Пређи на садржај

Вељко Раденовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Вељко Раденовић
Вељко Раденовић
Лични подаци
Датум рођења(1955-05-17)17. мај 1955.
Место рођењаБрежаник код Пећи, НР Србија
ФНР Југославија
Датум смрти29. септембар 2012.(2012-09-29) (57 год.)
Место смртиКрушевац, Србија
Војна каријера
Службадо 2005.
РодМилиција
Жандармерија
Чинпотпуковник
Јединицаполицијска станица у Средској
Специјална јединица МУП Југославије
Посебне јединице полиције у Призрену
Учешће у ратовима

Вељко Раденовић (Брежаник код Пећи, 17. мај 1955 — Крушевац, 29. септембар 2012) био је потпуковник Полиције Србије, командант Посебних јединица полиције у Призрену током рата на Косову и Метохији. Познат је по учешћу у операцији ослобођења Ораховца од терористичке Ослободилачке војске Косова у јулу 1998. године. У народу је постао познат као „Ђенерал”, иако је имао само чин потпуковника.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Вељко Раденовић је рођен 17. маја 1955. у селу Брежаник код Пећи. Његова породица води поријекло из црногорског села Метех код Плава, а у Метохију се доселила послије Другог свјетског рата. Милицијску школу је завршио у Сремској Каменици, а до 1992. био је начелник полицијске станице у селу Средска код Призрена. Имао висок углед у југословенској милицији. Од фебруара 1992. био је командант Специјалне јединице МУП СР Југославије, а учествовао је у рату у Босни и Херцеговини на рејону Вишеград—Фоча—Горажде. Почетком септембра 1995. пребачен је у Славонију и Барању на граници са Хрватском, гдје је остао до потписивања Дејтонског мировног споразума. Провео је 1996. три мјесеца у Београду, гдје је учествовао у сузбијању нереда. Међу колегама и подређенима, Раденовић је постапо познат по борбеном покличу „За мном, браћо!”.[1]

Током сукоба на Косову и Метохији командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења војске и полиције у јуну 1999. године.[2] Прославио се као командант српских јединица које су од 17. до 20. јула 1998. учествовале у борбама за Ораховац, који је заузео ОВК: Албанци су напали Ораховац и сусједна села, заузели град и направили коридор између снага ОВК у Дреници и албанским пограничним областима. У нападу је убијено око 60 припадника ОВК, два полицајца и пет српских цивила; киднаповано је 100 људи (од тога је 35 ослобођена, 47 убијено и сахрањено у масовним гробницама, док се преосталих 18 води као нестало).[1]

Албанци су неколико дана држали Ораховчане као таоце. Раденовићевим напорима град је ослобођен, а албански терористи су уништени.[3][4] Његов одред се три дана пробијао кроз Ораховац преко села Зрзе и Беле Цркве, заобилазећи снаге ОВК на улазу у Ораховац, ушавши у град с друге стране и приморавајући терористе на повлачење.[1] Вођство ОВК послије борби у Ораховцу је чак расписало награду за Раденовићеву смрт у износу од 500.000 њемачких марака.[5] Поред тога, Раденовић је учествовао у операцијама ослобађања мјештана села Братотин и Ратковац који су били таоци 12. маја 1998. (евакуисано је више од 50 људи), као и у Маршу мира у децембру 1998, који се завршен у селу Драгобиље.[1]

Колеге и цивили су Раденовића високо цијенили као команданта јединице и као човјека. Сам Раденовић је једном избјегао смрт након што је непознати снајпериста, гађајући га у главу, погодио капу. Потпуковник је рекао да је осјетио снажан ударац, као да је ударен металном цијеви у главу, а капу са рупом од метка је чувао код куће као талисман.[1]

Раденовић је двадесет година патио од шећерне болести:[1] у борби је увијек са собом носио залихе инсулина[6] и чоколаде. У посљедњих седам година његовог живота, његово стање се значајно погоршало: због компликација, Раденовићу је ампутирана нога.[1] Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу. Сахрањен је на новом гробљу у Крушевцу, без икаквих државних почасти.[1][7]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Његов син Вукашин припадник је српске жандармерије.[5][10]

Насљеђе

[уреди | уреди извор]

Музичар Гаврило Кујунџић из Ораховца, који је упознао Раденовића 1970-их, а такође и очевидац борбе за Ораховац и околна села 1998, посветио му је пјесму „Ђенерале, ђенерале”, захваљујући којој је потпуковнику Раденовићу додијељен надимак „Ђенерал”.[5][11]

Споменик генералу Раденовићу аутора Томе Коматине из Краљева, откривен је 24. марта 2022. у Крушевцy.[10]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж „Генерал Велько Раденович - гроза албанских боевиков”. RuSerbia.com (на језику: руски). 24. 12. 2020. Приступљено 1. 4. 2023. 
  2. ^ „Одлазак Ђенерала Вељка Раденовића”. ИвинСвет (на језику: српски). 30. 9. 2012. Приступљено 1. 4. 2023. 
  3. ^ „Чојство - Ослобађање Ораховца”. cojstvo.rs (на језику: српски). 7. 12. 2016. 
  4. ^ „Херој Вељко Раденовић (1955-2012)”. www.zlocininadsrbima.com. Приступљено 1. 4. 2023. 
  5. ^ а б в Шахова, Елена (5. 1. 2022). „Легендарный генерал Велько Раденович посмертно получит заслуженную награду”. RuSerbia.com (на језику: руски). Приступљено 1. 4. 2023. 
  6. ^ Борщев, Кирилл (2. 10. 2012). „Ушел из жизни легендарный Генерал Велько”. www.senica.ru (на језику: руски). Приступљено 1. 4. 2023. 
  7. ^ „Филмска прича о хероју са Косова, икони српских навијача (ВИДЕО)”. ИН4С (на језику: српски). 17. 7. 2016. Приступљено 1. 4. 2023. 
  8. ^ „Potpukovniku Veljku Radenoviću posthumno Sretenjski orden, a potom spomenik na Bagdali”. KruševacGrad (на језику: српски). 12. 2. 2022. Приступљено 1. 4. 2023. 
  9. ^ „Додељена одликовања поводом Дана државности”. www.rts.rs. РТС. 15. 2. 2022. Приступљено 1. 4. 2023. 
  10. ^ а б „Вучић о Вељку Раденовићу: Наша је обавеза да негујемо сећања на велике људе који су задужили државу”. Politika Online. 24. 3. 2022. Приступљено 1. 4. 2023. 
  11. ^ „OVAKO JE NASTALA PESMA ĐENERALE: Filmska priča o heroju sa Kosova, ikoni srpskih navijača (VIDEO)”. Telegraf.rs (на језику: српски). 20. 7. 2015. Приступљено 1. 4. 2023. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вељко_Раденовић&oldid=28918660”