Еманијел Беар

Еманијел Беар
Беарова (2022)
Лични подаци
Пуно име	Еманијел Беар-Асон
Друга имена	Емануела Ест
Датум рођења	(1963-08-14)14. август 1963. (61 год.)
Мјесто рођења	Сен Тропе или Гасен (Вар), Француска
Породица
Супружници	Данијел Отеј (1993—1995) Микал Коан (2008—2011)
Дјеца	3
Родитељи	Ги Беар (отац) Женвјев Галеа (мајка)
Рад
Активни период	1972—данас
Веза до IMDb-а
Награде Берлин Сребрни медвјед за истакнут допринос, 2002, 8 femmes Остале награде Сезар (1987), Давид ди Донатело (1993), МФФ (1995), ЕФН (2002); БФФ (2002), Станиславски (2010)

Еманијел Беар (фр. Emmanuelle Béart; Сен Тропе или Гасен, 14. август 1963)^[1] француска је глумица. Играла је у преко 60 филмова и серија од 1972. године. Осам пута је била номинована за Сезар, а награду је освојила 1986. године за улогу у филму Manon des Sources као најбоља глумица у споредној улози. Имала је улоге у филмовима: La Belle Noiseuse (1991), Срце зими (1992), Nelly et Monsieur Arnaud (1995), Немогућа мисија (1996), 8 femmes (2002) и другим филмовима.

Рођена је као Еманијел Беар-Асон у Сен Тропеу или Гасену (према различитим изворима), на Француској ривијери, као кћерка Женвјев Галее (псеудоним Женвјев Гијери) — бивше манекенке хрватског, грчког и малтешког поријекла, и Гија Беара — пјевача и пјесника.^[2] Породица њеног оца, поријеклом из Египта, била је сефардска; он је касније тражио уточиште у Либану (током свог дјетињства).^{[3][4][5][6][7]}

Има полусестру, Ев (рођена 1959), са очеве стране, те шесторо полубраће/полусестара са мајчине стране: Иван, Сара и Микис Серијејкс из односа њене мајке са Жан-Ивом Серијејксом; и Оливје Гиспен, Лизон и Шарлот из односа њене мајке са Жан-Жаком Гиспеном.^[8][9]

У посљедњим годинама тинејџерске доби, провела је љетни одмор са породицом која је са енглеског говорног подручја и која је од њеном оцу блиског пријатеља, у Монтреалу. Боравила је са Беверли Мелен и Вилијамом Софином и њихово двоје дјеце Ендруом и Шоном Софин, који су је сматрали веома блиском. Поткрај тог љета, породица је позвала да остане с њима и доврши студије бакалореа на Интернационалном колеџу Мари де Франс. Остали су блиски пријатељи.^[10]

Беарова је добила улогу у филму Tomorrow's Children 1976. године. У тинејджерској доби имала је неколико мањих улога на телевизији. По дипломирању на Интернационалном колеџу Мари де Франс у Монтреалу, вратила се у Француску и уписала драмску школу у Паризу. Недуго послије овога, изабрана је први пут као одрасла особа као дио поставе једног филма, а 1986. године стекла је славу улогом уз Ива Монтана, као ћерка-осветница у француском хит-филму Manon des Sources. За свој перформанс, освојила је награду Сезар за најбољу глумицу у споредној улози. У филму Date with an Angel из 1987. године, играла је улогу жене-анђела. Године 1995, освојила је награду Сребрни Св. Георгије за најбољу глумицу на 19. додјели награда Московског интернационалног филмског фестивала, за своју главну улогу у филму Une femme française.^[11]

Осим у категорији за најбољу глумицу у споредној улози, такође је номинована за још седам награда Сезар за најобећавајућу и најбољу глумицу. Беарова је имала номинације као најобећавајућа глумица за филмове Un amour interdit (1984) и L'amour en douce (1985); односно, као најбоља глумица за филмове Les enfants du désordre (1989), La Belle Noiseuse (1991), Срце зими (1992), Nelly et Monsieur Arnaud (1995) и Les destinées sentimentales (2000).

У француском издању магазина Elle од дана 5. маја 2003. године, Беарова се — као 39-годишњакиња — појавила нага;^[12] свих 550.000 копија распродало се за три дана, чиме је издање постало најбрже распродато издање у дугом историјату модног сјаја магазина и уопште.^[13]

Средином 1980-их, Беарова је ушла у однос са Данијелом Отејом (с њим је глумила у филмовима L'amour en douce, Manon des Sources, Срце зими и Une femme française); вјенчали су се 1993. године и развели 1995. Беарову су — да је у романтичном односу — повезивали са: музичким продуцентом Давидом Франсоом Мороом (од око 1995. године, након развода од Отеја)^[10][14] и филмским продуцентом Венсаном Мејером (у периоду од око двије године, до његовог самоубиства у мају 2003. године).^[12] Она има троје дјеце, укључу��ући Нели Отеј (рођена око 1993) и Јохана Мороа (рођен око 1996).^[10] Вјенчала се са глумцем Микалом Коаном 13. августа 2008. године у Женапу у Белгији, а 2009. године су усвојили дијете из Етиопије по имену Сурафел. Беарова и Коан су се развели 2011. године. Исте године је ушла у романтичну везу са режисером и кинематографом Фредериком Шодјеом.^[15]

Осим рада за екран, Беарова је позната по друштвеном активизму. Амбасадорка је UNICEF-а и има излагања у којима се противи антиимиграционој политици Републике Француске. Године 1996. изазвала је лавину медијских натписа, након што је — бранећи права „сан-папјеа” (фр. sans-papiers — досл. [они] без папира, у значењу ’илегални имигрант(и)’) — избачена након масовног уласка њене групе у париску цркву.

У марту 2012, Беарова је давала изјаве против пластичне хирургије — за Le Monde; говорила је да је зажалила због операције својих усана 1990. када је имала 27 година.^[16][17]

Филм

• Le grand Poucet (1980)
• Zacharius (1984)
• Raison perdue (1984)
• La femme de sa vie (1986)
• Et demain viendra le jour (1986)
• Les jupons de la révolution (1989) — 1 епизода
• D'Artagnan et les trois mousquetaires (2005)

• Gaffez, Fabien (2005-03-10). Emmanuelle Béart. Nouveau Monde Editions. ISBN 978-2-84736-090-5. 

Еманијел Беар на Викимедијиној остави.

• Еманијел Беар на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Еманијел Беар на сајту AllMovie (језик: енглески)
• Еманијел Беар на сајту AlloCiné (језик: француски)