Википедија

Македонски национализам

Македонски национализам је у општем смислу националистичка идеја и концепт међу Македонцима који се први пут јавља крајем 19. века, међу сепаратистима који траже аутономију у региону Македоније од Османског царства. Идеја је еволуирала током раног 20. века, упоредо са првим изразима етничког национализма међу Словенима у Македонији. Након независности Северне Македоније, питања македонског националног идентитета постају оспорена од стране суседа. Неке присталице агресивног македонског национализма, под називом "Македонисти", имају екстремније ставове као што су тезе о непрекинутом континуитету између древних Македонаца и модерних Македонаца (Словени), ставови су уско везани за уједињење Македоније, који подразумевају територијалне претензије према Грчкој, Бугарској, Албанији и Србији.

Застава Северне Македоније
Статуа Ђорђе Пуљевски, постављањем споменика експлицитно се наговјештава да се прихватио концепт етничког македонског идентитета

Порекло

уреди
Главни чланак: Античка Грчка § Грчко порекло

У 19. веку, област Македонија је постала предмет конкуренције ривалских национализама, у почетку грчких националиста, српских националиста и бугарских националиста. Свако од те три стране је тврдио да има право на територију Македоније.[1] Први знаци македонског национализма настали су крајем 19. века у Бугарској. Ту су створена упоришта и финансиран рад завереничких организација, које су перфидно радиле у интересу бугарске државе. Срби су им били главни непријатељ; против њих ће се на делу исказати сва мржња и насиље. Када је 1897. године у Бугарској основано македонско "Друштво против Срба" оно је имало за острашћену, ничим мотивисану девизу: "Србе треба огњем и мачем искоренити из Македоније". Рани македонски националисти су охрабрени од неколицине страних влада да одржавају интересе у региону. Влада Србије, која је била у то време, верује да је сваки покушај да се тражи да се насилно асимилују словенски Македонци у Србе, те да на тај начин присвоје Македонци, бити неуспешан с обзиром на јак бугарски утицај у региону. Уместо тога, Влада Србије верује да ће пружајући подршку македонским националистима стимулисати противљење према Бугарској и имати у народу повољније ставове у корист Србије. Још једна земља која је охрабривала македонски национализам је била и Аустроугарска који је настојала да порекне и Србији и Бугарској могућност да припоји Македонију, и тврдила је да постоји посебни етнички карактер словенских Македонаца.[1] У 1890. години, у Русији, присталице словенске македонске националности, отпочели су производњу етничких мапа на којима приказује словенске Македонце, и од тада македонски националисти су почели да се селе у Русију и мобилишу.[1]

Порекло дефиниције етничког словенског македонског идентитета настало је из дела Георгија Пулевског у 1870. и 1880. године, који су идентификовали постојање посебног модерног "словенско-македонског" језика који је дефинисан и другачији од других језика јер има језичке елементе српског језика, бугарског језика, црквенославенског и албанског језика.[2] Пулевски је анализирајући народну историју словенског македонског народа, закључио да су словенски Македонци етнички повезани са људима из древне Македоније, попут Филипа и Александра Великог, засновани на тврдњи да стари македонски језик има словенске компоненте и на тај начин је тврдио да су они потомци старих Македонаца.[3] Међутим, само-идентификација словенских Македонаца и националистичка лојалност су остали нејасни крајем 19. века. Пулевски, на пример, је посматрао идентитет Македонаца као регионални феномен (слично феномену Херцеговаца и Трачана).[4].

Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) је израсла у главну македонску сепаратистичку организацију 1890-их, која је тражила аутономију Македоније од Османског царства.[5] ВМРО се у почетку противила да зависи од било које од суседних држава, посебно Грчке и Србије, међутим њен однос са Бугарском се побољшао, а она је убрзо имала доминантне личности који су подржали припајање Македоније Бугарској, иако је мали део против тога.[5] По правилу, чланови ВМРО имали су бугарска национална обиљежја, али са могућношћу развијања македонског национализма.[6] ВМРО је смислио слоган "Македонија за Македонце". Позвала је вишенационалну Македонију, која се састоји од различитих националности, да се укључи у будућу федерацију.[2] Крајем 19. и почетком 20. века међународна заједница посматра Македонце претежно као регионално различитим од Бугара. На крају Првог светског рата било је врло мало етнографа, који су били присталице тога да постоји посебан македонски ��арод. Током Париске мировне конференције 1919. године, савезници су санкционисали српску власт над Вардарском Македонијом и прихватили веровање да су македонски Словени, у ствари, југословенски Срби. Ова промена у мишљењу може се у великој мери приписати српском географу Јовану Цвијићу.[7] Ипак, македонске идеје су касније подржане и од стране коминтерне.[8] Током Другог светског рата македонске идеје су даље развијене од стране југословенских комунистичких партизана, али неки истраживачи сумњају да чак и тада су Словени из Македоније себе сматрали национално другачијим од Бугара.[9] Дакле, кључна тачка за македонску етногенезу је стварање Социјалистичке Републике Македоније, након завршетка Другог светског рата у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[9][10]

Историја

уреди
 
Свет рата, доба српске етнографске мапе Балкана од Јована Цвијића, приказује "Словенске Македонце" у нијансама зелене разликује од Бугара и Срба.[11]
 
Карта Македонија регија на основу ранијег објављивања у листу "Македонски Голосъ" од Санкт-Петербург Македонски колонија, 1913.

Крај 19. и почетак 20. века

уреди
Види још: Илиндански устанак

Развој македонске националности [12][13][14] може се рећи да је почело крајем 19. и почетком 20. века.[15] Ово је вријеме првих израза етничког национализма ограниченим групама интелектуалаца у Београду, Софији, Солуну и Санкт Петербургу.[15] Међутим, све до 20. века, а иза већине словенског говорног становништва у региону су идентификована као Македонци-Бугари или једноставно као Бугари,[16][17][18][19][20] након 1870. године придружења Бугарској егзархији. Неки аутори сматрају да је у то време, налепнице одраз колективног идентитета, као што је " Бугарски", променио у националним ознакама од тога ширем смислу да су без политичког значаја.[15]

Уочи 20. века Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО) покушао да уједини све незадовољне елементе у Румелији и борила за политичку аутономију за регионе од Македоније .[21] Али ова манифестација политичког сепаратизма од стране ВМОРО-а је феномен без етничке припадности и бугарском етничком пореклу револуционара не може ставити под знаком питања.[22]

Балкански ратови и Први светски рат

уреди

Током балканских ратова и Првог светског рата ово је подручје било у размјени неколико пута између Бугарске и Србије. ВМОРО подржала бугарску војску и власти када су заузели привремено контролу над Вардарском Македонијом. С друге стране, српске власти врше притисак на локалне људе да се декларишу као Срби, помогну у распадању локалне самоуправе, чији је оснивач ВМОРО у Охриду, Велесу и других градова, те као прогањајући бугарске свештенике и учитеље, тјерајући их да побегну и да их замјене за Србе.[23] Српска војска изводи политико разоружавање локалне милиције, уз батине и пријетње.[24] У овом периоду политички аутономизам је напуштен и подржана је тактика и анективна размишљања.

Међуратни период и Други светски рат

уреди

Током међуратног периода у Вардарској Македонији, а затим у дијелу Србије, део младих мјештана потиснуте од стране Срба, покушали да пронађу посебан начин етничког развоја.[25] У 1934. години Коминтерна је издала резолуцију о признавању посебне македонске националности.[26] Међутим, постојање значајне македонске националне свести пре 1940. је спорна.[27][28][29]

Ову конфузију је илустровано Роберт Њуман 1935. године, који препричава причу откривену у селу у Вардарској Македонији у оквиру Краљевине Југославије,[30] гдје су постајала браћа, један који се сматрао Србином, а други који је сматрао себе као Бугарином. У другом селу је упознао човека који је био македонски сељак цијелог свог живота", али који су због владавине неколико народа прозвани као Турци, Срби и Бугари.[31] Током Другог светског рата подручје је анектирала Бугарска, а међу становништвом је владао про-српски и про-бугарски утицај.[32][33] Због тога Вардарска Македонија је била једини регион где југословенски комунистички лидер Јосип Броз није развио јак партизански покрет у 1941. Међутим, Бугари ускоро падају у стару балканску замку централизације. Нове покрајине су брзо попуњено са званичницима из Бугарске правилно који понашали са типичном званичном ароганцијом према локалном становништву.[33] Снага комуниста "почела је да расте само у 1943. години са капитулацијом Италије и совјетске победе над нацистичком Њемачком. Да би се побољшала стање у области Тито је наредио оснивање Комунистичке партије Македоније у марту 1943. године, а на другом конгресу АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године признао македонску нацију као посебан ентитет. Као резултат тога, покрет отпора је порастао.

Вријеме после Другог светског рата

уреди

Након 1944. године Народна Република Бугарска и Социјалистичка Федеративна Република Југославија почеле су политику израде Македоније која би била дио нове заједнице, Балканске Федеративне Републике и подстицали на развој македонске свести.[34] Македонци су добила статус конститутивног народа републике у Југославији и 1945. године одвојен македонски језик и кодификован. Становништво је проглашено етничким македонским, држављанство другачији од Срба и Бугара. Са проглашења Социјалистичке Републике Македоније у оквиру југословенске федерације, нове власти су почели да мјере које ће начини помоћи да се превазиђе про-бугарско осјећање међу деловима становништва.[35] С друге стране, југословенске власти су насилно потискивале идеологију независне македонске државе. Грчки комунисти, као и њене братске партије у Бугарској и Југославији, већ су под утицајем Коминтерне и то је довело до тога да политичка партија у Грчкој, почела да признају македонски национални идентитет.[36] Међутим, ситуација се погоршала након што су грчки комунисти изгубили Грчки грађански рат. Хиљаде македонаца је протјерано и побјегли су у новоосновану Социјалистичку Републику Македонију, док на хиљаде више деце склонили су се у другим земљама Источног блока.

Период инфорбироа и бугарофобија

уреди

На крају 1950. у Бугарска комунистичка партија укида своју претходну одлуку и усваја став одбијању постојање македонске националности. Као резултат тога, у Македонији "бугарофобија" је дошла до нивоа државне идеологије.[37] Овај пут је крај идеје о балканскској комунистичкој федерацији о уједињењу свих Македонаца под комунистичком управом. Током пост - Информбиро периода, одвојена Македонска православна црква је успостављена, раздвојена од Српске православне цркве у 1967, а и еволуција македонске културе је имала далеко већи и трајан утицај на развој македонског национализма него је било који други аспект југословенске политике. Док развој националне музике, филмова и ликовне уметности охрабриван у Македонији, највећи културни утицај је дошао од кодификације македонског језика и књижевности, нове македонске националне интерпретације историје и успостављање Македонске православне цркве.[38] У међувремену, југословенски историографија је позајмљена тако да се дјелови из историје суседних земаља искористиле да се изгради македонски идентитет која почиње од Александра Великог.[39] Године 1969, појавиле су се прве књиге о историји македонског народа. Већина Македонаца је тада имала став став према комунистичкој Југославији, у коме је македонски народ признат као посебна нација за први пут, гдје такав став има позитивно гледиште. Македонски комунистичке елите су традиционално просрпски и пројугославенски орјиентисане од оних у остатку југословенских република.[40]

Период после независности

уреди
 
Споменик Александру Великом у Скопљу
 
Филип II Македонски у Скопљу
 
Статуа у Прилепу посвећена Александру Великом
 
Биста Александару Великом на скопском аеродрому

Дана 8. септембра 1991. године, Социјалистичка Република Македонија одржала је референдум којим је установљена независност од Југославије, под именом Северна Македонија. Са падом комунизма и распадом Југославије, Северна Македонија долази у сталне сукобе са својим суседима. Бугарска је оспоравала национални идентитет и језик, Грчка је оспоравала име и симболе, а Србија вјерски идентитет. С друге стране, Албанци у земљи су инсистирали да буду признати као "нација", једнако као и Македонци[41] То је "древни македонизам", или "антиквизиција" ("антиквизатзија", "антиквизација"), чије присталице тврде да Македонци нису у вези са Словенима, али сматрају су директни потомци древних Македонаца, који, по њима, нису били Грци.[42] Као дио ове политике, статуе Александар Велики и Филип II Македонски изграђени су у неколико градова широм земље. У 2011. години, масивна, 22 m висока статуа Александра Великог, названа "Ратник на коњу" због спора са Грчком,[43][44] подигнут је на Македонском тргу у Скопљу, као дио плана у модернизовању града. Још већи кип Филипа II је у изградњи на другом крају трга. Статуе Александра такође красе градске тргове Прилепа и Штип, док је кип Филипа II Македонског је недавно изграђен у Битољу. Побједничка капија по имену Порта Македонија изграђена на истом тргу, са слике историјских личности, укључујући Александра Великог, што доводи до тога да грчко Министарство спољних послова да поднесе званичну жалбу на власти у Северној Македонији.[45] Осим тога, многи делови јавне инфраструктуре, као што су аеродроми, ауто-путеви, и стадиони су названа по њима. Скопски аеродром је преименован у "аеродром Александар Велики" и има антикварне предмете пренесене из археолошког музеја у Скопљу. Један од главних тргова Скопља је преименован Трг Пела, а после у Пелла, главни град древне Македоније), док је главни ауто-пут у Грчкој је преименован у "Александар Македонски" и највећи стадион у Скопљу је преименован у "Филип II Македонски". Ове акције се виде као намерне провокације за суседну Грчку, чиме погоршава спор и даље одуговлачи пријем Македоније у ЕУ и НАТО.[46] У 2008. години је организована посјета за пакистанског принца. Принц је примљен од стране Северне Македоније уз велико поштовање. Тај пакистански народ је проглашен као директни потомци Александријске војске и као људи који су највише у тесној вези са етничким Македонцима.[47]

Таква антиквизација се суочава са критикама академаца, као што показује слабост археологије и других историјских дисциплина у јавном дискурсу, као и опасност од маргинализације. Политика је привукла критике у земљи, од етничких Македонаца у земљи, који виде то као опасносност поделу земље између оних који се идентификују са антицима и оних који се идентификују са словенском културом земље.[48] Етнички Албанци у Северној Македонији види ово као покушај да их маргинализује и искључе их из националног састава. Та политика, који такође тврди како етнички македонске личности сматрају националним херојима у Бугарској, као што је Дамјан Груев и Гоце Делчев, а такође добија критике од бугарофила. Стране дипломате су упозоравале да је политика коју воде смањила међународне симпатије за Северну Македонију у рјешавању спора са Грчком.

Македонизам

уреди
 
Оштећен натпис на Свету недељу цркве ( Света недела ) у Битољу. Она гласи: Ово свето црква је подигнута уз допринос Бугара у Битољу 13. октобра, 1863. године Тај део натписа који гласи " Бугарски с" је избрисан. Постоје многи други намерно уништени Бугарски споменици у Северној Македонији.[49]
 
Тај Битољски натпис из 1016/1017. На средњовековном камену је јасно читљива рјеч Бугарски . У 2006. француски конзулат у Битољу спонзорисао и припремили туристичку каталог и штампан је на насловној страни. Вести о томе се шири пре званичног представљања и био разлог за конфузију међу званичницима општине.
 
Предњи део оригиналног издања бугарских народних пјесама које су прикупили македонска рођена браћа Миладинови. Када је македонски државни архив показао фотокопију књиге, горњи део странице која приказује "бугарски" је одсјечена.[50] Сличан је случај са националним музејом у Северној Македонији која, наводно, одбио да прикаже оригинална дела од стране два брата, због етикета Бугарски на неке од њих.[51]

Македонизам, понекад се такође назива и као македонство,[52][53][54] је политички и историјски термин који се користи у значењу, да изрази на скуп идеја које се сматрају карактеристика агресивног македонског национализма.[55][56][57] Прије Балканских ратова македонске идеје дјели ограничен круг интелектуалаца. Одрасли су у важности током међуратног периода, како у Вардарској Македонији и били су подржали даље од Коминтерне. Током Другог светског рата, ове идеје су подржани од стране комунистичких партизана, који су основали југословенска македонску републику 1944. године.[8] Након Другог светског рата македонизам је постала основа југословенске Македоније и државне идеологије, чији је циљ трансформисање словенске и, у извјесној мери, не-словенских делова становништва у Македонији.[58] Ова државна политика је и даље актуелна у данашњој држави, Северној Македонији,[59] гдје је развијен у неколико праваца. Један од њих одржава повезаност данас Македонаца са древном Македонијом, и са Јужним Словенима.

Термин се повремено користи у апологистичном смислу неких македонских аутора,[60][42][61] али је такође суочен са оштрим критикама из умерених политичких ставова у Северној Македонији и од стране неких међународних научника.[62][63]

Македонизам као етно-политичка концепција

уреди

Корени концепта први пут су развијене у другој половини 19. века, у контексту Грчке, Бугарске и Србије због иницијативе да преузме контролу над региону Македонија, која је у то време владао од стране Османског царства. Првобитно је коришћен у презрив начин да означи словенским Македонцима, који су веровали да представљају посебан етничку групу одвојену од својих суседа. Први употребио термин "Македонац" био је бугарски писац Петка Славејков, који је сковао термин у свом чланку о македонском питању, објављеном у листу "Македонске новине" у 1871. години. Међутим, он је истакао да је чуо први пут од таквих идеја је још као 10 година пре, односно, око 1860. године.[64] Још један ранија забележба употребе термина "македонизам" налази се у извештају српског политичара Стојана Новаковића од 1887. године. Он је предложио да се искористи македонска идеологија као средство да се сузбије бугарски утицај у Македонији, чиме промовише српске интересе у региону.[65] Дипломатска активност Новаковића у Истанбулу и Петрограду играо значајну улогу за реализацију својих идеја, посебно кроз "Удружења Срби-Македонци" која је формирана у Истанбулу и кроз његову подршку за македонску науку у Петрограду.[66] Геополитика Срба очигледно је одиграла кључну улогу у етногенези промовишући посебан македонску свест о трошку Бугара. Године 1888. македонско-бугарски етнограф Кузман Апкарев приметио као последица од ове активности је чудно, то што је ова идеја наметнута у периоду 10-15 година неким чудним интелектуалаца, уведена вероватно са "лукавим циљем" да се замени традиционални један, Бугарски утицај.[67]

Године 1892. Георгиј Пулевски завршио прву књигу на тему "словенско-македонске опште историје", чији је рукопис садржао преко 1.700 страница. Према књизи стари Македонци су словенски народ и македонски Словени били пореклом са Балкана, за разлику од Бугара и Срба, који је касније дошао тамо вековима. Корен такве аутохтоне мешавине илиризма и пан-славизама могу се видети у "дјелима историје словенско-бугарског народа" (1792), коју је написао Спиридона Габровски, чији је оригинални рукопис пронађен је у 1868. године од стране руског научника Александра Гиљфердинга на његовом путовању у Македонији.[68] Габровски покушао да успостави везу између Бугара и Македонаца са једне стране, и Илира и античких Македонаца са друге стране, који су се такође сматрали Словенима. Главни програм из ове приче су Бугари-Илири-Македонци за које су сматрали да су староседеоци Балкана.[69]

Постоје заговорници идеја, а то су два српска научника. Први је географ Јован Цвијић,[70] а други је лингвиста Александар Белић.[71] Они су тврдили да су Словени из Македоније били "македонски Словени", аморфна словенска маса која није ни бугарска, ни српска. Ово гледиште је такође деле неки западни интелектуалци, посебно Освалд Шпенглер.[72] Цвијић је даље тврдио да су традиционални етнички Бугари користили име словенског становништва Македоније што значи да се ни у ком случају не може говорити о бугарској припадности. Прави Бугари припадали су само "источнобалканском типу" Влаха, и као таква, се разликују од осталих Јужних Словена у националном саставу. Што је још важније, њихов национални карактер је дефинитивно не-словенски. Бугари су били вредни и груби. Они су били народ без маште и стога нужно без уметности и културе. Ова карикатура Бугара дозвољена своју јасну диференцијацију од "централног типа", у оквиру којег Цвијић укључио македонске Словене, западне Бугаре Шопе, и Торлаке, тип који је био изузетно словенски (тј. стари српски) и стога не-бугарски.

Неки пан-славистички идеолог у Русији, бивши присталица Велике Бугарске, такође је усвојио ове идеје,[73] као и Александар Амфитеатров. Почетком 20. века, наставак српске пропагандне напори су успели да чврсто учврстила концепт македонских Словена у европском јавном мњењу и назив коришћен је скоро онолико често колико Бугара. Истовремено су заговорници грчке борбе за Македонија и Германос Каравангелис отворено популаризовао хеленистичку идеју о директној повезаности локалних Словенима и древних Македонаца.[74] Ипак, 1914. године Карнеги, савет за етику у међународним пословима, извештавају се наводи да су Срби и Грци класификују Словенима, а Македонци као посебна етничка група "Македонци Словени" у политичке сврхе и да прикрије постојање Бугара у области .[75] Међутим, након што су Балкански ратови завршени (1912—1913) Османска Македонија је углавном подељена између Грчке и Србије, која је као резултат процеса хеленизације, односно србинизовања словенског становништва и довело на општи прекид употребе овог термин у обе земље.

С друге стране, српски и бугарски левичарски интелектуалци и у раном 20. веку изнели су идеју о Балканској конфедерацији у коју би била укључена и Македонија, под условом да се ослободе аустроугарске власти. Овај став је прихваћен и на Социјалистичкој интернационали. Године 1910. године, Прва балканска социјалистичка конференција је одржана у Београду, а затим у оквиру Краљевине Србије.[76] Главна тема платформе на првој конференцији био је позив за решавање македонског питања. То је понуђено да створи "Балканска социјалистичка федерација" и Македонија ће бити једна држава у њој. Након Балканских ратова 1915. године, потврђено је на Социјалистичкој конференцији Балкана у Букурешту да се створи Балканска социјалистичка федерација, и то тако што би Македонија била обједињене у њеном оквиру. Ова идеологија касније подржана и од стране Совјетског Савеза као појавом југословенске комунистичке федерације. Разне изјаве су направљене током 1920. и 1930. година, у вези усвајања македонизма, од стране Коминтерне. Заузврат изјаве су направљене од стране грчке, југословенске и бугарске комунистичке партије, као што су се договорили о његовом усвајању као своје званичне политике у региону.[77] Ово питање је подржано током Другог светског рата од стране комунистичког отпора и 1944. године од комунистичког ратног лидера Јосипа Броза Тита, а касније проглашена Народна Република Македонија у оквиру југословенске федерације, чиме се делимично испуњено Коминтернине идеје из предратне политике. Он је подржан од стране бугарског лидера из македонског порекла и бившег генералног секретара Коминтерне, Герогија Димитрова.

Рани следбеници

уреди

Први македонски националисти појавио крајем 19. и почетком 20. века изван Македоније. У различитим тренуцима у њиховим животима, већина њих изразила опречне изјаве о етничком припадношћу Словена који живе у Македонији, укључујући и њихове националности. Они су формирали своје про-македонске концепције после контакта са неким пан-славистичким круговима у Србији и Русији. Недостатак различитих етничких мотива изгледа да потврђује и чињеница да је, у својим радовима често користи за ознака Бугарски-Македонци, македонски Бугари и македонски Словени како би се именује своје сународнике. Представници овог круга били Георги Пулевски, Теодосије Гологанов, Крсте Мисирков, Стефан Дедов, Атанас Раздолов, Димитрија Чуповски и други. Скоро сви су умрли у Бугарској. Већина тих представника су били левичарски политичари, који су променили своје етничке припадности од бугарски на македонски током 1930. година, након признавања македонске националности од стране Коминтерне, као што је на пример Димитар Влахов, Павел Схатев, Панко Брашнаров, Венко Марковски, Георги Пирински и други. Такве македонске активисти, које су дошле из Унутрашње македонске револуционарне организације (Велика) и Бугарске комунистичке партије, која није успела да се ослободи своје про-бугарске пристрасности.[78]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в Roumen Daskalov and Tchavdar Marinov. Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies. (2013). стр. 318.
  2. ^ а б Roumen Daskalov and Tchavdar Marinov. Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies. BRILL, (2013). стр. 300.
  3. ^ Roumen Daskalov and Tchavdar Marinov. Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies. BRILL, (2013). стр. 316.
  4. ^ Lang 2010, стр. 67.
  5. ^ а б Viktor Meier. Yugoslavia: A History of Its Demise. P. 179.
  6. ^ Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies, Balkan Studies Library, Roumen Dontchev Daskalov, Tchavdar Marinov. . BRILL. 2013. pp. 300-303. ISBN 978-90-04-25076-5. 
  7. ^ Nationalism & Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe, Geographical perspectives on the human past, George W. White, Rowman & Littlefield. 2000. ISBN 978-0-8476-9809-7. стр. 236.
  8. ^ а б Bechev 2009, стр. 139–140
  9. ^ а б Danforth 1997, стр. 65–66.
  10. ^ Kaufman 2001, стр. 193.
  11. ^ Up until the early twentieth century, the international community viewed Macedonians as a regional variety of Bulgarians, i.e. Western Bulgarians. However, during the Paris Peace Conference of 1919 the Allies sanctioned Serbian control of much of Macedonia, because they accepted the belief that Macedonians were in fact Southern Serbs. This extraordinary change in opinion can largely be attributed to one man, Jovan Cvijić, a prominent geographer at the University of Belgrade. Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe, Geographical perspectives on the human past, George W. White, Rowman & Littlefield. 2000. ISBN 978-0-8476-9809-7. стр. 236.
  12. ^ Danforth 1997, стр. 63.
  13. ^ Eugene N. Borza, "Macedonia Redux", in "The Eye Expanded: life and the arts in Greco-Roman Antiquity", ed. Frances B. Tichener & Richard F. Moorton, University of California Press, 1999: "The twentieth-century development of a Macedonian ethnicity, and its recent evolution into independent statehood following the collapse of the Yugoslav state in 1991, has followed a rocky road. In order to survive the vicissitudes of Balkan history and politics, the Macedonians, who have had no history, need one."
  14. ^ Throughout this article, the term "Macedonian" will refer to ethnic Macedonians. There are many other uses of the term, and comprehensive coverage of this topic may be found in the article Macedonia (terminology).
  15. ^ а б в Danforth 1997
  16. ^ Cousinéry 1831, стр. 15–17.
  17. ^ „French consul in 1831: Macedonia consists of Greeks and Bulgarians”. History-of-macedonia.com. Архивирано из оригинала 02. 05. 2012. г. Приступљено 4. 9. 2015. 
  18. ^ Tanir, Engin Deniz (2005). „The Mid-Nineteenth century Ottoman Bulgaria from the viewpoints of the French Travelers, A Thesis Submitted to the Graduate School of Social Sciences of Middle East Technical University” (PDF). стр. 99,142. 
  19. ^ „I. The Middle Ages 1”. Promacedonia.org. Приступљено 4. 9. 2015. 
  20. ^ „II. The National Revival Period 1”. Promacedonia.org. Приступљено 4. 9. 2015. 
  21. ^ Спомени, И. Х. Николов, Д. Груев, Б. Сарафов, Ј. Сандански, М. Герџиков, д-р. Х. Татарчев. Култура, Скопје. 1995. ISBN 978-9989-32-022-4. 
  22. ^ „Иван Катарџиев. "Верувам во националниот имунитет на македонецот", весник Форум”. Bugarash.blog.bg. Приступљено 4. 9. 2015. 
  23. ^ „Report of the International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan War : International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan Wars : Free Download & Streaming : Internet Archive”. Archive.org. Приступљено 4. 9. 2015. 
  24. ^ Carnegie Report. стр. 177.
  25. ^ Dawisha & Parrott 1997.
  26. ^ "Резолюция о македонской нации (принятой Балканском секретариате Коминтерна" - Февраль 1934 г, Москва
  27. ^ Danforth 1997, стр. 65.
  28. ^ Palmer & King 1971, стр. 199–200.
  29. ^ Livanios 2008, стр. 65.
  30. ^ The term "Vardar Macedonia" is a geographic term which refers to the portion of the region of Macedonia currently occupied by the Republic of Macedonia.
  31. ^ Newman, R. (1952) Tito's Yugoslavia (London)
  32. ^ Woodhouse 2002, стр. 67.
  33. ^ а б Poulton 1995, стр. 101.
  34. ^ Cook 2001, стр. 808 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFCook2001 (help)
  35. ^ Đokić 2003, стр. 122.
  36. ^ Incompatible Allies: Greek Communism and Macedonian Nationalism in the Civil War in Greece, 1943-1949, Andrew Rossos - The Journal of Modern History 69 (March 1997): 42
  37. ^ [1] Архивирано 2007-09-24 на сајту Wayback Machine
  38. ^ Palmer & King 1971.
  39. ^ Kojouharov, Anton (2004). „Bulgarian "Macedonian" Nationalism: a conceptual overview” (PDF). OJPCR: The Online Journal of Peace and Conflict Resolution. 6.1: 288. ISSN 1522-211X. 
  40. ^ Đokić 2003, стр. 123.
  41. ^ Floudas 2002, стр. 85.
  42. ^ а б Danforth 1997, стр. 45.
  43. ^ Smith, Helena. „Macedonia statue: Alexander the Great or a warrior on a horse? | World news”. The Guardian. Приступљено 4. 9. 2015. 
  44. ^ Davies, Catriona (2011). „Is Macedonia's capital being turned into a theme park? - CNN.com”. Edition.cnn.com. Приступљено 4. 9. 2015. 
  45. ^ „Athens complains about Skopje arch | News”. ekathimerini.com. 2015. Приступљено 4. 9. 2015. 
  46. ^ Marusic, Sinisa Jakov (2013). „Greece Slates Skopje’s ‘Provocative’ Alexander Statue”. Balkan Insight. Приступљено 4. 9. 2015. 
  47. ^ [2] Архивирано 2008-12-12 на сајту Wayback Machine
  48. ^ Academic G. Stardelov and first President of the Republic of Macedonia Kiro Gligorov against antiquisation, on YouTube
  49. ^ [https://web.archive.org/web/20160118202702/http://www.picvalley.net/v.php?p=u%2F1817%2F37472818715304532081275341972XaWaqXXEehRLqx6B5ivL.BMP Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2016) Focus information Agency, June 01, 2010 - UNESCO has send a letter to the Bulgarian Cultural Club – Skopje about the alarming condition of Bulgarian monuments in Macedonia.]
  50. ^ [3] Архивирано 2012-04-05 на сајту Wayback Machine
  51. ^ Phillips 2004, стр. 41
  52. ^ Detrez & Plas 2005, стр. 184.
  53. ^ Keridis 2009, стр. 101.
  54. ^ Rossos 2008, стр. 155, 165.
  55. ^ Bell 2010, стр. 252
  56. ^ Лабаури, Дмитрий Олегович. Болгарское национальное движение в Македонии и Фракии в 1894-1908 гг: Идеология, программа, практика политической борьбы, София 2008
  57. ^ [4] Архивирано 2007-09-26 на сајту Wayback Machine
  58. ^ Coufoudakis, Psomiades & Gerolymatos 1999, стр. 361
  59. ^ Gillespie 1994, стр. 97
  60. ^ „IIS7”. Utrinskivesnik.com.mk. Приступљено 4. 9. 2015. 
  61. ^ Џамбазовски, Климент. Стојан Новаковић и Македонизам, Историјски часопис, 1963-1965, књига XIV-XV, с. 133-156
  62. ^ "The lack of capability by Macedonists in condition of democracy, also contributes to the vision of their opponents. The creation of the Macedonian nation, for almost half of a century, was done in a condition of single-party dictatorship. In those times, there was no difference between science and ideology, so the Macedonian historiography, unopposed by anybody, comfortably performed a selection of the historic material from which the Macedonian identity was created. There is nothing atypical here for the process of the creation of any modern nation, except when falsification from the type of substitution of the word "Bulgarian" with the word "Macedonian" were made. In a case which that was not possible, the persons from history were proclaimed for Bulgarian agents who crossed into some imaginary pure Macedonian space. But when we had to encourage the moderate Greek political variant and move into a direction of reconciliation among peoples, our nationalism was modelled according to the Greek one. The direct descendants of Alexander the Great raised the fallen flag on which the constitutional name of the Republic of Macedonia was written and led the people in the final confrontation with the Greeks, the direct descendants of Greek gods. This warlike attitude of the "winners" which was a consequence of the fear of politician from heavy and unpopular compromises had its price. In those years, we lost our capability for strategic dialog. With Greeks? No, with ourselves. Since then, namely, we reach towards some fictional ethnic purity which we seek in the depths of the history and we are angry at those which dare to call us Slavs and our language and culture Slavic!? We are angry when they name us what we -if we have to define ourselves in such categories- are, showing that we are people full with complexes which are ashamed for ourselves. We lost our capability for reasonable judgment, someone shall say, because the past of the Balkans teaches us that to be wise among fools is foolish. Maybe. Maybe the British historians are right when they say that in history one can find confirmation for every modern thesis, so, we could say, also for the one that we are descendants of the Ancient Macedonians…." Denko Maleski, politician of the Republic of Macedonia (foreign minister from 1991 to 1993 and ambassador to the United Nations from 1993 to 1997), Utrinski Vesnik newspaper, October 16, 2006.
  63. ^ "Macedonia was also an attempt at a multicultural society. Here the fragments are just about holding together, although the cement that binds them is an unreliable mixture of propaganda and myth. The Macedonian language has been created, some rather misty history involving Tsar Samuel, probably a Bulgarian, and Alexander the Great, almost certainly a Greek, has been invented, and the name Macedonia has been adopted. Do we destroy these myths or live with them? Apparently these radical Slavic factions decided to live with their myths and lies for the constant amusement of the rest of the world!…" T.J. Winnifrith, Shattered Eagles, Balkan Fragments, Duckworth, 1995
  64. ^ "We have many times heard from the Macedonists that they are not Bulgarians but Macedonians, descendants of the Ancient Macedonians, and we have always waited to hear some proofs of this, but we have never heard them. The Macedonists have never shown us the bases of their attitude. They insist on their Macedonian origin, which they cannot prove in any satisfactory way. We have read in the history that in Macedonia existed a small nation - Macedonians; but nowhere do we find in it neither what were those Macedonians, nor of what tribe is their origin, and the few Macedonian words, preserved through some Greek writers, completely deny such a possibility….", "The Macedonian question" by Petko R. Slaveikov, published 18 January 1871 in the Macedonia newspaper in Constantinople.
  65. ^ "Since the Bulgarian idea, as it is well-known, is deeply rooted in Macedonia, I think it is almost impossible to shake it completely by opposing it merely with the Serbian idea. This idea, we fear, would be incapable, as opposition pure and simple, of suppressing the Bulgarian idea. That is why the Serbian idea will need an ally that could stand in direct opposition to Bulgarianism and would contain in itself the elements which could attract the people and their feelings and thus sever them from Bulgarianism. This ally I see in Macedonism…." from the report of S. Novakovic to the Minister of Education in Belgrade about "Macedonism" as a transitional stage in Serbianization of the Macedonian Bulgarians; see idem. Cultural and Public Relations of the Macedonians with Serbia in the XIXth c.), Skopje, (1960). стр. 178.
  66. ^ He was sent as the Serbian envoy to Constantinople, considered as one of the most important posts in that period. The diplomatic convention with Ottoman Turkey signed in 1886, due to Novaković's skillful negotiations, made possible the opening of Serbian consulates in Skopje and Thessaloniki. He was instrumental in organizing a huge network of Serbian consulates, secular and religious Serbian schools and Serb religious institutions throughout Turkey in Europe, in particular in Macedonia, where he aided macedonistic intellectuals as K. Grupchevic and N. Evrovic. Furthermore, Novaković initiated the establishment of closer Serbian-Russian relations as consul in St. Petersburg, where he supported the local macedonists as Misirkov and Chupovski. Angel G. Angelov, The European Legacy: Toward New Paradigms, 1470-1316, Volume 2, Issue 3, 1997, Pages 411 – 417.; Memoirs of Hristo Shaldev, Macedonian revolutionary (1876—1962), Macedonian Patriotic Organization "TA" (Adelaide, Australia, 1993), The Slav Macedonian Student Society in St. Petersburg. стр. 14-21. Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)
  67. ^ In a letter to Prof. Marin Drinov of May 25, 1888 Kuzman Shapkarev writes: "But even stranger is the name Macedonians, which was imposed on us only 10-15 years ago by outsiders, and not as some think by our own intellectuals…. Yet the people in Macedonia know nothing of that ancient name, reintroduced today with a cunning aim on the one hand and a stupid one on the other. They know the older word: "Bugari", although mispronounced: they have even adopted it as peculiarly theirs, inapplicable to other Bulgarians. You can find more about this in the introduction to the booklets I am sending you. They call their own Macedono-Bulgarian dialect the "Bugarski language", while the rest of the Bulgarian dialects they refer to as the "Shopski language". (Makedonski pregled, IX, 2, (1934). стр. 55; the original letter is kept in the Marin Drinov Museum in Sofia, and it is available for examination and study)
  68. ^ Werner 2011, стр. 223.
  69. ^ Papakostas, Nikolaos; Passamitros, Nikolaos. An Agenda for the Western Balkans: From Elite Politics to Social Sustainability. Columbia University Press. стр. 121. ISBN 978-3-8382-6698-5. 
  70. ^ Јован Цвијић, Основе за географију и геологију ��акедоније и Старе Србије I-III, 1906—1911.
  71. ^ Дијалекти источне и јужне Србије, Александар Белић, Српски дијалектолошки зборник, 1, 1905.
  72. ^ „Full text of "The Decline of the West: The Complete Edition"”. Archive.org. Приступљено 30. 8. 2015. 
  73. ^ 20.11.1914 "Македонскiй Голосъ" - Кто такие Македонцы?
  74. ^ Ова теорија има своје дубоке коријене у грчкој политици на Македонију, која може се уочити на адреси надбискупа Германоса Каравангелиса и његови савети дати Константиносу Цхристоу. У својим успоменама које имају право као "македонске борбе", архиепископ Каравангелис, написао: "Ви сте били Грци од времена Александра Великог, али су Словени су дошли и осјецају вас. Ваш изглед је грчки и земља на којој стојимо је грчка. О томе сведоче споменици које су скривене у њој, они су Грци, такође, и ковани новац који смо нашли су грчки, а натписи су Грци …. "Каравангелис, Германос. „Македонската борба (спомени)“, Васил Чекаларов, Дневник 1901-1903 г, Съставителство Ива Бурилкова, Цочо Билярски, ИК „Синева” София, (2001). стр. 327.
  75. ^ "A comparison of the ethnographic and linguistic maps drawn up by Messers, Kantchev, Cvijic and Belic, with the new frontiers of the treaty of Bucharest reveals the gravity of the task undertaken by the Servians. They have not merely resumed possession of their ancient domain, the Sandjak of Novi-Bazar and Old Servia proper (Kosovo Pole and Metchia), despite the fact that this historic domain was strongly Albanian; they have not merely added thereto the tract described by patriotic Servian ethnographers as "Enlarged Old Servia" fan ancient geographical term which we have seen twice enlarged, once by Mr. Cvijic and again by Mr. Belic; [See chapter I. стр. 29.] over and above all this, their facile generosity impelled them to share with the Greeks the population described on their maps as "Slav-Macedonian", a euphemism designed to conceal the existence of Bulgarians in Macedonia."
  76. ^ Stavrianos, L. S. (1942) The Balkan Federation Movement. A Neglected Aspect in The American Historical Review, Vol. 48, No. 1. стр. 30-51.
  77. ^ Bousfield & Richardson 2002, стр. 453.
  78. ^ Palmer & King 1971, стр. 137.

Литература

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Македонски_национализам&oldid=28715923”