Batu-kan
Batu kan (mong. Бат хан, rus. Баты́й каан; oko. 1205–1255) je bio mongolski kan, osnivač Plave horde. Batu je bio sin Džučija i unuk Džingis-kana. Njegove Plave horde su postale Zlatne horde, koje su vladale Kijevskom Rusijom i Kavkazom oko dve stotine pedeset godina i koje su porazile i uništile, za izvestan period, poljske i ugarske armije.
Batu-kan | |
---|---|
Lični podaci | |
Datum rođenja | 1205. |
Mesto rođenja | Mongolija, |
Datum smrti | 1255. |
Mesto smrti | Saraj, |
Porodica | |
Potomstvo | Sartak Kan, Tokokan |
Roditelji | Džuči |
Ličnost i izgled
urediPrema Đovaniju da Pijanu del Karpineu, Batu je bio „dovoljno ljubazan prema svom narodu, ali ga se oni veoma plaše. On je, međutim, najokrutniji u borbi; veoma je prepreden i izuzetno lukav u ratu, jer je dugo ratovao.“[1] Vilijam od Rubruka ga je opisao kao osobu visine njegovog gospodara Džona de Bomona, čije je celo lice bilo prekriveno crvenkastim mrljama.[2] Batu Kan je bio malog rasta. Oči su mu bile male i kose, i imao je ravan nos.[3]
Biografija
urediBatu-kan je nakon smrti svoga dede Džingis-kana nasledio predele oko Aralskog jezera koje su bile nazvane Kipčacima ili predelima Zlatne horde. Za svog nadređenog, velikog kana, i naslednika Džingis-kana priznao je Ogataja koji ga je poslao u pohode protiv Kine,[4] a kasnije (1237–1241) je osvojio Kijevsku Rusiju i porazio Poljake i Mađare i stigao sve do Jadranskog mora.
Kijevsku Rusiju je držao pod svojom upravom čitavih deset godina. Napad na Carigrad je bio planiran ali je odustao od toga zbog smrti velikog kana Ogataja 1241. godine kojeg je on planirao da nasledi na poziciji velikog kana. Ne uspevši da ostvari svoj poslednji i najveći cilj umro je 1255. godine u svojoj prestonici Seraju.
Rane Godine
urediNakon smrti njegovog sina Džočija, Džingis-kan je dodelio Džočijeve apanaže svojim sinovima. Veliki kan je postavio Batua kao kana Zlatne Horde (poznatog i kao Džočijev Ulus ili Kipčak kanat).[5][6] Džočijev najstariji sin, Orda Kan, takođe se složio da Batu nasledi njihovog oca. Najmlađi brat Džingis-kana Temuge prisustvovao je ceremoniji krunisanja kao zvanični predstavnik Džingisa.[7] Kada je Džingis-kan umro 1227, ostavio je 4.000 mongolskih muškaraca Džočijevoj porodici. Džočijeve zemlje bile su podeljene između Batua i njegovog starijeg brata Orde. Ordina Bela horda je vladala zemljama otprilike između reke Volge i jezera Balhaš, dok je Batuova Zlatna Horda vladala zemljama zapadno od Volge.
Godine 1229, Ogataj-kan je poslao tri tumena pod Kukdejem i Sundejem da pokore plemena na donjem delu reke Ural. Prema Abulgaziju, Batu se pridružio Ogedejevoj vojnoj kampanji protiv dinastije Đin u Severnoj Kini dok se njegov mlađi brat borio protiv Baškira, Kumana, Bugara i Alana na zapadu. Uprkos teškom otporu svojih neprijatelja, Mongoli su osvojili glavne gradove Džurdžena i učinili Baškire svojim saveznicima. U 1230-im, Ogedej je podelio zemlju u Šansiju Batuu i porodici Džoči, ali su oni postavili svoje službenike pod nadzorom carskog guvernera, a isto tako i u Horasanu.[8]
Osvajanje Kijevske Rusije
urediNa kurultaju u Mongoliji nakon završetka Mongolsko-Đinskog rata, Veliki kan Ogedej je naredio Batuu da osvoji zapadne nacije. Godine 1235. Batu, koji je ranije rukovodio osvajanjem poluostrva Krim, dodeljena je vojska od 130.000 ljudi da nadgleda invaziju na Evropu. Njegovi srodnici i rođaci Gujuk, Buri, Mongke, Kulgen, Kadan, Bajdar i značajni mongolski generali Subudaj (Subedej), Boroldaj i Menguser pridružili su mu se po naređenju njegovog ujaka Ogedeja. Vojska, kojom je zapravo komandovao Subutaj, prešla je Volgu i napala Volšku Bugarsku 1236. Trebalo im je godinu dana da zatru otpor Volških Bugara, Kipčaka i Alana.
U novembru 1237, Batu-kan je poslao svoje izaslanike na dvor Jurija II Vladimir-Suzdalja i zahtevao njegovu vernost. Kada je Jurij odbio da se preda, Mongoli su opsedali Rjazanj. Posle šest dana krvave bitke, grad je potpuno uništen i nikada nije vraćen u stari sjaj. Uznemiren vestima, Juri II je poslao svoje sinove da zadrže hordu, ali su oni bili teško poraženi. Nakon što je spalila Kolomnu i Moskvu, horda je 4. februara 1238. opsadila prestonicu Vladimir-Suzdalj. Tri dana kasnije grad je zauzet i spaljen do temelja. Kraljevska porodica je stradala u požaru, dok se veliki princ žurno povukao na sever. Prešavši Volgu, okupio je novu vojsku, koju su Mongoli potpuno istrebili na reci Sit 4. marta.
Tada je Batu Kan podelio svoju vojsku na manje jedinice, koje su opljačkale četrnaest ruskih gradova: Rostov, Uglič, Jaroslavlj, Kostromu, Kašin, Sknjatino, Gorodec, Galič, Pereslavlj-Zaleski, Jurjev-Poljski, Dmitrov, Volokolamsk, Tver i Toržok. Najteže je zauzeti mali grad Kozeljsk, čiji su dečak-princ Tit i stanovnici odolevali Mongolima sedam nedelja. Kako se priča, na vest o približavanju Mongola, grad Kitež je sa svim svojim stanovnicima potopljen u jezero, gde se i danas može videti. Kadan i Buri su upali u grad za tri dana nakon što su se pridružili Batuu. Jedini veći gradovi koji su izbegli uništenje bili su Smolensk, koji se potčinio Mongolima i pristao da plaća danak, i Novgorod sa Pskovom, do kojeg Mongoli nisu mogli doći zbog velike udaljenosti i močvarnih područja koja su se nalazila među njima.
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Rockhill 1967.
- ^ Rockhill 1967, str. 123.
- ^ Neath the Hoof of the Tartar, Or, The Scourge of God
- ^ Haywood, John; Jotischky, Andrew; McGlynn, Sean (1998). Historical Atlas of the Medieval World, AD 600–1492. Barnes & Noble. str. 3.21. ISBN 978-0-7607-1976-3.
- ^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D (decembar 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-Systems Research. 12 (2): 222. ISSN 1076-156X. Pristupljeno 12. 9. 2016.
- ^ Rein Taagepera (septembar 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 498. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053.
- ^ H. H. Howorth The history of the Mongols, p.II, d.II, p. 37.
- ^ Allsen 2001, str. 45
Literatura
uredi- Grousset, René (1938). L'Empire des Steppes.
- Morgan, David (1991). The Mongols . Wiley. ISBN 0-631-17563-6.
- Nicolle, David (1998). The Mongol Warlords. Brockhampton Press. ISBN 9781860194078.
- Rockhill, William Woodville (1967), The Journey of William of Rubruck to The Eastern Parts of the World, 1253–55, As Narrated by Himself, With Two Accounts of the Earlier Journey of John of Pian de Carpine.
- Sicker, Martin (2000). The Islamic World in Ascendancy: From the Arab Conquests to the Siege of Vienna. Praeger Publishers. ISBN 9780275968922.
- Soucek, Svatopluk (2000). A History of Inner Asia. Cambridge.
- Yan, Vasily (2007). Baty. Azbuka Clasica.
- Ronay, Gabriel (1978). The Tartar Khan's Englishman. Cassel.
- Saunders, J.J. (1971). The History of the Mongol Conquests. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-8122-1766-7.
- Christian, David. A History of Russia, Mongolia and Central Asia. Blackwell, 1999.
- Franklin, Simon and Shepard, Jonathon, (1996). The Emergence of Rus, 750–1200. ISBN 0-582-49091-X. . (Longman History of Russia, general editor Harold Shukman.) Longman, London, (1996)
- Fennell, John, (1983). The Crisis of Medieval Russia, 1200–1304. ISBN 0-582-48150-3. . (Longman History of Russia, general editor Harold Shukman.) Longman, London, (1983)
- Jones, Gwyn. A History of the Vikings. 2nd ed. London: Oxford University Press, 1984.
- Martin, Janet, (1993). Medieval Russia 980–1584. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-36832-4.
- Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500–1453. London: Cardinal. ISBN 9780351176449.
- Pritsak, Omeljan. (1991). The Origin of Rus'. Cambridge Massachusetts: Harvard University Press..
- Stang, Håkon. The Naming of Russia. Meddelelser, Nr. 77. Oslo: University of Oslo Slavisk-baltisk Avelding, 1996.
- Alexander F. Tsvirkun E-learning course. History of Ukraine. Journal Auditorium, Kiev, 2010.
- Velychenko, Stephen, National history as cultural process: a survey of the interpretations of Ukraine's past in Polish, Russian, and Ukrainian historical writing from the earliest times to 1914. Edmonton, 1992.
- Velychenko, Stephen, "Nationalizing and Denationalizing the Past. Ukraine and Russia in Comparative Context", Ab Imperio 1 (2007).
- Velychenko, Stephen "New wine old bottle. Ukrainian history Muscovite-Russian Imperial myths and the Cambridge-History of Russia," [1]
- Allsen, Thomas T. (2001). Culture and Conquest in Mongol Eurasia. Cambridge University Press. ISBN 9780521602709.
- Atwood, Christopher P (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire.
- Christian, David (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia Vol. 1: Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire. Blackwell.
- Halperin, Charles J (1985). Russia, and the golden horde: the Mongol impact on medieval Russian history. Indiana University Press.
- Majorov, Alexander (2017), The Conquest of Russian Lands in 1237-1240
- Sinor, Denis (1999). „The Mongols in the West”. Journal of Asian History. 33 (1): 1—44. JSTOR 41933117.
- Vernadsky, George (1953). The Mongols and Russia. Yale University Press.
- Halperin, Charles J. (1982). „George Vernadsky, Eurasianism, the Mongols, and Russia”. Slavic Review. 41 (3): 477—493. JSTOR 2497020. S2CID 147353958. doi:10.2307/2497020.
- Martin, Michael (2017-04-17). City of the Sun: Development and Popular Resistance in the Pre-Modern West (na jeziku: engleski). Algora Publishing. ISBN 978-1-62894-281-1.
- Boris Rybakov. Kievskaя Rusь i russkie knяžestva XII-XIII vv. (Kievan Rus' and Russian Princedoms in 12th and 13th Centuries. ISBN 5-02-009795-0.), Moscow: Nauka, (1993)
- Michell, Robert; Forbes, Nevell (1914). „The Chronicle of Novgorod 1016-1471”. Michell. London, Offices of the society. Pristupljeno 4. 6. 2014.
- John Merton Patrick (1961). Artillery and warfare during the thirteenth and fourteenth centuries. 8, Issue 3 of Monograph series. Utah State University Press. str. 12. ISBN 9780874210262. Pristupljeno 2011-11-28. „The Mongols invaded the Russian steppes at this time, reaching the Crimea before turning back at the Khan's orders. The youngest son of Genghis, Tului, was given the special task of destroying walled cities during this campaign, employing the Chinese engines”
- „The Destruction of Kiev”. Tspace.library.utoronto.ca. Arhivirano iz originala 19. 8. 2016. g. Pristupljeno 12. 10. 2013.
- Kohut, Zenon E.; Goldfrank, David M. (1998). „The Mongol Invasion”. Ur.: Curtis, Glenn E. Russia: a country study (1st izd.). Washington, D.C.: Federal Research Division, Library of Congress. str. 10—11. ISBN 0-8444-0866-2. OCLC 36351361. Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- Halperin, Charles J. (2011). „False Identity and Multiple Identities in Russian History: The Mongol Empire and Ivan the Terrible”. The Carl Beck Papers. The Center for Russian and East European Studies (2103): 1—71. doi:10.5195/cbp.2011.160 . Pristupljeno 15. 6. 2016.
Spoljašnje veze
uredi- Tribina "Mongolska najezda i njene posledice na naše zemlje" (TV Bečej - Zvanični jutjub kanal)
- Leksikon Nađ Palaša
- The Islamic World to 1600: The Golden Horde
- „The Mongol Invasion of Russia in the 13th Century | Study.com”. Study.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-05-15.
- Douglas, Robert Kennaway; Jülg, Bernhard (1911). „Mongols”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 18 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 712—721.