Leonid Brailovski

Leonid Mihajlović Brailovski (rus. Леонид Михайлович Браиловский; Harkov, 4. jun 1867. — Rim, 7. jul 1937.) bio je ruski arhitekta, slikar, scenograf i pedagog.

Leonid Brailovski je odrastao u pravoslavnoj ruskoj porodici u Harkovu. Otac Mihail Vladimirović Brailovski bio je rodom iz Belgoroda, gde je bio poslanik u gradskoj skupštini.^[1] Mihail Vladimirović je preminuo 1869. Leonidova majka Sofija Stepanovna Sidljarevskaja bila je plemićkog porekla. Sofija Stepanovna preminula je 1890.

Leonid je pohađao klasičnu gimnaziju. Završio je studije arhitekture 1894. na Carskoj umetničkoj akademiji (rus. Императорская Академия художеств). Od 1895. do 1898. bio je na proputovanju od Pariza do Rima.^[2]

Od 1898. predavao je arhitekturu na Moskovskoj školi za slikarstvo, skulpturu i Arhitekturu - MUŽVZ (rus. Моско́вское учи́лище жи́вописи, вая́ния и зо́дчества - МУЖВЗ). 1899. postao je profesor na Univerzitetu Stroganov (rus. Российский государственный художественно-промышленный университет имени С. Г. Строганова ).

• Projekat stambene zgrade Percova (1905 – 1906, Moskva, Prečistenskaja nasip)
• Projekat vile (1906, Krim)
• Konkursni projekat nove zgrade MUZHVZ (1906 – 1907, Moskva)
• Privatna vila (1907, Tuapse)
• Nadgrobni spomenik Antona Čehova, sa Fjodorom Šehtelom (1907-1908, Moskovsko groblje)
• Nadgrobni spomenik kompozitora Vasilija Kalinikova (1908, Jalta)
• Zgrada pozorišta, zajedno sa Ivanom Žoltovskim (1900-te, Dnjepropetrovsk)
• Izgradnja radionice i obnova sopstvene vile (1911, Moskva)

Iako je radio kao arhitekta, Brailovski je u Rusiji bio poznatiji kao slikar akvarela. Slikao je stare zgrade i spomenike, unutrašnjost hramova i palata. 1900. je slikao reprodukcije fresaka iz crkava u Jaroslavu, Rostovu i Novgorodu.

Radio je kao dekorater enterijera, modelirajući nameštaj od drveta i bronze. Od 1909. radio je uglavnom kao scenograf. Radio je scenografije i u Boljšoj teatru. 1916. dobio je zvanje Akademika.

• „Teško od pameti“ Aleksandra Gribojedova (1911, Malo pozorište)
• "Čaša vode" (1911, Malo pozorište)
• "Vojvotkinja od Padove" Oskara Vajlda (1912, Malo pozorište)
• „Skupština“ Pjotra Gnedića (1912, kostimi Aleksandrinskog pozorišta)
• "Mletački trgovac" Vilijama Šekspira (1916, Malo pozorište)
• "Don Đovani" V. A. Mocart (1916, Boljšoj teatar)

Nakon Oktobarske revolucije, napustio je Rusiju. Sa suprugom Rimenom Rimom Nikitišinom je prvo prebegao u Letoniju, potom u Istanbul i Beograd. Bračni par Brailovski su od 1921. do 1924. bili angažovani u Narodnom pozorištu, Leonid kao scenograf, a Rima kao kostimograf. U toku tri pozorišne sezone preuzimaju najteže scenografske i kostimografske zadatke, uključujući sve ambicioznije rediteljske intervencije u drami, operi i baletu.^[3] Po nacrtima Leonida Brailovskog podignut je 1922. deo zgrade Narodnog pozorišta u kome je bila smeštena slikarnica.^[4]

Za svoj doprinos, Leonid Brailovski je odlikovan Ordenom Svetog Save IV stepena (1923).^[5]

Do sredine 1925. Leonid i Rima Brailovski su radili na sceni Manježa i u obnovljenoj zgradi Narodnog pozorišta. Za to vreme opremili su 17 pozorišnih dela (E. Rostan, Ž. Ofenbah, Ž. B. P. Molijer, Š. Guno, V. Šekspir, B. Smetana, B. Nušić, P. Konjović, N. Rimski-Korsakov, Ž. Bize, P. I. Čajkovski, M. Bojić i Ž. Masne). Leonid Brailovski je u Narodnom pozorištu blisko sarađivao sa Jurijem Rakitinom u Drami i Teofanom Pavlovskim u Operi. U postavkama komada nacionalno-istorijske sadržine, kao što su Nahod i Uroševa ženidba, Brailovski je dao poseban doprinos pozorišnoj stilizaciji srpske srednjovekovne arhitekture i nošnje.^[3][4]

Tokom svog angažmana u Beogradu, bračni par Brailovski su insistirali na slobodi rada scenografa i kostimografa, ističući da njihov rad nije samo okvir za predstavu već samostalno umetničko delo, da se boje kostima i dekora spajaju u jednu celinu. „Moja rešenja su se pokazala čudnim auditorijumu u Srbiji”, kazao je Brailovski i želeći drugačije iskustvo napustio je Srbiju i otišao za Italiju.^[6]

Boraveći u Srbiji i Italiji, između 1920-1930, Brailovski je naslikao ciklus "Slike Stare Rusije". Njegova dela se danas nalaze u Tretjakovskoj galeriji, Državnom ruskom muzeju, Muzeju Sorbone u Parizu, Vatikanskom muzeju i mnogim drugim. Imao je samostalne izložbe u Parizu (1930) i Vatikanu (1932).^[5] 1932. organizovana je u Vatikanu izložba od 40 slika Brailovskog sa prikazom spomenika ruske verske umetnosti. 1933. Brailovski je osnovao u Vatikanu Muzej ruske sakralne arhitekture u kongregaciji Istočih crkava, sa preko 100 slika i mapa koje prikazuju spomenike ruske crkvene umetnosti i arhitekture.^[7]

Leonid Brailovski se u Italiji preobratio u katolicizam.^[8]

Leonid Brailovski je tragično preminuo 1937. u Rimu kada ga je slučajno pogodio zalutali metak u metežu koji je nastao u sukobu fašista.^[5] Sahranjen je u ruskom delu rimokatoličkog groblja Kampo Verano.

Pomen Leonidu Brailovskom napisao je protojerej ruske pravoslavne crkve Aleksandar Sipjagin: „Ovde, a posebno u crkvi Svetog Antonija, pokojni se osećao kao kod kuće... Daleko od kuće, otišao je umetnik, patriota, hrišćanin. Njegov pepeo odnesen je na groblje Kampo Verano... Posmrtni ostaci ruskog katolika – Leonida Mihajlovića Brailovskog, poznatog umetnika počivaju u grobu na mestu koje je poklonio pobožni kardinal da stranci koji umru u Rimu imaju gde da se sahrane“.

• Spisak srpskih slikara

• Naщokina M. B. Arhitektorы moskovskogo moderna. Tvorčeskie portretы. — 3-e izd. — M.: Žiraf, 2005. — S. 97—98. — 2500 эkz. — ISBN 5-89832-043-1.
• Zodčie Moskvы vremeni эklektiki, moderna i neoklassicizma (1830-e — 1917 godы): ill. biogr. slovarь / Gos. nauč.-issled. muzeй arhitekturы im. A.V.Щuseva i dr. — M.: KRABiK, 1998. — S. 40—410. — 320 s. — ISBN 5-900395-17-0.
• Kolupaev V. E. Izdaniя russkogo zarubežья o tvorčestve arhitektora L. Brailovskogo v Rime // Materialы konferencii, posvящennoй 250-letiю Naučno-issledovatelьskogo muzeя Rossiйskoй akademii hudožestv, 24—25 noяbrя 2008 g. SPb.: RAH, 2008.
• Kolupaev V. E. Russkie hudožniki Leonid i Rimma Brailovskie v Rossii i Rime // Russkie v Italii. Italьяncы v Rossii: Vzaimovliяnie kulьtur. SPb, 2012. s. 50 — 78. ISBN 978-5-9227-0364-2.
• Šahanova A. A. Tvorčestvo L. M. Brailovskogo v kontekste russkoй i evropeйskoй hudožestvennoй žizni pervoй polovinы XX veka: Dissertaciя … kandidata: 17.00.04 / Šahanova Antonina Alьbertovna; [Mesto zaщitы: Gosudarstvennый Russkiй muzeй]. — Sankt-Peterburg, 2016. — 200 s.
• S. N. Kondakov. Юbileйnый spravočnik Imperatorskoй Akademii hudožestv. 1764—1914. — SPb.: Tovariщestvo R. Golike i A.Vilьborg, 1915. — T. 2. — S. 297. — 454 s.
• M. Grol, „Pred novom pozorišnom godinom", SKG, 1921, 4, 2;
• V. Živojinović, „Dekorativna umetnost u beogradskom Narodnom pozorištu", Jugoslovenska njiva, VI/1922, 2, 8;
• O. Milanović, Beogradska scenografija i kostimografija 1868–1941, Bg 1983.

• Leonid Mihajlović Brailovski, promocija monografije. Pozorišni muzej Srbije. Snimak na Jutjubu.
• Delo Brailovskih i srpska međuratna scena u ogledalu kritike