Вишеслав

Према Порфирогениту, византијском цару и писцу, архонт Вишеслав је био потомак српског владара у чије су се време у доба цара Ираклија (610 — 641) Срби населили на Балканско полуострво.^[8] Порфирогенит није знао да наведе све владара пре њега, осим тројице непосредних владара - Властимира, Радослава и Просигоја.^[8][5] Сви ови владари су били рођаци. Вишеслав је био отац Радослава, деда Просигоја и прадеда Властимира. На тај начин је у краткој генеалогији утврдио једну важну информацију о устављеном обичају наслеђивања власти код Срба у оквиру једне владарске породице.^[9]

Причајући о првом наследнику српског архонта који је довео Србе у делове Далмације, Порфирогенит доноси вест да га је наследио најстарији син, управо тако је и овог наследио његов син.^[5][8] Иако Порфирогенит само каже да га је наследио син, без придева најстарији, овај закључак се може извести из доцнијег писања Порфирогенита српских владара из 9. века, где се као наследник Властимира помиње Мутимир, а као наследника Мутимира Прибислав (Првослав). Будући да је Порфирогенит пренео податак о српској традицији, онда је веома извесно да је наслеђивање власти са оца на најстаријег сина до цара је стигло српским извором. Другим речима, у самој средини 10. века када је Порфирогенит писао његово дело и прикупљао изворе о Србима, постојало је не само устаљено мишљење да престо наслеђује најстарији син владара, већ се управо и на тај начин вршило наслеђивање престола.^[10][11]

Два века века млађи писац Поп Дукљанин на исти начин описује поступак наслеђа код Срба, иако су личности историјски непотврђени и легендарни - Свевлад, Селимир, Владин, Ратимир („Svevladus, Selimirus, Vladinus, Ratimirum”). Исто као што је писао Порфирогенит исто и Дукљанин да је престо наслеђивао најстарији син. - cui successit filius eius Selimirus in regno...,accepit regnum filius eius Vladinus...mortuus est Vladinus et regnavit pro eo Ratimirus, filius eius.^[12][13]

Живковић мисли да су Селимир и Непознати кнез исте личности. Селимир је по Попу Дукљанину владао 21 годину, што према Живковићу вероватно значи да је почео да влада око 630 — 634. године, а престао да влада око 651 — 655. године. Наследио га је Владин и у његово доба се десила сеоба Бугара 680. године што се поклапа са историјским изворима. Затим је власт преузео Владинов син Ратимир. Порфирогенит пише да је кнеза који је пребегао Ираклију наследио његов син па потом његов унук, што се уклапа са Дуљанином. Ратимира су наследили његова четири сина која су прогањали Хришћане. Прогони су потрајали све до владара Светозара, који их је обуставио.^[14][15]

Није могуће утврдити да ли су ово владари Травуније, Дукље, Србије или неког другог српског племена или су можда потпуно легендарне личности. Такође како ни сам Дукљанин не зна имена четири владара из рода Ратимира, вероватно је то само народно предање како су Словени били Пагани и да су ратовали против Хришћана. Живковић мисли да ова четири владара могу да владају у првим деценијама 8. века, а можда и почетком 9. века, што је мање вероватно.^[14]

Срби су посели унутрашњост полуострва, пре свега, област у сливу Пиве, Таре, Лима и горњег тока Дрине. Не само да је Србија била тешко приступачна, већ је била удаљена од многих саобраћајница које су из правца северу текле јужном долином Мораве и нису се у близини налазили значајни градови Византије. Око 200 km се налазиле Сардика, а Сингидунум исто толико удаљен. Могло би се рећи да је Сингидунум сеобом Срба био напуштен, док је Сардика пала око 809. године. Када је Франачка победила Аваре, Србија и Византија нису имале заједничког непријатеља, што је довело у питање верности.^[16]

Већ од средине 7. века не постоји никакав податак да су Срби признавали врховну власт Византије. Самовољна привреда, очигледно лабава власт старешина и разуђеност самог племена на кланове (Захумљани, Травуњани, Конављани, Неретљани и Дукљани) - где је врховна власт архонта или жупана била очигледно прилично слаба, недостатак новчане привреде, све је то утицало на српске земље у дужем раздобљу. Ништа тачније не описује ову пасивност Срба до речи Порфирогенита да су Срби све до Властимира живели у миру са Бугарима и да су били потчињени царем. У Србији у 7. и 8. веку влада потпуни тајац.^[17]

Први владар Властимировића је био владар познат као Вишеслав, почео је да влада око 780. године, и био је савременик Карла Великог (768—814)^{[18][19][18][20]}, Вишеслав се негде сматра жупаном Рашке, а негде и кнезом (архонтом). Према америчком историчару Џону Фајну, Вишеслав је увек помагао Византији у биткама.^[21] Према В. Ћоровићу, Срби су у почетку живели повучени у клисурама, у својој племенској заједници.^[в]Данашња централна Србија је била стратешка провинција, византијски владари су правили куле да би се одбранили од Варвара.^[23] Бројни Словени су се у то доба мешали ^[24] и држава је била подељена владаревом браћом.^[25] Према Борислав Б. Радојковићу (1958), Вишеслав је имао највећу власт у држави и био је велики војсковођа, и према њему, српска држава је добила независност тек након 150 година када су се Срби населили. Како год, Б. Радојковићев рад је био дискредитован од стране С. Ћирковића.^[26]

Србија је била у савезу са Византијом, такође су у то време имали мир са Бугарима, са њиховим суседима који су делили заједничку границу.^[2] Бугари су 773. године покушали да препрече границе између Србије и Византије.^[27] То је уследило у бици код Берзита, у којој су се суочили ромејска и бугарска војска. Уследила је византијска победа - Византинци су припојили територије племена Смољана и Драгувита. 783. године, Словени су започели устанак од Македоније до Пелопонеза. У Панонији, Карло Велики је напао Аваре, док је Далмација у то време је имала добре односе са Византијом.^[28]

Према Ђорђу Јанковићу, пошто се Карло Велики 800. године крунисао за цара, кренуо је походе на Далмацију. Зато је почео рат 802. године против Византије и Србије. Миром закљученим у Ахену 812. године између Франачке и Византије, Византији је враћена приморска Далмација без Истре, а Србија је проширила своје границе до Динаре и Поуња.^[29][30]

Вишеслава је наследио син Радослав, а потом Просигој,^[18] владали су док је у Кнежевини Далмацији била побуна против Франачке државе (819—822).^[31] Срби су били контролисали већи део Далмације и Босне.

Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur^[32]

Вишеславов праунук Властимир који је почео владавину од око 830. године је најстарији српски владар о коме имају тоне података. Око 839 — 842, у доба Бугарско-српског рата била је битка између Властимира и Пресијама I, победа је била Властимирова.^[33] Династија је ојачала стабилност у држави. Имена српских владара пре Мутимира, су стара словенска имена, тек су се у 9. веку појавила хришћанска имена.^[7]

Постојала су 4 владара која су легендарна и појављују се код Попа Дукљанина, то су Свевлад, Селимир, Владин и Ратимир. Историчар Панта Срећковић мисли да су имена оних који су прогањали Хришћане.^[34][35]

У Чукарици постоји улица која је добила назив по њему (Улица кнеза Вишеслава).

• Константин Порфирогенит, „De administrando Imperio“ („О управљању Царством“) (глава 32)