified: The Secret CIA Report on the Invasion of Cuba. The New Press. ISBN 978-1-56584-494-0.
Lagas, Jacques. 1964. Memorias de un capitán rebelde. Editorial del Pácifico. Santiago, Chile. ASIN B0014VJ2KS
Lazo, Mario. 1968, 1970. Dagger in the heart: American policy failures in Cuba. Twin Circle. New York. 1968 edition Library of Congress number 6831632, 1970 edition, ASIN B0007DPNJS
Lynch, Grayston L. Decision for Disaster: Betrayal at the Bay of Pigs. . Potomac Books. 2000. ISBN 978-1-57488-237-7.
de Paz-Sánchez, Manuel. Zona de Guerra, España y la revolución Cubana (1960–1962), Taller de Historia, Tenerife Gran Canaria. 2001. ISBN 978-84-7926-364-5.
Priestland, Jane (editor). British Archives on Cuba: Cuba under Castro 1959–1962. Archival Publications International. 2003. ISBN 978-1-903008-20-1.
de Quesada, Alejandro; Walsh, Stephen. The Bay of Pigs: Cuba 1961. Osprey Elite series #166. 2009. ISBN 978-1-84603-323-0.
Reeves, Richard. President Kennedy: Profile of Power. Simon & Schuster. 1993. ISBN 978-0-671-89289-0.
Rodriguez, Juan Carlos (1999). Bay of Pigs and the CIA. Ocean Press. ISBN 978-1-875284-98-6.
Ros, Enrique. 1994. Girón la verdadera historia. Ediciones Universales (Colección Cuba y sus jueces) third edition. 1998. ISBN 978-0-89729-738-7.
Schlesinger, Arthur M. Jr. A Thousand Days: John F. Kennedy in the White House. Houghton Mifflin. 1965. ISBN 978-1-57912-449-6. .
Jean Edward Smith. Bay of Pigs: The Unanswered Questions. The Nation, (Apr. 13, 1964), pp. 360–363.
Somoza Debayle, Anastasio and Jack Cox (1980). Nicaragua Betrayed. Western Islands Publishers. стр. 169-180. ISBN 978-0-88279-235-4.
Szulc, Tad, and Karl E. Meyer. 1962. The Cuban Invasion. The chronicle of a disaster. Praegar ASIN B0018DMAV0
Szulc, Tad (1986). Fidel - A Critical Portrait. Hutchinson. ISBN 978-0-09-172602-7.
Thomas, Hugh. 1986. The Cuban Revolution. Weidenfeld and Nicolson (Shortened version of Cuba: The Pursuit of Freedom, includes all history 1952-1970). 1971. ISBN 978-0-297-78954-3.
Thomas, Hugh. Cuba: The Pursuit of Freedom. . Da Capo Press. 1998. ISBN 978-0-306-80827-2.
Thompson, Scott (2002). Douglas A-26 and B-26 Invader. Crowood Press, Limited. ISBN 978-1-86126-503-6.
Trest, Warren A. and Dodd, Donald B. Wings of Denial: The Alabama Air National Guard's Covert Role at the Bay of Pigs. . NewSouth Books. ISBN 978-1-58838-021-0. . 2001. ISBN 978-1-58838-021-0.
Triay, Victor Andres (2001). Bay of Pigs: An Oral History of Brigade 2506. University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-2090-7.
Vivés, Juan (Pseudonym, of a former veteran and Castro Intelligence Official; Translated to Spanish from. Les Maîtres de Cuba. Opera Mundi, Paris by Zoraida Valcarcel) 1982 Los Amos de Cuba. EMCÉ Editores, Buenos Aires. 1981. ISBN 978-950-04-0075-6.
Welch, David A and James G Blight (editors). Intelligence and the Cuban Missile Crisis. Frank Cass Publishers. 1998. ISBN 978-0-7146-4435-6. .
Wyden, Peter (1979). Bay of Pigs - The Untold Story. Simon and Schuster. ISBN 978-0-224-01754-1. . .

Спољашње везе

History of Cuba Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2023) - Инвазија у Заливу свиња
Врло корисна хронологија

[1] Cubana, Aviacion. „Cuban Aviation - The Rage of the Furies”. Urrib2000.narod.ru. Приступљено 25. 10. 2010.

[schoolnet1-2] а ^б „Enrique Lister : Biography”. Spartacus.schoolnet.co.uk. Архивирано из оригинала 20. 5. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2010.

[1]

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остале	Енциклопедија Британика NARA