Ludvig IV, car Svetog rimskog carstva

Ludvig IV Bavarski
Ludvig Bavarski
Lični podaci
Datum rođenja	(1282-04-01)1. april 1282.
Mesto rođenja	Minhen,
Datum smrti	11. oktobar 1347.(1347-10-11) (65 god.)
Mesto smrti	Firstenfeldbruk,
Porodica
Supružnik	Beatrice of Silesia, Margareta II, grofica Enoa
Potomstvo	Ludvig V, vojvoda Bavarske, Matilda od Bavarske, markgrofica Majsena, Štefan II, vojvoda Bavarske, Margareta od Bavarske, Louis II, Elector of Brandenburg, Vilhelm I, vojvoda Bavarske, Albert I Bavarski, Oton V Bavarski, Beatris od Bavarske, Agnes od Bavarske, Elizabeta Bavarska
Roditelji	Ludvig II, vojvoda Bavarske Matilda of Habsburg
Dinastija	Vitelsbah
Kralj Nemačke
Period	1314 — 1347
Prethodnik	Hajnrih VII, car Svetog rimskog carstva
Naslednik	Karlo IV, car Svetog rimskog carstva
car Svetog rimskog carstva
Period	1328 — 1347
Prethodnik	Henrik VII
Naslednik	Karlo IV

Ludvig IV Bavarski (nem. Ludwig IV.; 1282—11. oktobar 1347) je bio nemački kralj (1314—1347) i car Svetog rimskog carstva (1328—1347) i vojvoda Bavarske od 1301. zajedno sa svojim bratom. Pripadao je kući Vitelsbah. Sin je Ludviga II Bavarskog i Mehtilde, ćerke kralja Rudolfa I Habzburga. Došao u sukob c papom i pobedivši ga postavio antipapu Nikolu V, koji ga je krunisao (1328). godine.^[1][2]

Delomično je bio obrazovan u Beču i zajedno sa bratom Rudolfom I Bavarskim vladao je Bavarskom, a pri tome je imao podršku majke i njenog brata Alberta I Habzburga. Od 1307. sukobljava se sa Habzburzima oko poseda u donjoj Bavarskoj. Habzburzi su vodili rat oko teritorijane podele protiv njegovog brata Rudolfa Bavarskog. Rat je završio 1313. mirom u Minhenu.

Iste godine Ludvig Bavarski je pobedio svoga rođaka Fridriha I Habzburga. Fridrih mu je bio prijatelj, sa kojim je zajedno odrastao. Oružani sukob je nastao kada je Fridrihu dodeljeno da bude tutor mladom vojvodi donje Bavarske. Ludvig Bavarski je pobedio 9. novembra 1313. Fridriha I Habzburga u bici kod Gamelsdorfa, pa je Fridrih bio prisiljen da se odrekne tutorstva.^[3]

Posle smrti cara Henrika VII iz dinastije Luksemburg, nastao je problem ko će biti novi nemački kralj. Najjače dinastije u Nemačkoj su bile Luksemburg, Vitelsbah i Habzburg. Sin Henrika VII je bio još mlad, tako da oni koji su podržavali luksemburšku stranu glasaju za kuću Vitelsbah, tj Ludviga Bavarskog.

Ludvig Bavarski je izabran oktobra 1314. sa 4 od 7 glasova kneževa izbornika. Krunisan je od strane kelnskog nadbiskupa u Bonu, umesto u Ahenu. U isto vreme preostali kneževi proglašavaju drugog kralja Fridriha I Habzburga. Nemačka dobija dva kralja, pa dolazi do neizbežnog rata. Tokom sukoba dva kralja Ludvig Bavarski je 1316. priznao nezavisnost Švajcarske, koja se time otrgla habzburškoj kontroli.

Jovan XXII postaje papa 1316. godine. Papa je strogo podržavao francuske interese. Najpre je bio neutralan u tom sukobu, jer je Robert Anžujski želeo da nemački kraljevi nemaju kontrolu nad Italijom. Papi je savetovano da ne priznaje ni jednog kandidata.

Posle nekoliko godina krvavih borbi Habzburgovcima se pobeda već smešila. Međutim Fridrih I Habzburg je odlučujuće poražen u bici kod Mildorfa 28. septembra 1322. godine. U toj bici su zarobljeni Fridrih i 1300 plemića iz Austrije i Salcburga. Ludvig je držao tri godine zarobljenog Fridriha u zamku Trauznic.

Fridrihov brat Lepold je nastavio da se bori. Odjednom Ludvig Bavarski je počeo da trpi udarce. Najpre je izgubio saveznika, kralja Bohemije, koji se povukao iz saveza. Onda je papa ekskomunicirao Ludviga Bavarskog, da bi ga naveo da pusti Fridriha I Habzburga. Papa se umešao jer nije želeo niko da pobedi.

Konačno, sporazumom iz Trauznica 13. marta 1325. Ludvig pušta Fridriha, a Fridrih priznaje Ludviga Bavarskog kao zakonitog vladara. Osim toga Fridrih se zakleo da će se vratiti u zarobljeništvo, ako ne ubedi braću da se potčine Ludvigu Bavarskom.

Pošto nije uspeo da uveri braću, vratio se u zarobljeništvo, iako ga je papa oslobodio zakletve. Ludvig Bavarski je bio impresioniran takvim viteštvom, pa je obnovio staro prijateljstvo sa Fridrihom I Habzburgom. Složili su se da vladaju zajedno. Papa i kneževi izbornici se nisu slagali sa takvim dogovorom, pa je sklopljen sporazum u Ulmu 7. januara 1326. po kome Fridrih I Habzburg upravlja Nemačkom, a Ludvig Bavarski će biti krunisan kao car Svetog rimskog carstva u Italiji. Posle Leopoldove smrti 1326. Fridrih odustaje od regentstva i vratio se da vlada samo Austrijom, gde umire 1330.

Kad je Ludvig Bavarski pobedio Fridriha, papa Jovan XXII je odbio da potvrdi njegov izbor. Papa je 1324. bio ekskomunicirao Ludviga Bavarskog, jer je Ludvig tada držao Fridriha I Habzburga u zarobljeništvu. Ludvig Bavarski je papu proglasio jeretikom, koji se bavi simonijom, tj. prodajom crkvenih položaja. Kada se Ludvig Bavarski izmirio 1326. sa Habzburzima, odlučio je da se obračuna sa papom. Papa je tvrdio da on ima prvenstvo i autoritet nad kraljevima. U to vreme unutar crkve se javlja franjevački red i proglašava izvorno siromaštvo crkve. Tvrde da su Hristos i apostoli bili siromašni. Papa osuđuje franjevačku doktrinu i poziva ih da to objasne.

Ludvig Bavarski je uvideo da franjevci mogu biti moćan saveznik u borbi protiv pape. Pošto su papstvo i crkva bili korumpirani to je predstavljalo odlično oružje u borbi protiv pokvarenog pape, koji uz sve to nije držao sedište u Rimu, nego u Avinjonu. Ludvig Bavarski je otišao u Italiju, gde je krunisan u Milanu 1327. godine. Još 1323. Ludvig je slao vojsku da štiti Milano od Napuljske kraljevine, koja je bila u anžujskim rukama i predstavljala je papinog saveznika.

Pozvao ga je senator Rima Šara Kolona, pa je januara 1328. ušao u Rim, gde ga je senator i krunisao. Tri meseca kasnije optužuje papu Jovana XXII za jeres i smenjuje ga. Postavio je antipapu franjevca Nikolu V. Papa Nikola V je svrgnut 1329, čim je Ludvig Bavarski napustio Rim. Po povratku iz Italije, osniva 1330. opatiju Etal. Minhen je postao sedište cara, a carski dvor je štitio i takve filozofe, kakvi su bili Vilijam Okamski, Mihajlo iz Čezene i Marsilije iz Padove. Taj franjevački filozofski krug pomaže u borbi protiv pokvarenog papstva.

Nemogućnost da dođe do nagodbe sa papama dovodi 1338. do deklaracije u Renzeu, u kojoj 6 kneževa izbornika tvrdi da izbor pomoću većine kneževa izbornika automatski znači titulu cara i bez papinog priznanja.

Ludvig Bavarski se 1337. udružuje sa Edvardom III protiv Filipa VI, koji je bio zaštitnik pape Benedikta XII u Avinjonu. Edvard III je bio Ludvigov gost u Nemačkoj na carskoj skupštini u Koblencu. Međutim 1341. Ludvig Bavarski se nagodio sa francuskim kraljem.

Ludvig Bavarski je bio zaštitnik tevtonskih vitezova. Tevtonski vitezovi su tražili 1337. od cara odobrenje da osvoje tri male teritorije, a Ludvig ima daje privilegiju da mogu da osvoje Litvu i Rusiju. Kasnije zabranjuje tevtonskim vitezovima da odgovaraju na stranim sudovima, kada se radi o teritorijalnim sporovima sa stranim vladarima. Ludvig je dosta svoje energije utrošio na ekonomski razvoj mnogih gradova carstva, tako da se njegovo ime može naći u hronikama mnogih gradova, kojima je on dodelio privilegije.

Ludvig je 1323. Brandenburg dobio za najstarijeg sina Ludviga V Brandenburškog. Palatinat je vratio 1329. svojim nećacima. Korušku je 1335. prepustio habzburškom rođaku Albertu II. Donju Bavarsku nasleđuje 1340. i ponovo ujedinjuje vojvodstvo Bavarsku. Tirol dobija 1342, ali time je kuća Luksemburg bila nezadovoljna.

Dobijanje tih teritorija i njegova spoljnja politika stvorila mu je mnogo neprijatelja. Karlo IV je izabran kao kralj rival 1346. uz pomoć pape Klementa VI. Ludvig Bavarski je dobio podršku slobodnih kraljevskoh gradova i vitezova, koji su smatrali Karla IV, običnom papinom marionetom. Habzburške vojvode su ostale lojalne Ludvigu Bavarskom. U bici kod Kresija između Francuza i Engleza ubijen je Karlov otac Jovan Luksemburški, a Karlo IV je pobegao iz te bitke.

Ludvig umire 1347, pa je time izbegnut građanski rat. Ludvigovi sinovi su podržavali kralja rivala Karlu IV, ali posle smrti kralja rivala sinovi su podelili posede Vitelsbaha.