Теорија књижевности

Теорија књижевности је део науке о књижевности који се бави питањима природе књижевности, облика и начина књижевног изражавања и општих и посебних особина књижевних дела као уметничких остварења. Њена проблемска подручја су стилистика и версификација.

Теорија књижевности је систематско проучавање природе књижевности и метода за анализу књижевности.^[1] Од 19. века, књижевна наука укључује теорију књижевности и разматрања интелектуалне историје, моралне филозофије, друштвених пророчанстава и интердисциплинарних тема релевантних за то како људи тумаче значење.^[1] У хуманистичким наукама у модерним академским круговима, овај други стил учења о књижевности је изданак постструктурализма.^[2] Сходно томе, реч теорија је постала кровни термин за научне приступе читању текстова, од којих су неки засновани на смеровима семиотике, културолошких студија, филозофије језика и континенталне филозофије.

Историја

Пракса теорије књижевности постала је професија у 20. веку, али има историјске корене који сежу још од античке Грчке (Аристотелова Поетика је често цитирани рани пример), древне Индије (Натја Шастра Барате Мунија) и старог Рима (Лонгиново дело О узвишеном). У средњем веку, научници на Блиском истоку (Ал-Џахизов ал-Бајан вал-табјин и ал-Хајаван, и ибн ал-Мутазов Китаб ал-Бади)^[3] и Европи^[4] наставили су да производе дела заснована на студијама књижевности. Естетске теорије филозофа од античке филозофије до 18. и 19. века имају значајан утицај на актуелну књижевност. Теорија и критика књижевности везују се за историју књижевности.

У академском свету Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава, теорија књижевности била је најпопуларнија од касних 1960-их (када је њен утицај почео да се шири са елитних универзитета као што су Џон Хопкинс, Јејл и Корнел) до 1980-их (до тада је предавана скоро свуда у неком облику). Током овог периода, теорија књижевности је доживљавана као академски врхунска дисциплина, и већина универзитетских одељења за књижевност је настојала да предаје и проучава ову теорију и да је угради у своје наставне планове и програме. Због свог метеорског пораста популарности и тешког језика кључних текстова, теорија је такође често критикована као помодна или модерни опскурантизам (и многи академски сатирични романи тог периода, попут оних Дејвида Лоџа, проминентно разматрају ову теорију). Неки научници, теоријски и антитеоријски, називају дебате из 1980-их и 1990-их о академским заслугама теорије „теоријским ратовима“.^[5]

До раних 1990-их, популарност „теорије“ као предмета интересовања сама по себи је благо опадала (заједно са отварањем радних места за чисте „теоретичаре“) чак и када су текстови теорије књижевности били укључени у проучавање готово све књижевности. До 2010. године, полемика око употребе теорије у студијама књижевности је утихнула, а дискусије о овој теми у оквиру књижевних и културолошких студија сада су знатно блаже и мање живахне. Међутим, неки научници попут Марка Бауерлајна настављају да тврде да су мање способни теоретичари напустили доказане методе епистемологије, што је резултирало упорним пропустима у учењу, истраживању и евалуацији.^[6] Неки научници се у свом раду у великој мери ослањају на теорију, док је други помињу само успутно или је уопште не спомињу; мада је она призната као важан део проучавања књижевности.

Преглед

Једно од фундаменталних питања теорије књижевности је „шта је књижевност?” – иако многи савремени теоретичари и књижевници верују или да се „књижевност“ не може дефинисати или да се може односити на било коју употребу језика. Специфичне теорије се разликују не само по својим методама и закључцима, већ чак и по томе како стварају значење у „тексту”. Међутим, неки теоретичари признају да ови текстови немају јединствено, фиксно значење које се сматра „тачним“.^[7]

Пошто се теоретичари књижевности често ослањају на веома хетерогену традицију континенталне филозофије и филозофије језика, свака класификација њихових приступа је само апроксимација. Постоји много врста књижевних теорија које имају различите приступе текстовима. Чак и међу онима који су наведени у наставку, многи научници комбинују методе из више од једног од ових приступа (на пример, деконструктивни приступ Пола де Мана ослањао се на дугу традицију пажљивог читања чији су пионири Нови критичари, а де Ман је био обучен у европским херменеутичкој традицији).

Стилистика

Стилистика је наука која се бави стилом у књижевним делима. Полази од схватања стила као израза појединца или колектива и занимају је средства и поступци којима се постиже посебан квалитет стила коју граматичка анализа не може да захвати. Модерна стилистика има корене у старогрчком учењу о говорништву (реторика) и са њом је повезује анализа књижевних дела у складу са општим начелима анализе језика. Суштинска разлика између модерне стилистике и старе реторике је у томе што је реторика утврђивала обавезна средства и поступке језичког изражавања, док модерна стилистика настоји да та средства и поступке опише, у оквиру појединих дела, ауторских опуса или књижевних раздобља.

Референце

^ ^а ^б Culler 1997, p.1
^ Searle, John. (1990), "The Storm Over the University", The New York Review of Books, December 6, 1990.
^ van Gelder, G. J. H. (1982), Beyond the Line: Classical Arabic Literary Critics on the Coherence and Unity of the Poem, Brill Publishers, стр. 1—2, ISBN 90-04-06854-6
^ Johnson, Eleanor (2013). Practicing Literary Theory in the Middle Ages: Ethics and the Mixed Form in Chaucer, Gower, Usk, and Hoccleve. University of Chicago Press. стр. 1-15. ISBN 9780226015989.
^ Mark Bevir, Jill Hargis, Sara Rushing, "Introduction", in: Mark Bevir, Jill Hargis, Sara Rushing (eds.), Histories of Postmodernism, Routledge, 2020.
^ Bauerlein, Mark (13. 11. 2014). „Theory and the Humanities, Once More”. Inside HigherEd. Washington, DC. „Jay treats it [theory] as transformative progress, but it impressed us as hack philosophizing, amateur social science, superficial learning, or just plain gamesmanship.”
^ Sullivan, Patrick (2002-01-01). „"Reception Moments," Modern Literary Theory, and the Teaching of Literature”. Journal of Adolescent & Adult Literacy. 45 (7): 568—577. JSTOR 40012241.

Литература

Peter Barry. Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory. ISBN 0-7190-6268-3.
Jonathan Culler. (1997) Literary Theory: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-285383-X.
Terry Eagleton. Literary Theory: An Introduction. ISBN 0-8166-1251-X.
Terry Eagleton. After Theory. ISBN 0-465-01773-8.
Jean-Michel Rabaté. The Future of Theory. ISBN 0-631-23013-0.
The Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism. ISBN 0-8018-4560-2.
Modern Criticism and Theory: A Reader. Ed. David Lodge and Nigel Wood. 2nd Ed. ISBN 0-582-31287-6
Theory's Empire: An Anthology of Dissent. Ed. Daphne Patai and Will H. Corral. ISBN 0-231-13417-7.
Bakhtin, M. M. (1981) The Dialogic Imagination: Four Essays. Ed. Michael Holquist. Trans. Caryl Emerson and Michael Holquist. Austin and London: University of Texas Press.
René Wellek. A History of Modern Criticism: 1750-1950. Yale University Press, 1955-1992, 8 volumes.
Carroll, Joseph (2012). „Evolutionary approaches to literature & drama”. Ур.: Dunbar, Robin; Barrett, Louise. Oxford Handbook of Evolutionary Psychology. Oxford University Press. doi:10.1093/oxfordhb/9780198568308.013.0044. Приступљено 2020-05-13.
Castle, Gregory. Blackwell Guide to Literary Theory. Malden, MA: Blackwell Publishing, 2007.
Culler, Jonathan. The Literary in Theory. Stanford: Stanford University Press, 2007.
Terry Eagleton. Literary Theory. Minneapolis: University of Minnesota Press, 2008. (http://www.upress.umn.edu/)
Literary Theory: An Anthology. Edited by Julie Rivkin and Michael Ryan. Malden, MA: Blackwell Publishing, 2004.
Lisa Zunshine, ed. Introduction to Cognitive Cultural Studies. Baltimore: The Johns Hopkins University Press, 2010
Atherton, Catherine. 1993. The Stoics on Ambiguity. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Denyer, Nicholas. 1991. Language, Thought and Falsehood in Ancient Greek Philosophy. London: Routledge.
Kneale, W., and M. Kneale. 1962. The Development of Logic. Oxford: Clarendon.
Modrak, Deborah K. W. 2001. Aristotle’s Theory of Language and Meaning. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Turri, John. (2016). Knowledge and the Norm of Assertion: An Essay in Philosophical Science. Open Book Publishers.
Isac, Daniela; Reiss, Charles (2013). I-language: An Introduction to Linguistics as Cognitive Science, 2nd edition. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953420-3.
Lepore, Ernest and Barry C. Smith (eds). (2006). The Oxford Handbook of Philosophy of Language Архивирано 2013-01-14 на сајту Archive.today. Oxford University Press.
Lycan, W. G. (2008). Philosophy of Language: A Contemporary Introduction. New York, Routledge.
Carnap, R., (1956). Meaning and Necessity: a Study in Semantics and Modal Logic. University of Chicago Press.
Devitt, Michael and Hanley, Richard, eds. (2006) The Blackwell Guide to the Philosophy of Language. Oxford: Blackwell.
Greenberg, Mark and Harman, Gilbert. (2005). Conceptual Role Semantics. http://www.princeton.edu/~harman/Papers/CRS.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2011)
Hale, B. and Crispin Wright, Ed. (1999). Blackwell Companions To Philosophy. Malden, Massachusetts, Blackwell Publishers.
Plato, Cratylus (c. 360 BCE). Series: Cambridge Studies in the Dialogues of Plato. Trans. David Sedley. Cambridge: University of Cambridge Press. 2003. ISBN 978-0-521-58492-0.
Eco, Umberto (1986). Semiotics and the Philosophy of Language (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 9780253203984.
Fodor, Jerry A. (1983). The Modularity of Mind: An Essay in Faculty Psychology. The MIT Press. ISBN 978-0-262-56025-2.
Keith Allan (2007). The Western Classical Tradition in Linguistics. London: Equinox.
Roy Harris; Taylor, Talbot J. (1989). Landmarks in Linguistic Thought: The Western Tradition from Socrates to Saussure . London: Routledge. ISBN 0-415-00290-7.
Joseph, John E.; Nigel Love; Taylor, Talbot J. (2001). Landmarks in Linguistic Thought II: The Western Tradition in the Twentieth Century. London: Routledge. ISBN 0-415-06396-5.
W. P. Lehmann, ур. (1967). A Reader in Nineteenth Century Historical Indo-European Linguistics. Indiana University Press. ISBN 0-253-34840-4. Архивирано из оригинала 2008-04-26. г.
François, Alexandre; Ponsonnet, Maïa (2013). „Descriptive linguistics” (PDF). Ур.: Jon R. McGee; Warms, Richard L. Theory in Social and Cultural Anthropology: An Encyclopedia. 1. SAGE Publications, Inc. стр. 184—187. ISBN 9781412999632.
Bimal Krishna Matilal (1990). The Word and the World: India's Contribution to the Study of Language . Delhi; New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-562515-3.
Frederick J. Newmeyer (2005). The History of Linguistics. Linguistic Society of America. ISBN 0-415-11553-1. Архивирано из оригинала 2007-02-10. г. Приступљено 2007-01-17.
Mario Pei (1965). Invitation to Linguistics. Doubleday & Company. ISBN 0-385-06584-1.
Robert Henry Robins (1997). A Short History of Linguistics. London: Longman. ISBN 0-582-24994-5.
Pieter A. M. Seuren (1998). Western linguistics: An historical introduction. Wiley-Blackwell. ISBN 0-631-20891-7.
Kees Versteegh (1997). Landmarks in Linguistic Thought III: The Arabic Linguistic Tradition. London; New York: Routledge. ISBN 0-415-14062-5.
Randy Allen Harris (1995) The Linguistics Wars, Oxford University Press, ISBN 0-19-509834-X
Brigitte Nerlich (1992). Semantic Theories in Europe, 1830-1930. Amsterdam: John Benjamins, ISBN 90-272-4546-0
Brigitte Nerlich and David D. Clarke (1996). Language, Action, and Context. Amsterdam: John Benjamins, ISBN 90-272-4567-3

Спољашње везе

[Culler_1997,_p.1-1] а ^б Culler 1997, p.1

[Searle-2] Searle, John. (1990), "The Storm Over the University", The New York Review of Books, December 6, 1990.

[3] van Gelder, G. J. H. (1982), Beyond the Line: Classical Arabic Literary Critics on the Coherence and Unity of the Poem, Brill Publishers, стр. 1—2, ISBN 90-04-06854-6

[4] Johnson, Eleanor (2013). Practicing Literary Theory in the Middle Ages: Ethics and the Mixed Form in Chaucer, Gower, Usk, and Hoccleve. University of Chicago Press. стр. 1-15. ISBN 9780226015989.

[5] Mark Bevir, Jill Hargis, Sara Rushing, "Introduction", in: Mark Bevir, Jill Hargis, Sara Rushing (eds.), Histories of Postmodernism, Routledge, 2020.

[6] Bauerlein, Mark (13. 11. 2014). „Theory and the Humanities, Once More”. Inside HigherEd. Washington, DC. „Jay treats it [theory] as transformative progress, but it impressed us as hack philosophizing, amateur social science, superficial learning, or just plain gamesmanship.”

[7] Sullivan, Patrick (2002-01-01). „"Reception Moments," Modern Literary Theory, and the Teaching of Literature”. Journal of Adolescent & Adult Literacy. 45 (7): 568—577. JSTOR 40012241.

[1]