Вилијам Џоунс

Сер Вилијам Џоунс (Лондон, 28. септембар 1746 – Калкута, 27. април 1794) био је енглеско-велшки филолог, млађи судија у Врховном Суду у Форт Вилијаму у Бенгалу и изучавалац древне Индије, нарочито познат по свом предлогу да постоји веза између европских и индо-аријских језика, које је заједно назвао индо-европским.

Такође је оснивач Бенгалског Азијског Друштва основаног 1784.

Вилијам Џоунс рођен је у лондонском крају Бофорт Билдингз у Вестминстеру; Његов отац Вилијам Џоунс (1675–1749) био је математичар из Англсија у Велсу, познат по томе што је у математику увео ознаку π. Млади Вилијам Џоунс био је језичко чудо, који је осим своја два матерња језика, енглеског и велшког, као мали научио грчки, латински, персијски, арапски, хебрејски и основе кинеског писма. На крају свог живота познавао је осам језика темељно, течно говорио још осам, уз помоћ речника, а сналазио се на још дванаест.

Џоунсов отац је преминуо када је он имао тек три године, па га је одгајила мајка Мери Никс Џоунс. Послат је да похађа школу Хероу у септембру 1753, а потом је наставио студије на Универзитетском Колеџу у Оксфорду. Дипломирао је 1768, а стекао магистратуру 1773. У тешкој финансијској ситуацији, прихватио је положај учитеља седмогодишњем Лорду Алторпу, сину Ерла Спенсера. Следећих шест година бавио се послом учитеља и преводиоца. Током овог периода, издао је Причу о Надер-шаху (Histoire de Nader Chah, 1770), француски превод дела које је изворно на персијском написао Мирза Мехди-Хан Астарабади, што је урадио на захтев краља Кристијана VII од Данске који је Џоунса, већ прослављеног двадесетчетворогодишњег оријенталисту, био посетио. Ово ће бити прво од многих дела које ће Џоунс написати на тему Персије, Турске и Блиског истока уопште.

Године 1770, Џоунс се учланио у Мидл Темпл (Средњи Храм), једну од четири адвокатских комора у Уједињеном Краљевству, где је три године изучавао право као припрему за свој рад у Индији. Изабран је за члана Лондонског Краљевског Друштва 30. априла 1772. Након кратког времена проведеног као обласни судија у Велсу и узалудног покушаја да заједно са Бенџамином Френклином у Паризу разреши сукоб који ће на крају довести до Америчке Револуције, 4. Марта 1783. постављен је за млађег судију у Врховном Суду у Форт Вилијаму у бенгалском граду Калкути, а 20. марта је био и витезован. У априлу 1783. оженио се Аном Маријом Шипли, најстаријом ћерком др. Џонатана Шиплија, бискупа Ландафа и Сејнт Асафа. Ана Марија користила је своје уметничке склоности како би помогла Џоунсу да документује свој живот у Индији. У Калкуту је пристигао 25. септембра 1783.

Џоунс је био радикалан политички мислилац, благонаклон америчкој независности. Његово дело Принципи власти; разговор између учењака и сељака (The principles of government; in a dialogue between a scholar and a peasant 1783) било је предмет судског процеса због клевете и позивања на буну након што га је његов шурак Вилијам Шипли поновно одштампао и издао.

На потконтиненту га је опчинила индијска култура као дотад нетакнуто поље у кадру европских наука, па је 15. јануара 1784. основао Бенгалско Азијско Друштво у Калкути и започео издавање листа насловљеног Азијска Истраживања (Asiatick Researches, по старом правопису). Проучавао је Веде уз Рамалокану, пандита који је предавао на универзитету Надија Хинду, те је постао изврстан санскритиста. Са колегом оријенталистом Семјуелом Дејвисом Џоунс је на тему џотише, ведске астрономије, имао преписку дугу десет година. Такође је изучавао индијско право уз помоћ пандита Џаганата Тарка Панчанана.

Током идућих десет година Џоунс је произвео гомилу радова на тему Индије и тиме покренуо савремено изучавање потконтинента у оквиру практично свих друштвених наука. Такође је писао о месним законима, музици, књижевности, ботаници, географији и произвео прве енглеске преводе неколико значајних дела из индијске књижевности.

Сер Вилијам Џоунс се понекад користио књижевним псеудонимом Јунс Уксфарди (یونس اوکسفردی, Џоунс од Оксфорда), као што се да видети на унутрашњој страни корица његове Персијске граматике у издању из 1771, и каснијим издањима.

Преминуо је у Калкути 27. априла 1794. у својој 47. години и сахрањен је на гробљу Саут Парк Стрит.

Џоунс је данас познат по томе што је запазио везу између индоевропских језика. У свом обраћању Азијском Друштву приликом његове треће годишњице (Third Anniversary Discourse to the Asiatick Society 1786) предложио је да санскрит, грчки и латински имају заједничко порекло, а да су поврх тога сродни и готским (германским) и келтским језицима, као и персијском. Иако је његово име уско повезано са овим запажањем, он није први који је тако нешто предложио. У 16. веку, европски посетиоци у Индији постали су свесни сличности између индијских и европских језика и Низоземац Ван Боксхорн је још 1653. издао предлог о прајезику (ког је, грешком, назвао скитским језиком) који би објединио германске, романске, хеленске, балтичке, словенске, келтске и иранске језике. Најзад, у есеју послатом Француској Академији Наука 1767. Гастон-Лоран Керду, француски језуит који је читав свој живот провео у Индији, указао је конкретно на постојеће сличности између санскрита и европских језика. Године 1786. Џоунс је изнео претпоставку о прајезику који би објединио санскрит, иранске, хеленске, латинске, германске и келтске језике, али је у много погледа његов рад био чак и мање прецизан од рада његових претеча, будући да је у своју индоевропску претпоставку погрешно уврстио и египатски, јапански и кинески, а изоставио словенске језике и хиндустани (хинди и урду). Џоунс је такође погрешно предлагао да су санскрит на север Индије донели освајачи из давнина и тиме изместили „чист хинди” који се онде говорио, када је заправо хинди један од директних потомака санскрита.

Свеједно, Џоунсово треће годишње обраћање пред Азијским Друштвом на тему историје и културе Хиндуса (које је начинио 2. фебруара 1786, а издао у писаном облику 1788) често се наводи као сам почетак дисциплине компаративне лингвистике и индоевропских студија, а поготово следећи пасус:

„Санскритски језик, колико год да је стар, има чудесну структуру; савршенију од структуре грчког језика, обилнију од оне латинског, истанчанију и од једне и од друге, а да је ипак и једном и другом језику тако сличан, како по глаголским коренима тако и по граматичким облицима, да та сличност нипошто не може бити производ случајности; заиста, тако сличан, да ниједан филолог не би могао испитати сва три језика, а да не закључи да су потекли из неког заједничког извора, којег, можда, више и нема; из сличног разлога, додуше не толико снажног, може се претпоставити да и готски и келтски, мада измешани са јако друкчијим наречјима, могу имати исто порекло као санскрит, а да у ту породицу можемо додати и староперсијски.”

Тај заједнички извор касније је постао познат под именом праиндоевропски.

Џоунс је био први који је предложио расну поделу у индији која би имала везе са аријевском инвазијом, али је у оно време било недовољно доказа за ту хипотезу. Ту су касније идеју преузели британски админист��атори попут Херберта Хоуп Ризлија, али је она до дан-данас оспоравана.

Џоунс је такође излагао теорије које би се данас чиниле чуднима, али су у оно време биле далеко нормалније. На пример, веровао је да су египатски свештеници мигрирали до Индије и онде се населили у праисторијско доба. Такође је предлагао да су Кинези првобитно били Хиндуси из кшатријске касте.

Џоунс је у свом Есеју о уметностима које називају подражавачким (Essay on the Arts called Imitative, 1772) био један од првих који су изнели експресивну теорију о поезији, вредновавши експресију више него дескрипцију или имитацију: „Ако аргументи у овоме есеју имају ма какву тежину, указаће дакле да су најлепши комади поезије, музике и сликарства они који испољавају страсти... а они гори комади су ти који описују предмете у природи.” Тако је предупредио Вордсворта тиме што је утемељио поезију у романтичкој субјективности.

Џоунс је сарађивао са Џоном Хајдом док је овај служио на Врховном Суду у Бенгалу, те је допринео његовим чувеним Белешкама. Оне и дан-данас служе као вредан извор за живот у Бенгалу у 18. веку, а такође су једини преживели извор који сведочи о судским процесима.

У Европи је букнула расправа о најранијем преводу авестанских списа. Био је то први доказ о индоевропском језику исте старости као санскрит који је преведен на савремени европски језик. Људи су предлагали како такозвана зендавеста није заправо дело пророка Зороастера, већ скорији фалсификат. Први међу сумњичавима, нажалост, био је истакнути млади оријенталиста, Вилијам Џоунс. Он је тврдио у писму које је касније издато на француском језику 1771, како је преводилац Анкетил-Диперон насамарен, како су Парси из Сурата њему увалили скуп безвредних фалсификата и глупости. У Енглеској су Џоунса подржали Ричардсон и Сер Џон Чардин (Жан Шарден); у Немачкој Мајнерс. Анкетил-Диперон добио је репутацију варалице, говорили су да је је сам измислио спис не би ли подржао своје тврдње. Ова несугласица разрешиће се тек за готово читав век.

Није никакво чудо што Џоунс у своју индоевропску хипотезу није укључио иранске језике, пошто уопште није имао представу о томе како су авестански и санскрит главни чланови индо-аријске гране ове језичке породице.

Године 1763, са својих 17 година, Џоунс је написао песму Каиса (Caissa) засновану на песми од 658 стихова под именом Scacchia, Ludus (Шах, игра) коју је 1527. написао Марко Ђироламо Вида, у њој приписујући игри шаха митско порекло, које ће касније у свету шахиста постати јако познато.

У песми коју је написао на енглеском, нимфа Каиса испрва одбија удварање Марса, бога рата. Огорчен, Марс тражи помоћ од бога спорта, који ствара игру шаха као поклон Марсу да с њим придобије Каисину наклоност. Марс успева да је освоји овом игром.

Каиса је отад називана „богињом шаха”, а њено име је употребљавано у мноштву контекста у савременом шаху.

Артур Шопенхауер цитирао је једно од дела Сер Вилијама Џоунса у првом параграфу свог дела Свет као воља и представа (Die Welt als Wille und Vorstellung, 1819) Шопенхауер је покушавао да подржи доктрину која је тврдила како „све што постоји зарад знања, према томе је читав овај свет објекат једино у односу на субјекат, запажање посматрача, једном речју, представа." Цитирао је Џоунса:

... а то како давно су ову исконску истину препознали мудраци у Индији, пошто се она појављује као један од основних начела филозофије Веданте коју приписују Вјаси доказао је Сер Вилијам Џоунс у свом последњем есеју О филозофији Азијата (On the Philosophy of the Asiatics, Asiatic Researches, vol. IV, p. 164): „Основно начело школе Веданте није било порицање постојања твари, то јест. чврстине, непробојности, и продужене фигуре (а порицати то било би сулудо), већ исправљање њеног свеопштег поимања и тврдња да њена суштина зависи од менталног запажања; да су постојање и запажање међусобно заменљиви термини.”

Шопенахуер је употребио Џоунсов ауторитет како би повезао најосновније начело своје филозофије са ониме што је, према Џоунсу, било најважније начело Веданте. Начинио је још успутних коментара о делима Сер Вилијама Џоунса у својим другим делима.

Када је 28. септембра низоземски оријенталиста Хендрик Арент Хамакер одржао своје прво предавање након што је примљен међу професоре Универзитета у Лајдену, то предавање било је на латинском и носило је назив De vita et meritis Guiluelmi Jonesii (Живот и дела Вилијама Џоунса).

Кратка прича Едгара Алана Поа Береника почиње мотоом, првом половином песме коју је написао Ибн Зајат:

Dicebant mihi sodales si sepulchrum amicae visitarem, curas meas aliquantulum fore levatas.

Овај цитат узет је из дела Вилијама Џоунса, а ево и дела који недостаје: (из Complete Works, Vol. 2, London, 1799):

Dixi autem, an ideo aliud praeter hoc pectus habet sepulchrum?

„Рекоше ми другови, да бих, посетивши гроб с��оје драге, могао да олакшам своје бриге. Одговорих: Може ли бити да је она сахрањена негде ван мог срца? ”

My companions said to me, if I would visit the grave of my friend, I might somewhat alleviate my worries. I answered "could she be buried elsewhere than in my heart?"

• Muhammad Mahdī, Histoire de Nader Chah: connu sous le nom de Thahmas Kuli Khan, empereur de Perse / Traduite d'un manuscrit persan, par ordre de Sa majesté le roi de Dannemark. Avec des notes chronologiques, historiques, géographiques. Et un traité sur la poésie orientale, par Mr. Jones, 2 vols (London: Elmsly, 1770), later published in English as The history of the life of Nader Shah: King of Persia. Extracted from an Eastern manuscript, ... With an introduction, containing, I. A description of Asia ... II. A short history of Persia ... and an appendix, consisting of an essay on Asiatick poetry, and the history of the Persian language. To which are added, pieces relative to the French translation / by William Jones (London: T. Cadell, 1773)
• William Jones, Kitāb-i Shakaristān dar naḥvī-i zabān-i Pārsī, taṣnīf-i Yūnus Ūksfurdī = A grammar of the Persian language (London: W. and J. Richardson, 1771) [2nd edn. 1775; 4th edn. London: J. Murray, S. Highley, and J. Sewell, 1797]
• [anonymously], Poems consisting chiefly of translations from the Asiatick languages: To which are added two essays, I. On the poetry of the Eastern nations. II. On the arts, commonly called imitative (Oxford: Clarendon Press, 1772) [2nd edn. London: N. Conant, 1777]
• [William Jones], Poeseos Asiaticæ commentariorum libri sex: cum appendice; subjicitur Limon, seu miscellaneorum liber / auctore Gulielmo Jones (London: T. Cadell, 1774) [repr. Lipsiae: Apud Haeredes Weidmanni et Reichium, 1777]
• [anonymously], An inquiry into the legal mode of suppressing riots: with a constitutional plan of future defence (London: C. Dilly, 1780) [2nd edn, no longer anonymously, London: C. Dilly, 1782]
• William Jones, An essay on the law of bailments (London: Charles Dilly, 1781) [repr. Dublin: Henry Watts, 1790]
• William Jones, The muse recalled, an ode: occasioned by the nuptials of Lord Viscount Althorp and Miss Lavinia Bingham (Strawberry-Hill: Thomas Kirgate, 1781) [repr. Paris: F. A. Didot l'aîné, 1782]
• [anonymously], An ode, in imitation of Callistratus: sung by Mr. Webb, at the Shakespeare Tavern, on Tuesday the 14th day of May, 1782, at the anniversary dinner of the Society for Constitutional Information ([London, 1782])
• William Jones, A speech of William Jones, Esq: to the assembled inhabitants of the counties of Middlesex and Surry, the cities of London and Westminster, and the borough of Southwark. XXVIII May, M. DCC. LXXXII (London: C. Dilly, 1782)
• William Jones, The Moallakát: or seven Arabian poems, which were suspended on the temple at Mecca; with a translation, and arguments (London: P. Elmsly, 1783), https://books.google.com/books?id=qbBCAAAAcAAJ
• [anonymously], The principles of government: in a dialogue between a scholar and a peasant / written by a member of the Society for Constitutional Information ([London: The Society for Constitutional Information, 1783])
• William Jones, A discourse on the institution of a society for enquiring into the history, civil and natural, the antiquities, arts, sciences, and literature of Asia (London: T. Payne and son, 1784)
• William Davies Shipley, The whole of the proceedings at the assizes at Shrewsbury, Aug. 6, 1784: in the cause of the King on Friday August the sixth, 1784, in the cause of the King on the prosecution of William Jones, attorney-at-law, against the Rev. William Davies Shipley, Dean of St. Asaph, for a libel ... / taken in short hand by William Blanchard (London: The Society for Constitutional Information, 1784)
• William Davies Shipley, The whole proceedings on the trial of the indictment: the King, on the prosecution of William Jones, gentleman, against the Rev. William Davies Shipley, Dean of St. Asaph, for a libel, at the assize at Shrewsbury, on Friday the 6th of August, 1784, before the Hon. Francis Buller ... / taken in short-hand by Joseph Gurney (London: M. Gurney, [1784]
• Jones, William (1786) "A dissertation on the orthography of Asiatick words in Roman letters" Asiatick Researches 1: 1-56
• Works by William Jones at LibriVox (public domain audiobooks)
• [William Jones (ed.)], Lailí Majnún / a Persian poem of Hátifí (Calcutta: M. Cantopher, 1788)
• [William Jones (trans.), Sacontalá: or, The fatal ring: an Indian drama / by Cálidás ; translated from the original Sanscrit and Prácrit (London: Edwards, 1790) [repr. Edinburgh: J. Mundell & Co., 1796]
• W. Jones [et al.], Dissertations and miscellaneous pieces relating to the history and antiquities, the arts, sciences, and literature, of Asia, 4 vols (London: G. Nicol, J. Walter, and J. Sewell, 1792) [repr. Dublin: P. Byrne and W. Jones, 1793]
• William Jones, Institutes of Hindu law: or, the ordinances of Menu, according to the gloss of Cullúca. Comprising the Indian system of duties, religious and civil / verbally translated from the original Sanscrit. With a preface, by Sir William Jones (Calcutta: by order of the government, 1796) [repr. London: J. Sewell and J. Debrett, 1796] [trans. by Johann Christian Hüttner, Hindu Gesetzbuch: oder, Menu's Verordnungen nach Cullucas Erläuterung. Ein Inbegriff des indischen Systems religiöser und bürgerlicher Pflichten. / Aus der Sanscrit Sprache wörtlich ins Englische übersetzt von Sir W. Jones, und verteutschet (Weimar, 1797)
• [William Jones], The works of Sir William Jones: In six volumes, ed. by A[nna] M[arie] J[ones], 6 vols (London: G. G. and J. Robinson, and R. H. Evans, 1799) [with two supplemental volumes published 1801], [repr. The works of Sir William Jones / with the life of the author by Lord Teignmouth, 13 vols (London: J. Stockdale and J. Walker, 1807)], vol. 1, vol. 2, vol. 3, vol. 4, vol. 5, vol. 6, supplemental vol. 1, supplemental vol. 2

• Campbell, Lyle. (1997). American Indian languages: The historical linguistics of Native America. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-509427-1.
• Edgerton, Franklin (2002) [1936]. "Sir William Jones, 1746-1794". In Sebeok, Thomas A. (ed.). ТPortrait of Linguists. Volume 1. Thoemmes Press. pp. 1–17. ISBN 978-1-441-15874-1.
• Cannon, Garland H. (1964). Oriental Jones: A biography of Sir William Jones, 1746–1794. Bombay: Asia Pub. House Indian Council for Cultural Relations.
• Cannon, Garland H. (1979). Sir William Jones: A bibliography of primary and secondary sources. Amsterdam: Benjamins. ISBN 90-272-0998-7.
• Cannon, Garland H.; & Brine, Kevin. (1995). Objects of enquiry: Life, contributions and influence of Sir William Jones. New York: New York University Press. ISBN 0-8147-1517-6.
• Franklin, Michael J. (1995). Sir William Jones. Cardiff: University of Wales Press. ISBN 0-7083-1295-0.
• Jones, William, Sir. (1970). The letters of Sir William Jones. Cannon, Garland H. (Ed.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-812404-X.
• Mukherjee, S. N. (1968). Sir William Jones: A study in eighteenth-century British attitudes to India. London, Cambridge University Press. ISBN 0-521-05777-9.
• Poser, William J. and Lyle Campbell (1992). Indo-european practice and historical methodology, Proceedings of the Eighteenth Annual Meeting of the Berkeley Linguistics Society, pp. 214–236.
• Campbell, Lyle; Poser, William (2008). Language Classification: History and Method. Cambridge University Press. p. 536. ISBN 978-0521880053.
• Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Jones, Sir William" . Encyclopædia Britannica. 15 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 501.
• "Sir William Jones (1746 - 1794): As a Philologist, a Persian Scholar and Founder of Asiatic Society" by R M Chopra, INDO-IRANICA, Vol.66, (1 to 4), 2013.
• Singh, Upinder (2004). The discovery of ancient India: early archaeologists and the beginnings of archaeology. Permanent Black. ISBN 9788178240886.
• Said, Edward W. (1978). Orientalism. Random House. ISBN 9780804153867.
• Anthony, David W. (2010). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. ISBN 978-1400831104.
• Davis, Samuel; Aris, Michael (1982). Views of Medieval Bhutan: the diary and drawings of Samuel Davis, 1783. Serindia.