Пређи на садржај

Уједињење Италије

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Piedmont insurrection)
Уједињење Италије

Италија у 19. веку
Време1848—1871.
Место
Италија
Исход Победа италијанских патриота и Краљевине Пијемонт-Сардиније.
Сукобљене стране
Краљевина Италија Краљевина Пијемонт-Сардинија
Краљевина Италија Италијанске патриоте
са подршком Француске		  Аустријско царство
Ломбардија-Венеција
Овај чланак је део серије о историји Италије
Историја Италије
Амблем Италијанске Републике
Преисторија
Антика
Средњи век
Рани нови век
Касни нови век и савремено доба

Уједињење Италије је процес стварања јединствене државе на Апенинском полуострву револуционарним путем током 19. века. На челу те идеје стајао је национални покрет Ризорђименто који је предводио Ђузепе Гарибалд��.[1][2]

Италија је и након 1848. године остала подељена. Свест о припадности једној нацији је све више јачала међу Италијанима. Због јаког привредног развоја у северној Италији, потреба за јединственим тржиштем, тј. за уједињењем италијанских држава се појачавала. Краљевина Пијемонт-Сардинија (Пијемонт) била је привредно најразвијенија. Због тога је гроф Камило Бенсо ди Кавур, пијемонтски председник владе, настојао, уз помоћ Француске, ујединити италијанске државе. Наполеон III и Кавур одлучили су се на рат против Аустрије. Ломбардија и Венеција требало је да припадну Пијемонту, а Ница и Савоја Француској. 1859. године у бици код Солферина Аустрија је поражена. Ломбардија је прикључена Пијемонту, али то није био случај с Венецијом. Наполеон се повукао из рата, изненадно, те су Италијани, незадовољни тиме, развргли савез с Француском. У исто вријеме у Парми, Модени и Тоскани долази до устанка и оне се 1860. прикључују Пијемонту. Настављају се револуционарни покрети и тежње италијанских држава за уједињење с Краљевином Сардинијом. 1860. године у Напуљском краљевству избија устанак на чије чело стаје Ђузепе Гарибалди. Апсолутна власт Бурбона у Напуљу срушена је, а уједињење с Пијемонтом је проглашено. Тако је 1861. створена Краљевина Италија. Краљ Краљевине Сардиније, Виторио Емануеле II, постаје њен први краљ. Поразом Аустрије од Пруске 1866. године, Венеција је прикључена Италији. 1870. године, када је преостали део Папске државе прикључен Краљевини Италији, завршава процес уједињења Италије, а Рим постаје престоница јединствене државе.

Покрет за уједињење Италије трајао је од 1815. до 1870. године.

У првом раздобљу (1815—1849) родољуби и грађански револуционари покушали су заверама, побунама, устанцима и револуцијама да ослободе и уједине Италију. У другом раздобљу (1850—1870) политичком, дипломатском и војном акцијом Краљевине Сардиније (Пијемонта) и уз помоћ националноослободилачког покрета италијанског народа остварено је уједињење Италије.

Прва фаза борбе за уједињење

[уреди | уреди извор]
Камило Бенсо ди Кавур

После слома револуције 1848. године, Аустрија је имала превласт у италијанским земљама: задржала је под својом влашћу Ломбардију и Венецију и по многим местима средње Италије разместила своје гарнизоне. У свим државама у Италији, изузимајући Краљевину Сардинију, завладали су назадни режими од којих је најсвирепији био режим у Краљевства Две Сицилије под влашћу Бурбонца Фердинанда II. Уставни режим, успостављен 1848. године, задржао се само у Пијемонту, који је због тога уживао велики углед код свих Италијана.

Улога Пијемонта постала је веома активна 1852. године, када је Камило Бенсо ди Кавур, познати родољуб и либерални политичар, постао премијер. Он је стао на чело покрета Ризорђименто, тј. препорода за уједињење Италије и њено политичко уређење на основу буржоаских реформи. Кавур их је упорно спроводио, најпре у самом Пијемонту. Сматрао је да се Италија може ослободити стране власти и ујединити само војним дејством Пијемонта и војном подршком неке стране силе.

Насупрот таквом Кавуровом схватању, истицало се схватање Мацинија, који је још тридесетих година преко организације Млада Италија указивао на револуционарни пут ослобођења и уједињења Италије. Према овом схватању, делатношћу демократских снага у склапању завера и дизању устанака, распарчани делови Италије ујединили би се у „демократску“ републику. Мацинијеве присталице организовале су атентате на Франческа II у Напуљу, покушале да дигну устанак у Ђенови и Ливорну, али без успеха.

Кавур је сматрао да би пре почетка борбе за уједињење Италије требало обезбедити савез са Француском против Аустрије, јер је био уверен да ће Аустрија бити главна препрека уједињењу Италије. Да би се приближио великим силама, Кавур је 1855. године увео Пијемонт у Кримски рат. Пијемонт није имао никаквог интереса за питања која су решавана овим ратом, али се за време мировних преговора у Паризу (1856) и његов представник нашао међу преговарачима. То је била прилика да и европске силе упознају италијански проблем.

Само две године касније Наполеон III и Кавур тајно су се састали. Том приликом Пијемонту је обећана војна помоћ у борби против Аустрије. Кавур је заузврат пристао да Француској уступи Савоју и Ницу.

Покушај европских сила да сазивањем конгреса отклоне ратни сукоб Пијемонта и Аустрије није успео, јер је Аустрија 1859. године објавила рат Пијемонту. Чим су аустријске трупе стигле на границу Пијемонта, Француска је ступила у рат на страни Пијемонта. Удружене француско-пијемонтске трупе поразиле су Аустријанце у двема крвавим биткама: 4. јуна код Мађенте и двадесет дана касније код Солферина. То је изазвало снажне револуционарне покрете на целом Апенинском полуострву. Наполеон III је увидео да ће ослободилачка и револуционарна борба италијанског народа довести до стварања велике и јединствене италијанске државе, а то му није ишло на корист. Зато је 11. јула са аустријским Царом Францом Јозефом склопио мир. Француска је добила Савоју и Ницу, Пијемонт Милано и целу Ломбардију, а Млетачка област је и даље остала под Аустријом.

Делимичан успех борбе за уједињење Италије 1859. године разочарао је многе Италијане. Живнули су и Мацинијеви следбеници. У Модени, Парми, Фиренци и Болоњи избили су устанци и створене привремене Владе, које су прогласиле припајање Пијемонту. Тако се завршила прва фаза борбе за италијанско уједињење.

Друга фаза борбе за уједињење

[уреди | уреди извор]
Ђузепе Гарибалди

У априлу 1860. године, избио је устанак сељака на Сицилији против владавине краља Франческа II. Устанике је подржао Ђузепе Гарибалди, који се 1848. године истакао у борби против Аустрије. Он се са 1.200 добровољаца - црвенокошуљаша - убрзо придружио устаницима на Сицилији. Сједињени гарибалдинци и побуњени сељаци убрзо су победили краљевску војску и овладали целим острвом. Са војском чији се број попео на 25.000 бораца, Гарибалди се пребацио са Сицилије у јужну Италију и 17. септембра 1860. године ослободио Напуљ. Док је Мацини безуспешно наговарао Гарибалдија да крене на Рим, који је још био под папском влашћу, и да тамо прогласи Републику, пијемонтска војска је ушла у јужну Италију и спојила се са Гарибалдијевим трупама. Франческо II је побегао код папе у Рим, а Гарибалди је предао власт пијемонтском краљу Виторију Емануелу. Плебисцитом који је затим организован, народ јужне Италије се у целини изјаснио за уједињење са Пијемонтом. На основу свих тих догађаја, фебруара 1861. године у главном граду Пијемонта - Торину се састао први италијански парламент који је 14. марта прогласио уједињену Краљевину Италију. Друга фаза борбе за уједињење Италије била је завршена. Ван Италије остали су још Рим и Венеција.

Ослобођење Рима и Венеције

[уреди | уреди извор]

Иако је Рим у марту 1861. године, проглашен за престоницу уједињене Италије, он се налазио у Папској држави. Гарибалдијев покушај 1862. године, да силом заузме Рим није успео. И Млетачка област са Венецијом још је била под аустријском влашћу.

И Рим и Млетачка област припојени су Италији за време два међународна сукоба.

Улазећи у Аустријско-пруски рат 1866. године, на страни Пруске која је победила Аустрију, Италија је добила Венецију. Од тада се границе Италије и Аустрије више неће мењати до краја Првог светског рата.

После пораза Француске у рату са Пруском и збацивања са власти Наполеона III, који је био папски заштитник, 20. септембра 1870. године италијанска војска умарширала је у ослобођени Рим. Све борбе за уједињење успешно су приведене крају. Некадашњој моћној папској држави остављена је мала територија у центру града Рима - Ватикан. Италија је била уједињена, а Рим постао краљевска престоница. Посебним законом регулисани су односи са Ватиканом, али папа тај закон није признао. Изјавио је да се повлачи у „добровољно сужањство“ у Ватикан, што ће трајати до међународног признања Ватикана 1929. године.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Collier, Martin (2003). Italian unification, 1820–71. Heinemann Advanced History (First изд.). Oxford: Heinemann. стр. 2. ISBN 978-0-435-32754-5. „The Risorgimento is the name given to the process that ended with the political unification of Italy in 1871” 
  2. ^ Riall, Lucy (1994). The Italian Risorgimento: state, society, and national unificationСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (First изд.). London: Routledge. стр. 1. ISBN 978-0-203-41234-3. „The functional importance of the Risorgimento to both Italian politics and Italian historiography has made this short period (1815–60) one of the most contested and controversial in modern Italian history” 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Alio, Jacqueline (2018). Sicilian Studies: A Guide and Syllabus for Educators. , 250 pp.
  • Ascoli, Albert Russell and Krystyna Von Henneberg, eds (2001). Making and Remaking Italy: The Cultivation of National Identity around the Risorgimento. 
  • Beales, Derek; Biagini, Eugenio (2003). The Risorgimento and the Unification of Italy (2nd изд.). Longman. ISBN 978-0-582-36958-0. 
  • Carter, Nick, ed., Britain, Ireland and the Italian Risorgimento (Palgrave Macmillan, 2015), 233 pp
  • Clark, Martin. The Italian Risorgimento (2nd ed. 2009); 146pp
  • Collier, Martin, (2003). Italian Unification, 1820-71. Heinemann. ; textbook, 156 pages
  • Davis, John A., ур. (2000). Italy in the nineteenth century: 1796–1900. London: Oxford University Press. Архивирано из оригинала 29. 06. 2011. г. Приступљено 21. 06. 2020. 
  • De Mattei, Roberto (2004). Pius IX. .
  • Gilmour, David.The Pursuit of Italy: A History of a Land, Its Regions, and Their Peoples (2011). excerpt
  • Hearder, Harry (1983). Italy in the Age of the Risorgimento 1790 – 1870. ISBN 0582491460.  excerpt
  • Holt, Edgar (1971). The Making of Italy 1815–1870,. .
  • Mendola, Louis (2015). The Kingdom of Sicily 1130–1860. .
  • Mowat, R.B (1922). A history of European diplomacy, 1815–1914. 
  • Patriarca, Silvana, and Lucy Riall, eds (2011). The Risorgimento Revisited: Nationalism and Culture in Nineteenth-century Italy. Palgrave Macmillan. , 13 essays on specialized topics by scholars ; review
  • Pearce, Robert, and Andrina Stiles. Access to History: The Unification of Italy 1789–1896.  (4th rf., Hodder Education, 2015), textbook.
  • Pozzo, Barbara (2013). „Masculinity Italian style”. Nevada Law Journal. 13 (2): 15. 
  • Procacci, Giuliano (1973). History of the Italian People. Pelican, London.  Trans Anthony Paul.
  • Rapone, Danilo (2014). Religion and politics in the Risorgimento. Britain and the new Italy, 1861–1875. Palgrave Macmillan. , 3012pp.
  • Riall, Lucy (1994). The Italian Risorgimento: State, Society, and National Unification. Routledge. 
  • Riall, Lucy (2008). Garibaldi: Invention of a hero. Yale UP. .
  • Riall, Lucy (1998). „Hero, saint or revolutionary? Nineteenth‐century politics and the cult of Garibaldi”. Modern Italy. 3 (2): 191—204. doi:10.1080/13532949808454803. 
  • Ridley, Jasper (1974). Garibaldi. , a standard biography.
  • Sarlin, Simon (2009). „Fighting the Risorgimento: foreign volunteers in southern Italy (1860–63)”. Journal of Modern Italian Studies. 14 (4): 476—490. doi:10.1080/13545710903281987. 
  • Smith, Denis Mack (1985). Cavour. 
  • Smith, Denis Mack (1995). Mazzini. ISBN 0300068840.  excerpt
  • Smith, Denis Mack (1971). Victor Emanuel, Cavour, and the Risorgimento. Oxford University Press. 
  • Thayer, William Roscoe (1911). The Life and Times of Cavour vol 1.  old interpretations but useful on details; vol 1 goes to 1859]; volume 2 online covers 1859–62
  • Trevelyan, George Macaulay (1911). Garibaldi and the making of Italy. Longmans, Green and Company. „garibaldi trevelyan.” 
  • Wawro, Geoffrey. "Austria versus the Risorgimento: A New Look at Austria's Italian strategy in the 1860s." European History Quarterly 26#1 (1996): 7–29.
  • Woolf, Stuart Joseph (1969). The Italian Risorgimento. .
  • Woolf, Stuart (1960). A History of Italy 1700–1860: The Social Constraints of Political Change. , 519 pp
  • Wright, Owain (2012). „British foreign policy and the Italian occupation of Rome, 1870”. The International History Review. 34 (1): 161—176. doi:10.1080/07075332.2012.668343. 
  • Bouchard, Norma, ed (2005). Risorgimento in modern Italian culture: revisiting the nineteenth-century past in history, narrative, and cinema. Fairleigh Dickinson Univ Press. .
  • De Francesco, Antonino (2013). The antiquity of the Italian nation: the cultural origins of a political myth in modern Italy, 1796–1943. Oxford UP. .
  • Isabella, Maurizio (2012). „Rethinking Italy's Nation-Building 150 Years Afterwards: The New Risorgimento Historiography”. Past & Present (217): 247—268. JSTOR 23324209. doi:10.1093/pastj/gts028. 
  • Manenti, Luca G., "Italian Freemasonry from the Eighteenth Century to Unification. Protagonists, Metamorphoses, Interpretations", in History of the Grand Orient of Italy, edited by E. Locci (Washington D.C., Westphalia Press, 2019), pp. 27–60.
  • Ramm, Agatha (1972). „The Risorgimento in Sicily: Recent Literature”. English Historical Review. 87 (345): 795—811. JSTOR 562204. 
  • Rao, Anna Maria. "Napoleonic Italy: Old and New Trends in Historiography." in Ute Planert, ed., Napoleon's Empire (Palgrave Macmillan UK, 2016). pp 84–97.
  • Salsini, Laura A. "Re-envisioning the Risorgimento: Isabella Bossi Fedrigotti's Amore mio uccidi Garibaldi." Forum Italicum: A Journal of Italian Studies 42#1 (2008).
  • Bacchin, Elena (2014). Italofilia. Opinione pubblica britannica e il Risorgimento italiano 1847–1864. Turin, Carocci editore. , 266 pp
  • Banti, Alberto Mario. La nazione del Risorgimento: parentela, santità e onore alle origini dell'Italia unita. Torino, Einaudi, 2000
  • Banti, Alberto Mario. Il Risorgimento italiano. Roma-Bari, Laterza, 2004 (Quadrante Laterza; 125)
  • Ghisalberti, Carlo. Istituzioni e società civile nell'età del Risorgimento. Roma-Bari, Laterza, 2005 (Biblioteca universale Laterza; 575)
  • Della Peruta, Franco. L'Italia del Risorgimento: problemi, momenti e figure. Milano, Angeli, 1997 (Saggi di storia; 14)
  • Della Peruta, Franco. Conservatori, liberali e democratici nel Risorgimento. Milano, Angeli, 1989 (Storia; 131)
  • De Rosa, Luigi. La provincia subordinata. Saggio sulla questione meridionale, Bari, Laterza, 2004
  • Guerra, Nicola (2009). Eclettica, ур. Controrisorgimento. Il movimento filoestense apuano e lunigianese. ISBN 9788890416804. 
  • Guerra, Nicola (октобар 2011). „Le due anime del processo di unificazione nazionale: Risorgimento e Controrisorgimento. La necessità di un nuovo approccio di ricerca ancora disatteso”. Chronica Mundi: 53—68. ISSN 2239-7515. 
  • Scirocco, Alfonso. L'Italia del risorgimento: 1800–1860. (vol. 1 di Storia d'Italia dall'unità alla Repubblica), Bologna, Il mulino, 1990
  • Scirocco, Alfonso. In difesa del Risorgimento. Bologna, Il mulino, 1998 (Collana di storia contemporanea)
  • Tomaz, Luigi. Il confine d'Italia in Istria e Dalmazia, Presentazione di Arnaldo Mauri, Conselve, Think ADV, 2008.
  • Carlo Cardia. Risorgimento e religione,. ISBN 978-88-348-2552-5.  Giappichelli, Torino, 2011, .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Уједињење Италије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уједињење_Италије&oldid=28428722”