Etilbenzen
| |||
| Identifikacija | |||
|---|---|---|---|
3D model (Jmol)
|
|||
| ChEBI | |||
| ChemSpider | |||
| DrugBank | |||
| ECHA InfoCard | 100.002.591 | ||
| KEGG[1] | |||
| |||
| Svojstva | |||
| C8H10 | |||
| Molarna masa | 106,165 | ||
| Tačka topljenja | -94.9 | ||
| Tačka ključanja | 136.1 | ||
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |||
 verifikuj (šta je   ?)
| |||
| Reference infokutije | |||
Etilbenzen je organsko jedinjenje, koje sadrži 8 atoma ugljenika i ima molekulsku masu od 106,165 Da.[4][5] Hemijski je mono-substituisani derivat benzena, kod koga je jedan atom vodonika zamenjen CH2 CH3 grupom.[6]
Osobine
[уреди | уреди извор]Nepolaran je, relativno rastvorljiv u vodi i mešljiv sa polarnim organskim rastvaračima, kao što su hloroform, ugljen-tetrahlorid i ugljen-disulfid. Spada u grupu 2B kancerogenih materija prema klasifikaciji Međunarodne agencije za istraživanje raka (IARC).[6]
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 0 |
| Broj donora vodonika | 0 |
| Broj rotacionih veza | 1 |
| Particioni koeficijent[7] (ALogP) | 2,8 |
| Rastvorljivost[8] (logS, log(mol/L)) | -2,3 |
| Polarna površina[9] (PSA, Å2) | 0,0 |
Dobijanje i korišćene
[уреди | уреди извор]Prirodnim putem nastaje sagorevanjem biomase i isparavanjem iz sirove nafte. Više od 99% etilbenzena dobija se putem alkilacije benzena etilenom i skoro celokupna proizvedena količina se upotrebljava za proizvodnju striena, dok se ostatak koristi kao rastvarač u proizvodnji asfalta i u hemijskoj industriji.[10]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Knox C, Law V, Jewison T, Liu P, Ly S, Frolkis A, Pon A, Banco K, Mak C, Neveu V, Djoumbou Y, Eisner R, Guo AC, Wishart DS (2011). „DrugBank 3.0: a comprehensive resource for omics research on drugs”. Nucleic Acids Res. 39 (Database issue): D1035—41. PMC 3013709
. PMID 21059682. doi:10.1093/nar/gkq1126.
- ^ David S. Wishart; Craig Knox; An Chi Guo; Dean Cheng; Savita Shrivastava; Dan Tzur; Bijaya Gautam; Murtaza Hassanali (2008). „DrugBank: a knowledgebase for drugs, drug actions and drug targets”. Nucleic acids research. 36 (Database issue): D901—6. PMC 2238889 . PMID 18048412. doi:10.1093/nar/gkm958.
- ^ а б Šoštarić 2017, стр. 17.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
- ^ Šoštarić 2017, стр. 18.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Šoštarić, Andrej I. (2017). Mehanizmi uklanjanja lako isparljivih monoaromatičnih ugljovodonika (BTEX) iz ambijentalnog vazduha mokrom depozicijom (PDF). Beograd: Hemijski fakultet Univerzitet u Beogradu. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 09. 2020. г. Приступљено 3. 6. 2018.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
