Пређи на садржај

Дивна Вековић

С Википедије, слободне енциклопедије
Дивна Вековић
Датум рођења1886.
Место рођењаЛужац код Берана, Књажевина Црна Гора
Датум смрти1944.
Место смрти? Зидани Мост, Словенија

Дивна Вековић (Лужац, 1886 — 1944) била је прва прва школована бабица и зубарка у Црној Гори, докторка књижевности и прва преводитељка Његошевог Горског вијенца на француски језик.[1] Ауторка је и француско-српског рјечника.

Одлучивши се за студије, она је марљивим прикупљањем знања оставила својеврсан печат не само на област свог примарног, љекарског позива, већ и на област књижевног стваралаштва и превођења. Била је веома активна у упоз­навању Европе са културом Црне Горе.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Дивна Вековић рођена је 1886. године у селу Лужац код Берана у српској породици, као шесто од седморо дјеце Уроша и Толе Вековић.[1] Основну школу је завршила у манастиру Ђурђеви Ступови а затим нижу гимназију у Скопљу и Дјевојачки институт на Цетињу.[2] О њеном породичном животу нема поузданих података.

Школовање

[уреди | уреди извор]

Као изузетно талентовану ученицу, књаз Никола је упућује на студије у Париз и додјељује јој стипендију Књажевине Црне Горе. Као одлична ученица и једна од најбољих у својој генерацији[1] Дивна је била стипендисткиња Дјевојачког института на Цетињу,[3] института за школовање женске дјеце „Царица Марија”. На Сорбони је 1907. завршила медицину и постала љекарка. Образовање које је стекла у Француској обухватило је једногодишње студије Бабичке школе у Амијену, други, завршни разред при Медицинском факултету на Сорбони, и двогодишњу дентистичку школу коју је завршила 1917. у Паризу[2] Била је чланица Међународног црвеног крста. Вратила се у Црну Гору 1939. године.[4] Од одласка на студије у Француску до повратка углавном је боравила у Паризу, тако да је усавршила познавање француског језика.[2]

О завршетку припремног разреда бабичке школе и школе за дентисте постоје службени подаци, међутим о стипендији за студије на Сорбони и упису на медицински факултет не постоји службена белешка. Ове податке дају чланови њене уже породице, а документација коју је посједовала Дивна Вековић, 1945. године је уништена.[5]

Године 1926. у Београду је одбранила докторску тезу из књижевности.[2]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Дивна Вековић прва је превела Његошев Горски вијенац на француски језик, 1917. године. Предговор за ово француско издање написао је француски писац и академик Анри де Рењије (Henri de Régnier). Цијенећи ту њену заслугу, књаз Никола ју је наградио спомен-брошем израђеним у злату и платини, са ликом Његоша. Било је то признање које је додјељивано женама високог ранга, а за чију је додјелу, по неким изворима, најзаслужнија кнегиња Милена. Познато је и да је препјевала пјесме Јована Јовановића Змаја, превела књигу Вука Караџића Живот и обичаји народа српскога, Српске народне приче, Епске пјесме, Басне и друге радове. Ауторка је два ријечника француског језика, француске граматике и књиге Крвни умир (1931).[2] Сем овог бавила се прикупљањем народних умотворина, обичаја, ношњи у Васојевићима и Црној Гори.[5]

Ангажовање током ратова

[уреди | уреди извор]

Као студенткиња Сорбоне Дивна Вековић се истакла као љекар и хуманиста у Првом свјетском рату.[6] Добровољно се прикључила 1918. године борцима на Солунском фронту, обављајући професионалне дужности. На Солунском фронту је и рањена.[7] После рата се посвијетила образовању српске и црногорске дјеце која су се школовала у Француској.[5]

Дивна Вековић је преко тридесет година живјела и радила у Паризу. Године 1939. враћа се у Југославију, гдје и остаје због ратних сукоба који су почели. Боравећи у вријеме Другог свјетског рата у Црној Гори, ангажовала се у здравственој служби и била веома предана хумани­тарна радница. Радила је у свом родном мјесту, бринући се о болеснима, рањеницима и сиромашнима.[8] Од 1943. године била је запослена на мјесту чиновнице при Дому здравља у Беранама.[9]

Осим професионалног ангажовања, Дивна се бави просвјећивањем жена у беранском крају. Од 1941. до краја рата пише за Глас Црногорца.[9] Почетком рата је, као познавалац страних језика, са ондашњим васојевићким првацима присуствовала преговорима са италијанском командом у Беранама. Спадала је у оне људе који су дубоко вјеровали да треба водити такве преговоре како би се спријечило уништавање народа.[10]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Дивна Вековић је слиједила политичке идеје краља у избјеглиштву и била одана националним циљевима српског народа. У прикупљеним подацима нема трага да је била чланица било које политичке партије у Француској или у Црној Гори, али је била присталица монархистичког уређења. Њен старији брат Панто Вековић, свештеник по образовању и професији, био је укључен у политичке прилике Берана, заједно са групом људи из Васојевића, који су заузимали значајне друштвене функције у доба Отоманске управе.[5]

Манастир Ђурђеви ступови код Берана

Пред крај рата, када су Италијани одступали према Албанији, а партизани надирали и ослобађали Подгорицу, прочуо се глас да ће сви грађани који нису приступили партизанима бити подвргнути судским процесима. Формирали су се чувени збјегови црногорског народа у којима је велики број људи, плашећи се нове власти, кренуо преко Босне и Хрватске ка западним територијама.[11] У једном од тих збјегова, као присталица монархистичког уређења државе, била је и Дивна. Убијена је у збјегу 1944. године.[4] Иако у историографији за сада важи да је умрла крајем Другог светског рата, у непознатим околностима, постоје и тврдње да је страдала као жртва догађаја на Зиданом мосту,[2] када је партизанска власт, без суђења, стрељала више десетина хиљада људи из Србије, Црне Горе и Хрватске, који су се нашли у овим збеговима.[12]

Признања и почасти

[уреди | уреди извор]

Године 2017. је поред манастира Ђурђеви ступови отворена Народна кухиња која је симболично понијела име Дивне Вековић.[7]

Дјела

[уреди | уреди извор]
  • Вековић, Дивна (1916). Француска граматика : (grammaire franco-serbe). Париз: Издање руско-француске књижаре. COBISS.SR 235392524
  • Вековић, Дивна (1916). Српско-француски разговори = Manuel de conversation Serbe-Français. Париз: Librarie Russe et Française. COBISS.SR 47935503
  • Veković, Divna (1917). Dictionnaire serbe-français : (avec prononciation figurée). б. м. COBISS.SR 37241871
  • Petrović Njegoš, Petar II; Régnier, Henri de; Vékovitch, Divna (1917). Les lauriers de la montagne. Paris: Berger-Levrault. Приступљено 11. 11. 2019. COBISS.SR 214525703
  • Karadžić, Vuk Stefanović; Veković, Divna; Ginier, M. (1934). Contes populaires serbes. Paris: Les éditions internationales. COBISS.SR 236843527

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Дабижиновић 2017, стр. 59
  2. ^ а б в г д ђ е „Prva ljekarka u Crnoj Gori – Divna Veković (1886-1994)”. medical. Архивирано из оригинала 03. 11. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  3. ^ Rovinski, Pavel Apolonovič (1999). Zapisi o Crnoj Gori. Podgorica. стр. 487—532. ISBN 8649501125. 
  4. ^ а б „VEKOVIĆ DIVNA”. Muzej žena Crne Gore. Архивирано из оригинала 05. 05. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  5. ^ а б в г Дабижиновић 2017, стр. 59-61
  6. ^ Мартиновић, Јокановић 2006, стр. 391-393
  7. ^ а б Секуловић, М. (19. 4. 2017). „Тајанствена хероина опет пружа уточиште”. Новости. Приступљено 3. 11. 2019. 
  8. ^ Мартиновић, Марина; Јокановић, Владимир. „Divna Veković (1886-1944)--the first woman physician in Montenegro”. NCBI. National Center for Biotechnology Information. Приступљено 3. 11. 2019. 
  9. ^ а б Дабижиновић 2017, стр. 182
  10. ^ „Poznati Ivangrađani: Divna Veković”. Mladi Berana. Архивирано из оригинала 03. 11. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  11. ^ „Duško Novaković, sin Ksenije Cicvarić: Majku je život surovo kažnjavao, tugu je liječila pjesmom”. Fokus. 11. 1. 2017. Архивирано из оригинала 01. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  12. ^ Cvijić, Vuk Z. (22. 11. 2009). „Srbija mora da odluči šta će sa telima streljanih u Sloveniji”. Blic. Приступљено 3. 11. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Матић, Љиљана (1991). „Његошев "Горски вијенац" у француском преводу Дивне Вековић”. Научни састанак слависта у Вукове дане. 18.2.: 309—315. COBISS.SR 20097794
  • Мартиновић, Марина; Јокановић, Владимир (2006). „Дивна Вековић (1886-1944), прва лекарка у Црној Гори”. Медицински преглед : повремено издање Српског лекарског друштва-подружнице за Војводину. God. 59, br. 7/8: 391—393. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 3. 11. 2019. COBISS.SR 233398023
  • Raketić, Vukosav (2012). Divna Veković heroina velikog srca. Andrijevica: Udruženje srpskih književnika u otadžbini i rasejanju-Beograd. Ogranak za Crnu Goru- Andrijevica. 
  • Dabižinović, Ervina (2017). DISKURSI O ŽENAMA BOKE KOTORSKE: RODNI IDENTITETI (1815-2015) : Doktorska disertacija (PDF). Novi Sad: UNIVERZITET U NOVOM SADU ASOCIJACIJA CENTARA ZA INTERDISCIPLINARNE I MULTIDISCIPLINARNE STUDIJE I ISTRAŽIVANJA – ACIMSI CENTAR ZA RODNE STUDIJE. Приступљено 3. 11. 2019. 
  • Вешовић, Радослав Јагош (1935). Племе Васојевићи : у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних брда. Сарајево: Државна штампарија. COBISS.SR 96709639

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дивна_Вековић&oldid=28572310”