Wikipedija

Исусовци

„Дружба Исусова” преусмјерава овдје. За остала значења, в. Дружба Исусова (разврставање).

Исусовци (Језуити; пуним називом Дружба Исусова (лат. Социетас Иесу) је римокатолички црквени ред. Гесло им је: "Ад маиорем Деи глориам" односно "Све на већу славу Божју!". Данас је у свијету ово најбројнији црквени ред с око 20 000 чланова, а осим по духовној дјелатности исусовци су познати по својем дјеловању у знаности и многим друштвеним дјелатностима. Поглавар цијеле Дружбе, "генерал" реда тренутно је п. Петер Ханс Колвенбацх.

Хисторија

Јужна Америка

Допуштење Краљевског вијећа за проповиједање у Америци исусовци су добили 1566. године, након што су двапут били одбијени. Двије године касније утемељили су први самостан у Лими, одакле су се почели ширити у Чиле и Туцумáн, а 1572. су први пут стигли у Циудад де Мéxицо.[1] Године 1585. успоставили су прве мисије у Парагвају. Царлос де Сигüенза y Гóнгора је претколумбовски (углавном астечки) политеистички свијет проучио тако да је покушао докучити мјесто и функцију разних божанстава те њихову хијерархију. Тај пантеон успоређивао је с грчким и римским. Циљ такве интерпретације био је пренијети шпањолској колонијалној власти знање о старини простора којим је владала не би ли она, као и цијела културна јавност, према старини тог простора изградила однос донекле сличан односу еуропске западнокршћанске културе према средоземној античкој култури. Францисцо Xавиер Цлавигер написао је текст Хисториа антигуа де Мéxицо, који описује претколумбовски Мексико, освајање и колонију приказавши конквистадоре у негативном, а Астеке и друге који су се борили за очување државног интегритета и цјелокупног идентитета у позитивном смислу. Године 1767. исусовци су протјерани са свих подручја на којима је владала шпањолска и португалска круна.

Негативан однос до исусоваца у некадашњој "Бановини Хрватској и Славонији"

У Пожеги је 1871. одржан процес против њих, када су неколицина задужених за одгој сирочади у орфанотрофију били оптужени због злочина неприродног блуда извршеног на неколико повјерених им ученика. Због сличних су ствари Исусовци бјежали 1887. из Дубровника, а 1893. из Задра. Петар Прерадовић их је у једној својој пјесми назвао црним сјеменом Лојоловим, а Србобран је негодовао због поновног доласка Исусоваца у Загреб, приликом изградње језуитске цркве и самостана у Паломтичевој улици 1901. године, овим ријечима: У манастиру ће бити просторија за католичке конгресе и разне заводе за заглупљивање омладине. Долазак језуита сматрају сјеменом које је брзо стало поново клијати у овој, клерикализмом и реакционарством натопљеној земљи.[2][3]

Повезано

Извори

  1. ↑ Мирјана Полић-Бобић - Рађање хиспанскоамеричког свијета, Наклада ЉЕВАК д.о.о., Загреб 2007., стр. 98.
  2. ↑ Вишњић, Чедомир (2013.). Србобран 1901.-1914. - Српско коло 1903. - 1914., пп. 77., 80.. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник. 
  3. ↑ Србобран, бр. 177., 211, 17. (30.) августа, 27. септембра (10.) октобра 1901.,. Загреб. 1901.. 

Вањске везе

 
Ил Гесу, матична црква Дружбе Исусове у Риму
Документи Католичке цркве
Језуитски документи
Wеб-странице
Медији
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Isusovci&oldid=42171045”