Хаику

Хаику (јапански 俳句) је једна од најпознатијих врста јапанске поезије. Коначно дефинисана у 17. веку. Састоји се од три стиха који ��мају 17. слогова.

Хаику показује изузетно концентрисани момент природе, који је повезан с догађајима у људској унутрашњости. Први стих хаику идеално илуструје основну слику, атмосферу, осећаја или мисли.

Хаику врло често садржи речи које се односе на одређено годишње доба. Речи се могу односити на биљке или животиње, људе, активности или свечаности. Процветала јапанска трешња указје на пролеће, љиљани на лето, хризантема на јесен и репа на зиму.

Хаику стил је уобличен под јаким утицајем зена.^[1]

Сматра се најкраћим обликом поезије на свету. Као на пример:

• Ватра под пепелом
• Кућа под снегом
• Поноћ

Међу најважније хаику песнике се сматра Мацуо Башо (1644—1694), Јоса Бусон (1716—1783), Кобаyаши Исса (1763—1827) и Масаока Шики (1867—1902). Башо је обновио са својом ученицима хаикаи песништво, и успео да буде препозната као озбиљна литература. Шики се сматра оснивачем модерне хаику. Он је сковао израз Хаику(у односу на старије хаикаи или хокку).

• Икју Соџун (1394—1481.)

• Мацуо Башо (1644—1694.)
• Јос Бусони (1716—1783.)
• Кобаyаши Исса (1763—1827.)

• Масаока Шики (1867—1902.)
• Такахама Киоши (1874—1959.)
• Саито Мокичи (1882—1953.)
• Танеда Сантока (1882—1940.)
• Накамура Кусатао (1901—1983.)

Хаику је имао значајног одјека у европској књижевности у двадесетом столећу.

Једино је танаке песничка врста која се по популарности, у Јапану, може мерити са Хаику поезијом

• Речник књижевних израза - Др Слободан А. Јовановић, БИГЗ 1972.

Хаику на Wикимедијиној остави

• Друштво хрватских хаику пјесника Архивирано 2012-03-14 на Wаyбацк Мацхине-у