Џон Арчибалд Вилер
Џон Арчибалд Вилер (енгл. John Archibald Wheeler; Џексонвил, 9. јул 1911 — Хајтстаун, 13. април 2008) био је амерички теоријски физичар и сарадник Алберта Ајнштајна и Нилса Бора, највећих теоријских физичара 20. века. Вилер је први сковао термин „црна рупа”.[1]
| Џон Арчибалд Вилер | |
|---|---|
 John Archibald Wheeler (1963) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 9. јул 1911. |
| Место рођења | Џексонвил, САД |
| Датум смрти | 13. април 2008. (96 год.) |
| Место смрти | Хајтстаун, САД |
| Образовање | Универзитет Џонс Хопкинс |
| Научни рад | |
| Поље | физика |
Каријера
уредиРођен је у Џексонвилу, Флорида. Докторирао је 1933. на теорији о апсорпцији и дисперзији хелијума. Након доктората одлази у Копенхаген код Нилса Бора.
Био је професор физике на Универзитету Принстон до 1938. до 1976.[2] Године 1976. прелази на Универзитет Остин у Тексасу где је био директор Центра за теоријску физику. Под његовим менторством докторирали су Ричард Фајнман, Кип Торн и Хју Еверет.
Године 1937. представио је С-матрицу која је постала незаменљив алат у физици честица. Био је, заједно са Бором и Фермијем, један од пионира у теорији нуклеарне фисије. Када је Бор дошао у Америку, сарадња Вилера и њега се наставила 1939. године када су радили на моделу течних капи.
„Можете причати о људима као што су Буда, Исус, Мојсије, Конфучије, али ствари које су ме убедиле да ти људи постоје су разговори са Бором”, рекао је једне прилике Џон Вилер.
Током Другог светског рата радио је на развијању атомске бомбе у „Пројекту Менхетн”. После рата радио је на развијању хидрогенске бомбе.
Године 1957. поново се враћа на Принстон и ради на пољу опште теорије релативности. Резултат тога су „црвоточине”, хипотетички тунели у простор-времену. Његов рад на теорији опште релативности резултовао је теоријом гравитационог колапса. Године 1967, за време говора на Насином Годардовом институту за свемирске студије, први је употребио термин „црна рупа”. Један је и од пионира теорије квантне гравитације.
Вилер је заслужан за развиће теорије опште релативности. Заједно са Денисом Шамом (Кембриџ) и Зелдовичем (Москва) увео је општу релативност на универзитете.
Добио је Волф награду за физику 1997. године.
Преминуо је 13. априла 2008. године.
Референце
уреди- ^ „John Archibald Wheeler, 1911-2008 | Department of Physics”. phy.princeton.edu. Приступљено 2021-01-29.
- ^ „John Archibald Wheeler”.
Библиографија
уреди- Wheeler, John Archibald (1962). Geometrodynamics. New York: Academic Press. OCLC 1317194.
- Misner, Charles W.; Thorne, Kip S.; John Archibald Wheeler (септембар 1973). Gravitation. San Francisco: W. H. Freeman. ISBN 978-0-7167-0344-0.
- Wheeler, John Archibald (1979). Some Men and Moments in the History of Nuclear Physics: The Interplay of Colleagues and Motivations. Minneapolis: University of Minnesota Press. OCLC 6025422.
- Wheeler, John Archibald (1990). A Journey Into Gravity and Spacetime. -Scientific American Library. New York: W.H. Freeman. ISBN 978-0-7167-6034-4.
- Taylor, Edwin F.; Wheeler, John Archibald (1992). Spacetime Physics: Introduction to Special Relativity'. New York: W. H. Freeman. ISBN 978-0-7167-2327-1.
- Wheeler, John Archibald (1994). At Home in the Universe. New York: American Institute of Physics. ISBN 978-1-56396-500-5.
- Ciufolini, Ignazio; Wheeler, John Archibald (1995). Gravitation and Inertia. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03323-5.
- Wheeler, John Archibald (1998). Geons, Black Holes, and Quantum Foam: A Life in Physics. New York: W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-04642-7.
- Taylor, Edwin F.; Wheeler, John Archibald (2000). Exploring Black Holes: Introduction to General Relativity. Addison Wesley. ISBN 978-0-201-38423-9.
