Hugo Kras

Hugo Kras
Hugo Kras
Lični podaci
Datum rođenja	(1911-01-25)25. januar 1911.
Mesto rođenja	Viten, Nemačko carstvo
Datum smrti	20. februar 1980.(1980-02-20) (69 god.)
Mesto smrti	Zelk, Zapadna Nemačka

Hugo Kras (nem. Hugo Kraas; Viten, 25. januar 1911 — Zelk, 20. februar 1980) je bio SS-Brigadeführer i poslednji komandant 12. SS oklopne divizije „Hitlerjugend“.^[1]

Hugo Gotfrid Kras je rođen 25. januara 1911. godine u Vitenu, Rur. Bio je najstarije dete u porodici i pohađao učiteljsku školu sve do smrti svoga oca Franca, kada je morao da prekine školovanje i potraži posao kako bi prehranio ostatak porodice. Dana, 1. maja 1934. godine Kras postaje član naci partije NSDAP a tokom iste godine pristupa i jedinicama SA. U SA je ostao do 19. aprila 1935. godine kada se prebacuje u kopnenu vojsku. Tu se jako malo zadržao i već 15. oktobra 1935. godine pristupa SS-u, gde je raspoređen u puku „Germanija“ kao SS-Rottenführer. Kras je posećivao treću kadetsku grupu u SS junker školi u Braunšvajgu tokom aprila 1937. godine i završava kao drugi u klasi.^[2]

SS-Untersturmführer Kras u „Telesnoj gardi Adolfa Hitlera“ dobija komandu voda u 14. protivtenkovskoj četi, čiji je komandant bio Kurt Majer. Istim vodom je komandovao i u vreme napada na Poljsku, gde je nagrađen 16. oktobra 1939. godine Gvozdenim krstom II reda. Kada Kurt Majer postaje komandir 15. motorizovane čete, dozvoljeno mu je da uzme jednog komandira voda sa sobom. Bez imalo dvoumljenja Majer odabira Krasa. Kao SS-Obersturmführer (ekvivalent poručnik) preuzima komandu nad drugim vodom, i u vreme invazije na Holandiju, postaje prvi oficir u „Telesnoj gardi Adolfa Hitlera“ koji je nagrađen Gvozdenim krstom I reda, zbog napredovanja od 80 kilometra, forsiranja reka Ejsel i zarobljavanja 7 oficira i 120 vojnika. Komandir 227. pešadijske divizije, general Cikvolf mu je uručio nagradu 25. maja 1940. godine, a kasnije u toku te godine (3. oktobar), on mu uručuje i bronzanu pešadijsku značku.

Nakom kampanje na zapadu „telesna garda Adolfa Hitlera“ je uveličana od puka do ojačane brigade, dok je Majerova 15. motorizovana četa, preorganizovana u izviđački bataljon „Telesne garde Adolfa Hitlera“. Krasov vod postaje druga četa a on je proizveden u četnog komandira. Pod komandom Majera bori se na Balkanu i u Sovjetskom Savezu sve do oktobra 1941. godine, kada se Majer razboleo, pa on preuzima komandu nad izviđačkim bataljonom. Kras je nagrađen zlatnim nemačkim krstom po Božiću 1941. godine (misli se na katolički božić) za pokazanu hrabrost i izuzetan liderski kvalitet u izviđačkom bataljonu za vreme bitke pored Rostova.

Tokom juna 1942. godine, „telesna garda Adolfa Hitlera“ je preorganizovana u diviziju oklopnih grenadira i Kras dobija komandu nad 1. oklopno-grenadirskim bataljonom (I./SS-Pz.Gren.Rgt2). Komandovao je tim bataljonom za vreme trećeg osvajanja Harkova. Za ulogu u toj bici, 28. marta 1943. je nagrađen Viteškim krstom. U leto 1943. godine, Jozef Ditrih je oslobođen komandovanja nad divizijom, pošto je trebalo da preuzme komandu nad upravo formiranim 1. SS oklopnim korpusom. Teodor Viš, komandant 2. SS oklopnog puka preuzima komandu nad divizijom, a Kras dolazi na mesto komandanta 2. SS oklopnog puka. Po preuzimanju komande, Kras je unapređen u čin SS-Obersturmbannführer (ekvivalent potpukovnik). To se sve dešavalo u vreme završetka priprema za operaciju Citadela.

Dana, 5. juna 1943. godine Krasovom puku je naređeno da se približi jako utvrćenim bunkerima na Bikovu, i produži u pravcu severa ka glavnom zadatku: preuzimanje kote 234. Napad je počeo u 4:00 sati. Pošto se kretao kroz gusto minirana polja, koja su vodila ka bunkerima, puk je napredovao dosta sporo. I pored velikih žrtava, pogotovo među pionirima koji su čistili minska polja i pravili slobodan prolaz za oklopna vozila, napredovanje se moglo meriti metrima i na kraju je napad zaustavljen kako bi se ze izvršila pregrupacija. Zatišje su iskoristili i Sovjeti, koji su uvidevši namere neprijatelja ojačali odbranu.

Kras okuplja svu vojsku, koju deli u u tri jurišne grupe i započinje novi napad. Jednom od tih grupa komandovao je lično on i njen zadatak je bio osvajanje kote 220, gde su se nalazili ukopani sovjetski tenkovi. Napad je ovog puta bio brz i silovit, što je uslovilo probijanje ruske odbrane i brzo napredovanje ka Bikovu. Neprekidno u prvoj liniji, Kras je zajedno sa svojim vojnicima ispunio postavljeni zadatak i preuzeo od sovjeta kotu 234. SS-Brigadeführer Teodor Viš je smatrao da bez uspešnog završetka Krasovog napada, divizije na južnom krilu bi lako bile zaustavljene. Uprkos ovom uspehu, operacija „Citadela“ je pretrpela neuspeh i početkom savezničkog iskrcavanja na Siciliju ona je skroz obustavljena.

Nakon neuspeha „Citadele“, Sovjeti preuzimaju strategijsku inicijativu i Nemci su prinuđeni da pređu u odbranu na celom Istočnom frontu. Dana, 26. decembra 1943. godine, Krasov puk pruzima odbranu levog krila divizije, koje su Sovjeti u 13:00 sati napali sa 13 tenka T-34. Napad je zaustavljen i uništena su tri tenka. Sledeći napad sovjeti vrše ujutru 28. decembra u 2:30 sa 15 tenkova T-34 na kojima se nalazila i pešadija. Uz pomoć tenkovske grupe koja je potčinjena Krasovom puku napad je odbijen. Kroz sat i po, Sovjeti napaduju treći put, ovog puta sa čak 35 tenka T-34.

U najžešćem momentu bitke, Sovjeti uspevaju da probiju odbranu na levom krilu i počinju da napreduju ka glavnom štabu puka. Kras, koji je komandovao članovima štaba, lično predvodi kontranapad na desno sovjetsko krilo. Sovjetski napad, u kojem su izgubili 19 tenkova i veći broj pešadinaca je zaustavljen. Međutim Sovjeti ne odustaju i u podne ponovo vrše napad, ovog puta sa 60 tenkova i 4 puka pešadije. Mogućnost Krasa da ponovo zaustavi napadača bila je u postavljanju nove odbrambena linije u blizini centralnih sovjetskih snaga u rejonu a istovremeno bi uspeo da izbegne i okruženje svog puka. Uprkos velikim uspesima, 1. SS oklopna divizija „telesna garda Adolfa Hitlera“ je bila prinuđena da odstupi i Kras dobija naređenje da se povuče ka jednom selu južno od odseka Giva. Most koji je trebalo da se koristi za prebacivanje vojske preko reke bio je uništen, što je prinudilo Krasa da povede svoj puk i jednu četu tenkova Panter uzvodno ka sledećem mostu u čijoj blizini su se već nalazile sovjetske snage. Pod žestokom vatrom Sovjeta, Kras prebacuje vojsku i tehniku preko reke i kao poslednji prelazi reku. Odmah po prelasku reke puk postavlja novu odbrambenu liniju u gradiću Vorošino. Tako je Kras još jednom uspeo da spasi svoj puk okruženja i sigurnog uništenja.

Uveče 29. decembra, sovjeti uspostavljaju na drugoj obali mostobran, sa kojeg napaduje severni deo gradića. Prvi bataljon se tako našao pod izuzetno jakim pritiskom, i nakon pogibije komandira bataljona i većeg broja podoficira, prinuđen je na brzo povlačenje. Sovjeti počinju da obilaze Vorošino i pokušavaju da opkole i unište Krasov puk. On okuplja sve raspoložive snage koje imaju mogućnost da učestvuju u borbi, uključujući i neborbeno ljudstvo, i naoružan automatom lično vodi napad za odbacivanje sovjetske vojske iz gradića. Nakon kraće borbe Kras sa svojim ljudima stuže do kraja grada i tu uspostavlja novu liniju odbrane. Svi kasniji sovjetski napadi tog dana su zaustavljeni na ovoj liniji. Borbe tokom ova četiri dana značajno su otupele oštricu sovjetskog napada i osigurale odstupanje cele divizije. Za to vreme, jedinice pod komandom Krasa su uništile 91 tenk i 63 protivtenkovska oruđa, zarobile 900 i ubile blizu 3000 sovjetskih vojnika.

Kras je ranjen 5. januara 1944. i odstupa sa mesta komandira puka, kako bi se oporavio od zadobijene rane. Dana, 25. januara je nagrađen hrastovim lišćem za Viteški krst, zbog izuzetne pokazane sposobnosti komandovanja tokom gore opisane četvorodnevne bitke, a svega šest dana kasnije unapređen je u SS-Standartenführer-a (ekvivalent pukovnik). Nakon završene obuke za komandira divizije prelazi u 12. SS oklopnu diviziju „Hitlerjugend“, gde 15. novembra preuzima komandu nad njom od Frica Kremera. Kras je ostao na mestu komandanta 12. SS oklopne divizije „Hitlerjugend“ do kraja rata. Nakon Ardenske ofanzive unapređen je u SS-Oberführer-a (ekvivalent brigadni general), a 20. aprila 1945. godine u poslednjim danima Trećeg rajha dobija čin SS-Brigadeführer (ekvivalent general-major). Kraj rata Kras dočekuje u Lincu, Austrija, gde se 8. maja 1945. godine predaje Amerikancima zajedno sa svojom divizijom (zapravo ono što je ostalo od divizije - po formiranju divizija je brojala 21.300 ljudi, a na kraju rata ostalo je svega 455 vojnika i oficira sposobnih za borbu).

Hugo Kras je držan kao vojni zarobljenik do 1948. godine kada je pušten na slobodu. Umro je od infarkta u Zelku, Šlezvig-Holštajn, 20. februara 1980. godine.