Википедија

Rogožarski PVT

PVT je jugoslovenski školski avion za prelaznu-lovčku obuku dvosedi, jednomotorni visokokrilac koji je proizvođen od 1935. do 1941. godine u jugoslovenskoj fabrici aviona Rogožarski iz Beograda

Rogožarski PVT i PVT-H

Rogožarski PVT
Opšte
Namena Avion za prelaznu i borbenu obuku
Posada 2 (učenik + instruktor)
Zemlja porekla  Kraljevina Jugoslavija
Proizvođač Rogožarski Beograd
Prvi let 1934
Početak proizvodnje 1936
Dimenzije
Dužina 7,38 m
Razmah krila 11,20 m
Visina 2,10 m
Površina krila 22,10 m²
Masa
Prazan 965 kg
Normalna poletna 1.310 kg
Pogon
Klipno-elisni motor Gnôme-Rhône K7 (IAM K-7)
Snaga 309 kW(420 KS) kW
Performanse
Maks. brzina na H=0 240 km/h
Dolet 550 km
Plafon leta 7.000 m

Projektovanje i razvoj

uredi

Razvoj aviona PVT

uredi

Početkom 30. –tih godina Komanda VV je razmatrala mogućnost nabavke školskog aviona za prelaznu- lovačku obuku koji bi zamenio već zastarele Gurdu-Leser (proizvedenih u Zmaju 1930. godine). Izbor je pao na francuski Moran-Solnije MS.230 što je izazvalo nezadovoljstvo grupe inženjera iz tehničke službe Komande VV. Zbog toga je početkom 1933. godine osnovana konstruktorska grupa (inženjeri: Rudolf Fizir, Sima Milutinović, Ljubomir Ilić, Kosta Sivčev i Adem Biščević) koja je van radnog vremena uz saglasnost rukovodilaca projektovala prelazno školski lovački avion pod radnim nazivom „Prototip vazduhoplovno-tehnički“, skraćeno PVT. Komanda je na osnovu projekta potpisala ugovor sa firmom Rogožarski za izradu prototipa u martu 1934. godine. Prototip je završen u rekordno kratkom vremenu a prvi probni let je obavio fabrički probni pilot poručnik Milan Bjelanović tokom leta 1934. god. Do avgusta je vršeno ispitivanje u opitnoj grupi i vršena fabrička doterivanja[1].

Tehnički opis

uredi

Avion je bio robusan visokokrilni jednokrilac (parasol) sa izvrsnim letačkim karakteristikama pogodan za akrobacije i mnogo bolji od francuskog MS.230. Avion je opremljen radijalnim, vazduhom hlađenim motorom sa sedam cilindara Gnome-Rone 7Kfs1 420 KS i drvenom dvokrakom elisom fiksnog koraka. Avion je imao duple komande a dva člana posade (pilot i instruktor letenja) su sedeli jedan iza drugog. Avion je namenjen vojnoj upotrebi tj. prelaznoj lovačkoj obuci vojnih pilota. Trup aviona, elipsastog poprečnog preseka je u celosti izrađen od drveta obložen šperom. Krila su sa zaobljenim krajevima, sa svake strane, krila su poduprta sa parom kosih čeličnih upornica koje su se oslanjale na trup aviona. Konsrtukcija krila je izvedena od drveta presvučena šperom. Stajni trap je bio fiksan bez osovine, potpuno napravljen od čeličnih cevi odlikovao se velikom čvrstoćom što je omogućavalo avionu sletanje na veoma neravne terene[2].

Razvoj aviona PVT-H (hidroaviona)

uredi

Komanda ratne mornarice je zatražila od Rogožarskog 1936. godine da napravi hodro varijantu aviona PVT. Inž. Sima Milutinović (tada tehnički direktor Rogožarskog) izvršio je potrebne proračune i utvrdio da će novi hidroavion biti uspešan prelazni hidroplan za akrobatsku obuku i trenažu. Tokom iste godine su jednom PVT-u iz druge serije ugrađeni uvozni EDO plovci, nova elisa i povećan vertikalni stabilizator. Ispitivanje prototipa je izvršila opitna komisija Pomorskog vazduhoplovstva u Divuljama. Novi avion je odlično ocenjen pa je Komanda mornarice 1938. godine naručila još 3 primerka koji su isporučeni tokom 1939. Ovi avioni su dobili zvaničnu oznaku PVT-H (PVT hidroavion). Hidroavioni PVT-H su imali dinamičke komenzatore na kormilu visine i dva mitraljeza Darn od 7,7 mm.

Operativno korišćenje

uredi

Proizvodnja i poboljšanja aviona PVT

uredi

Komande VV je krajem 1935. godine od fabrike Rogožarski naručila prvu seriju od 20 aviona PVT. Avioni prve serije su isporučeni 1936. godine i imali su francuske motore Gnome-Rone 7Kfs1. Prvi primerci su otišli u Lovačku školu 6. Vazduhoplovnog puka u Zemunu zamenivši avione Gurdu-Leser. U toku 1937. godine na avionima prve serije izvršena je modifikacija deflektora na motorima. Pošto je praksa potvrdila da su PVT odlični avioni, Komanda VV je 1937. godine naručila drugu seriju od 15 aviona ovog tipa. Ova serija je završena i isporučena tokom 1938. godine. Od druge serije pa na dalje u avione PVT je ugrađivan domaći motor IAM K-7 od 420 KS proizveden u Industriji Avio Motora (IAM) u Rakovici po francuskoj licenci Gnome-Rone. Pored domaćeg motora u drugoj seriji je još modifikovano: na horizontalnim kormilima su postavljeni dinamički kompenzatori, a krilca su napravljena iz dva dela. Treća serija od 15 aviona je ušla u službu krajem juna 1939. godine, bez tehničkih promena u odnosu na prethodnu seriju. Četvrta serija od 10 primeraka aviona je isporučena Vojnom vazduhoplovstvu krajem 1939. I početkom 1940. godine. Avioni ove serije su dobili dva sinhronizovana mirtaljeza Darn 7,7 mm u trupu aviona i foto mitraljez OPL. Pored ovoga motori ove serije su bili opremljeni novim karburatorima koji su omogućavali dugotrajan let na leđima. Jedan avion iz četvrte serije je modifikovan u obrušavajući bombarder koji je mogao da ponese jednu bombu od 100 kg podvešanu ispod trupa. Na jedan drugi avion takođe iz četvrte serije ugrađen je NAKA prsten sa skupljačem gasova, radi testiranja i razmatranja mogućnosti ugradnje u narednoj seriji. Peta serija PVT aviona od 15 primeraka nije dovršena jer je prekinuta izbijanjem rata. Pet aviona iz ove serije bilo je predviđeno za obuku pilota bez spoljne vidljivosti.

Korišćenje aviona PVT

uredi

Avioni PVT su korišćeni od 1936. Godine u Lovačkoj pilotskoj školi 6. Vazduhoplovnog puka za obuku pilota koji su već savladali osnovne akrobacije na avionu Fizir FP-2. Nekoliko nastavnika ove škole su 1938. godine osnovali akrobatsku trojku koja je vrlo brzo postala poznata širom zemlje. Od 1939. godine avioni PVT su korišćeni u trenažnim eskadrilama u Beogradu i Zagrebu a do kraja iste godine sve lovačke grupe su dobile 3 do 5 primeraka ovih aviona za održavanje trenaže u akrobacijama. U Pančevu je 1940. godine otvorena škola letenja bez spoljne vidljivosti koja je bila opremljena sa pet modifikovanih aviona PVT za ovu namenu[3].

Korišćenje aviona PVT-H (hidroaviona)

uredi

Hidroavioni PVT-H su bili raspređeni u bazama Divulje i Boka i tamo leteli do Aprilskog rata.

Avioni PVT u Drugom svetskom ratu

uredi

Italijani su zaplenili dva aviona PVT-H (hidroaviona) a o njihovom korišćenju u Drugom svetskom ratu nema podataka. Od običnih PVT aviona Italijani su zaplenili 19 ispravnih i 4 rashodovana aviona na aerodromu Nikšić i koristili ih u toku rata protiv ustanika u Crnoj Gori i Albaniji. Nemci su došli u posed 14 PVT i predali ih svojim saveznicima Hrvatima (NDH), gde su službovali sve vreme rata. Šest ovih aviona koji su preživeli rat uključeni su u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske Armije (RV JA) i tu leteli do 1947. godine[4][5].

Zemlje koje su koristile ovaj avion

uredi

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „Rogozarski-pvt”. Arhivirano iz originala 26. 11. 2020. g. Pristupljeno 21. 11. 2020. 
  2. ^ A. Kolo.;Akrobatski avion PVT, Aerosvet, br.2, maj 1985.
  3. ^ * Dimitrijević, Bojan; Miladinović P., Micevski M. (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8. 
  4. ^ O. Petrović., Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo II: 1931 – 1941), Let 3/2004. Beograd, 2004.
  5. ^ V. Mikić; Zrakoplovstvo NDH 1941 - 1945, VIIVJ, Beograd, 2000.

Literatura

uredi
  • Grey, C.G. (1972). Jane's All the World's Aircraft 1938. London: David & Charles. ISBN 978-0-7153-5734-7. 
  • Gunston, Bill (1989). World Encyclopedia of Aero Engines. Cambridge, England: Patrick Stephens Limited. ISBN 978-1-85260-163-8. 
  • O. Petrović., Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo II: 1931 – 1941), Let 3/2004. Beograd, 2004.
  • A. Kolo.;Akrobatski avion PVT, Aerosvet, br.2, maj 1985.
  • V. Mikić; Zrakoplovstvo NDH 1941 - 1945, VIIVJ, Beograd, 2000.
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (na jeziku: (jezik: engleski)). Beograd: Aerokomunikacije. 
  • Nenadović, Miroslav (1967). Eksperimentalna istraživanja u razvoju koncepcije letelica (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: SANU (Posebna izdanja)- Spomenica knjiga 30. str. 167—189. 
  • Dimitrijević, Bojan; Miladinović P., Micevski M. (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8. 
  • Kolo, Aleksandar (1991). „Dejstva Pomorskog vazduhoplovstva Jugoslovenske mornarice”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. specijal: 24 — 29. ISSN 1450-6068. 
  • Micevski, Milan (1991). „Pod tuđim zastavama”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. specijal: 36 — 40. ISSN 1450-6068. 
  • Bosnić, Petar (2003). „Domaći školski i prelazni avioni 1924-1941. godine”. Naša krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Jugoslovenski Aeroklub "Naša krila". 36: 7—9. ISSN 0354-5121. 
  • Đokić, Nebojša; Radovanović, Radovan (2017). „STVARANjE VAZDUHOPLOVSTVA KRALjEVINE SHS I FORMIRANjE RATNE DOKTRINE”. Zapisi (na jeziku: (jezik: srpski)). Požarevac: Istorijski Arhiv Požarevca. 6: 113 — 126. ISSN 2334-7082. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Rogožarski PVT na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рогожарски_ПВТ&oldid=28923504”