Душан Кокотовић

Рођен је 15. октобра 1888. у Липовом Пољу код Горњег Косиња, у близини Перушића, данас у Личко-сењској жупанији, Република Хрватска, од оца Самојла (1857 — 1941) службеника на железници и мајке Паулине (1863 — 1941) домаћице. Детињство је провео у родном месту, а школовање је започео 1895. године, након пресељења породице, по потреби очеве службе у Загреб 1885. године. Душан је у Загребу прво завршио основну школу (1895—1900) а потом и пет разреда гимназије, из које због велике склоности и љубави према цртању прешао у новоотворену Школу за умјетност и умјетни обрт (данашња загребачка уметничка академија), на којој је дипломирао 1911. године, у класи проф. M. C. Црнчића, првог школованог хрватског графичара, и оснивача модерне хрватске графике. Као јако талентованом ђаку, Кокотовићу је Уметничка школа омогућила да заврши и пету годину, што је представљало неку врсту „специјалке”, јер није успео од државе да добије материјалну подршку за стручно усавршавање у иностранству.^[1]

Усавршавао се у Фиренци (о сопственом трошку) од јесени 1911. године до пролећа 1912. године, у којој је на Академији лепих уметности студирао сликарство. Школујући се у јако лошим материјалним условима, без довољно новца за платно и за боје, претежно је цртао оловком и тушем.^[1]

Након повратка из Италије усавршавао је графику у Приватној школи за цртање, сликање и умјетнички обрт Томислава Кризмана 1912. године и за кратко време постигао сву ону елеганцију и широко схватање графике какво се може научити само од најбољега учитеља, и исте године излагао са „Кризмановом школом” у загребачком Улриховом салону.^[1]

По завршетку Балканских ратова, 1813. године путовао је са Кризманом по Јужној Србији и Македонији, сликајући српске и македонске средњовековне градове, њихову оријенталну архитектуру, културне споменике и специфичну атмосферу која је у тим срединама владала.^[1]

Захваљујући сесветском начелнику и велепоседнику Марку Милеуснићу, познатом по набавци петролејског пароброда за максимирско језеро 1892. године, од јесени 1912. Кокотовић је боравио у Минхену где је студирао на Минхенској уметничкој академији код чувеног професора графике Петера Халма.^[1]

Жеља за даљим стручним усавршавањем одвела га је у Беч, у коме је крајем 1913. и почетком 1914. године студирао на Специјалној школи за графичку уметност професора Фердинанда Смуцера, основаној при Академији лепих уметности. Средства за, школарину обезбеђивао је штампањем бакрореза (једући са чистачима и тежацима, како сам наводи у писму упућеном загребачком галеристи Антуну Улриху, који му је у границама својих могућности новчано помагао, кокао би некако преживљавао.^[1]

На почетку Првог светског рата мобилисан је у Вараждину, а 1916. године прекомандован је у 26. домобранску пешачку пуковнију у Карловцу у којој је борави све до 1919. године.^[а]

Након завршетка Првог светског рата настанио се у Загребу након што му је у Воћарској улици додељен атеље. У Загребачком атељеу су настали или довршавани раније започети радови које је излагао на самосталним изложбама одржаним у Загребу 1924, 1930, 1931. и 1934. године.

Уметничко усавршавање допунио је још једном, 1929. године двомесечним студијским боравком у Паризу.

Након завршетка Другог светског рата, од 1945. године радио је као наставник у XV. седмогодишњој школи у Загребу. Као признати уме��ник и угледан графичар 1946. године позван је у Скопље са циљем да оснује у Школи за примењену уметност Графички одсек (што је он и учинио).

Након две године рада у Скопљу вратио се у Загреб, у коме је од 1952. године радио као хонорарни наставник графике у Средњој школи за примењену уметност и новоформираној Академији примењених уметности, залажући се за оснивање катедре за графичку уметност.

Боравећи за време школских празника 1953. године у Истри и околини Лабина, радећи на новој графичкој мапи, омела га је тешка болест која се нагло развијала. Од ње је преминуо у Загребу 19. септембра 1953. године, у 73 години живота.^[2]

Вођен љубављу према графици већи део живота, боравећи у Загребу, Кокотовић се претежно бавио графиком. Израдио је више циклуса бакрописних листова „Из Италије" (1913), „По Македонији" (1914) и шест мапа посвећених старом Загребу, старом Београду, Рабу,^[3] Трогиру, Хвару и Дубровнику (1920 — 1931).

Након што је илустрована миланска ревија „Ил Секоло XX”. објавила његове три репродукције фирентинских бакрописа, од којих су неки били са специфичним штимунгом мистичног и симболичког предзнака, уврстио се међу признатије ствараоце графичке продукције.^[4]

По завршетку Другог светског рата, од 1945. године Кокотовић се определио за ратну тематику у којој доминира његов изражајни графички језик створен и ослањањем на дискретне црно-беле контрасте, а касније тежњи ка синтетизовању графичких линија, што га је довело до сведених, једноставних облика. Из тог период стварања 1950. године настала је Кокотовићева графичка мапа састављена од 12 бакрописа с мотивима из Народноослободилачке борбе народа Југославије, коју је назвао: Трагом IV. и V. офензиве.

Поред графике, бавио се и сликањем у уљу и акварелу, а од тема претежно пејзажа са наглашеним колоритом и портрета. Такав је нпр. његов портрет Ђорђа Медаковића, сликан 1941. године.

Заокупљен егзотиком и романтичарским номадизмом, гравирао је, неретко и импресионистичком доживљају, српске средњовековне градове (документујући њихову оријенталну архитектуру), културне споменике и специфичну атмосферу (Врата Високих Дечана, Призрен, Грачаница, Из Скопља, Џамија у ноћи, Косовска Митровица).^[5]

Остаће запамћен и по томе што је на првом спрату, зграде карловачког „Зориног дома”, уредио атеље у коме је 1917. и 1919. године приредио две самосталне изложбе, на којима су излагане и графике, међу којима посебно место заузимају оне с карловачким мотивима које представљају прве модерне графике старог Карловца.^[6]

Душан Кокотовић је излагао самостално у:

• Карловцу (1917, 1919),^[7]
• Загребу (1924,^[8] 1930—31, 1934.^[9]).

На групним изложбама излагао је:

• На изложбама друштва »Медулић« (Љубљана 1909, Загреб 1910),
• Југославенској уметничкој изложби (Београд 1912),
• Графичкој изложби (Загреб 1912),
• Међународној графичкој изложби (Загреб 1914),
• Прољетном салону (Загреб 1916–28),
• Изложби југословенских уметника (Париз 1919),
• Иложбама југославенске графике (Цирих, Санкт Гален 1926; Лавов 1927; Меџ, 1933),
• Изложба Загребачких умјетника (Загреб 1934—36),
• Пола вијека хрватске умјетности (Загреб 1938–39),
• Хрватски умјетници (1940),
• Хрватски умјетници у НДХ (Загреб 1941–44),
• Хрватска умјетност (Берлин, Беч, Братислава 1943)
• Изложбе УЛУХ-а (од 1946),
• Сликарство и вајарство народа Југославије (Београд, Загреб, Љубљана, Москва, Лењинград, Праг 1946–48),
• Изложба петорице (Загреб 1950).

Посмртно дала су му излагана на изложбама:

• Изложба „Медулића” (Загреб 1962),
• Експресионизам и хрватско сликарство (Загреб 1980),
• Хрватска модерна (Ријека 1992),
• Велики хрватски графичари XX. века. (Славонски Брод 1995).

• V. Lunaček: Kolektivna izložba Dušana Kokotovića. Obzor, 65 (1924) 122, str. 1–2.
• V. Jurković: Radirungi D. Kokotovića sa Hvara. Slobodna tribuna, 5 (1925) 28. II, str. 4.
• V. Lunaček: D. Kokotović, Hvar. Obzor, 66(1925) 10, str. 1.
• S. Tomašić: Dušan Kokotović. Pokret, 2 (1925) 16. V, str. 3.
• Bsh.: Dušan Kokotović (razgovor). Novosti, 24 (1930) 1. XI, str. 11.
• Izložba slika Dušana Kokotovića. Svijet, 5 (1930) X/18, str. 445.
• J. Horvat (h.): Dubrovački vidici. Jutarnji list, 20 (1931) 21. X, str. 7.
• I. Šrepel (Ivo Š-l.): Kokotovićeva izložba. Jutarnji list, 23 (1934) 18. III, str. 19.
• J. Draganić: Izložba zagrebačkih umjetnika. Novosti, 30(1936) 177, str. 12.
• Epilog jedne dubrovačke afere. Jugoslavenski list, 19(1936) 34, str. 9; 35, str. 8; 37, str. 8.
• Jugoslovenska grafika 1900–1950 (katalog izložbe). Beograd 1977, 12, 28, 250 –251.
• P. Skutari: Karlovačko slikarstvo od 1900. do danas (katalog izložbe). Karlovac 1978, 5, 15.
• P. Prelog: Proljetni salon 1916–1928 (katalog izložbe). Zagreb 2007.
• Bibliografija raspravе i članci LZ, 12. Zagreb 1977.

• Душан Кокотовић — athena.muo.hr (језик: хрватски)
• Душан Кокотовић (Хрватски биографски лексикон)
• Душан Кокотовић (Ризница српска) Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2020)