Венди (Западни Словени)
Венди (стенгл. Winedas; стнорд. Vindr; њем. Wenden; дан. vendere; швед. vender; пољ. Wendowie), често и Винди (њем. Winden), Венеди (лат. Venedi), историјски је назив за Западне Словене који су живјели у близини германских насеља. Назив се не односи на хомогени народ, него на различите народе, племена или скупине у зависности од тога гдје и како се користи. У данашње време, заједнице које се идентификују као Вендске постоје у Словенији, Аустрији, Лужицама, Тексасу[1] и Аустралији.[2]
У средњем вијеку термин „Венди” се често односио на Западне Словене који живе у Светом римском царству, мада не увијек. Мјешко I, први историјски владар Пољске, користи титулу „Дагом, Краљ Венда” (стнорд. Vindakonungr). Назив је вјероватно преживео у финским језицимм (фин. Venäjä; ест. Vene; крл. Veneä) означавајући Русију.[3][4]
У Европи на немачком говорном подручју током средњег века, термин „Венди“ је тумачен као синоним за „Словени“ и спорадично је коришћен у литератури за означавање Западних Словена и Јужних Словена који живе у оквиру Светог римског царства. Назив је опстао у финским језицима (фин. Venäjä, ест. Vene), означавајући модерну Русију.[3]
Народи који су током историје називани „Венди”
[уреди | уреди извор]
Према једној теорији, германски народи су први пут применили ово име на древне Венете. За средњовековне Скандинавце, термин Венди (Вендер) је означавао Словене који живе у близини јужне обале Балтичког мора (Вендланд), те се тај израз користио за означавање Полабских Словена као што су Оботрити, Рујански Словени, Велети/Лутици и померанска племена.
За људе који су живели у средњовековном северном Светом римском царству и његовим претходницима, посебно за Саксонце, Венд (Wende) је био Словен који је живео у области западно од реке Одре, области касније названој Germania Slavica, коју су населила полабска словенска племена (горе поменута) на северу и други, као што су Лужички Срби и Милчани, јужније (види Лужички марш).
Немци на југу користили су израз Winde уместо Wende и примењивали га, баш као и Германи на северу, на Словене са којима су имали контакт; на пример, Полабци из Баварске Славице или Словенци (о овој историјској деноминацији и данас сведоче називи Виндиски Марш, Виндиски Фајстриц, Виндишграс или Виндиш Блајберг код Ферлаха). Исти термин се понекад примењивао и на суседну регију Славонију, која се у неким документима пре 18. века појављује као Виндишланд.
После 8. века, франачки краљеви и њихови наследници организовали су скоро целу земљу Венда у марке. Овај процес се касније претворио у серију крсташких ратова. До 12. века све земље Венда постале су део Светог римског царства. Током продора на исток, који је достигао врхунац у 12. и 14. веку, ову земљу су населили Немци и реорганизовали је.
Услед процеса асимилације после германског насељавања, многи Словени западно од Одре усвојили су немачку културу и језик. Само неке сеоске заједнице које нису имале јако мешање са Немцима и наставиле да користе западнословенске језике називале су се још увек Венди. Са постепеним опадањем употребе ових локалних словенских језика, полако је нестао и термин Венди.
Неки извори тврде да су у 13. веку постојао стварни историјски народ зван Венди, који су живели у северној Летонији (источно од Балтичког мора) око града Вендена. Хенри од Ливоније (Хенри од Летиса) у својој латинској хроници из 13. века описао је племе звано Винди.
Данас постоји само једна група Венда: Лужички Срби у данашњој Источној Немачкој, са међународном дијаспором.[5]
Историја
[уреди | уреди извор]Успон (500–1000)
[уреди | уреди извор]У 1. миленијуму, током словенских миграција које су поделиле недавно формирану словенску етничку припадност на јужне, источне и западне групе, неки Западни Словени су се доселили у области између река Лабе и Одре - крећући се од истока ка западу и од југа ка северу. Тамо су асимилирали преостало германско становништво које није напустило то подручје у периоду миграција. Њихови германски суседи прилагодили су назив који су раније користили за народе источно од реке Лабе на Словене, називајући их Венди како су раније називали Венеде, а вероватно и Вандали. У свом делу Историја Јерменије из касног шестог века, Мовсес Хоренаци помиње њихове нападе на земље назване по њима Вананд.[6]
Венди и Данци су имали рани и континуирани контакт укључујући насељавање, прво и углавном преко најближих јужноданских острва Мон, Лоланд и Фалстер, а сва су имала називе места вендског порекла. Постојала су трговачка места, као и насеобинске испоставе у данским градовима једнаке важности као и Роскилде, када је био главни град: 'Виндебодер' (Вендски штандови) је назив тамошњег градског насеља. Данци и Венди су такође водили борбе због пиратства и крсташких ратова.[7]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Who Are the Wends?”. јануар 2010.
- ^ „History of Migration”.
- ^ а б Campbell 2004, стр. 418.
- ^ Bojtár 1999, стр. 88
- ^ „Museum”. 29. 1. 2015.
- ^ Istorija Armenii Mojseja Horenskogo, II izd. Per. N. O. Emina, M., 1893, s.55-56.
- ^ „Venderne og Danmark” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 11. 2012. г.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bojtár, Endre (1999). Foreword to the Past. Central European University Press. стр. 88. ISBN 978-963-9116-42-9.
- Campbell, Lyle (2004). Historical Linguistics. MIT Press. стр. 418. ISBN 978-0-262-53267-9.
- Lencek, R. L. (1990). „The Terms Wende-Winde, Wendisch-Windisch in the Historiographic Tradition of the Slovene Lands”. Slovene Studies. 12 (1): 93—97. doi:10.7152/ssj.v12i1.3797
. - Knox, Ellis Lee (1980). The Destruction and Conversion of the Wends: A History of Northeast Germany in the Central Middle Ages. Department of History (Master's thesis). University of Utah. Архивирано из оригинала 12. 11. 2001. г.
- Glaser, Konstanze (2007). Minority Languages and Cultural Diversity in Europe: Gaelic and Sorbian Perspectives. Multilingual Matters. ISBN 9781853599323.
- Pynsent, Robert (2000). The Phoney Peace: Power and Culture in Central Europe, 1945-49. School of Slavonic and East European Studies. ISBN 9780903425018.
- Ramet, Sabrina P. (2016). Alternatives to Democracy in Twentieth-Century: Collectivist Visions of Alternative Modernity. Central European University Press. ISBN 9789633863107.
- Remus, Thérèse (2014). Endangered minority languages. A comparison of the Upper Sorbian and North Frisian cases. GRIN Verlag. ISBN 9783656685258.
- The Group (1993). Minority Rights Group International Report. Minority Rights. ISBN 9781897693001.
- Zank, W. (1998). The German Melting Pot: Multiculturality in Historical Perspective. Springer. ISBN 9780230375208.
- Stone, Gerald (2015). The Smallest Slavonic Nation: The Sorbs of Lusatia. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-4742-4154-0.
- Veeramah; et al. (2011). „Genetic variation in the Sorbs of eastern Germany in the context of broader European genetic diversity”. European Journal of Human Genetics. 19 (9): 995—1001. PMC 3179365 . PMID 21559053. doi:10.1038/ejhg.2011.65.
- Žura, Slavica Vrkić (2011). „Lužički Srbi – Najmanji slavenski narod”. Ethnologica Dalmatica (на језику: хрватски). 18 (1): 93—130.
- Filip Gańczak Mniejszość w czasach popkultury, Newsweek, nr 22/2007, 03.06.2007.
- W kręgu Krabata. Szkice o Juriju Brězanie, literaturze, kulturze i językach łużyckich, pod red. J.Zarka, Wydawnictwo Uniwersytetu Śląskiego, Katowice, 2002.
- Mirosław Cygański, Rafał Leszczyński Zarys dziejów narodowościowych Łużyczan PIN, Instytut Śląski, Opole 1997.
- Die Sorben in Deutschland, pod red. M.Schiemann, Stiftung für das sorbische Volk, Görlitz 1997.
- Mały informator o Serbołużyczanach w Niemczech, pod red. J.Pětrowej, Załožba za serbski lud, 1997.
- Dolnoserbske nałogi/Obyczaje Dolnych Łużyc, pod red. M.Stock, Załožba za serbski lud, 1997.
- "Rys dziejów serbołużyckich" Wilhelm Bogusławski Piotrogród 1861
- "Prołuż Akademicki Związek Przyjaciół Łużyc" Jakub Brodacki. Polska Grupa Marketingowa. 2006. ISBN 83-60151-00-8..
- "Polska wobec Łużyc w drugiej połowie XX wieku. Wybrane problemy", Mieczkowska Małgorzata, Szczecin. 2006. ISBN 83-7241-487-4..
- Wukasch, C (2004). A Rock Against Alien Waves: A History of the Wends. Concordia University Press: Austin..
- "Sorbs," David Zersen, in Germans and the Americas: Culture, Politics and History, 3 vols., edited by Thomas Adam. ABC-CLIO, 2005.
- Simek, Emanuel (1955). Chebsko V Staré Dobe: Dnesní Nejzápadnejsi Slovanské Území (на језику: чешки). Vydává Masarykova Universita v Brne.
- Sułowski, Zygmunt (1961). „Migracja Słowian na zachód w pierwszym tysiącleciu n. e.”. Roczniki Historyczne (на језику: пољски). 27: 50—52. Приступљено 4. 8. 2020.
- Dulinicz, Marek (2001). Kształtowanie się Słowiańszczyzny Północno-Zachodniej: studium archeologiczne (на језику: пољски). Instytut Archeologii i Etnologii Polskiej Akademii Nauk. ISBN 978-83-85463-89-4.
- Moczulski, Leszek (2007). Narodziny Międzymorza: ukształtowanie ojczyzn, powstanie państw oraz układy geopolityczne wschodniej części Europy w późnej starożytności i we wczesnym średniowieczu (на језику: пољски). Bellona.
- Tyszkiewicz, Lech A. (1990). Słowianie w historiografii antycznej do połowy VI wieku (на језику: пољски). Wydawn. Uniwersytetu Wrocławskiego. ISBN 978-83-229-0421-3.
- Agnes, Michael (Editor in Chief) (1999). Webster's New World College Dictionary. Cleveland: MacMillan USA. 1999. ISBN 0-02-863118-8..
- Andersen, Henning (2003), "Slavic and the Indo-European Migrations", Language contacts in prehistory: studies in stratigraphy, John Benjamins Publishing Company. ISBN 1-58811-379-5.
- Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-42888-0.
- Dzino, Daniel (2010). Becoming Slav, Becoming Croat: Identity Transformations in Post-Roman and Early Medieval Dalmatia.. Brill, 2010.
- Gołąb, Zbigniew (1992). The Origins of the Slavs: A Linguist's view. Columbus: Slavica Publishers. ISBN 0-89357-231-4..
- Krahe, Hans (1957). Vorgeschichtliche Sprachbeziehungen von den baltischen Ostseeländern bis zu den Gebieten um den Nordteil der Adria. Mainz: Akademie der Wissenschaften und der Literatur. 1957..
- Krahe, Hans (1954). Sprache und Vorzeit: Europäische Vorgeschichte nach dem Zeugnis der Sprache. Heidelberg: Quelle & Meyer. 1954..
- Okulicz, Jerzy (1986). Einige Aspekte der Ethnogenese der Balten und Slawen im Lichte archäologischer und sprachwissenschaftlicher Forschungen.. Quaestiones medii aevi, Vol. 3, p. 7-34.
- Pokorny, Julius (1959). Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch.. Bern, München : Francke, 1959.
- Parczewski, Michał (1993). Die Anfänge der frühslawischen Kultur in Polen. Wien: Österreichische Gesellschaft für Ur- und Frühgeschichte, 1993. Veröffentlichungen der österreichischen Gesellschaft für Ur- und Frühgeschichte; Bd. 17.
- Pleterski, Andrej (1995). Model etnogeneze Slovanov na osnovi nekaterih novejših raziskav. 4. стр. 537—556.. / A model of an Ethnogenesis of Slavs based on Some Recent Research. Zgodovinski časopis = Historical Review 49, No. . . ISSN 0350-5774. English summary: COBISS.SR 4601165
- Schenker, Alexander M (1996). The Dawn of Slavic: an Introduction to Slavic Philology. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-05846-2..
- Skrbiš, Zlatko (2002). The Emotional Historiography of Venetologists: Slovene Diaspora, Memory and Nationalism. Focaal: European Journal of Anthropology. 39: 41—56. 2002. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). [1] - Steinacher, Roland (2002). Studien zur vandalischen Geschichte. Die Gleichsetzung der Ethnonyme Wenden, Slawen und Vandalen vom Mittelalter bis ins 18. Jahrhundert(doctoral thesis). Wien, 2002.
- Steinacher, Roland (2004). „Wenden, Slawen, Vandalen. Eine frühmittelalterliche pseudologische Gleichsetzung und ihr Nachleben bis ins 18. Jahrhundert”. Ур.: W. Pohl. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). Auf der Suche nach den Ursprüngen. Von der Bedeutung des frühen Mittelalters (Forschungen zur Geschichte des Mittelalters 8), Wien. 2004. стр. 329-353.. - Svašek, Maruška (2006). Postsocialism politics and emotions in Central and Eastern Europe. Berghahn Books. ISBN 1-84545-124-4.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
