Династија Шанг

Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
Западни Џоу
Источни Џоу
Пролеће и Јесен
Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
Западни Хан
Династија Син
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
Западни Ђин
Источни Ђин	Шеснаест краљевстава
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
(Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и десет краљевстава 907–960	Династија Љао 907–1125
Династија Сунг 960–1279
Северни Сунг		Западни Сја
Јужни Сунг	Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–садашњост	Република Кина (Тајван) 1949–садашњост
Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја
Ова кутија: прикажи разговор уреди

Династија Шанг (кинески: 商朝) или Династија Јин (殷代) (1600. п. н. е. — 1046. п. н. е.) прва је историјска кинеска династија која је владала североисточним делом регије познатим као "Ужа Кина", у долини Жуте реке. Династија Шанг је наследила легендарну династију Сја и претходила династији Џоу. Подаци о династији Шанг долазе из историјских записа династије Џоу као и натписа саме династије Шанг на бронзаним артефактима и костима за прорицање — корњачниним оклопима и другим костима на којима је написан први значајни корпус кинеских знакова. Натписима на костима за прорицање, које датирају из друге половине владавине династије, обично су билежили датум у Шездесетогодишњем циклусу Небеских пупољака и Земаљске гране, иза којих је следило име верника и тема о којој су се питали богови. Тумачење одговора (прогностикација) и да ли је прорирацање било успешно се накнандо додавало. Данашња кинеска култура потиче из ове династије.

Ова гатања служе као извор података о политици, економији, култури, религији, географији, астрономији, календару, и уметности у том периоду, те дају кључни увид у ране стадије кинеске цивилизације. Једна од престоница династије Шанг, касније у историји позната као Рушевине Јина (殷墟), је у близини модерног Анyанга (安陽). Археолошка ископавања су тамо открила 11 већих краљевских гробова Јина, као и темеље палате и ритуалних објеката, на којима се налази оружје, као и остаци људских и животињских жртава. Десетине хиљада артефаката од бронзе, жада, камена, костију и керамике су пронађене; квалитет бронзаних предмета указује на висок степен развијености цивилизације. Пронађено је више од 20.000 натписа на костију за гатање за време почетних научних ископавања у 1920-им и 1930-им, а још више отада.

За династију Шанг се верује да ју је основао вођа побуњеника који је успео свргнути последњег владара династије Сја. Њена цивилизација се темељила на ратарству, уз лов и сточарство. Записи Великог историчара наводе како је династија Шанг премештала своју престоницу шест пута. Последња и најважнија селибда у Јин године 1350. п. н. е. резултирала је златним добом династије. Израз династија Јин представља синоним с изразом династија Шанг, а кроз историју је био и популарнији, иако се данас пре користи како би се означила друга половина периода владавине династије Шанг. Јапанци, пак још увек за династију Шанг користе израз династија Јин.

Лоза наследњих краљева Шанга је у то доба владала великим делом северне Кине, а трупе Шанга су често водиле ратове са суседним насељима и номадским сточарима из степа у унутрашњости Азије. Главни градови, поготово Јин, били су средиште раскошног дворског живота. У њима су се развили сложени дворски ритуали с циљем одобравања духова. Осим своје политичке функције, краљ је био и поглавар култа темељеног на поштовању предака и духова. И сам краљ је често обављао ритуале гатања, поготово пред крај династије. Докази из краљевских гробница показују да су владари и чланови њихових породица покапани с вредним предметима, вероватно како би им служили у загробном животу. Вероватно због истог тог разлога су се заједно с њиховим телима покапани на стотине живих људи, који су можда били робови.

Династија Шанг је већ имала развијени систем писма; његова сложеност указује на ранији развој, иако о њему још увек нема доказа. Вајање бронзе и грнчарија су се такође развили у култури Шанг. Бронза се чешће користила за уметност него за израду оружја. Астрономи династије Шанг су, пак, открили Марс и бројне комете. У то време су изумени и бројни музички инструменти.

Утицај Шанга, иако не и директна власт, се проширио на североисток све до данашњег Пекинга, где је древна култура која претходи Јану показала трагове културе Шанга.^[1] Најмање један гроб у овој регији је у раном периоду Шанга садржавао и бронзане предмете у стилу Шанга као и златни накит у локалном стилу.^[1] За овај утицај династије Шанга се верује како је касније олакшао интеграцију Јана у каснију династију Џоу.^[1]

Краљеви династије Шанга, у својим гатањима често исказују забринутост због група фанг, који су представљали варваре изван цивилизованих области ту под надзором династије Шанг. Често се спомиње туфанг група у области Јан Шан као непријатељски настројена према династији Шанг^[1]. Откриће бодежа-секире у стилу Шенг код Xиаохенана показује да је чак и у овом раном периоду кинеске историје било неке везе између удаљених области северне Кине.^[1]

Шанг Џоу, посљедњи краљ династије Јин, починио је самоубиство након што му је војску поразио народ Џоу. Легенде кажу да га је војска издала прикључивши се побуњеницима у одлучној бици.

Борби Јина и Џоуа је посвећен кинески класични романФенгшен Јањи.

Након колапса Јина, преживели чланови породице су колективно променили презиме из краљевског Зи (子) (pinyin: zi; Wade-Giles: tzu) у име пале д��настије Јин (殷). Породица је остала део аристократије и често пружала администравне услуге новој династији Џоу. Краљ Ченг од Џоуа (周成王) иако тек регент, његов ујак војвода Дан од Џоу (周公旦), дали су брату бившег Шанговог краља Веја, ВејЗија (微子) власт у бившој престоници Шанга Шангз (商) те територију која ће после постати држава Сонг (宋). Држава Сонг и наследници Шанга су одржавали ритуале у почаст преминулих краљева Шанга који су трајали до 286. п. н. е.

И корејске и кинеске легенде тврде да је огорчени Јин принц по имену Јизи (箕子) одбио предати власт Џоуима, те уместо тога напустио Кину са својим гарнизоном и основао Гија Јосеон крај савременог Пјонгјанга, односно једну од раних корејских држава (Го-, Гија- и Виман-Јосеон).

Многи кланови Шанга су мигрирали на север и стопили се с културом Јан у периоду Западних Џоуа. Ови су кланови имали елитни статус, те наставили са својим погребним и ритуалним традицијама.^[1]

Записи пронађени у Анјангу потврђују историјско постојање династије Шанг. Међутим, западни историчари се још увек устручавају повезати неке од насеља из доба Ањанга с династиијом Шанг.^[2] Тако се, на пример, археолошки налази у Санxингђиу тумаче као засебна и напредна цивилизација, која, за разлику од Ањанга, није познавала писмо.

Опсег контроле Шанга је тешко одредити, с обзиром на недостатак археолошких истраживања. Историчари сматрају да је град Јин, којим је управљала династија Шанги из службене историје, коегзистирао с културно различитим насељима у остатку Северне Кине.

Кинески историчари из каснијих периода су били навикнути на идеју да једна династија замењује другу, али се верује да је политичка ситуација у раној Кини ипак била нешто сложенија. Сја и Шанг могу бити референце на политичке ентитете који су истовремено постојали, исто као што се зна да је рани Џоу (држава наследница Шанг), постојао у исто време као и Шанг.^[1] Овај приступ систему Сандај (Три династије) је промовирао познати археолог Кванг-чиј Чанг.

Исто тако, иако рушевине Јина потврђују постојање Касног Шанга, не постоје докази који би указивали на постојање династије Шанг пре пресељења у њену последњу престоницу. То се понекад у историји реферира тако да се Шанг Јин-ере назива Касни Шанг а Шанг пре Јигвена као Рани Шанг. Проблем је мање у уротницима и побуњеницима који су у записима покушали дати легитимитет династији Шанг, а више у настојању историчара и археолога да раздвоје историјски потврђена друштва и праисторијске археолошке културе.

Још од око 1500. п. н. е, рана династија Шанг је масовно производила бронзане посуде и оружје.^[3] Оваква производња је захтевала бројну радну снагу која би копала руде, пречишћавала и превозила бакарну, калајну и оловну руду.^[3] Двор династије Шанг и аристократе су захтевали велике количине различитог бронзаног посуђа за разне свечане сврхе и верске обреде, па је то за собом повлачило потребу за службеним надзорницима који би управљали радницима и обртницима.^[3] С великом количином бронзе на располагању, војска је могла бити боље опремљена с разним бронзаним оружјем, а бронза се користила и за точкове двоколица које су почеле да се широко користе око 1200. п. н. е.^[4]

Осим што су били команданти војске, краљеви Шанга су своју надмоћ над остатком друштва показивали и као врховни свештеници, односно вође верских обреда.^[4] Као што једна кост за гатање показује, краљеви Шанга су гледали на себе као на најдостојније чланове друштва што се тиче спровођења ритуала у коме се нуде жртве својим краљевским прецима, односно врховном богу Дију, који је по њиховом веровању био одговоран за кишу, ветар и гром.^[4]

Пешадија Шанга била је наоружана с различитим оружјем од камена и бронзе, укључујући мáо копља, yуè секире на моткама, ге хелебарде, лукове, те шлемове од бронзе и коже (Ванг Хонгјан 1993).^[5] Њихову западну војну границу су представљале планине Таиханг, где су се борили против ма или "коњских" варвара, који су можда користили двоколице. Сами Шанги су двоколице вероватно користили једино као превозна командна возила или елитне симболе.^[6] Иако је Шанг зависио од војничких врлина племства, масе градског и сеоског становништва су владарима служиле не само као извор радне снаге него и као регрути приликом важнијих војних акција.^[7] Вазали племенитог рода и владари подређених држава су имали обавезу да своје мештанске војне снаге опремају са оружјем, оклопом и осталом опремом, док је сам краљ Шанга држао око хиљаду људи у свом главном граду, те је особно водио у битку.^[8] Новоуспостављена војна бирократија се морала развити како би се око три до пет хиљада људи могло водити у граничним походима, а једном је записано како је тринаест хиљада војника било мобилизовано како би се угушио устанак побуњених вазалних држава.^[8]

Војска се обично делила у три секције - лево крило, десно крило и средину.^[5] У тим секцијама су постојала два главна типа јединица - слабо организована пешадија регрута која је имала помоћну улогу, те језгро војске састављено од војничког племства које је користило двоколице.^[5] Ратовање уз помоћ двоколица је доминирало кинеским бојним пољима све до периода Зараћених држава (481. п. н. е.-221. п. н. е.), иако га је с временом заменила пешадијска тактика, а касније коњица у 3. веку п. н. е.^[9] Међутим, чак и након што је Шанг увео двоколице у војску, племство се још увек борило као пешадија, а двоколице су углавном коришћене за транспорт, свечаности и велике ловачке експедиције.^[9] Двоколице су у периоду Шанга носиле три човека - возача у центру, стрелца на левој страни и ратника с хелебардом на десној страни.^[9] Биле су четвртастог облика, с два велика точка које су вукла два коња,^[9] иако су неке вукли четири коња.^[4]

Кинески: 商朝 (Shāng cháo)

На власти од око 1778. п. н. е. до око 1122. п. н. е.

• Списак кинеских владара
• Историја Кине
• Кинески владари
• Кинеска митологија
• Битка код Мингтијаоа

Династија Шанг на Викимедијиној остави.