Пређи на садржај

Иван Станчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Станчић
Иван Пико Станчић, други с десна
Лични подаци
Датум рођења(1953-07-04)4. јул 1953. (71 год.)
Место рођењаДаљ, ФНРЈ
Занимањемузичар, сликар, продуцент
Музички рад
Активни период1970-данас
Жанрпоп, рок
Издавачка кућаЈуготон, Кроација рекордс

Иван Пико Станчић (Даљ, 4. јул 1953) је југословенски и хрватски музичар, продуцент и академски сликар.

Похађао је музичку школу, где је учио да свира гитару и удараљке. Са деветнаест година је постао члан Групе 220, да би касније свирао прво у групи Тајм, а затим и у групи Филм.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Иван Станчић рођен је 7. априла 1952. године у Даљу. Одрастао је у радничкој породици у којој су углавном били уметници. Мајка и отац су му били сликари, а стриц композитор, аранжер и продуцент.[2] Већ са дванаест година почео је да свира са разним бендовима по подрумима, гаражама и таванима где су свирали и пробијали се кроз почетке рокенрола. У музичкој школи научио је да свира гитару и удараљке, али је велико знање стекао свирајући у бендовима „УФО“ и „Аб ово“. У то време свирао је соул са групом „Heart of Soul” и прогресивни рок са „WooDoo” у загребачким квартовима. Након тога почиње да свира бубњеве у сплитском бенду „Атлантик” и са петнаест година почиње да се бави професионално музиком. У Загребу је са Матом Дошеном и Зораном Шиловићем основао бенд „3 који живе од музике и сендвича у 10 сати“, а свирају искључиво ауторску музику, али за собом не остављају ни једну плочу. Групи се придружио и Харма Хрвоје Марјановић, који је одмах постао ауторитет, а остали су много научили од њега.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Група 220

[уреди | уреди извор]

У јесен 1970. године са групом „Аб ово“ (коју су тада чинили и Ненад Зубак, Хусеин Хасанефендић, Тихомир Варга и Бранко Вукмановић) наступио је на такмичењу младих група одржаном у биоскопској сали „Цесарец“. (данас Егзит театар) и побеђују. У сали је био и рок музичар Драго Млинарец, који их доводи у „Групу 220”. Године 1971. снимили су синглове "Повратак" и "Прва љубав", чиме су Групи 220 вратили стари успех који је временом почео да опада. Почели су да свирају тврђи рокенрол, што Млинарцу ни��ако није одговарало, па су током снимања албума А ти се не дај одлучили да албум изађе као Млинарчев деби, након чега ће наставити соло каријеру.

Међутим, Станчић наставља сарадњу са Млинарцем, снимајући са њим, између осталог, албуме Песме са планине (1972) и Рођење (1975). Почетком 1972. године снимио је сингл са Групом 220, који је укључивао Хусову композицију „Киши и мало је хлодо“, која је доживела успех и била је веома слушана на радио станицама. Године 1974. Станчић је у бенд довео свог пријатеља Јурицу Пађена (бивши члан „Спектрума” и „Скитнице”). Ненад Зубак, Иван Станчић, Хусеин Хасанефендић и Јурица Пађен снимају свој други ЛП Слике у Љубљани. Албум објављен 1975, кад напушта групу.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Piko je faca i bok”. www.muzika.hr. 18. 1. 2004. Архивирано из оригинала 20. 04. 2017. г. Приступљено 18. 04. 2011. 
  2. ^ „Биографија Ивана Станчића”. Архивирано из оригинала 2019-03-16. г. „Одрастање у динамичним и боемским условима п��родичног живота где је и било. Радници, железничари, фармацеути, грађевинари, а посебно уметници и музичари (отац и мајка сликари, ујак музичар, аранжер и продуцент...) рано су прихватили „радно“ сликање на свему од зидова до тоалет папира, а убрзо и дедине виолине и очеве гитара је страдала.” 
  3. ^ Grupa 220 - Slike (на језику: енглески), Приступљено 2022-07-13 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Станчић&oldid=28622683”