Брђани (Срби)

Брђани су припадници седам српских племена у историјској области званој Брда (или Седмора брда) у данашњој Црној Гори. По племе��ској подели, у Брђане спадају: Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Васојевићи, Кучи, Морачани и Ровчани. Регионална посебност Брда и Брђана, у односу на суседну Стару Црну Гору,^[1] огледала се у званичној употреби двојног државног назива, који је од краја 18. вијека па све до средине 19. вијека гласио: Црна Гора и Брда.^[2] Регионалне традиције и особености Брђана очуване су до савременог доба.^[3]

Свједочанства о Брђанима

Због непостојања центара за ширење писмености тј. описмењавање, у вријеме послије пада под турску управу 1456-1475, јер су то тада једино могли бити најзначајни манастири као епископски/владичански центри, а међу њима их није било (изузев Острога и то веома кратко, од доласка св. Василија међу њих до његове смрти 1571.г. када његов титула Источнохерцеговачког епископа се враћа у Тврдош, из Манастира Мораче који служи само као привремено/принудно склониште пећких патријарха) управо то је и разлог био њихове релативне културне заосталости наспрам других дијелова српског народа, а ако се томе и дода да нијесу имали ни градова, ствари постају много јасније зашто је остало заиста мало писаних свједочанстава да Брђани сами себе тако називају (један од њих је Марко Миљанов). Зато је у домаћим и страним изворима остало много података других о њима.

Пјешивци су раније били брђанско, а не црногорско племе^[4] (постају црногорско након припојења Катунској нахји,) а Морачани, Ровчани и Васојевићи раније нису били брђанска него херцеговачка племена.^[5]^[6]

Владика Цетиња и Скендерије Висарион Бориловић Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније, Јеролиму Корнеру, пише да су Кучи и други Брђани разбили турску војску.^[7] Препоручује 2000 Црногораца млетачкој служби, који би с барјаком од свете вјере, тј. са часним крстом, били пред њима (непријатељима).^[8]

Сулејман-паша Бушатлија је 1689. године позивао црногорске и брђанске главаре да му се повинују, а по Лазару Томановићу, паша је разликовао Црногорце од Брђана.^[9]

Илија Дрекаловић, војвода и гувернадур брђански, у свом писму из Куча од 15. септембра 1755, пише владикама Сави и Василију: ...Исто како су учињели Црногорци и Приморци, и ми се кунемо на светом Јеванђељу да нећемо штеђети своје крви за крст часни и своје отечество...^[10]

Симеон Пишчевић је у Историји српског народа из 1795. о Бр��анима (Никшићи, Бјелопавлићи, Васојевићи и други) записао да су наочити, храбри, смјели и да су скоро сви високи и снажни. Краси их врлина што држе своју ријеч и не лажу, а по природи су ратничког духа. Црногорци су им били у непосредном сусједству.^[11]

Петар I Петровић Његош их спомиње у бројним посланицама и писмима. У писму Петра I упућеном Махмуд паши Бушатлији је написано:^[12]

Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштам у Црну Гору... Брђани су моја браћа као и Црногорци... прођи се сиротиње брцке...

Миховил Павлиновић је у Подгори 1865. године написао текст Из повјести Црногорске Арбанаске који је објављен 1866. године у црногорском годишњаку Орлић. У тексту наводи податак да постоје два реда брђанских предјела, један је арбанаски, а један србски.^[13]

Спиридон Гопчевић је записао^[14] :

Већ у XV вијеку постојала је једна независна Кнежевина Зета, названа по истоименој ријеци која праву Црну Гору одваја од Брда.

Марко Миљанов када спомиње Брђане и Црногорце, Брђане, којима као Куч и сам припада, ставља на прво мјесто:^[15]

...од које имамо неки дио ми Брђани и Црногорци... и то више имају тога племена Брцка која су ближе Арбанији, као Васојевићи и Кучи... Па кад Арбанас љепше дочека и части Брђанина, но Брђанин њега... Ако се потрефи Арбанасу да га побратими Брђанин... А бивало је нашије Брђана и Арбанаса...

Никола I Петровић у својим мемоарима Куче не сматра Црногорцима^[16] :

Једно момче, Перо Иванов, из Кучке крајине, из турске границе... Турци су могли лако убицу Пера Иванова савладати... она грозна недјела, која фанатични Турци починише... над невиним поданицима туђе државе, над Црногорцима, који су случајно својим пословима били у Подгорици... Убица Јусуфов, иако није био Црногорац, ако је и био турски поданик...

Никшићки лист Невесиње:^[17]

Као што се зна за Брђане и Црногорце, да су се често међу собом тукли и клали, племе с племеном и село са селом...

Страни путописци, као Приарт, су запазили да су становници Старе Црне Горе црни, а становници Брда плави.^[18] Павле Ровински је запазио да су свјетлије боје очи и коса, више код Бјелопавлића, Пипера, Дробњака и Пивљана.^[19]

Од децембра 2023. у Црној Гори је почео да излази часопис Брђанска земља.^[20]

Види још

Референце

^ Ердељановић 1926.
^ Љушић 2001.
^ Ђурђев 1984.
^ Luburić, Andrija (1940). Porijeklo i prošlost Dinastije Petrović, knjiga prva, str. 264., Pismo Banjana vladici Petru 1817. godine. Beograd.
^ Luburić, Andrija (1940). Porijeklo i prošlost Dinastije Petrović, knjiga prva, str. 155. Beograd.
^ Petrović, Petar (2015). Sveti Petar Cetinjski - Između molitve i kletve, Petar I Njegušima, str. 412. Cetinje: Svetigora.
^ Руварац 1899, стр. 71.
^ Руварац 1899, стр. 72.
^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 54.
^ Ровински 1998, стр. 75.
^ Пишчевић 2018, стр. 262.
^ Тодоровић & Маројевић 2015, стр. 229.
^ Павлиновић, Миховил (1866). Орлић, Из повјести Црногорске Арбанаске. Цетиње. стр. 34.
^ Гопчевић, Спиридон (2008). Црна Гора и Црногорци, стр. 11. Подгорица: ЦИД.
^ Миљанов, Марко (1908). Живот и обичаји Арбанаса, друго издање, стр. 60. и 61. Београд.
^ Петровић, Никола (2009). Краљ Никола I Петровић, Мемоари I, стр. 117. и 125. Цетиње: Светигора.
^ Шобајић, Максим (1898). Невесиње, број 20. од 16.9.1898, чланак: Мухамеданизам херцеговачки, карактеристика потурица. Никшић.
^ Ровински 1998, стр. 212.
^ Ровински 1998, стр. 211.
^ Brđanska zemlja” iz naručja „Bijelog Pavla”.

Литература

Пишчевић, Симеон (2018). Историја српског народа. Нови Сад и Шид: Академска књига и Народна књижница Симеон Пишчевић Шид. ISBN 978-86-6263-214-2.
Denton, William (1877). Montenegro, its people and their history. London: Daldy, Isbister & Company.
Дурковић-Јакшић, Љубомир (1957). Србијанско-црногорска сарадња (1830–1851). Београд: Научно дело.
Ђурђев, Бранислав (1984). Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена: Одабрани радови (PDF). Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.
Ердељановић, Јован (1926). Стара Црна Гора: Етничка прошлост и формирање црногорских племена. Српски етнографски зборник. 39. Београд: Српска краљевска академија.
Јовановић, Радоман (1981). „Црна Гора 1851-1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 423—446.
Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
Милићевић, Јован; Ракочевић, Новица (1986). „Црна Гора од 1735-1797”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 498—530.
Милићевић, Јован (1986). „Црна Гора првих деценија XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 31—38.
Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211.
Пејовић, Ђоко Д. (1981). Црна Гора у доба Петра I и Петра II: Оснивање државе и услови њеног развитка. Београд: Народна књига.
Стаматовић, Александар Д. (2008). Три похаре књаза Данила (на Пипере, Бјелопавлиће и Куче). Подгорица: Српско народно вијеће Црне Горе.
Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta'schen Buchhandlung.
Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.
Тодоровић, Весна; Маројевић, Никола, ур. (2015). Свети Петар Цетињски: Између молитве и клетве: Сабрана дјела. Цетиње: Светигора.
Руварац, Иларион (1899). MONTENEGRINA, Прилошци историји Црне Горе, друго издање. Земун.
Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.

[FOOTNOTEЕрдељановић1926-1] Ердељановић 1926.

[FOOTNOTEЉушић2001-2] Љушић 2001.

[FOOTNOTEЂурђев1984-3] Ђурђев 1984.

[4] Luburić, Andrija (1940). Porijeklo i prošlost Dinastije Petrović, knjiga prva, str. 264., Pismo Banjana vladici Petru 1817. godine. Beograd.

[5] Luburić, Andrija (1940). Porijeklo i prošlost Dinastije Petrović, knjiga prva, str. 155. Beograd.

[6] Petrović, Petar (2015). Sveti Petar Cetinjski - Između molitve i kletve, Petar I Njegušima, str. 412. Cetinje: Svetigora.

[FOOTNOTEРуварац189971-7] Руварац 1899, стр. 71.

[FOOTNOTEРуварац189972-8] Руварац 1899, стр. 72.

[9] Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 54.

[FOOTNOTEРовински199875-10] Ровински 1998, стр. 75.

[FOOTNOTEПишчевић2018262-11] Пишчевић 2018, стр. 262.

[FOOTNOTEТодоровићМаројевић2015229-12] Тодоровић & Маројевић 2015, стр. 229.

[13] Павлиновић, Миховил (1866). Орлић, Из повјести Црногорске Арбанаске. Цетиње. стр. 34.

[14] Гопчевић, Спиридон (2008). Црна Гора и Црногорци, стр. 11. Подгорица: ЦИД.

[15] Миљанов, Марко (1908). Живот и обичаји Арбанаса, друго издање, стр. 60. и 61. Београд.

[16] Петровић, Никола (2009). Краљ Никола I Петровић, Мемоари I, стр. 117. и 125. Цетиње: Светигора.

[17] Шобајић, Максим (1898). Невесиње, број 20. од 16.9.1898, чланак: Мухамеданизам херцеговачки, карактеристика потурица. Никшић.

[FOOTNOTEРовински1998212-18] Ровински 1998, стр. 212.

[FOOTNOTEРовински1998211-19] Ровински 1998, стр. 211.

[20] Brđanska zemlja” iz naručja „Bijelog Pavla”.

[1]