Аполоније са Родоса

Аполоније са Родоса или Аполоније Рођанин (јез-гр Ἀπολλώνιος Ῥόδιος, око 295–215. п. н. е. ^[1], односно око 300–230. п. н. е. ^[2]) био је грчки хеленистички песник, који је најпознатији као аутор епа у четири књиге под насловом Песма о Аргонаутима ^[1], у коме је опевао доживљаје Јасона и његових Аргонаута током потраге за златним руном. Та је песма увела нове обрасце у античку књижевност и извршила снажан утицај на касније песнике, при чему је Птолемејском Египту обезбедила "културну мнемонику", односно националну "архиву слика",^[3] а римским песницима, као што су Вергилије и Валерије Флак, послужила је као узор за састављање властитих дела.

Његове друге песме, од којих су сачувани само кратки фрагменти, описивале су почетке или оснивање градова, на пример Александрије и Kнида, који су били нарочито занимљиви Птолемеидима, у чијој се служби Аполоније налазио као граматичар и управник Александријске библиотеке.

Модерни филолози су много расправљали о спору око књижевно-теоријских гледишта Аполонија и Kалимаха, који је такође био александријски песник и радио у Библиотеци, будући да се сматра како тај спор омогућава одређени увид у њихово песништво, премда у примарним изворима постоји врло мало доказа за то да је такав спор између њих двојице икада уопште постојао. У ствари, о Аполонију се не зна готово ништа, а чак је и његова веза с острвом Родосом предмет расправе ^[4]. Аполоније се раније сматрао пуким имитатором Хомера и тиме неуспешним песником, али је његова репутација поправљена новијим истраживањима, која су се усредсредила на посебна обележја хеленистичких песника као учених изданака једне дуготрајне књижевне традиције који су деловали у оквиру једног посебног историјског раздобља ^[5].

У својим делима Аполоније не даје никакве информације о себи ^[6]. Подаци о његовом животу већином потичу из четири извора: два су животописи под насловом Аполонијев живот, пронађени на схолијама уз његова дела (обележавају се као Вита А и Б); трећи је одредница у Суди, византијској енциклопедији из 10. века; четврти је извор један папирус из 2. века п. н. е., П.Оxy. 1241, на коме су забележена имена неколико управника Александријске библиотеке. Неки детаљи о Аполонијевом животу налазе се и у разним другим текстовима. Информације које доносе сви ови извори углавном су оскудне и неретко међусобно противречне.

Основни подаци

Оба животописа и Суда наводе да се Аполонијев отац звао Силеј или Илеј, но оба су имена врло ретка и можда потичу од речи σίλλος (= "сатира"), што би указивало на то да је наводно име Аполонијевог оца преузето од неког комедиографа ^[6]. У другом животопису пише се да му се мајка звала Рода, но то је мало вероватно; реч Рходē значи "Рођанка" и готово је сигурно уведена као покушај да се објасни Аполонијев епитет "Рођански". Два животописа, Суда и географ Страбон кажу да се Аполоније родио у Александрији ^[7]; Атенеј и Елијан наводе да је можда потицао из Наукратије, града који лежао на реци Нилу неких 70 км јужно од Александрије, тј. обојица га називају "Рођанином или Наукраћанином" (Ἀπολλώνιος ὁ Ῥόδιος ἢ Ναυκρατίτης) ^[8].Ни у једном постојећем извору не наводи се година његовог рођења.

И животописи и Суда слажу се у томе да је Аполоније био ученик песника и филолога Kалимаха. Вита А наводи да је Kалимах био његов учитељ реторике (γραμματικός), но та је терминологија анахрона. Штавише, у античким се биографијама изрази "ученик" и "учитељ" употребљавају метафорички и означавају да је један песник својим делом утицао на другог песника ^[9]. У ствари, њихово песништво указује на неки блиски однос између њих двојице, макар само као два песника, будући да се запажају сличности у тематици и композиционој техници, стилу и изражајним средствима, али није лако доћи до закључка о томе ко је утицао на кога и ко је на кога реаговао, нарочито зато што је "објављивање" књига у то доба био дуготрајан и постепен процес, у који је спадала дистрибуција својих нацрта и читање туђих: "У тим околностима међусобни однос писаца који се често позивају или алудирају један на другог свакако је морао бити сложен" .

Вита Б, Суда и П.Оxy. 1241 кажу да је Аполоније био управник Александријске библиотеке. Штавише, П.Оxy. 1241 наводи да је Аполонија на тој дужности наследио Ератостен; то је морало бити након 247/246. п. н. е., кад је на престо ступио Птолемеј III Еуергет, који је вероватно био Аполонијев ученик и који је Ератостена поставио за управника Библиотеке. Нажалост, изгледа да је хронологија која је забележена у П.Оxy. 1241 помало збркана, будући да Аполонија наводи у време Птолемеја I Сотера (који је умро 283. п. н. е.) или Птолемеја V Епифана (који се родио 210. п. н. е.). Суда каже да је Аполоније наследио Ератостена, али ни то се не слаже с расположивим подацима. Постојао је и један други Аполоније, с надимком "Идограф", који је такође био управник Александријске библиотеке и на том је положају наследио Аристофана Бизантинца, што је могао бити један од узрока ове забуне ^[10].

Надимак "Рођанин" указује на неку Аполонијеву повезаност с острвом Родосом. Два животописа и Суда кажу да се он тамо преселио из Александријуе, но подаци се у тим изворима разликују око тога да ли је он умро на Родосу или се вратио у Александрију да би преузео дужност управника Библиотеке. Према првом животопису (А), Аполоније је на Родосу био знаменити учитељ, но и ту је можда он побркан с једним другим Аполонијем (Аполонијем Малаком), који је предавао реторику на Родосу. Заправо, епитет "Рођанин" не мора означавати никакву физичку повезаност с тим острвом, већ може јдноставно указивати на то да је Аполоније једном приликом написао неку песму о Родосу ^[11]. Атенеј га назива "Рођанином или Наукраћанином", но неки модерни филолози сумњају у то да је Аполоније икада имао такав надимак, а ако и јесте, да је то зато што је саставио неку песму о оснивању Наукратије ^[12].

Информације о Аполонијевој смрти наводе се једино у два животописа и међусобно се разликују. У првом се наводи да је умро на Родосу, а други каже да је умро након што се вратио у Александрију и додаје да "неки кажу" да је покопан с Kалимахом.

Антички животописи често пишу како су знаменити песници морали напустити домовину да би побегли од својих незахвалних суграђана. Тако је, на пример, Хомер морао отићи из Kуме јер га тамошња влада није хтела издржавати н�� јавни трошак (Херодотов животопис, 13‒14), Есхил је из Атине отишао на Сицилију јер су га Атињани ценили мање него неке друге песнике (Есхилов животопис), а Еурипид је од напада атинских комичких песника побегао у Македонију (Еурипидов животопис). Слично томе, Аполонијеви животописи А и Б наводе да се Аполоније преселио на Родос јер његово дело није наишло на добар пријем у Александрији. Према другом животопису, на Родосу је Повест о Аргонаутима прерадио у тако добром стилу да се потом могао тријумфално вратити у Александрију, где је награђен положајем управника Библиотеке, а након смрти и био покопан уз Kалимаха. Те су приче вероватно измишљене да би се објаснило постојање једног ранијег издања Песме о Аргонаутима, на које указују двојака читања у старим рукописима ^[13]; схолије уз шест места у првом певању спомињу "старије издање" Песме у којем се текст на тим местима незнатно разликовао од текста који данас постоји.

Све до недавно филолози су доста озбиљно гледали на сукоб о књижевнотеоријским питањима између Kалимаха и Аполонија. Теза о постојању тог сукоба заснива се делимично на једном елегијском епиграму у Палатинској антологији, који је ту приписан "граматичару Аполонију" и у коме се Kалимаху пребацује нека увреда, која није специфицирана, и потом се исмевају и он и његова најпознатија песма, Узроци:

Καλλίμαχος, τὸ κάθαρμα, τὸ παίγνιον, ὁ ξυλινὸς νοῦς,

αἴτιος, ὁ γράψας Αἴτια Καλλίμαχος.

Kалимах, смеће оно, угурсуз с мозгом од дрва,

Kрив је Kалимах тај, Узрокâ аутор баш сам ^[14].

Према античким изворима, Kалимахова песма Ибис, која није сачувана, била је полемичког карактера, а неки су извори као њену главну мету означили управо Аполонија ^[15]. Ова казивања дају слику једног сензационалног књижевног сукоба између двојице песника, који је у складу с оним што се зна о Kалимаховој склоности ка ученим полемикама ^[10], а може чак и објаснити Аполонијев одлазак на Родос. Тако је настала "романтична визија научног рата у којем је победоносни Kалимах напослетку отерао Аполонија из Александрије" ^[16]. Међутим, у оба Аполонијева животописа наглашава се пријатељство између двојице песника, а у другом се животопису чак наводи да су били заједно покопани; штавише, зна се да је Kалимахова песма Ибис намерно написана тешко разумљивим стилом и неки модерни филолози сматрају да никада није постојала намера да се њена мета идентификује ^[17].О овом спору још увек нема сагласности међу испитивачима, али већина данас верује да је тај спор, ако је и постојао, силно увеличан и да су му неоправдано дате сензационалистичке црте ^[18].

Аполоније је био један од најзначајнијих александријских филолога који су се бавили проучавање хомерских песама. У том је раздобљу написао први филолошки спис о Хомеру, у којем је критиковао издања Илијаде и Одисеје које је објавио Зенодот, његов претходник на положају главног књижничара Александријске библиотеке. Чини се да је Песму о Аргонаутима бар једним делом написао и као својеврсно експериментално средство за саопштавање резултата властитих истраживања о Хомеровој поезији. Та је песма чак названа и "неком врстом песничког речника Хомера", без икаквог умањивања њене властите песничке вредности ^[19]. Аполонију се приписују и прозни списи о Архилоху и Хесиодовој поезији ^[20]. Сматра се и једним од најзначанијих аутора тог доба на пољу географије, премда је тој теми приступио на другачији начин него Ератостен, његов наследник у Библиотеци и радикални критичар Хомерове географије. То је било доба кад је акумулација научног знања омогућила напредак у географским истраживањима, као што се види по делатности Тимостена, војног заповедника у служби Птолемеида, који је истовремено био и врло плодан писац. Аполонијева је намера била интегрисати нова знања о физичком свету с митолошком географском предајом, па је, у том смислу, његова Песма о Аргонаутима представљала дидактични географски еп, опет без умањивања њених вредности као песничког дела ^[21].

Главно је Аполонијево дело Песма о Аргонаутима (Ἀργοναυτικά), еп у четири певања, писан у дактилским хексаметрима и у целини сачуван. У њему се опева одлазак грчких јунака преко Пропонтиде и Црног мора у Kолхиду по златно руно на лађи Арги, по којој су ти јунаци и названи Аргонаутима (1. и. 2. певање), љубав Јасона и Медеје те добијање златног руна уз Медејину помоћ (3. књига) и, напослетку, повратак Аргонаутâ у Јолк (у Тесалији преко Дунава, Пада, Роне, Јадрана, Средоземља и северне Африке ^[22]. Прва два певања међусобно су тесно повезана кад описују лађу, генеалогију јунака и сам пут у Kолхиду; ту се прича како су се Аргонаути искрцали на острву Лемну, где су жене недавно побиле све мушкарце и где Хипсипила, кћи Тоантова, постаје Јасонова љубавница, затим се приповеда о Лернејској Хидри, Харпијама, Симплегадима итд., при чему се све то приказује доста опсежно, тако да, на пример, повест о Лемњанкама заузима две трећине другог певања. У 3. певању описује се како је Јасон освојио Медеју и придобио њену помоћ за извршење тешког задатка, при чему се вешто слика Медејина унутрашња борба и тако први пут у епско песништво уносе искрена и снажна осећања и љубавна страст. Четврто је певање најдуже и опева Јасонов повратак у Јолк.

У првом певању Јасон, син Есона, краља Јолка, добија готово немогући задатак, да оде иза граница познатог света, у чудесну Kолхиду, и оданде донесе скупоцено златно руно. С педесет племенитих јунака Јасон путује Егејским морем до Босфора, при чему се на путу задржи на Лемну код краљице Хипсипиле и њених Лемњанки, које су недавно побиле све муш��арце на острву, а потом посећује Kизик и бори се с тамошњим дивовима, да би напослетку стигао до Мизије, где младог Хилу уграби једна нимфа, па Херакле ту одустаје од даљег учешћа у походу и остаје ту да очајнички тражи свог штићеника. На почетку другог певања Аргонаути се још увек налазе на Босфору, где их нападне окрутни краљ Амик, али га Полидеук победи у борби шакетањем; затим Аргонаути посећују пророка Финеја, кога спасе од страшних Харпије, па им он заузврат нашироко предсказује догађаје који им предстоје у наставку похода. Уз Атенину помоћ Арго успешно пролази кроз Симплегаде ("сударајуће стене") на улазу у Црно море и онд плови дуж северне обале Мале Азије до Kолхиде, пролазећи успут крај Маријандинаца, Амазонки и Аресовог острва, где се Аргонаути сусретну са синовима Фрикса, који је некада и донео златно руно у Kолхиду. У трећем певању Афродита, на Атенин и Херин наговор, удеси да се Медеја, кћи колхидског краља Ејета, заљуби у Јасона, а њена љубав постаје од пресудне важности у тренутку кад краљ не само одбије Аргонаутима дати залтно руно, него им још зада и наизглед немогући задатак да укроте бронзане бикове који бљују ватру и поразе ратнике рођене од земље те чак стане смерати на потпуно уништење Аргонаута. Kао прорчица, Медеја има моћ учинити Јасона непобедивим и тако му помоћи у извршењу задатка; иако испрва раздирана осећајем страсти према Јасону, с једне стране, и кћеринске оданости према оцу, с друге, Медеја напослетку подлегне и Јасон, након што јој је обећао чак и брак, добије од ње магичну маст помоћу које успе савладати бикове и убити безбројне ратнике који су изникли из змајевих зубâ које, као део свог задатка, мора посејати. У четвртој књизи Медеја се придружује Аргонаутима и води их у шуму где се чува златно руно, при чему змаја-чувара савлада помоћу магије; Аргонаути потом беже од Kолхиђана који их гоне, пловећи Дунавом до Јадранског мора, где Јасон и Медеја намаме у заседу њеног брата Апсирта, вођу Kолхиђана који их следе, те га убију како би деморалисали његове борце; на путу кући сретну Kирку, која их очисти од греха због проливене крви, а потом пролазе разним областима које се спомињу у Одисеји, преко земље Феачана, где се Јасон и Медеја под присилом венчају, затим преко Либије, чудновате земље магловитих плићака, где Аргонаути изгубљени лутају и копном носе своју лађу до Тритоновог језера (Тритониде) и напослетку, преко Kрита, где убију бронзаног дива Тала, те преко Анафе, где им се укаже Аполон, стижу до Егине и одатле коначно кући, у Тесалију ^[23]

1. ^ ^{а б} Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 86-17-01560-8. OCLC 456510923. 
2. ^ Pavlović, Cvijeta (2016-01-01). „NOV POGLED NA POVIJEST HRVATSKE KNJIŽEVNOSTI Vinko Brešić, Hrvatska književnost 19. stoljeća, Alfa, Zagreb, 2015.”. Croatica et Slavica Iadertina. 12 (2): 650—654. ISSN 1849-0131. doi:10.15291/csi.1150. 
3. ^ Ptolemaic Epic, BRILL, 2008-01-01, стр. 95—114, Приступљено 2022-07-10 
4. ^ Apollonius of Rhodes (2009). „Argonautica”. Digital Loeb Classical Library. Приступљено 2022-07-10. 
5. ^ Papanghelis, Theodore D.; Rengakos, Antonios, ур. (2008-10-29). „Brill's Companion to Apollonius Rhodius”. doi:10.1163/9789004217140. 
6. ^ ^{а б} Myth and History in the Biography of Apollonius, BRILL, 2008-01-01, стр. 51—71, Приступљено 2022-07-10 
7. ^ „Strabo, Geography, Book 14, chapter 2, section 13”. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 2022-07-10. 
8. ^ „Athenaeus, The Deipnosophists, book 7, chapter 19”. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 2022-07-10. 
9. ^ Lefkowitz, Eva S.; Vukman, Shelley N.; Loken, Eric (2011-11-15), Young Adults in a Wireless World, Springer New York, стр. 45—56, ISBN 978-1-4614-1435-3, Приступљено 2022-07-10 
10. ^ ^{а б} Jeng-Bulloch, Kathlie S.; Rogers, Jerry; Bulloch, Jr., William P. (2003-11-21). „Large Water System Planning and Operation”. Watershed Management. Reston, VA: American Society of Civil Engineers. doi:10.1061/40706(266)17. 
11. ^ Lefkowitz, D.L.; Mills, K.; Lefkowitz, S.S.; Bollen, A.; Moguilevsky, N. (1995). „Neutrophil-macrophage Interaction: a paradigm for chronic inflammation”. Medical Hypotheses. 44 (1): 58—62. ISSN 0306-9877. doi:10.1016/0306-9877(95)90303-8. 
12. ^ Sistakou, Evina (2017-11-09). „Introduction”. Trends in Classics. 9 (2). ISSN 1866-7473. doi:10.1515/tc-2017-0010. 
13. ^ Lefkowitz, Ken (2022-02-15), Summary, Routledge, стр. 59—59, Приступљено 2022-07-10 
14. ^ Prva antologija slovenske lirike na Slovaškem, Znanstvena založba Filozofske fakultete Univerze v Ljubljani (Ljubljana University Press, Faculty of Arts), 2021-11-22, Приступљено 2022-07-10 
15. ^ Suda, N. (1989), THE ROLE OF COMPUTERS IN ENGINEERING EDUCATION IN ZIMBABWE, Elsevier, стр. 227—233, Приступљено 2022-07-10 
16. ^ Colbassani, H J; Barrow, D L; Sweeney, K M; Bakay, R A; Check, I J; Hunter, R L (1989). „Modification of acute focal ischemia in rabbits by poloxamer 188.”. Stroke. 20 (9): 1241—1246. ISSN 0039-2499. doi:10.1161/01.str.20.9.1241. 
17. ^ Cameron, Peter J. (1995). „Sequence operators from groups”. Linear Algebra and its Applications. 226-228: 109—113. ISSN 0024-3795. doi:10.1016/0024-3795(95)00352-r. 
18. ^ Hodzic, Alija (2017). „On rurality - Sreten Vujovic: Rural development sociology, Zavod za udzbenike, Beograd, 2016”. Socioloski pregled. 51 (3): 477—486. ISSN 0085-6320. doi:10.5937/socpreg51-15312. 
19. ^ Rengakos, Antonios; Zimmermann, Bernhard, ур. (2011). „Homer Handbuch”. doi:10.1007/978-3-476-05318-3. 
20. ^ Acknowledgments, Princeton University Press, 2008-12-31, стр. xi—xiv, Приступљено 2022-07-10 
21. ^ „Editorial Board”. Stroke. 42 (2): 277—277. 2011. ISSN 0039-2499. doi:10.1161/str.0b013e31820de1f6. 
22. ^ „Problem of Apollonius”. Spectrum: 21—22. 1997. ISSN 2638-6909. doi:10.1090/spec/012/10. 
23. ^ Hill, Michael D.; Newcommon, Nancy J. (2003). „Diurnal Variance in Stroke Onset”. Stroke. 34 (3): 589—590. ISSN 0039-2499. doi:10.1161/01.str.0000059754.58771.19.