Сава Микић

Сава Ј. Микић је рођен 15. августа 1894. године у селу Сировцу, у шавничком срезу. Основну школу је завршио у месту рођења. Ниже разреде гимназије је завршио у Смедереву а више и правни факултет у Београду. Као гимназијалац се добровољно пријавио на војну дужност за време балканског рата и у војсци остао до септембра 1913. године. Служећи, због своје младости, у болничкој чети у Крагујевцу. Када је избио Први светски рат. Добровољно се јавио у војску и распоређен је у ђачку чету. Заједно са својом јединицом се повлачио до Солуна где је његова јединица прикључена 114-тој француској бригади. Овде је био тумач, а касније је као такав пребачен у штаб 156-сте француске дивизије, ради одржавања везе са српском војском која је након реорганизовања заједно са савезницима формирала Солунски фронт. Био је рањен у околини Битоља 24. јануара 1917. године.

Био је врло добар ђак, укључио се као добровољац у југословенску војску за време Првог светског рата. Био је један од малобројних југословенских пилота током рата од 1914. до 1918. године, након што је завршио пилотску школу у Шартру (енгл. Chartres). Сава Микић је човек који је живот почео као чобанче на Сињајевини, био је један од пионира српског ваздухопловства, као истакнути учесник у савезничкој српској и француској војсци доживео је да постане и почасни грађанин Париза.

Заједно са саборцима из Првог светског рата и својим великим пријатељем Арчибалдом Рајсом, основао је Аероклуб Краљевине Југославије и био његов први секретар (данас Аероклуб, у Узун Мирковој 4, Београд).^[1][2][3]

Као политичар био је монархиста^{[тражи се извор]}, кључну улогу је имао у развоју пуча^{[тражи се извор]} за спречавање Србије да сарађује са нацистима. У току и после Другог светског рата затваран је три пута: у почетку од стране нациста који су га насилно мучили, а затим два пута од стране комуниста^{[тражи се извор]} Јосипа Броза Тита, који су му замерали то што је монархиста а не комуниста. Побегао је после другог затварања^{[тражи се извор]}, захваљујући шефу затвора, коме је неколико година раније спасао сина. После ове ужасне судбине, Сава Микић је дефинитивно престао да се бави било каквом политиком.

Признања су му многобројна, међу којима велики број одликовања које су његове ћерке поклониле Музеју ваздухопловства. Између осталих добитник је и два Ордена легије части, инфо слика^{[мртва веза]}.

За посебне заслуге на Солунском фронту и савезништву српске и француске војске постао је и почасни грађанин Париза.

Данас на Савином посмртном плавом јастучету, у Музеју ваздухопловства, вредни су историјски експонати:

• два Ордена легије части,^[2]
• споменице балканских ратова,
• грчка споменица,
• два ордена светог Саве и друга признања која би била многобројна и за целу чету заслужних ратника.^[1]

Сава Микић је написао^[4], што је једно од најзначајних дела из те области.

Ово дело је штампано као књига: Сава Ј. Микић Историја југословенског ваздухопловства, Београд 1933. год., штампарија Драг. Грегорића

Књига представља прво свеобухватно дело из историје српског и југословенског ваздухопловства у коме је описана хронологија и карактеристике развоја ваздухопловства на овим просторима, а обухвата период од 1909. до 1930. године.

Организована је у неколико делова:

• Први део - Почеци наше авијације и балкански ратови,
• Други део - Светски рат,
• Трећи део - Наше ваздухопловство у ослобођеној и уједињеној отаџбини.

У првом делу књиге, који је подељен на пет глава, описани су први резултати у развоју ваздухопловства у Србији и овухвата период од 1909. до 1914. године, то јест до почетка Првог светског рата. У другом делу књиге је описан период развоја „Српске авијатике“ у току Првог светског рата то јест период од 1914. до 1919. године. Овај део је подељен на седам глава и детаљно су описане све активности које су обављене у току рата а односе се на развој ваздухопловства. Нарочито значајно поглавље ове књиге је део са биографијама ратних „авијатичара“. У трећем делу је детаљно описан развој ваздухопловства у Краљевини Југославији, од завршетка Првог светског рата до 1932. године. Ту су детаљно описани развој војног ваздухопловства, формирање и развој поморског војног ваздухопловства, развој цивилног ваздухопловства (Аероклуб , једриличарство, Аеропут и привредна авијација), формирање и развој ваздухопловне индустрије (фабрике авиона и фабрике мотора) и део о истакнутим југословенским конструкторима авиона тога доба.

Књига има 694 стране и укупно 615 слика и представља капитално дело наше ваздухопловне историографије. Стога није чудо што аутора ове књиге многи сматрају за најзначајнијег и првог југосоловенског историчара југословенског ваздухопловства.

Посљедњи пут је, на јавном скупу, говорио на симпозијуму о ратном ваздухопловству у Земуну 1980. године, када је истакао:

Цео говор је пренет у Листу „Војска“ 1994. године.^[2][3]

• Михајло Петровић (пилот)
• Пилот
• Ваздухопловна команда српске војске (Краљевине Србије)
• Дејства српске авијације у окупираној територији (1916–1918)

• Димитријевић, Бојан; Миладиновић П.; Мицевски М. (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8. 
• Циглић, Борис (2009). Крила Србије: Ваздухопловна команда и авијатика српске војске 1912–1920. Београд: Инфинитас д.о.о. ISBN 978-86-6045-005-2. 
• Микић, Сава Ј. (1933). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Драг. Грегорића. 

• Детаљније о Сава Микић на страници Ваздухопловне традиције Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2014)
• ЈАТ - Архива
• A E R O - K L U B KRALJEVINE JUGOSLAVIJE