Карол II Румунски

Био је син краља Фердинанда и краљице Марије од Саксен-Кобурга и Готе, кћерке војводе од Единбурга Алфреда од Саксен-Кобурга и Готе.

Био је познат по свом бурном љубавном животу, а не толико по владарским способностима. Први брак је склопио у Одеси у Украјини 31. августа 1918. с Иваном Маријом Валентином Ламбрином, познатијом као Зизи Ламбрино, кћерком румунског генерала, с којом је добио сина Мирчеу Грегора Карол Ламбрина. Брак је био у супротности с краљевским законом, па га је суд поништио 1919. године.

Други брак је склопио с грчком принцезом Јеленом 10. марта 1921. године у Атини. Брак је пропао 1928. године због краљеве везе с католикињом Магдом Лупеску, кћерком јеврејског лекара и мајке католикиње, која је исто тако имала иза себе пропали брак. Због скандала, у децембру 1925. године, одрекао се права на престо у корист сина Михаја из брака с принцезом Јеленом, те је отишао у егзил у Париз с Магдом. Карол је имао сина и кћер и с љубавницом средњошколком Маријом Мартино. Михај је као петогодишњак наследио деду Фердинанда 1927. године, а уместо њега је владало регентско намесништво.

Карол се изненада 6. јуна 1930. вратио у Румунију, на позив политичара незадовољних владавином регентуре, обећавши им развод од Магде Лупеску. Већ је 8. јуна 1930. био крунисан за румунског краља. Краљ је, користећи супротности између Националне либералне странке и Сељачке странке, те антисемитских групација, покушавао да утиче на политички живот државе.

Он је постао узнемирен увертирањима Националне хришћанске партије према Гвозденој гарди. Увео је личну диктатуру 10. фебруара 1938. године, како би спречио стварање владе, коју је требало да оформе министри из фашистичког покрета Гвоздене гарде. Жестоки сукоби између гардиста и других политичких група умало су довели до избијања грађанског рата. Краљ је забранио Гвоздену гарду, коју је подупирао и сам Адолф Хитлер, а раније и он сам. Дао је да се ухапси и вођа Гарде, Корнелију Кодреану. С циљем сузбијања утицаја Гарде, краљ је почео да јача сопствени култ личности, па је тако између осталог основао паравојну организацију младих, Отаџбинска стража.

Убрзо се показало да Румунија не може да сачува велике територијалне добитке након Првог светског рата. Румунија је била окружена претендентима на територију и без јаких савезника. Румунија је након распада Чехословачке добила јамства Уједињеног Краљевства о територијалном интегритету, но Британци су били заузети на западном фронту. Румунија је 1940. године примила ултиматум Совјетског Савеза, којим је тражио уступање северне Буковине и Бесарабије. Затим су и друге државе изнеле своје територијалне захтеве, па је Бугарској уступљена јужна Добруџа, а Мађарској северна и источна Трансилванија. Краљ је морао да пристане на све те захтеве како би спречио рат на два фронта, а за премијера је 4. септембра 1940. именовао дотадашњег министра рата Јона Антонескуа. То је било једино решење да спречи Гвоздену гарду да преузме власт у држави, јер је Антонеску могао да ју контролише. Карол је затим по други пут абдиковао у корист свог сина Михаја и отишао у егзил у Португалију.

Дана, 3. јуна 1947. године, Карол се оженио са Магдом Лупеску у Рију де Жанеиру, а она је узела наслов принцезе Елене Хоенцолерн. Након што је и његов син Михај прогнан из Румуније 1947. године, одбио је да икад посети свог оца^[1]. Карол је умро у изгнанству 1953. године.

Године 2003, његови посмртни остаци враћени су у Румунију и сахрањени у манастиру Куртеа де Аргеш, али изван истоимене катедрале у којој су сахрањени остали румунски краљеви.