Насељавање Срба на Балканско полуострво

Сеоба Срба на Балканско полуострво представља историјски процес сеобе Срба на подручје Балканског полуострва у склопу ширег процеса сеобе Словена на просторе југоисточне Европе током 6. и 7. века. Досељавање српског народа на балканске просторе посведочено је археолошким налазима из раног средњег века, као и подацима из историјских извора, међу којима посебан значај заузима дело византијског цара Константина VII Порфирогенита (945–959) под насловом De administrando imperio (О управљању царством), у којем је досељавање Срба смештено у прву половину 7. века, за време владавине цара Ираклија (610–641).^[1]

Постојале су нејасноће да ли је Порфирогенит у делу писаном за свог наследника Романа II писао истину о начину како су Срби долазили на Балканско полуострво у време владавине цара Ираклија (610–641), као и о њиховој прадомовини коју он назива Бела Србија, а коју описује на подручју данашње северне Чешке и источне Немачке. Из писања Порфирогенита и других писаних извора из Византије и Франачке настала је претпоставка да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године, а да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија, 11. фебруара 641. године.^[1]

По Мавру Орбину Срба је било на овим просторима и пре 7. века, а о причи о насељавању у то време се не може ни говорити. Он помиње Сорабе (Србе) Словене који су по Плинију потекли из предела око мочваре Меотид, и одакле су кренули у два правца. Један крак народа је отишао у велику област Сарматију (Пољску), да би стигли у Германију, у предео звани Лужица. Били су то Лужички Срби, а они њихови сународници Сораби, који су се спустили ка југу Европе (данашњи Срби) дошли су у Панонију и горњу Мезију. То је било далеко пре 7. века јер су се ти Сораби (Срби) у Панонији, у 4. веку побунили против цара Константина.^[2]

Положаја Беле Србије

Бојка или Бела Србија је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању царством“ (лат. De administrando imperio) била насеобина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. Он у свом делу каже:„Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (мисли на Мађарску), у крају који се код њих назива Бојки (Βοίκι), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“.^[3]^[4]^[5] Само име Бојка и њен тачан положај нису потпуно разрјашњени. Према вероватнијој претпоставци она се налазила западно од Беле Хрватске на простор северне Чешке и Лужице у источној Немачкој. Тако се могла граничити и са Франачком, како је описано у De administrando imperiо. По другом мишљењу, она је била источно од Беле Хрватске на простор источног Закарпатја односно на северозападу данашње Украјине. Друго мишљење је неуверљиво јер према Порфирогениту и Франци су суседи Беле Србије, а то није могуће ако је Бела Србија била источно од Беле Хрватске.

Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини
Досељавање Срба на Балкан према Др. Ђорђу Јанковићу.
Мишљење о положају Беле Србије на подручју данашње Пољске и области на Балкану које су населили Срби
Дерванова Србија, 7. век; једна од могућих локација Беле Србије
Претпоставка о Белој Србији и Белој хрватској у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника.

Податке о сеоби Срба на Балканско полуострво, поред касније записаних домаћих извора сумњивог порекла и садржаја, какав је Летопис попа Дукљанина, или Барски родослов, доноси још само цар Константин VII Порфирогенит у свом делу „О Управљању царством“ лат. De administrando imperio, које је писано у првој половини и средином X века. Ипак, писање, у хроници која је приписана Фредегару схоластику, да су Срби живели на реци Лаби (Елби) под влашћу свог кнеза Дрвана 631-32. потврда је да се на источној граници Франачка у првој половини 7. века граничила и са Србима.^[6]^[7] Због тога, Псеудофредегарова хроника потврђује писање Порфирогенита да је на подручју Чешке и Источне Немачке у време цара Ираклија постојала таква Србија, то јест Бела Србија.

Време доласка Срба на Балканско полуострво

Даља истраживања извора и њихово поређење довели су до даљег прецизирања времена и околности у којима се сеоба Срба на Балканско полуострво догодила. Значајан напредак остварен је када је направљена претпоставка да се сеоба Срба са подручја Беле Србије на Балкан догодила од 629. до 632.^[8] На основу података забележених код Порфирогенита, у Франачким Аналима и другим изворима, може се закључити да су Срби и Хрвати са подручја некадашње Источне Немачке, Пољске и севера Чешке стигли на Балканско полуострво током прве половине 7. века, за време владавине цара Ираклија (610—641).^[1]

Правац сеобе Срба на Балканско полуострво

Најкраћи пут од Чешке и источне Немачке, то јест Беле Србије, до Балканског полуострва водио је кроз Панонску низију. У њој су били у то време Авари. Због тога, претпоставља се да Срби у својој сеоби на Балканско полуострво нису прошли кроз средишње области Панонске низије, него преко њеног западног дела Тај део Панонске низије могао је бити под влашћу Самовог племенског савеза, а Срби на Лаби, у то време од 631-32. године, били су део тог словенског племенског савеза. Споразум са Аварима о проласку или, заштита Самовог племенског савеза за Србе који су морали да се крећу најмање неколико седмица, а можда и неколико месеци, рубним подручјем Панонске низије, је разлог зашто Константин VII Порфирогенит није писао о већим сукобима Срба против Авара.^[7]

Српске области на Балкану

Према Константину VII : „Пошто су два брата наследила од оца власт над Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију … И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху ... опусте[ле] ... цар у овим земљама насели исте Србе.”^[9] Према Константину Порфирогениту у приморју Срби су населили простор од Цетине до Бојане, а из описа насеља, догађаја и имена словенских племена у доњем Подунављу видљиво је да је севера граница насељавања Срба била на Сави, а на западу вероватно на Уни.^[10] Као граничне жупе у Хрватској према Србима Порфирогенит набраја:

Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Неретљанска кнежевина од Цетине до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет.^[12] Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем, док је најјужнија област насељена Србима Дукља од Котора до Бојане. Границу приморских области према унутрашњости чинила је вододелница Дунава (односно Црног мора) и Јадранског мора. У унутрашњости се простирала област коју Порфирогенит назива Србија која се простирала између долина река Врбаса и Ибра и у њеном саставу налази се Босна.

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в Ковачевић 1981, стр. 109-124.
^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016. стр. 157.
^ Moravcsik 1967, стр. 152-153.
^ Константин Порфирогенит, „О управљању царством“ (глава 32.)
^ Ферјанчић 1959, стр. 46-47.
^ Матвеева & Ненашевой, стр. 243; 2001.
^ ^а ^б Логос 2017, стр. 33-35. са напоменом 156.
^ Живковић 2002, стр. 198.
^ Ферјанчић 1959.
^ Новаковић 1981, стр. 33-35.
^ Ферјанчић 1959, стр. 33.
^ Ферјанчић 1959, стр. 33-36.

Извори и литература

Извори

Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византијски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.

Литература

Живковић, Тибор (1996). „О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у VI и VII веку”. Зборник радова Византолошког института. 35: 95—116.
Живковић, Тибор (1997). „Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века” (PDF). Гласник Етнографског института САНУ. 45 (1996): 89—100.
Живковић, Тибор (1997). „Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995—1996): 227—236.
Живковић, Тибор (1997). „Односи Авара и подунавских Словена од 579. до 626. године”. Зборник Матице српске за историју. 56: 7—18.
Живковић, Тибор (1999). „Етнички идентитет Јужних Словена (VII-XI век) - сведочанства савременика”. Меридијани. 23 (3-4): 25—29.
Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ.
Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2003). „Етнички идентитет код Јужних Словена у раном средњем веку: Сведочанства савременика”. Национални идентитет и суверенитет у Југоисточној Европи. Београд: Историјски институт. стр. 77—90.
Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
Матвеевa, Г. Ф; Ненашевой, З. С (2001). История южных и западных славян, I, 2-е издание. Москва.
Мирковић, Мирослава Б. (1981). „Централне балканске области у доба позног царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 89—105.
Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века. Београд: Историјски институт.
Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-37-4.

Спољашње везе

[FOOTNOTEКовачевић1981109-124-1] а ^б ^в Ковачевић 1981, стр. 109-124.

[2] Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016. стр. 157.

[FOOTNOTEMoravcsik1967152-153-3] Moravcsik 1967, стр. 152-153.

[ДАИ-4] Константин Порфирогенит, „О управљању царством“ (глава 32.)

[FOOTNOTEФерјанчић195946-47-5] Ферјанчић 1959, стр. 46-47.

[FOOTNOTEМатвееваНенашевой2432001-6] Матвеева & Ненашевой, стр. 243; 2001.

[FOOTNOTEЛогос201733-35._са_напоменом_156-7] а ^б Логос 2017, стр. 33-35. са напоменом 156.

[FOOTNOTEЖивковић2002198-8] Живковић 2002, стр. 198.

[FOOTNOTEФерјанчић1959-9] Ферјанчић 1959.

[FOOTNOTEНоваковић198133-35-10] Новаковић 1981, стр. 33-35.

[FOOTNOTEФерјанчић195933-11] Ферјанчић 1959, стр. 33.

[FOOTNOTEФерјанчић195933-36-12] Ферјанчић 1959, стр. 33-36.

[1]