Архив Српске православне цркве

Архив Српске православне цркве, скраћено АСПЦ^[1], у Београду, је централни репозиторијум архива Српске православне цркве.

Архив је настао на темељима централног архива Митрополије београдске након поновног уједињења Карловачке патријаршије 1920. године, митрополије београдске у Краљевини Србији и Митрополије црногорске у Кнежевини Црној Гори у јединствену Српску православну цркву у оквиру новоосноване Краљевине СХС.

Архив првенствено садржи важне документе од почетка 19. века па надаље од кључне важности за разумевање црквене и световне историје^[2]. Подршку у свом раду архив добија од Министарства културе и информисања и Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама^[3]. Архив у садашњем облику самосталне институције настао је тек после 2007. године и споразума Цркве са Министарством културе и информисања и Архивом Србије којим су обезбеђени кадрови и одговарајући стручњаци за руковођење архивским пословима који недостају у црквеној хијерархији^[4].

Архивска грађа је првобитно чувана у резиденцији Архиепископа српског и митрополита београдског до 1935. године када је пренета у улицу Краља Петра. Централни објекти архива у улици Краља Петра у Београду држе само делић укупне збирке архива, која се протеже два до три километра^[5]. Преостала архивска збирка је 1989. године премештена из Зграде Патријаршије у галерију Маркове цркве. Нестручан транспорт архиве довео је до тога да су многи предмети били разбацани, а неки документи су нетрагом нестали. Скоро две и по деценије вредна архива, која пружа увид у црквену, друштвену, демографску, дипломатску и политичку историју савремене Србије и српског народа у суседним земљама, запуштена. Формални споразум потписан је 14. децембра 2007. године са Српском православном црквом коју представља митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић и државним институцијама министар културе и информисања Војислав Брајовић и директор Архива Србије Мирослав Перишић. Ова грађа је 2019. године из Маркове цркве премештена у новореконструисану зграду Светосавског дома у Земуну, зграду грађену између 1907. и 1909. године и која је сама по себи заведена као споменик културе^[3].

1. ^ Brunet, Maxime (2018). „Violence as a Generative Force : Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community, Max Bergholz, 2016, New York Cornell University Press, 441 p.”. Études internationales. 49 (1): 194. ISSN 0014-2123. doi:10.7202/1050550ar. 
2. ^ Radovanović, Boriša (2022). „O SPOLjNOJ KRITICI ARHIVSKE GRAĐE”. Šumadijski anali. 18 (12): 254—278. ISSN 1451-9569. doi:10.46793/sanali18.12.254r. 
3. ^ ^{а б} Radić, Radovan (2022). „Nikita Sklavos, patrijarh carigradski (765-780)”. Sabornost (16): 89—100. ISSN 1450-9148. doi:10.5937/sabornost2216097r. 
4. ^ Pilipović, Radovan (2019), The Russian Emigration’s Church Fractions between Belgrade and Constantinople (1920–1940), Institute of Slavic Studies, Russian Academy of Sciences, стр. 193—218, ISBN 978-5-7576-0433-6, Приступљено 2024-09-16 
5. ^ Cvetković, Raisa (2023). „Duhovna smrt kao individualizovana sudbina likova u pripovetkama A. P. Čehova i Laze K. Lazarevića”. Obrazovanje i vaspitanje. 18 (20): 77—90. ISSN 2956-1779. doi:10.5937/obrvas18-47988.