Панко Брашнаров
Панко Брашнаров (Велес, 9. август 1883 — Голи оток, 17. јул 1951), познат и као Панко Брашнар, био је учитељ, македонски и бугарски[тражи се извор] политички активист и учесник социјалистичког и комунистичког покрета у Вардарској Македонији.
| панко брашнаров | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 9. август 1883. |
| Место рођења | Велес,  Османско царство |
| Датум смрти | 17. јул 1951. (67 год.) |
| Место смрти | Голи оток, НР Хрватска,  ФНР Југославија |
| Професија | учитељ, политичар |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1919. |
| Учешће у ратовима | Први светски рат Народноослободилачка борба |
| Служба | Војска Бугарске НОВ и ПО Југославије |
Биографија
уредиРођен је 1883. године у Велесу. Основну школу завршио је у родном граду, а Педагошку школу у Скопљу 1901. године. Био је учитељ у више македонских градова од 1901. до 1912. године. Године 1914, дошао је на чело новоформиране Социјалдемократске организације у Велесу, где је почео да сарађује са Василом Главиновим у новинама „Класно сознание“. По уласку Бугарске у Први светски рат и окупацији Вардарске Македоније 1915. године, био је присилно мобилизован у бугарску војску и учествовао у борбама на Дојрану.[1]
Међуратно раздобље
уредиПо завршетку рата и оснивању Краљевине СХС, Брашнаров је 1919. године постао члан новоформиране Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). Током 1920-их, учествовао је на више конференција и конгреса КПЈ. Године 1920, био је изабран за делгата велешке организације КПЈ на Другом конгресу КПЈ у Вуковару. Године 1922, учествовао је на Првој у Бечу и Трећој земаљској конференцији КПЈ у Београду 1924. године. Године 1926, био је делегат на Трећем конгресу КПЈ у Бечу.[1]
По оснивању ВМРО (уједињене) 1925. године у Бечу, био је изабран за члана њеног Централног комитета. Био је ухапшен августа 1926. године и априла 1927. осуђен на двогодишњу робију. Из затвора је изашао фебруара 1928. године. Крајем маја 1929. године, био је поновно ухапшен на југословенско-аустријској граници на путу за конгрес ВМРО (уједињене) у Бечу. После велике провале организација ВМРО (уједињене) 5. јула 1929. године у Вардарској Македонији, био је спроведен у родни Велес. На суђењу је у јуну 1930. године, био осуђен на пет година робије и доживотни губитак грађанских права. Робију је служио у затвору у Сремској Митровици. По изласку из затвора, повукао се из политике. Године 1939, изашао је из чланства КПЈ.[1]
Други светски рат
уредиНакон бугарске окупације Македоније 1941. године, Брашнаров је поновно добио посао учитеља, а 1943. се повезао с Народноослободилачким покретом. Маја 1944. године, прешао је на слободну територију и постао члан Иницијативног одбора за сазивање заседања АСНОМ-а. као најстарији делегат, отворио је Прво заседање АСНОМ-а 2. августа 1944. године. Дана 6. августа, био је изабран за повереника за информације у Президијуму АСНОМ-а.
По ослобођењу Македоније, 26. новембра 1944. године, у Скопљу је на Првој конференцији Народноослободилачког фронта Македоније био изабран за његовог председника. Био је изабран за члана президијума АСНОМ-а на његовом Другом заседању децембра 1944. и Трећем заседању априла 1945. године.[1]
Информбиро и Голи оток
уреди
По објављивању Резолуције Информбироа 28. јуна 1948. године, Брашнаров се одмах определио за Резолуцију. Дана 1. октобра 1948, заједно са Павелом Шатевим, упутио је писмо Централном комитету СКП(б) у којем је објаснио „како је питање уједињења македонског народа од почетка било поткопано од стране ЦК КПЈ стајалиштем да се уједињена Македонија налази у границама ФНРЈ, не водећи рачуна о посебним условима и интересима братских суседних земаља…“[2]
Брашнаров је био ухапшен 11. децембра 1950. и 29. јуна 1951. године осуђен на присилан рад на Голом отоку у трајању од 24 месеца. Почетком јула је дошао на острво, али је убрзо умро, 17. јула, под утицајем исцрпљености и старости.[1] До тада је био најстарији робијаш на Голом отоку.[3]
Његов гроб није био познат 60 година, све док у септембру 2011. године, новинарска екипа из емисије КОД није открила да је Брашнаров сахрањен у заједничкој гробници на загребачком гробљу Мирогој. Северна Македонија најавила је покретање иницијативе за враћањем његових посмртних остатака у родну земљу.
Референце
уреди- ^ а б в г д Македонска енциклопедија (књига прва). „МАНУ“, Скопље 2009. година, 207. стр.
- ^ „Панко Брашнаров и Павел Шатев за обстановката във Вардарска Македония през 1944-1948 г. — изложение до ВКП(б)“, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Pregled broja "informbirovaca" koji su u zatvorima izgubili život po godinama rođenja, Приступљено 17. 4. 2013.
Литература
уреди- Панко Брашнаров - живот и дело (зборник на трудови), 1992. година.
- Перо Коробар. Панко Брашнар, 1992 и 2004. година.
- Вера Весковиќ - Вангели. Досие Брашнаров, 2003. година.
- Македонска енциклопедија (књига прва). „МАНУ“, Скопље 2009. година.
Спољашње везе
уреди- „Херој Панко Брашнаров издахнуо студентским рукама на Голом Отоку“, Јован Поповски (језик: македонски)
- „Брашнаров је умро на голом камену, гроб му се не зна“ (језик: македонски)
- Биографија Панка Брашнарова (језик: македонски)
- Председник Иванов у Хрватској посетио место где је сахрањен Панко Брашнаров (1. XI 2011) (језик: македонски)
