Mušanokođi Saneacu

Većinski je odgajan pod okriljem svoje majke. Bio je jako krhko i bolešljivo dete, te je fizičke aktivnosti koje nije mogao ispuniti u školi Gakušuin, inače poznatoj po edukaciji tadašnje aristokratije, nadomestio razvijajući svoje retorske veštine i interes za književnost. Tokom svog školovanja sprijateljio se sa Naojom Šigom, budućim romanopiscem i novelistom, i pod uticajem svog ujaka zainteresovao se za Bibliju i dela Tolstoja^[1]. Posle završene škole, upisao se na carskom Univerzitetu u Tokiju na odsek sociologije, međutim, ubrzo nakon toga je napustio studije kako bi osnovao književnički skup sa Kinošitom Rigenom, Šigom Naojom, Arišimom Takeom i Ogimaćijem Kinkazuom. Skup su nazvali Klub Četrnaesti dan (十四日会(じゅうよっかかい)). Ovaj skup se kasnije razvio u poznatiju grupu „Širakaba“ („Bela breza“), koja je počela da objavljuje istoimeni književni magazin 1910. godine. Iste godine izdaje i jedno od svojih najzačajnijih dela „Dobrodušan čovek“ (おめでたき人), koji u znatnoj meri predstavlja autobiografski roman o nesrećnoj ljubavi jednog mladića. Ovo delo je tematski praćeno delom „Naivni“, napisanom 1912. godine. Oba dela su napisana sa naivnim optimizmom i samouverenošću, ali nagoveštavaju neke kasnije karakteristike u autorovom pisanju, kao što su otvoren način izlaganja i ubeđenost u svoje stavove, čak i kada oni odstupaju od socijalnih normi, kao i ponovno potvrđivanje vrednosti života kontrastno pesimizmu japanskih naturalista ili dekadenciji drugih autora. Saneacu svojim pisanjem predlaže filozofsku i umetničku alternativu naturalizmu uz to zadržavajući neke od esencijalnih elemenata naturalističke filozofije. Jedan od njih je ultraindividualizam ranijih autora, s tim što ga Saneacu izmenjuje svojim uverenjem da životom čoveka upravljaju njegove želje, a ne nagoni, kako su to tvrdili naturalisti, koji su čoveka posmatrali kao otuđeno i očajno biće. U 1913. godini, Saneacu i Fusako Mijagi, žena sa kojom ga je upoznao Kokići Otake, su se venčali. I Mijagi i Otake su bili članovi ženskog književnog udruženja i istoimenog magazina „Učena žena sa književnim ambicijama“ (青鞜(せいとう))^[2].

Posredstvom Širakabe, Mušanokođi se odaljava od Tolstojevog ideala žrtvovanja i promoviše svoju filozofiju humanizma. U njegovim prvim delima jasno se može videti uticaj Širakabe u vidu ubeđenja da se u osnovi svakog umetničkog stvaralaštva nalazi ličnost autora i da je, shodno tome, najvažnija tema svakog umetničkog dela upravo samoostvarenje ličnosti autora (ego). Pri tom, nije važno da li je autor dobra ili loša osoba ili da li je u pravu ili greši, već da su njegove misli i osećanja istinito preneseni i sa potpunom otvorenošću. Ovaj stav je postao kasnije teorijska osnova pravca u japanskoj književnosti, poznatog kao ego – beletristika^[2].

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, Mušanokođi se ponovo okrenuo Tolstoju kao inspiraciji i načinu daljeg razvijanja svoje filozofije humanizma. Tokom ovog perioda, tačnije 1915. godine, objavio je delo „Njegova sestra“ (その妹(いもうと)), dramu u kojoj je opisan izbor između samoljublja i ljubavi prema čovečanstvu. Zajedno sa Šigom Naojom i Janagijem Soecuom, preselio se u Ćibu, u Abiko 1916. godine. Krajem Prvog svetskog rata, grupi Širakaba se sve više zamera njihov humanistički optimizam jer ih udaljava od bavljenja socijalnim i istorijskim problemima. Mušanokođi se, kao odgovor na kritike, u svojim daljim radovima posvećivao socijalnim problemima, te u delu „San jedne mladosti“ (あるせいねんのゆめ) objavljenom 1916. godine, istupa protiv rata.

Postepeno se oslobađao uticaja filozofskih ideja Lava Tolstoja, međutim, zadržao je stav o potrebnosti fizičkog rada i života od plodova svoga rada. Na ovom stavu se nije zadržao čisto teorijski, preuzevši sledeći korak u razvijanju svoje filozofije preseljenjem na planine Kijo, Mijazaki na Kjušuu 1918. godine, gde je kupio zemlju i formirao kvazi -utopijsku komunu pod nazivom „Novo selo“ (新(あたら)しき村(むら)). Ona je zvanično otvorena 14. novembra 1918. godine, na dan rođenja Ogista Rodena. Njegova osnovna ideja je bila da mora da se živi baveći se zdravim seoskim radom, a da se slobodno vreme posvećuje stvaralačkim intelektualnim aktivnostima^[2]. Ubrzo nakon otvaranja komune, 1919. godine objavljuje novelu „Srećan čovek“ (幸福(こうふく)もの), u kojoj predstavlja svoj ideal ljudskog bića. Mušanokođi neće dugo živeti u komuni , preselivši se 1920. godine u Naru, pri čemu je i dalje aktivno učestvovao u životu i delatnostima komune.

Potom je napisao novelu „Prijateljstva“ (友情(ゆうじょう)) 1920. godine u kojoj je dat opis pobede humanizma nad egom. Ovo delo smatra se jednim od njegovih najboljih, pri čemu se radnja bazira na opisu odnosa u ljubavnom trouglu gde je pažnja autora u potpunosti usmerena na emocionalni život ličnosti. Realni uslovi života u ovom romanu ne utiču ni na formiranje njihovih karaktera, ni na razvoj same radnje. Samim tim, roman je striktno usmeren na osećanja čitaoca. S obzirom da je sam Mušanokođi bio vatreni pobornik filozofije individualizma, svoje heroje je prikazao kao jake stvaralačke ličnosti. Uporedo sa radom u komuni, formirao je novi književni časopis „Novo selo“ i napisao obiman autobiografski roman pod nazivom „Određeni čovek“ (ある男), objavivši ga u časopisu „Kaizo“ 1923. Do velikog Kanto zemljotresa pisao je vrlo mmalo, napisavši još i pozorišnu dramu „Neka živi čovek“ (人間万歳(にんげんばんざい)), u kojoj je lako uočljiv njegov idealizam. Nakon katastrofe, vratio se u Tokio i tamo otvorio svoju galeriju slika, gde je počeo da prodaje svoja likovna dela najčešće oslikana mrtvom prirodom. Časopis „Širakaba“ prestaje da se izdaje, i Saneacu se okreće pisanju istorijskih i biografskih novela, kao što je novela o Ninomiji Sontokuu, istaknutom poljoprivrednom vođi, filozofu i moralisti devetnaestog veka, i osniva novi časopis „Velika harmonija“ (大調和(だいちょうわ)), usmeren uglavnom na likovno stvaralaštvo, bilo to zapadno ili tradicionalno i šire, odnoseći se na celu azijsku kulturu^[1].

Tridesetih i četrdesetih godina, godina početka velikog svetskog haosa, povukao se iz književnog sveta. Uz podršku svog brata, Kintoma, inače tadašnjeg japanskog ambasadora u nacističkoj Nemačkoj, Saneacu putuje po Evropi tokom 1936. Nove stavove o zapadnoj i istočnoj kulturi objavio je u romanu „Ljubav i smrt“ (1939), nastavku romana „Prijateljstva“, u kom kroz ljubavnu priču prožima tezu koja poručuje da sada Zapad treba da uči od Istoka. Tokom 1946. godine dodeljeno mu je mesto u Gornjem domu parlamenta, međutim, nakon četiri meseca je proteran od strane američkih okupacionih vlasti zbog javnog podržavanja delanja japanske vlade u Drugom svetskom ratu iznetom u delu „Lična razmišljanja o velikom istočnom azijskom ratu“ (1942).

Mušanokođi se ponovo pojavio u književnom svetu sa svojom novelom „Učitelj istine“ (真理先生(しんりせんせい)) 1950. godine. Nagrađen je ordenom za kulturu 1951. godine, a 1952. godine je postao član Umetničke akademije Japana^[2].

Doživeo je svoju devedesetu. Preminuo je na Đinkei univerzitetu medicine u bolnici u Komaeu, u Tokiju od uremije 9. aprila 1976. Njegov grob je u gradu Haćiođi, u blizini Tokija, a njegov dom u Ćofuu, u kojem je živeo u  periodu od 1955. do 1976. godine je pretvoren u muzej^[1].

• M, Jović Đalović,"Književnost i osećaj; Moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti", Filološki fakultet, Beograd (2015).