Игуманија Михаила (Кнежевић)

Михаила (световно Ратимирка Кнежевић; Витково код Александровца, 11. јул 1917 — Манастир Благовештење Рудничко, 17. децембар 2014) била је најстарија српска игуманија и 70 година као старешина Манастира Благовештења Рудничкога.

Игуманија хаџи-Михаила, у свету Ратимирка Кнежевић, рођена је 11. јула 1917. године у селу Витково, од побожних и врло имућних родитеља.^[1]

У врло скромном и побожном животу од детињства је била загрејана у љубави према Господу.

Године 1935. Ратимирка се договори са својом другарицом да побегну у манастир.^[1]

Ратимирка напушта родитељски дом и одлази за манастир. Када је пошла јавила се мајци да иде у Александровац да нешто купи. Из Александровца, касно увече, полази за манастир са једним хришћанином и његовом ћерком.^[2]

Целу ноћ су путовали до Ниша, а затим за Манастир Дивљане. На сам празник Ваведења стигли су у току св. Литургије. Када су ушли у храм монахиње су клечале у току Службе.

Њиховој радости није било краја. Ратимирка је благодарила Господу и Мајци Божјој што је њена жеља испуњена. Од тога дана Ратимирка се предаје вољи Божјој и својој духовној матери Диодори, рускињи.^[2]

Послушање прима са радошћу. У почетку је био проблем познавање руског језика, али и то је савладала.

У манастиру је живело 70 сестара и свака је имала своје послушање. Манастирско правило је било строго и свака искушеница је морала да прође сва послушања.^[3]

Пошто је Ратимирка била здрава и способна за сваки рад – прихватала је најтежа послушања. Руске сестре су биле претежно старије и Ратомирка преузима рад са коњима у башти и радионици.

Године 1938. игуманија Диодора одлази за Македонију са 40 сестара и духовником, а осталих 30 остале су у Манастиру Дивљану.^[3]

Са собом игуманија Диодора је повела и 8 младих српских сестара, а међу њима и Ратомирку.

Пошто је Манастир Дивљане био сиромашан, а сестара доста, игуманија Диодора је морала да пређе у Македонију, у манастир Свете Пречисте код Кичева. Манастир је био врло богат. Овде је по доласку Ратомирка замонашена добивши име Марина.^[4]

��одине 1947. основана је Шумадијска епархија и за првог епископа изабран је викарни владика Валеријан Стефановић. Владика је исте године посетио Манастир Благовештење Рудничко.

Мати Михаила постаје старешина Манастира Благовештења Рудничкога 2. јула 1948. године.

Живот сестара у Благовештењу без крова над главом, био је претежак. Године 1950. владика Валеријан Стефановић долази у Благовештење, са двојицом свештеника и доводи Чеду Огњановића, предузимача из Крагујеваца, ради обнове великог конака: средстава нема а предузимач тражи много; али почети се мора.^[4]

На крају предузимач Чеда прихвати да озида и покрије порушени конак за 300.000 динара.

Временом су и остали радови на конаку завршени и 19. августа 1956 владика Валеријан је освештао конак. Слављу и радости није било краја.

Наредне 1957. године први пут је прослављена храмовна слава Благовести. Идуће 1958. године подигнута је трпезарија у дужини 23 m и освећена на Преображење Господње.^[5]

У Благовештењу радови се и даље настављају. Са северне стране, у наставку великог конака, продужен је конак у дужини 25 m. Исти је завршен и освећен 1963. године.

Године 1966. игуманија Михаила полази на ходочашће у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу и другим светињама.

По повратку из Свете Земље, игуманија хаџи-Михаила са сестринством подиже 1967. летњу трпезарију са пекаром у дужини 15 m.

Кроз две године у наставку од пекаре подиже зграду у дужини 17 m кухињу и трпезарију за сестринство као и помоћне просторије.

Радови у Манастиру Благовештењу Рудничком не престају. Године 1970. подигнута је магаза са три гараже а затим и штала дужине 23 m са сењаком.

Конак, који је подигнут 1950. године, чије су таванице биле од коленика са сеном и блатом, требало је реновирати.

Игуманија Михаила доводи 1972. године инжењера Воју Драгића и брата Предрага из Београда, да изграде пројекат да се подигне таваница на великом конаку и стави бетонска плоча.

Предложено је да се над плочом подигне зимска капела и још четири просторије. Владика Сава Вуковић је благословио пројекат и све је ишло по плану. По завршеним радовима владика Сава је осветио капелу уз учешће 50 свештеника.

Пошто је на сали ослабио кров, требало је поставити плочу, и у покровљу подигнуте су сестринске собе и уведено је грејање. Доведен је асфалтни пут до манастира.

Била је најстарија монахиња (80 год. монаштва) и игуманија (68 г.) у СПЦ.

Упокојила се у Господу 17. децембара 2014. године у својој 97 години.

Сутрадан, 18. децембара Његово преосвештенство епископ шумадијски Г. Јован Младеновић, служио је заупокојену Литургију, а у наставку је служено монашко опело.

Сахрањена је у порти Манастира Благовештења Рудничкога.^[5]

• Манастир Благовештење Рудничко
• Епархија шумадијска