Југословени у Шпанском грађанском рату

У Шпанском грађанском рату, од 1936. до 1939. године учествовало је 1.664 Југословена. Они су се борили на страни Шпанске републике и ратовали су у Каробањи, код Брунете, Сарагосе, у Арагону, Теруелу, Марбељи, Сан Матеу, на барикадама Мадрида и многим другим бојиштима. Њих преко 700 је погинуло, док су остали после рата били затварани у концентрационе логоре у Француској. Велики број њих је, по повратку у Југославију, учествовао и у Народноослободилачкој борби Југославије.

Међу Југословенима који су се борили у Шпанији било је Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца, Муслимана и Јевреја, међу којима и истакнутих личности радничког покрета и Комунистичке партије ��угославије (КПЈ). У историогафији бивше СФРЈ ови борци су називани — шпански борци или југословенски шпанци.

Обавезно погледајте и чланак Списак шпанских бораца Југославије

Састав

Југословенски добровољци у Шпанском грађанском рату већином су били припадници дијаспоре у свету, и то углавном економски и политички емигранти, студенти и војна лица. Следи списак југословенских држављана по државама из којих су дошли у Шпанију:^[1] ^{[n. 1]}

За 1185 бораца (71,2%) позната је година доласка у Шпанију, док за 479 (28,8%) нема података. Тако је током 1936. године дошло 467 (28%), 1937. године 632 (38%), а 1938. године 86 (5,2%) добровољаца.^[2]

Подаци о старосној структури (година рођења) познати су за 1298 (78%) бораца, док их за 366 (22%) добровољаца нема. Подаци по деценијама: 1881—1890 = 21 (1,3%), 1891—1900 = 242 (14,5%), 1901—1910 = 667 (40,1%), 1911—1920 = 367 (22,1%) и 1 (као најмлађи) је рођен 1922. године.^[2]

Политичка припадност забележена је у шпанској статистици за само 1040 бораца: комунисти (561), социјалдемократи (10), Хрватска сељачка странка (8), анархисти (4), ванстраначки (457). За 152 борца партијска припадност није позната.^[2]

Међу југословенским добровољцима било је и 16 жена (3 лекарке, 2 медицинске сестре, 6 радница, 2 студенткиње, 1 службеница, 2 без занимања): Ана-Марија Баш, др Адела Бохуницки, др Нада Димитријевић-Нешковић, Олга Драгић-Беловић (Милица Милић), Елизабета Гаврић, Марија Главаш, Марија Хабулин, Леа Краус, Тереза Кучера, Добрила Мезић-Шиљак, Лујза Пихлер (Борка Демић), Отилија Решиц-Занони, Ана Селес-Брозовић, Корнелија Сенде-Поповић, Еугенија Симонети, Марија Шнеман. Из Југославије их је дошло 5, из Француске 5, из Чехословачке 2 и по 1 из Алжира, Белгије, Шпаније и Уругваја. Југословенке су биле укључене у санитетску службу Интернационалних бригада као лекарке, медицинске сестре и неговатељице, али у болницама а не на фронту.^[2]

Историја

Шпански грађански рат

Године 1931, после абдикације краља Алфонса XIII Шпанија је по други пут у својој историји постала република. После краткотрајне владавине републиканско-социјалистичке партије, на изборима 1933. победила је радикална партија, која је повукла већину републиканских реформи, што је довело до устанака социјалиста и анархиста у Астурији и Каталонији у октобру 1934. године.

На изборима у јануару 1936. године, на власт је дошао Народни фронт — коалициона влада социјалиста, комуниста и лево оријентисаних републиканаца, што је наредних месеци појачало сукобе између десних и левих снага. Сукоби су били све интензивнији, а 17. јула 1936. године су кулминирали, када су се трупе, предвођене генералом Франсиском Франком, у Шпанском Мароку побуниле против Републике. Тада је отпочео Шпански грађански рат.

Одлазак у Шпанију

Mогло би се казати да је у Краљевини Југославији КПЈ била главни и једини организатор у пружању помоћи републиканској Шпанији у борби против побуњеника и фашизма.^[3] Антифашистички добровољци су у Шпанију одлазили искључиво илегално у чему су неретко били осујећивани. Југословенска влада је по сваку цену настојала да онемогући одлазак њених држављана у рат у Шпанију. Поред великих успеха КПЈ у организовању помоћи и одласка добровољаца, било је и неуспешних акција.

Приликом једне такве акције, у највећој тајности изнајмљен је у Марсељу брод „Корзика“ за превоз добровољаца.^[4] Фебруара 1937. године са Корзике су бродом „Ла Корс“ кренули Адолф Мук и Антон Франовић да покупе добровољце из Југославије. За овај план знао је само Политбиро КПЈ.^[5] Међутим, београдска полиција је све дознала. Један од чланова ЦК, Живојин Павловић, упозорен од пријатеља из Београда, изнео је сазнања на седници, али га је један од чланова оптужио да је „паничар“ и да без обзира на све то треба продужити ову акцију.^[5] Главни организатор ове акције био је Јосип Броз Тито. Лађа је ипак кренула.

Дана 1. марта 1937. године далматински добровољци је требало да исплове бродом из околице Сплита. Испловљавање је прво одложено због лошег времена, а потом су откривени од жандара и похапшени.^[4] Према полицијском извештају, 8. априла је на Брачу ухапшено 145 шпанских добровољаца. Након што су добровољци затворени у Сплиту, људи су им на разне начине слали храну, а жене су демонстрирале испред царинарнице.^[4] Сви су након неколико недеља пуштени на слободу.^[4]

Пошто се 2. марта у сплитској луци у договорено време нико није појавио, брод је продужио да покупи добровољце у Црној Гори, где је био проваљен.^[4] Лађа је требало да узме у Котору 400 добровољаца и да их превезе у Барселону.

Ова се афера завршила хапшењем члана Политбироа Адолфа Мука и стотине добровољаца. Коминтерну је пропала акција коштала преко 500.000 француских франака.^[5] У вези са овим тражено је од Павловића писмено изјашњење да је упозорио Генералног секретара Милана Горкића, али он је одбио да свали сву кривицу на њега.^[5]

Ратовање

Прво борбено крштење интербригадисти су проживели у новембру 1936. године, у одбрани Мадрида. У саставу Једанаесте бригаде, која је била упућена на овај фронт, била је мађарско-југословенска чета.^[6]

Крај рата и заробљеништво

Крајем 1938. године влада Шпанске републике је донела одлуку о распуштању Интернационалних бригада, након споразума да ни Немачка ни Италија више неће слати своје трупе. Међутим, Немачка је наставила да шаље помоћ генералу Франку, и уследио је брз пораз Републике.^[4]

Након распуштања Интернационалних бригада, многи Југословени су прешли у Француску, где су затворени у логоре, углавном у логор Гирс. У француским логорима су били заточени од краја 1938. до немачког напада на Француску маја 1940. године. Југословенске власти су упорно одбијале да издају дозволе за повратак шпанских добровољаца, јер је Министарство унутрашњих послова решило да сваки мора у југословенском посланству у Паризу писмено да изјави, да се каје што је отишао у добровољце и да се одриче сваке комунистичке акције по повратку у земљу.^[3]

Кад је Француска 22. јуна 1940. капитулирала, постојала је велика опасност да бивше шпанске борце нацистичке снаге побију или одведу у логоре у Немачку. Комитети КПЈ у логорима одмах су донели одлуку о брзом организовању пунктова за пребацивање интернираца за Југославију. Неки су успели преко Немачке да побегну у Југославију, а неки су затворени у логоре.^[4]

Народноослободилачка борба

Од 250 југословенских добровољаца који су успели да се илегално пребаце из Француске у Југославију, 130 их је погинуло у биткама током Народноослободилачког рата (1941—1945).^[3] Током завршних операција за ослобођење земље, све четири армије ЈА предводили су шпански борци (Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Коста Нађ, Петар Драпшин). Код народа и бораца су „Шпанци“ представљали узвишени појам личне храбрости и оданости борби против фашизма.^[3]

Други светски рат

Познатији учесници

За потпунији списак погледајте чланак Списак шпанских бораца Југославије

Напомене

^ За 288 југословенских добровољаца није утврђена земља из које су дошли у рат.

Референце

^ Lešnik, стр. 7
^ ^а ^б ^в ^г Август Лешник. »Улога КПЈ у регрутовању југословенских интербригадиста за републиканску Шпанију«, у: Преиспитивање прошлости и историјски ревизионизми: (Зло)употребе историје Шпанског грађанског рата и Другог светског рата на простору Југославије. Београд 2014, стр. 244-245
^ ^а ^б ^в ^г „др Август Лешник - „Крв и живот за слободу“ – Југословени интербригадисти у Шпанији (1936—1939)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 6. 7. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2014.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Свједочанства о Далматинцима у Шпањолском грађанском рату
^ ^а ^б ^в ^г Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
^ Иван Очак, Југославенски судионици Октобарске револуције у борби против фашизма (1936—1945)

Литература

Крв и живот за слободу - слике из живота и борбе студената из Југославије у Шпанији. Удружење шпанских бораца, Београд 1969. година.
Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1972. година.
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
Рафел Брчић и Миле Боговац Ливањски крај у револуционарном радничком покрету и НОБ. Сарајево, 1978. године.
Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941-1945 (први том). „Народна књига“ Београд и „Партизанска књига“ Љубљана, 1980. година.
Наши шпанци 1936-1939. Савезна конференција ССРНЈ и Удружење шпанских бораца, Београд 1986. година.
Lešnik, Avgust. Les volontaires yougoslaves/slovènes dans la guerre civile espagnole (1936—1939): Analyse structurelle et la liste, 107-138. "Annales", Ser. hist. sociol. 17. 2007. 1 (Текст у ПДФ формату)

Спољашње везе

[2] За 288 југословенских добровољаца није утврђена земља из које су дошли у рат.

[envio-1] Lešnik, стр. 7

[Lesnik-3] а ^б ^в ^г Август Лешник. »Улога КПЈ у регрутовању југословенских интербригадиста за републиканску Шпанију«, у: Преиспитивање прошлости и историјски ревизионизми: (Зло)употребе историје Шпанског грађанског рата и Другог светског рата на простору Југославије. Београд 2014, стр. 244-245

[Lešnik-4] а ^б ^в ^г „др Август Лешник - „Крв и живот за слободу“ – Југословени интербригадисти у Шпанији (1936—1939)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 6. 7. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2014.

[Dalmatinci-5] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Свједочанства о Далматинцима у Шпањолском грађанском рату

[Pavlović-6] а ^б ^в ^г Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора

[protiv-fašizma-7] Иван Очак, Југославенски судионици Октобарске револуције у борби против фашизма (1936—1945)

[1]