Cerska bitka

U Sarajevu je 28. juna 1914. godine izvršen atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Atentator je bio srpski student Gavrilo Princip. Atentat je doveo do Julske krize, u toku koje je Austrougarska izdala ultimatum Srbiji 23. jula, pod optužbom da je atentat organizovan u Beogradu.^[7] Austrougarska vlada je sastavila neprihvatljiv ultimatum Srbiji, tako da je on na kraju odbačen.^[8] Rat Srbiji je objavljen 28. jula, a Beograd je bombardovan sledećeg dana. Ovim događajima je započeo Prvi svetski rat.^[9]

Broj austrougarskih trupa određenih za invaziju na Srbiju je bio manji od prvobitno planiranih 308.000 vojnika. Veliki deo Druge austrougarske armije je prebačen na Ruski front, čime je broj preostalih vojnika sveden na oko 200.000. Nasuprot njima, Srbi su mogli da mobilišu oko 450.000 vojnika. Glavnina snage koja bi se suprotstavila austrougarskim trupama su činile Prva, Druga i Treća armija, kao i Užička vojska. Ove snage su brojale oko 180.000 vojnika.^[10]

Tokom Balkanskih ratova 1912—1913, Srbija je izgubila 36.000 vojnika i imala oko 55.000 ranjenih. Sa novoosvojenih teritorija došlo je vrlo malo regruta, koji su upotrebljeni za borbu protiv albanskih odmetnika i kao rezerva u slučaju eventualnog napada sa bugarske strane. Nedostajala je artiljerijska municija, jer je Srbija tad tek započela obnovu zaliha granata, pošto ih je prethodno iskoristila u Balkanskim ratovima. Nije mogla da obezbedi ni odgovarajuću obuću za novopridošle regrute, koji su na raport dolazili bosi.^[11] Procenjeno je i da u slučaju potpune mobilizacije, oko 50.000 srpskih vojnika, od opreme ne bi imalo ništa, osim šinjela i šajkača.^[10] Srpskoj vojsci su nedostajale i puške, jer kraljevina Srbija nije mogla da ih proizvodi, niti uveze iz inostranstva. S druge strane, Austrougarska je posedovala moderne puške u izobilju i duplo više mitraljeza. Imala je veće zalihe municije, kao i mnogo bolju saobraćajnu i industrijsku infrastrukturu.^[11] Međutim, posle dva Balkanska rata srpski vojnici su bili iskusniji i obučeniji od austrougarskih.^[12] Bez obzira što su na regrutaciju dolazili sa roguljama i sekirama, njihov motiv je bio jači: da se odbrane od Austrougarske.^[13]

Za vrhovnog komandanta austrougarskih snaga u invaziji na Srbiju izabran je general Oskar Poćorek, takođe prethodno odgovaran za obezbeđenje Franca Ferdinanda, u trenutku atentata nalazio se u istom automobilu.^[14] Pre bitke, Poćorek je, predviđao laku pobedu, potcenjujući neprijatelja, Srbe je nazivao „uzgajivačima svinja”.^[15] Vrhovni komandant srpskih snaga je bio prestolonaslednik princ Aleksandar, sa načelnikom generalštaba vojvodom Radomirom Putnikom, koji je ranije komandovao srpskim snagama u Balkanskim ratovima.^[16] General Petar Bojović je komandovao Prvom armijom, General Stepa Stepanović je komandovao Drugom armijom, a Pavle Jurišić Šturm Trećom armijom.^[17]

U periodu od 29. jula do 11. avgusta, austrougarska armija je započela artiljerske napade u severnoj i severozapadnoj Srbiji i uspela je da stvori sistem pontonskih mostova preko Save i Dunava. Srbi su znali da je nemoguće da braniti celu austrougarsku granicu, u dužini od 550 km. Zbog toga je vojvoda Putnik naredio da se srpska vojska povuče na tradicionalnim odbrambenim linijama u Šumadiji, gde su mogli brzo da dejstvuju na zapadu i severu. Jaki odredi su postavljeni u Valjevu i Užicu, a izvidnice su postavljene na svaku važnu tačku duž granice. U ovoj fazi srpska komanda je mogla samo da sačeka, dok se plan Austrougara ne materijalizuje. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave.^[18][19]

Beograd, Smederevo i Veliko Gradište su jako bombardovani i brojni pokušaji austrougarske vojske da pređu Dunav su propali, uz velike gubitke. Srpska vrhovna komanda je znala da je veliki deo austrougarskih snaga stacioniran u Bosni i nije preterano reagovala na ove lažne napade. Austrougari su takođe pokušavali da pređu Drinu kod Ljubovije i Savu kod Šapca, a srpska komanda je na ove napade gledala ozbiljnije. Austrougarski vojnici su 12. avgusta ušli u Loznicu. Tu i u selu Lešnica, 13. austrougarski armijski korpus je prešao Drinu, a istog dana 4. austrougarski armijski korpus je prešao Savu severno od Šapca. Do 13. avgusta, na frontu dugom 160 km, Austrougari su prešli reke i okupirale Šabac.^[20] Istaknuti srpski odredi na Drini i Savi pružili su Austrijancima žilav otpor, vešto korišteći vrbljake, žbunje, kukuruzište i druge prirodne maske, oni su otežavali austrijsko prebacivanje preko reka.^[21]Druga i peta armija su krenule ka Beogradu, gde su naišle na Prvu, Drugu i Treću armiju.^[22] Vojvoda Radomir Putnik je 15. avgusta naredio kontranapad.^[23] Strategijski plan o nastupanju srpske vojske zvao se direktiva Obr. 796.^[24]

U 5 časova ujutru krenuo je 28. praški puk, kao čelni nastupajući grebenom Cera, dok su ostali išli za njim. Imali su da se bore sa mnogim teškoćama kao što je žega i nedostatak vode. Na ispresecanoj i šumovitoj gredi Cera, čak ni pokretne kuhinje nisu mogle da prate trupe. Kolona se lomila po pravom putem, a na više mesta išlo se u kolonama po jedan. Za osam časova praški puk je prešao samo 5 kilometara, a u 16:30 sati izbili su kod Todorovog rita. O kretanju srpske vojske nisu imali nikakve podatke. Zbog premorenosti i prvog sumraka neki od komandanata predlažu da se tu zanoći, ali komandant 21. landver divizije Artur Pšiborski naređuje pokret pravac Sakalište. Prethodnica izbija na Trajan uoči strašnog nevremena s pljuskom. U isto vreme izvidnica Mihajla Rašića izbija na Cer. Počinju prva puškaranja, ali komandant 42. bataljona Podgajski koji je izbio oko 22:30 sati preko Velike i Male Lisine na put Šabac — Tekeriš nije uznemiren, jer smatra da su to delovi Lešničkog odreda, ne shvatajući ozbiljnost situacije. Za Čehe iz praškog puka ovo je bio preveliki napor. Na Divču su ostali 6. i 7. četa 28. praškog puka sa komandantom Jozefon Fridlom.^[25]

Komandant Druge srpske armije, general Stepanović je obrazovao Cersku udarnu grupu od Moravske divizije I poziva i Kombinovane divizije sa ciljem napada u dolini Jadra. Stepanović je shvatio važnost planine Cer i samoinicijativno je odlučio da zauzme njene dominantne kote Trojan i Kosanin grad.^[26] Stepanović je ceo tok bitke posmatrao iz sela Draginje, na kom se i danas nalazi klupa sa koje je komandovao bitkom.^[27] Oko 3.00 časa ujutro 15. avgusta 1914. godine, krenula je Kombinovana divizija prvog poziva iz sela Banjana kod Uba. Usiljeni marš je bio: Banjani—Vukona—Svileuva—Veliki Bošnjak (sada Draginje)—Kaona—Mihailov grob (kota 255)—Krivaja—Cer. Oko 23.00 časa, 15. avgusta, delovi srpske Kombinovane divizije prvog poziva su naišle na izvidnicu austrougarske vojske na padinama Cera, kod sela Tekeriša i tako je započela bitka. „U 18 časova započeo je pljusak praćen grmljavinom. Umornu vojsku osvetljavaju munje. Od 3:00 časa ujutru vojnici su prevalili 40 kilometara. Pljusak ne prestaje, vojnici se klizaju i padaju. Opanci su im puni vode. Podataka o neprijatelju još nije bilo, iako su meštani našim vojnicima govorili da je neprijatelj uz put zaposeo sva sela na severnoj strani Cera. Mislilo se da seljaci preteruju. U 21:30 časova kiša je prestala, izašao je mesec i nazirao se Cer. Oko ponoći prethodnice srpske vojske izbijaju na put Šabac-Tekeriš. Neprijatelj otvara mitraljesku vatru na koju niko ne odgovara. Vojnici se zakloniše uz useke pored puta. Ni straže 21. landver divizije ni prethodne Kombinovane divizije ne odgovoriše na ovo puškaranje. Ubrzo su se vratile srpske izvidnice i javile da su na položaju svuda pobacane prazne konzerve sa hranom (srpska vojska tada nije posedovala konzerve). Jedna izvidnica je javila da je 500—600 koraka od njih logor neprijatelja, a druga da je desno od njih na putu Šabac-Tekeriš veliki neprijateljski logor, a da se dole kod Dejanovačkog potoka vidi vatra i čuje larma. Jedan komordžija po nadimku čika Mita javio je da je zabasao u austrijski logor, gde su svi spavali, da je probudio jednog vojnika i po govoru shvatio da je Austrijanac i da ga je ostavio da spava. Jedan vojnik je takođe potvrdio da su Austrijanci blizu. Kada je srpska vojska krenula sa Parloga nastade uraganska puščana vatra.”^[28] Delovi Drugog prekobrojnog puka su se uvukli između neprijateljske predstraže i glavnine. Srpski vojnici prodiru u neprijateljske redove i otpočinje borba prsa u prsa i rvanje po mraku. Vojnici se klizaju, ipak iznose topove na rukama na Parlog. Trube za obe strane pozivaju na juriš. Na Malim Lisinama neprijatelj daje strašan otpor. Srpski vojnici dolaze do samih mitraljeza koji ih kose. Trube više ne sviraju juriš. Čuje se naređenje: "Stoj, prekini paljbu.’’ Čete su se potpuno izmešale i postoji opasnost da vojnici tuku svoje. 2., 1. i 6. puk Kombinovane divizije napadaju Trojanovu vratnicu. Oko 3:00 časa 1. puk Kombinovane divizije zauzeo je Divič, a tokom borbi poginuo je austrijski komandant 28. praškog puka Fridl. Sa puškom u ruci borio se i komandant 21. landver divizije Pšiborski.^[29] Austrougarske pozicije su bile slabo branjene i njeni vojnici su odbijeni sa planine. Do ponoći, oštri sudari i borbe između leve austrougarske kolone 21. austrougarske divizije i Srba su se vodili u mraku. Do jutra 16. avgusta Srbi su zauzeli venac Divača i oterali Austrougare iz Borinog sela.^[30] Austrougarske trupe su imale dosta gubitaka i povukle su se u neredu. Kako je dan odmicao, Srbi su onemogućili 21. pešadijskoj diviziji da se poveže sa 2. armijom u Šapcu, tako što su je oterali sa padina Cera.^[31]

Na kosu iznad sela Tekeriš, izbio je komandant bataljona, odmah istog dana 16. avgusta oko 13 časova. Na nekih 700 metara dalje na livadi, postrojavala se austrijska pešadija, jedinice 57. brigade, u smaknutim poredcima. Iza njih bila je austrijska atiljerija, a nešto dalje komora. Komandant kombinovane divizije naredi vojnicima da zauzmu prikirvene položaje, a da na Austrijance otvore vatru na ugovoren znak. Kada je posle nekih 30 minuta austrijska pešadija složila puške u kupe, komandant je dao znak dase otvori vatra. Austrijanci su se našli u čudu, neki su potrčali da zgrabe oružija, drugi su se dali u begstvo. Austrijskoj artiljeriji je trebalo vremena da se snađe, međutim bilo je prekasno. Oko hiljadu austrijskih vojnika izbačeno je iz stroja, 300 ubijeno, a oko 700 ranjeno. Srbi su imali male gubitke, oko 10 mrtvih i 25 ranjenih.^[32] Srbi su pokušali da povrate Šabac, ali nisu imali uspeha. Kombinovana divizija prvog poziva je napala Trojan i Parlog, pre nego što se uputila u Kosanin grad. Na drugom mestu, Austrougari su uspeli da odbiju Treću srpsku armiju, terajući je da izmanevriše jednu od svojih divizija (Moravska divizija drugog poziva) kako bi zaštitila prilaz Valjevu, kome je pretila 42. domobranska divizija.^[31]

Rano izjutra 18. avgusta, Austrougari su pokrenuli još jedan napad, sa namerom da potisnu Šumadijsku diviziju I poziva sa šabačkog mostobrana i omoguće 5. armiji da krene u napad. Međutim, napad nije uspeo jer su Srbi uništili njihove snage kod reke Dobrave, terajući preživele vojnike da se povuku.^[33] Na drugom mestu, kontraofanziva Druge srpske armije je nastavljena duž Cera i Iverka, napadom Kombinovane divizije na selo Rašuljača gde su naišli na snažan otpor kod Kosaninog grada. Prvi napad Srba je odbijen, ali su napadi nastavljeni i tokom noći. Izjutra 19. avgusta, Srbi su uništili austrougarske snage i zauzeli gradić. Moravska divizija prvog poziva je oterala 9. pešadijsku diviziju sa njenog položaja i odbila njen kontranapad nanevši joj teške gubitke. Četvrti korpus je ponovio napade protiv Šumadijske divizije, čime je naterao Srbe da se povuku sa lakim gubicima. Činjenica da Srbi nisu slomljeni napadom Četvrtog korpusa, značilo je da austrougarska divizija nije uspela da zaustavi njeno napredovanje prema planini Cer, jer ako bi to uradila, Šumadijska divizija bi napala Četvrti korpus sa boka. Zbog toga, 4. korpus nije uspeo da se poveže sa austrougarskim snagama kod Cera.^[33]

Rašuljaču su zauzeli Srbi u podne, a Kombinovana divizija je iskoristila ovaj događaj da krene prema Lešnici. U međuvremenu, Moravska divizija prvog poziva je napala Iverak i uspela da potisne Austrougare. Selo Veliku Glavu su Srbi zauzeli pre podne, a poslepodne je opet zauzet Rajin grob. U ovo vreme, Austrougari su počeli da se sve brže povlače, jer im je moral opao, kao i organizacija. Treća srpska armija je imala sličan uspeh, odbila je 36. pešadijsku diviziju i naterala je na povlačenje u neredu. Srbi su zatim krenuli da progone Austrougare duž celog fronta. Do 20. avgusta, austrougarske snage su još uvek bežale ka Drini, a Srbi su nastavili da ih gone. Cela 5. armija je bila prinuđena da se povuče u Bosnu.^[33] Mnogi austrougarski vojnici su se udavili u reci bežeći u panici.^[23] Srpski izveštaji sa fronta su govorili „da se neprijatelj povlači u najvećem neredu.” Radomir Putnik je obavestio srpskog kralja Petra I u telegramu „da je glavni neprijatelj poražen kod Jadra i na planini Cer i da ih njihove snage progone.”^[34] Posle trijumfa na planini Cer, Srbi su hteli da povrate teško utvrđeni grad Šabac. Žestoki okršaji su se desili 21. i 22. avgusta, tokom kojih su se srpske snage uspele da se probiju do zapadne strane grada. Do 23. avgusta su opkolili grad i uveče doterali tešku artiljeriju. Sledećeg dana su Srbi ušli u grad samo da bi otkrili da su ga Austrougari napustili prethodno veče. Do 4 sata popodne, srpske snage su stigle do obala Save, čime je prva austrougarska ofanziva završena.^[35]

Tokom bitke strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.^[36] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadisjka divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Stepa Stepanović se 17. avgusta, drugog dana bitke nalazio kod Šumadijske divizije prvog poziva, da bi ličnom intervencijom otklonio opasnost da neprijatelj ne ubaci sveže snage od Šapca ka Tekerišu i time ugrozi svojom Drugom i Petom armijom srpsku Drugu armiju.^[37] Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac, a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.^[38] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.^[39] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj.

Do 23. avgusta, na slobodnoj srpskoj teritoriji nije ostao nijedan austrougarski vojnik.^[41] General 2. srpske armije, Stepa Stepanović je dobio čin vojvode, posle njegovog uspešnog komandovanja u bici.^[42] Bitka je dosta uticala na vojnike austrougarske vojske na Balkanu i njihove snage u Crnoj Gori su morali da napuste grad Pljevlja, kojeg su zauzeli 19. avgusta.^[34]

Uspeh bitke je privukao svetsku pažnju na Srbiju i doneo joj naklonost u neutralnim i savezničkim zemljama,^[43] jer je bitka bila prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu.^[44][40] Kao posledica, mnogi stranci su došli u Srbiju krajem 1914. nudeći finansijsku, političku, humanitarnu i vojnu pomoć. Novinski članci u odbrani Srbije su postali češći u britanskim novinama, a zemlja je bila toliko cenjena da su određene kulturne grupe u Italiji podržavale ulazak Italije u rat na strani saveznika, koristeći Srbiju i Crnu Goru za primer.^[45]

U vreme bitke na Jadru i Ceru, srpska Užička vojska i crnogorska Sandžačka vojska uspele su da spreče prodor ka Užicu. Poraz na Ceru, strah od srpske ofanzive i pobune prečanskih Srba, naterali su Poćoreka da pređe u defanzivu na svim frontovima. Srpska vojska je pod pritiskom Saveznika pokrenula neuspešnu Sremsku operaciju, dok je istovremeno na Drini tekla neuspešna austrougarska ofanziva.

Obe strane su pretrpele teške gubitke.^[40] Tačan broj austrougarskih žrtava varira. Džordan smatra da su Austrougari pretrpeli 37 000 gubitaka, a od toga su 7.000 mrtvih.^[33] Miša Gleni govori o cifri od 30.000 ranjenih austrougarskih vojnika i 6-10 hiljada mrtvih.^[40] Horn piše da su Austrougari imali 8.000 mrtvih i 30.000 ranjenih, takođe su izgubili 46 topa, 30 mitraljeza i 140 kola sa municijom.^[35] Istoričar Dejvid Stivenson smatra da su 4.500 austrougarskih vojnika zarobljena.^[46]

Broj srpskih gubitaka takođe varira. Horn^[35] i Džordan^[33] se slažu da je otprilike 3.000 srpskih vojnika poginulo, a 15.000 ranjeno u bici. Gleni govori o cifri od 3.000-5.000 mrtvih i oko 15.000 ranjenih.^[40] Broj žrtava na obe strane govori o visokoj ceni koja je plaćena u Prvom svetskom ratu. Francuski novinar Anri Barbi je izvestio:

Prostor između Cera i reke Jadar gde se silna bitka dogodila nije bio ništa drugo do masovna grobnica i raspadnuto meso... Iz senke šume se širio smrad tako gadan da je prilaz vrhu Cera bio nemoguć. Broj leševa je bio tako veliki da je Druga armija zbog nedostatka vremena bila primorana da prekine njihov pokop.^[47]

Na kraju borbi, Srbi su otkrili dokaze o strašnim zločinima u gradovima i selima, koja je austrougarska vojska okupirala. Stotine muškaraca je nasumično ubijeno, a mnoge žene i deca su najpre silovani, pre nego što su ubijani. Mnoge zločine su činili drugi Južni Sloveni (Hrvati i Bosanski muslimani), služeći u austrougarskoj vojsci.^[40] Srpski general Pavle Jurišić Šturm je izjavio:

Austrijska vojska je počinila strašna zverstva na našoj teritoriji. Grupa od 19 (muškaraca, žena i dece) su pronađeni pored gostionice Krivajica. Svezani su zajedno i zatim užasno izmasakrirani. Takva grupa ljudi je nađena i kod Zavlake. Male grupe ubijenih i unakaženih ljudi, uglavnom žene i dece, su nađeni širom sela. Jednoj ženi je oderana koža, a drugoj su odsečene grudi... Još jedna grupa od 12 žena i dece su pronađeni svezani zajedno i izmasakrirani. Seljaci kažu da se takve stvari mogu videti svuda.^[48]

Drugi srpski komandanti su takođe izjavili da su austrougarske snage počinile brojne odmazde u srpskim selima tokom bitke.^[49]

U Cerskoj bici je poginuo poručnik Vojislav Garašanin, sin Milutina Garašanina. Najmlađi poginuli borac bio je Stanislav Sondermajer.

Posle rata podignuta je Spomen-kosturnica na Ceru koja je zaštićena zakonom kao znamenito mesto.

Aleksandar Deroko, koji je bio u 1300 kaplara ostavio je svedočanstvo o Cerskoj bici. „Prošli smo Ub i našli se u sred Cerske bitke. Popeli su me na visoko drvo. Preda mnom je bio ceo front. U plavom nebu gore, svuda oko mene, Boga mi prilično blizu, crveno beli oblačići austrijskih šrapnela. U zubima sam držao regletu, i preko kanapa sa čvorićima odmeravao i na milimetarsku hartiju ucrtavao ceo horizont neprijateljskih položaja. Bio sam student prve godine tehnike i umeo sam to. Po tim crtežima su naše baterije dole gađale svaki top svoj sektor. Posle, dalje, polja su bila pokrivena plavim uniformama i vazduh je bio otužno sladunjav od nepokopanih leševa na avgustovskom suncu… Dalje Šabac je celu noć goreo i ja sam pri sveći napravio jedan mali akvarel sa mnogo crvenog plamena na crnoj pozadini. Te noći su naši topovi u Klenku zapalili nekakav magacin sa municijom i voz. Ličilo je na vatromet.”^[50]

Dragiša Stojadinović je fotografisao cersko bojište posle bitke.^[51] Srpsku patriotsku pesmu „Marš na Drinu” je napisao srpski kompozitor Stanislav Binički ubrzo posle bitke. Binički je posvetio marš njegovom omiljenom komandantu u vojsci pukovniku Milivoju Stojanoviću-Brki iz Gvozdenog puka — Drugi pešadijski puk prvog poziva " Knjaza Mihaila "- Moravska divizija prvog poziva, koji je poginuo tokom Kolubarske bitke.^[52] Jugoslovenski ratni film takođe nazvan Marš na Drinu je snimljen 1964. godine i povezan je sa bitkom.^[53]

Ostalo je zabeleženo da su austrougarski vojnici bežeći i tražeći Drinu pitali „Kazuj, strina, gde je Drina?” dok su srpski vojnici spevali pesmu „Dođi Švabo da vidiš gde je srpski Tekeriš? Kako ću ja gledati, kada moram bežati?”^[54] Cerska bitka je najekranizovanija srpska bitka od svih sa oko 4 igrana, 2 igrano-dokumentarna i jednim dokumentarnim filmom. Najtačnija ekranizacija bitke je film „Marš na Drinu” iz 1964, dok je najnetačnija ekranizacija film „Sveti Georgije ubiva aždahu” u kome se ni topografija ni radnja ne poklapaju sa bitkom. Pored ova dva filma snimljeni su na stogodišnjicu bitke dva igrano dokumentarna filma „Srbija u Velikom ratu” i „Heroj 1914.”, kao i filmovi iz 2018. „Zaspanka za vojnika” i film „Kralj Petar u slavu Srbije” po kome je rađena istoimena serija. Dana 15. novembra 2015. godine, vojni časopis „Odbrana” izdao je poseban dodatak u vidu stripa „Marš na Drinu” u kom su ilustrovane Cerska bitka, bitka na Mačkovom kamenu i Kolubarska bitka. Knjižara Tome Jovanovića i Jakšića, vlasnika Milovana Jakšića je u vreme Kraljevine Jugoslavije izradila ilustraciju Cerske bitke sa naslovom „Strašan poraz Austrijske vojske na Ceru 1914.” prikazujući kako srpska vojska nastupajući u napadu sleva nadesno potiskuje austrijsku vojsku, dok se u pozadini vidi planina Cer. Ilustracija je bila izložena u Istorijskom muzeju na stogodišnjicu završetka Velikog rata u januaru 2019. zajedno sa ilustracijama bitke na Drini i Kolubari od istog izdavača u okviru izložbe Kraj Velikog rata i izložbe Đorđe Čarapić Fusek.

•  
  Srpski izviđač Dragutin Matić, Oko Sokolovo u Cerskoj bici
•  
  Uniforma srpskskog oficira
•  
  Kapa srpskog oficira
•  
  Letnja uniforma Srpskog oficira korišćena u Cerskoj bitci
•  
  Uniforma srpske vojske u Cerskoj bici
•  
  Uniforma Austro-Ugarske vojske u Cerskoj bici
•  
  Kamp Austrijske vojske
•  
  Srpska vojska 1914.
•  
  Manja diorama prikazuje sudar srpskih i austrijskih jedinica na Ceru
•  
  Maketa kuće sličnim u selu Tekeriš iz doba Cerske bitke
•  
  Diorama srpskog fronta 1914.
•  
  Spomenik palim srpskim vojnicima na Tekerišu
•  
  Kralj Petar na bojištu
•  
  Šabac, porušen tokom završnih borbi bitke na Ceru
•  
  Austrougarska artiljerija razorila Šabac, avgust 1914.
•  
  Žrtve kaznene ekspedicije u Lešnici
•  
  Ubijeni zarobljeni srpski vojnici
•  
  Šabac razoren tokom borbi
•  
  Srpska artiljerija razorila Austrijski vozni tren u Klenku
•  
  Panoramski prikaz planina Cer sa kotama
•  
  Obeležje mesta u selu Draginje, gde je Stepa Stepanović komandovao Cerskom bitkom
•  
  Ploča kod planinskog doma Lipove Vode odakle je krenuo major Čekerac
•  
  Uska staza koja vodi od planinskog doma Lipove Vode do vrha Cera i kote Trajan i Kosanin grad, odakle je major Velimir Čekarevac poveo vojnike u juriš i preoteo dominante kote

• Na Drinu
• Stanislav Sondermajer

• Cerski trijumf Srbije 1914. godine (Centar za društvenu stabilnost — Zvanični jutjub kanal)
• [1] Ratni Album 1914—1918 Andra Popović
• Slika Cerskog bojišta
• Janko Vujinović: Preobraženje na Ceru („Večernje novosti”, feljton, septembar 2015) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. novembar 2015)
• Tribina „Cerska bitka 1914. godine”
• [2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2021) Razglednica sa fotografijom srpske artiljerije pre Cerske bitke
• [3] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2021) Fotografija vojvode Stepe Stepanovića kako prati razvoj Cerske bitke
• [4] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2021) Zaplenjena austrijska baterija na Ceru
• [5] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. septembar 2021) Razglednica s prikazom juriša srpske vojske
• [6] Austrijska arhiva sa slikama i ilustracija iz prve ofanzive
• [7]Politikin Zabavnik 1964. Članak o Cerskoj bitci