Понтијске планине

40° 30′ 00″ N 40° 30′ 00″ E / 40.50000° С; 40.50000° И / 40.50000; 40.50000

Понтијске планине
Панорама Понтијских планина
Географске карактеристике
Највиша тачкаКачкар Даги
Ндм. висина3.931 m
Географија
Државе Турска
 Грузија

Понтијске планине или како се још зову Северно-анадолијске планине (тур. Kuzey Anadolu Dağları) су планински ланац у северозападном делу Турске. Протежу се дуж црноморске обале дужином од око 1.000 км између ушћа река Јешиљирмак на западу и Чорох на истоку (ушће код Батумија у Грузији), максималне ширине до 130 км.

Качкар Даги је највиши врх Понтијских планина

Име им потиче од грчког имена за Црно море - Понтос (грч. Ποντιακά). Израз Пархар потиче од хетитске речи која значи „висок“ или „врх“.[1] На старом грчком, планине су се звале Парјадрес[2] или планине Парихедри.[3]

Састављене су од неколико паралелних планинских ланаца међусобно раздвојених уздужним долинама и клисурама. Реком Кизил Ирмак подељене су на два дела: нижи западни (дужине око 500 км, висине до 2.600 м) и виши источни део. Надморска висина расте од запада (2.000—2.500 m) ка истоку до максималних 3.931 метар на највишем врху Качкар Даги. Западни делови изграђени су од пешчара, андезита, кречњака и метаморфних стена, док на истоку доминирају гранити, гнајсеви, шкриљци и вулканске стене. На северу стрмо се спуштају ка морској обали остављајући уску приморску низију ширине свега 5—10 км. Приобалне равнице су нешто шире једино уз ушћа река Кизил Ирмак, Јешил Ирмак и Сакарија (60 до 70 км). Ка југу и југозападу постепено се спуштају ка нижим деловима Јерменске и Анадолијске висоравни.

Рудно богатство огледа се у залихама бакра и полиметаличних руда у Мургулском басену на истоку, те лежиштима каменог угља у западном делу.

Северни обронци су знатно ��лажнији од јужних са око 2—3.000 мм годишње падавина, обрасли су листопадним шумама храста, букве и граба које постепено смењују мешовите, а потом и четинарске шуме и планинске ливаде. У западним деловима доминира вегетација макије. Јужне падине су знатно аридније и у нижим деловима обрасле трновитим жбуњем, које постепено прелази у мешовите шуме у вишим деловима планине. Равнице у подножју и котлине су густо насељене и у потпуности култивисане.

Географија

уреди

Распон се простире отприлике у правцу исток-запад, паралелно и близу јужне обале Црног мора. Протеже се на североисток у Грузију, а на запад у Мраморно море, са северозападним огранцима планине Куре (и њиховим западним продужетком планине Ачакока) и планинама Болу, које прате обалу. Највиши врх у опсегу је Качкар Даги, који се уздиже на 3.937 m (12.917 ft). Северноанадолски расед и Североисточни анадолски расед, који су раседи у правцу исток-запад, протежу се дуж ланца.

Екологија

уреди
 
Замак Зилкале

Планине су углавном прекривене густим шумама, претежно четинарима.

Четинарске и листопадне шуме северне Анатолије[4] су екорегион који покрива већи део ланца, док се мешовите шуме Кавказа[5][6] простиру преко крајњег источног краја ланца, познатог као планине Качкар.[7][8][9] Уска обална трака између планина и Црног мора, позната као Понт, дом је Еуксинско-колхијских широколисних шума,[5][10][11] које садрже неке од ретких кишних шума умереног подручја на свету.

Регион је дом евроазијских дивљих животиња као што су евроазијски кобац, сури орао, источни царски орао, мали пегави орао, кавкаски тетреб, црвенопрса зеба и црвенокрили литичар.[12]

Зимски услови су веома оштри, а снег чак и у летњим месецима није необичан изнад одређених надморских висина.[13]

Анадолска висораван, која се налази јужно од ланца, има знатно сувљу и континенталнију климу од влажне и благе обалске, захваљујући ефекту кишне сенке у планинама.[14]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Karadeniz Ansiklopedik Sözlük Архивирано 2008-05-13 на сајту Wayback Machine. See the "Parhar" (plateau) and "Parhal" (village) articles.
  2. ^ Strabo. „Chapter XI”. Geographica (35 BC – 23 AD). стр. xii.4. 
  3. ^ Pliny the Elder. „Chapter VI”. Naturalis Historia (77–79 AD). стр. iix.25. 
  4. ^ „Northern Anatolian conifer and deciduous forests”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. 
  5. ^ а б Dinerstein, Eric; Olson, David; et al. (јун 2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. PMC 5451287 . PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014 .  Supplemental material 2 table S1b.
  6. ^ „Caucasus mixed forests”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. 
  7. ^ Knight, Charles (1854). English cyclopaedia, a new dictionary of universal knowledge, conducted by Charles Knight. London: Bradbury. doi:10.5962/bhl.title.18631. 
  8. ^ Somerville, Mary (1870). Physical geography. J. Murray. OCLC 24192172. 
  9. ^ Ayvazyan, Hovhannes (1979). Soviet Armenian Encyclopedia, Volume 12 (на језику: Armenian). Yerevan: Armenian Encyclopedia Publishing. стр. 373. 
  10. ^ „Gladiator bug to protect Istanbul's forests”. DailySabah. 18. 4. 2019. Приступљено 2019-10-04. 
  11. ^ „Colchic Rainforests and Wetlands”. UNESCO World Heritage List. United Nations Educational, Scientific, and Cultural Organization. Приступљено 24. 4. 2022. 
  12. ^ Couzens, Dominic (2008). Top 100 Birding Sites of the World. University of California Press. стр. 73—75. ISBN 978-0-520-25932-4. 
  13. ^ „File:Koppen-Geiger Map TUR present.svg”. commons.wikimedia.org (на језику: енглески). 6. 11. 2018. Приступљено 2021-03-14. 
  14. ^ Pontic Mountains and highlands Архивирано 2014-02-26 на сајту Wayback Machine

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди