Sedmogodišnji rat
| Sedmogodišnji rat | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Smrt generala Volfa, slika Bendžamina Vesta koja dočarava bitku na Abrahamovoj zaravni | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Pruska Velika Britanija.svg){kind=small} Hanover Braunšvajg-Volfenbitel PortugalHesen-Kasel Šamburg-Lipe |
Kraljevina Francuska Austrijsko carstvo Ruska Imperija Španija ŠvedskaSaksonija Mogulsko Carstvo Bengalska suba | ||||||||
Sedmogodišnji rat je vođen od 1756. do 1763. godine između Austrije, Francuske, Rusije, Švedske, Španije i Saksonije sa jedne, i Pruske, Velike Britanije i Portugala sa druge strane.
Glavni protivnici na evropskim bojištima bili su Austrija i Pruska (Fridrih Drugi) koje su se borile oko Šleske, a na moru i kolonijama Velika Britanija i Francuska koje su ratovale za prevlast u Sjevernoj Americi i Indiji.
Najizdašniju pomoć Austriji u borbi protiv Pruske pružila je Rusija, čija je vojska zauzela čak i prusku prijestonicu Berlin i tako srušila mit o nepobjedivosti pruske vojske. Kada se Rusija povukla iz rata 1762, Pruska se oporavila i uspjela da sačuva Šlesku, ranije otetu od Austrije. Istovremeno je Velika Britanija porazila Francusku na moru i u kolonijama. Mirom u Parizu 1763. Pruska je zadržala Šlesku i stekla položaj velike sile, a Francuska je Velikoj Britaniji ustupila Kanadu, zemlje istočno od Misisipija i Floride, i gotovo se sasvim povukla iz Indije. Po broju angažovanih snaga i prostoru na kojem je vođen, Sedmogodišnji rat bio je do tada najveći sukob.
Za ovaj rat se često kaže da je nastavak Rata za austrijsko nasleđe[1] koji je trajao od 1740. do 1748, u kojoj je kralj Fridrih II Veliki, osvojio bogatu pokrajinu Šlesku od Austrije. Carija Marija Terezija je potpisala Ahenski mir 1748. da bi dobila na vremenu da obnovi svoje vojne snage i sklopi nove saveze, što joj je u znatnoj meri u uspelo. Politička mapa Evrope je bila ponovo podeljena u narednih nekoliko godina pošto je Austrija napustiča svoj dvadesetpetogodišnji savez sa Velikom Britanijom. Tokom Diplomatske revolucije iz 1756, viševekovni zakleti neprijatelji: Francuska, Austrija i Rusija su napravile jedan savez protiv Pruske.
Jedina značajna pomoć Pruskoj došla je od Velika Britanije, njenog novog saveznika, čija je vladajuća dinastija smatrala njene stare hanoverske posede u Nemačkoj ugroženim od Francuske. U mnogim pogledima dve saveznice su odlično nadopunjavale jedna drugu. Britanija je imala najveću, najefikasniju mornaricu na svetu, dok je Pruska imala najmoćniju kopnenu vojsku u kontinentalnoj Evropi. Ovo je omogućilo Britaniji da usredsredi svoje vojne resurse na kolonijane ekspedicije. Britanci su se nadali da će novi niz savezništava stvorenih tokom Diplomatske revolucije održavati mir, ali se ispostavilo da su oni bili katalizator izbijanja neprijateljstva u Evropi 1756.
Austrijska vojska je pretrpela promene po ugledu na pruski sistem. Marija Terezija, čije je poznavanje vojnih pitanja moglo posramiti mnoge njene generale, je bezobzirno sprovodila reforme.[2] Njeno interesovanje za dobrovit njenih vojnika joj je zadobilo njihovo neupitno poštovanje. Austrija je doživela nekoliko ponižavajućih poraza od Pruske u prethodnom ratu, i, vrlo nezadovoljna ograničenom pomoću koju je dobila od Britanije, sada je smatrala Francusku jedinim saveznikom koji joj može pomoći da povrati Šlesku i zaustavi širenje Pruske.[3]
Još jedan razlog za rat je nastao zbog žestoke borbe za kolonijalnu prevlast između Britanske i Francuske imperije, koje su se, kako su se obe širile, sukobljavale na dva kontinenta. Zvaničnom početku neprijateljstava u Evropi su prethodile borbe u Severnoj Americi, gde je širenje na zapad britanskih kolonija smeštenih na istočnoj obali počelo da ugrožava francuske interese u dolini Misisipija krajem 1740ih i početkom 1750ih. Da bi sprečili širenje Virdžinije i Pensilvanije, Francuzi su sagradili niz utvrđenja u današnjoj zapadnoj Pensilvaniji sredinom 1750ih. Britanski napori da se uklone je doveo do sukoba koji se uglavnom smatraju delom Francuskog i indijanskog rata, u kom su borbe počele dve godine pre početka neprijateljstava u Evropi.[4]
Najvećim delom 17. veka Francuska je na isti način pristupala svojim ratovima. Prepuštala bi kolonijama da se same brane ili bi pružila minimalnu pomoć slanjem ili ograničenog broja vojnika ili neiskusnih vojnika, očekivaćući da će borbe za kolonije ionako verovatno biti izgubljene.[5] Ova strategija je nekim delom bila nametnuta Francuskoj; njen geografski položaj u kombinaciji sa nadmoćnošću britanske mornarice, bi otežao francuskoj mornarici da obezbedi značajnu količinu zaliha i održava francuske kolonije.[6] Isto tako, nekoliko dugih kopnenih granica je učinilo veliku domaću vojsku imperativom za svakog francuskog vladara.[7] Zbog ovih vojnih potreba, francuska vlada je zasnovala svoju strategiju na vojsci u Evropi; ona bi držala najveći deo svoje vojske na evropskom kontinentu, nadajući se da bi takva vojske bila pobednička u borbama bliže domovini.[8] Plam je bio da se bori do okončanja neprijateljstava i onda na mirovnim pregovorima da razmeni teritorijalne dobitke u Evropi kako bi povratila izgubljene prekomorske posede. Ovaj pristup nije dobro poslužio Francuskoj u ovom ratu, jer su kolonije zaista bile izgubljene, i uprkos tome što je rat u Evropi tekao dobro, do njegovog kraja Francuska je imala malo uspeha Evrope kojima bi balansirala.[9]
Britanci su, zbog svojih opredeljenja i zbog praktičnih razloga, težili izbegavanju velikom učešću svoje vojske na evropskom kontinentu.[10] Težili su da nadoknade ovaj nedostatak stupajući u savez sa jednom ili više evropskim sila čiji su interesi bili suprotstavljeni interesima njihovih protivnika, naročito Francuske.[11] U Sedmogodišnjem ratu Britanci su za svog glavnog saveznika izabrali najboljeg stratega tog vremena Fridriha Velikog i njegovu Prusku, tada silu u usponu u srednjoj Evropi, i dali su Fridrihu značajna sredstva da bi pomagali njegove pohode.[12] U jasnoj suprotnosti sa Francuskom, Britanija je težila da aktivno vodi rat u kolonijama, iskorišćavaju u potpunosti moć svoje mornarice.[13] [14] Britanci su koristili taktiku pomorske blokade i bombardovanja neprijateljskih luka i iskorišćavali svoju sposobnost da prevoze vojsku morem do maksimuma.[15] Oni bi ometali neprijateljska snabedavanja i napadali neprijateljske kolonije, često koristeći koloniste iz obližnjih britanskih kolonija za ove poduhvate.
Rusi i Austrijaci su bili rešeni da smanje moć Pruske, nove pretnje na njihovom praku. 1756. su načinnjni planovi za uzajamnu odbranu i napade Austrije i Rusije na Prusku, koje bi plaćala Francuska.[16]
- ↑ Szabo, p. 2.
- ↑ Szabo, 2007, pp. 24–28.
- ↑ Szabo, p. 14.
- ↑ Anderson, p. xvii.
- ↑ Pritchard, James (2004). In Search of Empire: The French in the Americas, 1670-1730. Cambridge: Cambridge University Press. str. 356. ISBN 0-521-82742-6.
- ↑ Dull, Jonathan R. (2007). The French Navy and the Seven Years' War. Lincoln NE: University of Nebraska Press. str. 14. ISBN 0-8032-1731-5.
- ↑ Borneman, Walter R. (2007). The French and Indian War: Deciding the Fate of North America. New York: HarperCollins. str. 80. ISBN 978-0-06-076184-4.
- ↑ Borneman 2007: str. 80
- ↑ Lee, Stephen J. (1984). Aspects of European History, 1494–1789. London: Routledge. str. 285. ISBN 0-416-37490-5.
- ↑ Till, Geoffrey (2006). Development of British Naval Thinking: Essays in Memory of Bryan Ranft. Abingdon: Routledge. str. 77. ISBN 0-714-65320-9.
- ↑ Schweizer, Karl W. (1989). England, Prussia, and the Seven Years War: Studies in Alliance Policies and Diplomacy. Lewiston NY: Edwin Mellen Press. str. 15-16. ISBN 0-88946-465-0.
- ↑ Schweizer 1989: str. 106
- ↑ Black, Jeremy (1999). Britain As A Military Power, 1688-1815. London: UCL Press. str. 45–78. ISBN 1-85728-772-X.
- ↑ Simms, Brendan (2008). Three Victories and a Defeat: The Rise and Fall of the First British Empire. London: Penguin Books. str. 64–66. ISBN 978-0-14-028984-8. OCLC 319213140.
- ↑ Vego, Milan N. (2003). Naval Strategy and Operations in Narrow Seas. London: Frank Cass. str. 156–157. ISBN 0-7146-5389-6.
- ↑ Szabo, 2007, pp. 17–18.
