Pređi na sadržaj

Srednjovekovna kuhinja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Grupa seljaka deli jednostavan obrok hleba i pića; Livre du roi Modus et de la reine Ratio, 14. vek (Bibliotek nasjonal)

Srednjovekovna kuhinja uključuje hranu, navike ishrane i metode kuvanja raznih evropskih kultura tokom srednjeg veka, koji je trajao od 5. do 15. veka. Tokom ovog perioda, ishrana i kuvanje promenili su se manje nego u ranog modernog perioda koji je usledio, kada su te promene pomogle u polaganju temelja za modernu evropsku kuhinju. Žitarice su ostale najvažnije tokom ranog srednjeg veka, a riža je uvedena kasnije; krompir je počeo da se koristi 1536. godine, ali u široj upotrebi našao se mnogo kasnije. Ječam, ovas i raž jeli su najviše siromašni. Brašno je bilo za vladajuće klase. Konzumirali su ga kao hleb, kašu, cicvaru i testeninu svi članovi društva. Bob i povrće bili su važni dodaci ishrani nižih redova zasnovanoj na žitaricama. (Pasulj Phaseolus, danas „obični pasulj”, vodi poreklo iz Novog sveta i uveden je nakon kolumbijske razmene u 16. veku.)

Meso je bilo skuplje i stoga prestižnije. Divljač, oblik mesa do kojeg se dolazi lovom, bio je uobičajen samo na stolovima plemstva. Najrasprostranjenije mesarsko meso bila je svinjetina, piletina i meso druge živine; govedina, koja je zahtevala veće investicije u zemljište, bila je nešto ređa. Bakalar i haringa bili su najvažniji među severnim stanovništvom; osušeni, dimljeni ili usoljeni, spremali su se za unutrašnje delove kontinenta, ali širok raspon drugih slanovodnih i slatkovodnih riba takođe se jeo.[1]

Spor prevoz i tehnike prezervacije hrane (zasnovane na sušenju usoljavanju, dimljenju i kiseljenju) učinili su trgovinu većeg dela namirnica na velike udaljenosti vrlo skupom. Usled ovoga, hrana plemstva je bila sklonija stranom uticaju nego kuhinja siromašnih; bila je zavisna od egzotičnih začina (npr. šafran) i skupog uvoza. Kako je svaki nivo društva oponašao onaj iznad sebe, inovacije iz međunarodne trgovine i stranih ratova iz 12. veka pa nadalje postepeno su se rasprostranjivali višom srednjom klasom srednjovekovnih gradova. Pored ekonomske nemogućnosti luksuza kao što su neki začini, dekretima se zakonski zabranjivala konzumacija određene hrane u pojedinim društvenim klasama; sumptuarni zakoni ograničavali su prekomernu potrošnju među nuvo rišom. Društvene norme isto tako su diktirale da hrana radničke klase bude manje obrađena, jer se verovalo da postoji prirodna povezanost između nečijeg rada i kvaliteta ishrane; ručni rad je zahtevao ’grublju’, siroviju, prostiju — jeftiniju hranu.

Tip prefinjenog kuvanja razvio se u kasnom srednjem veku, čime su postavljeni standardi među plemstvom širom cele Evrope. Obični začini u visoko začinjenom slatko-kiselo repertoaru tipičnom za hranu srednjovekovne gornje klase uključivali su veržus, vino i sirće u kombinaciji sa začinima kao što je crni biber, šafran i đumbir. Pomenuti su, uz veoma široku upotrebu šećera i prilično manju meda, mnogim jelima davali slatko-kiseli ukus. Bademi su bili jako popularni kao progušćivač u supama, dinstanom i sosovima (naročito kao bademovo mleko).

Dijetarne norme

[uredi | uredi izvor]

Kuhinje kultura Sredozemnog basena od antike su bile zasnovane na žitaricama, pogotovo različitim vrstama brašna. Kaše, civare i kasnije — hleb, postali su osnova ishrane koja je sačinjavala glavni deo unosa kalorija većine populacije. Od 8. do 11. veka, proporcija raznih žitarica u ishrani povećala se od otprilike treći na tri četvrtine.[2] Zavisnost od brašna ostala je u značajnoj meri tokom srednjovekovne ere, a proširila se i severno usponom hrišćanstva. U hladinijim klimama, međutim, bilo je manje pristupačno za većinu stanovništva i povezivalo se s višim klasama. Usredsređenost na hleb u religijskim ritualima poput evharistije značila je da je uživao visok prestiž među namirnicama. Samo (maslinovo) ulje i vino imali su vrednost koja se mogla porediti s njegovom, ali i jedno i drugo ostali su prilično ekskluzivni van toplijih regiona u kojima se uzgajalo grožđe i masline. Simbolična uloga hleba kao opskrbe i supstance ilustrovana je u propovedi koju je dao sveti Avgustin Hiponski:

Ovaj hleb prepričava vašu istoriju … Podvrgnuti ste vršidbi brašna Gospodnjeg i vršeni ste … Iščekujući katekizam, bili ste kao zrno koje se čuva u ambaru … Na krstionici ste umešeni u jedno testo. U peći svetog Duha pečeni ste u Božji pravi hleb.[2]

Crkva

[uredi | uredi izvor]
Časne sestre večeraju u tišini slušajući čitanje Biblije; primetiti upotrebu pokreta ruku za gestikulativnu komunikaciju; The Life of Blessed Saint Humility, Pjetro Lorenceti, 1341

Rimokatolička, Istočna pravoslavna crkva i njihovi kalendari imaju velikog uticaja na navike ishrane; konzumacija mesa je bila zabranjena punu trećinu godine svim hrišćanima. Svi životinjski proizvodi, uključujući jaja i mlečne proizvode (ali ne ribu), generalno su zabranjeni tokom korizme i posta. Dodatno, bio je običaj da svi građani poste pre nego što odu na evrharistiju. Ovaj post je inače bio celodnevan i zahtevao je totalnu apstinenciju.

I Istočna i Zapadna crkva odredila je da gozba treba da se izmenjuje s postom. U većem delu Evrope, petak je dan za post; post se obavljao i tokom drugih dana i perioda, uključujući korizmu i advent. Meso, kao i životinjski proizvodi poput mleka, sira, putera i jaja, nisu dopušteni; samo riba. Post ima svrhu ubijanja tela i oživljavanja duše, te podsećanja postača na Hristovu žrtvu za čovečanstvo. Namera nije bila da se neka hrana predstavi kao nečista, nego da se nauči duhovna lekcija samoograničavanja putem apstinencije. Tokom posebno teških dana posta, broj dnevnih obroka se smanjuje na jedan. Čak i da većina ljudi ispoštuje ove zabrane i obično učini epitimiju kada ih naruši, postoji veliki broj načina zaobilaženja istih — konfilkt ideala i praksa koju sumarizuje pisac Bridžit En Heniš:

Priroda je čoveka da gradi najkomplikovaniji kavez pravila i propisa u koje će da se zarobi, a potom, s jednakom genijalnošću i poletom, da savija svoj mozak oko problema pobedonosnog ponovnog migoljenja oko istih. Veliki post je bio izazov; igra je trebalo da otkrije rupe u zakonu.[3]

Tokom srednjeg veka verovalo se da su repovi dabra ribolike prirode i da mogu da se jedu tokom dana posta; Livre des simples médecines, oko 1480

Dok se životinjski proizvodi izbegavaju tokom perioda epitimije, pragmatični kompromisi često su prevagnuli. Definicija „ribe” se često proširuje na morske i poluvodene životinje kao što su kitovi, školjkaste guske, fraterkule i čak dabrovi. Izbor sastojaka možda jeste ograničen, ali to nije značilo da su obroci bili manji. Nije bilo zabrana protiv (umerenog) pijenja i jedenja slatkog. Banketi koji se održavaju tokom ribljih dana mogu da budu krasni i predstavljali su popularne prilike za serviranje iluzorne hrane koja imitira meso, sir i jaja na razne domišljate načine; riba može da se uvije tako da izgleda kao srnetina, a lažna jaja mogu da se naprave punjenjem praznih ljuski jaja ribljom ikrom i bademovim mlekom te kuvanjem istih u uglju. Dok su vizantijski crkveni zvaničnici zauzimali tvrdolinijski pristup i odbacivali bilo kakvo kulinarsko usavršavanje za kler, njihovi zapadnjački pandani bili su daleko više popustljiviji.[4] Nije bilo nedostatka čanravosti oko strogosti posta među laicima. Tokom Velikog posta, kraljevi i školarci, radnici i plemstvo, svi su se žalili po pitanju dugog odsustva mesa iz ishrane, teškim nedeljama svečanog razmatranja svojih greha. Tokom korizme, vlasnici živine su upozoravani da drže oko na gladnim psima frustriranim „teškom opsadom postom i ribljim kostima”.[5]

Trend iz 13. veka pa nadalje bio je prema više legalističkoj interpretaciji posta. Plemstvo je bilo pažljivo da ne jede meso tokom dana posta, ali je i dalje večeralo sa stilom; riba je zamenjivala meso, uglavnom kao imitacija šunke i slanine; bademovo mleko je zamenjivalo životinjsko mleko kao skupa ne-mlečna alternativa; lažna jaja pravila su se od bademovog mleka koje se kuvalo u ispražnjenim ljuskama jaja, začinjavalo i bojilo ekskluzivnim začinima. U nekim slučajevima, raskošnost stolova plemstva nadmašivali su benediktinski manastiri, koji su služili i do šesnaest jela tokom određenih dana posta. Izuzeci od posta su se uglavnom pravili za veoma široko definisane grupe. Toma Akvinski (1225—1274) verovao je da se oproštaj može da da za malu decu, stare, hodočasnike, radnike i prosjake, ali ne i za siromašne sve dok imaju neku vrstu skrovišta.[6] Postoji mnogo slučajeva kada su članovi monaških redova izbegavali restrikcije posta pametnim interpretacijama Biblije. Pošto su bolesni izuzeti od posta, često se javljalo mišljenje da se ograničenje posta samo primenjuje na glavnu oblast večeranja; mnogi benediktinski fratri bi jednostavno jeli svoje posne obroke u takozvanim mizerikordijama (u to vreme) a ne refektorijumu.[7] Novododeljeni katolički manastirski zvaničnici nastojali su da izmene problem izbegavanja posta ne samo moralnim osudama, nego osiguravanjem da fino pripremljena ne-mesna jela budu dostupna tokom dana posta.[4]

Ograničenja klase

[uredi | uredi izvor]

Srednjovekovno društvo je bilo veoma raslojeno. U vreme kada je glad bila učestala i društvena hijerarhija uglavnom brutalno zagovarana, hrana je bila važan marker socijalnog statusa na način koji nema ekvivalenta danas u većini razvijenih zemalja. Prema ideološkoj normi, društvo se sastoji iz tri stana carstva: obični ljudi, odnosno radna klasa — uveliko najveća klasa; kler; i plemstvo. Odnos između klasa striktno je hijerarhalan, a plemstvo i kler potražuju svetsko i duhovno nadvladavanje običnih ljudi. Unutar plemstva i klera bio je veliki broj titula, od kraljeva do popova, vojvoda i biskupa i njihovih podređenih kao što su sveštenici. Očekivalo se da će pojedinac da ostane u svojoj društvenoj klasi i da poštuje autoritet vladajućih klasa. Politička moć se prikazivala ne samo vladanjem nego i pokazivanjem bogatstva. Plemići su večerali svežu hranu začinjenu egzotičnim začinima i serviranu na prefinjen način na uređenim stolovima; grubi fizički radnici uspevali su da prežive sa krupnim ječmenim hlebom, usoljenom svinjetinom i pasuljem; nije se očekivalo da pokazuju bonton. Čak su i dijetarne preporuke bile različite: ishrana gornjih klasa se smatrala priličnom potrebom za njihovo prefinjeno fizičko stanje kao znak ekonomske realnosti. Sistem za varenje vladara bio je diskriminišući u odnosu na onaj njegovog rustičnog podređenog, pa je zahtevao finiju hranu.[8]

U kasnom srednjem veku, rastuće bogatstvo trgovaca srednje klase značilo je da će obični ljudi da oponašaju aristokratiju; ovime je nastala pretnja za slom nekih simboličnih barijera između plemstva i nižih klasa. Odgovor je došao u dva oblika: didaktičko književno upozorenje o opasnostima usvajanja dijete neprikladne za nečiju klasu,[9] te sumptuarni zakoni koji su ograničavali raskoš banketa običnih ljudi.[10]

Dijetetika

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Srednjovekovna medicina

Medicinska nauka srednjeg veka imala je značajnog uticaja na ono šta se smatra zdravim i nutritivnim među višim klasama. Životni stil pojedinca — uključujući ishranu, vežbanje, odgovarajuće društveno ponašanje i odobrene medicinske lekove — bio je put do dobrog zdravlja, a sve vrste hrane imale su pridružena određena svojstva koja su uticala na zdravlje osobe. Sve namirnice su se isto tako klasifikovale na skalama s rasponom od ljutog do blagog i vlažnog do suvog, prema teoriji četiri telesne tečnosti koju je predložio Galen i koja je dominirala zapadnjačkom medicinskom naukom od kasne antike pa sve do 17. veka.

Srednjovekovni učenjaci smatrali su ljudsko varenje nalik kuvanju. Prerada hrane u stomaku viđeno je kao nastavak pripremanja hrane započet kuvanjem. Da bi se hrana ispravno „skuvala” i nutrijenti apsorbirali kako treba, bilo je važno da se stomak napuni na odgovarajući način. Lako svarljiva hrana konzumira se pre gradualno teže hrane. Ako se ova praksa ne bi ispoštovala, verovalo se da će teža hrana da potone na dno stomaka i tako blokira digestivni trakt — pa će hrana da se vari veoma sporo i izazove putrefakciju tela i povuče loše tečnosti u stomak. Bilo je od vitalnog značaja da se hrana različitih svojstava ne meša jedna s drugom.[11]

Pre obroka, stomak bi se po mogućnosti „otvorio” aperitivom (od lat. aperire — otvoriti) koji bi uglavnom bio topao i suve prirode: poslastice napravljene od šećerom ili medom obloženih začina kao što je đumbir, kim i semenske anisa, komorača ili kumina, vina i zaslađenih mlečnih napitaka. Kada se stomak pripremi i jede, onda se „zatvori” na kraju obroka uz pomoć digestiva, uglavnom dražeje — koju su tokom srednjeg veka činile grudvice ili začinjeni šećer; ili hipokras, vino začinjeno fragrantnim začinima, uz stari sir. Jelo bi se idealno otpočelo lako svarljivim voćem, kao što su jabuke. Potom bi usledilo povrće kao što je zelena salata, kupus, pursulan, bilje, vlažno voće, lako mesto poput piletine ili kozetine, sa potažom i čorbom. Nakon ovoga ide „teže” meso, kao što je svinjetina i govedina, kao i povrće i orašasti plodovi, uključujući kruške i kestenje koji su teško svarljivi. Bilo je popularno, i preporučeno od medicinskih stručnjaka, da se obrok završi starim sirom i raznm digestivima.[12]

Idealna hrana je bila ona koja se najbliže poklapa sa tečnostima ljudskih bića, tj. umereno topla i vlažna. Hrana se po mogućnosti fino iseče, samelje, istuče i istegne da bi se postigla istinska mešavina svih sastojaka. Za belo vino se verovalo da je hladnije od crvenog, a ista razlika se primenjivala na crveno i belo sirće. Mleko je bilo umereno toplo i vlažno, s tim da se mleko različitih životinja razlikovalo. Žumanca jaja su se smatrala toplima i vlažnima, a belanca hladnima i vlažnima. Vešti kuvari su morali da se prilagode režimu humoralne medicine (lat. humor — tečnost). Čak i ako je ovo ograničavalo kombinacije hrane koju su mogli da pripremaju, bilo je i dalje dovoljno prostora za umetničke varijacije glavnog kuvara.[13]

Kalorijska struktura

[uredi | uredi izvor]

Kalorični sadržaj i struktura srednjovekovne ishrane varirali su vremenom, od regiona do regiona, te između klasa. Međutim, za većinu ljudi, ishrana je težila ka tome da bude bogata ugljenim hidratima; najviše se trošilo na i većina kalorija dobijala se od žitarica i alkohola (kao što je pivo). Čak i ako je meso bilo visoko cenjeno od strane svih, niže klase ga često nisu mogle priuštiti, niti su imali odobrenje crkve da ga konzumiraju svaki dan. U Engleskoj 13. veka, meso je činilo zanemarljiv udeo kalorija u tipičnoj ishrani jednog radnika koji vrši žetvu; kako god, udeo se povećao nakon Crne smrti i do 15. veka je iznosio oko 20% sveukupnog.[14] Čak i među svetovnim plemstvom srednjovekovne Engleske, žito je činilo 65—70% kalorija u ranom 14. veku,[15] mada — značajna količina mesa i ribe isto tako je bila uključena, a konzumacija mesa se povećala nakon posledica Velike smrti. U jednom engleskom aristokratskom domaćinstvu iz ranog 15. veka za koje su dostupni zapisi (oni Erla od Varvika), članovi gospodskog staleža u svojim domaćinstvima imali su zapanjujućih 1,7 kg (3,8 lb) odabranog mesa u svojim uobičajenim mesnim obrocima u jesen i 1,1 kg (2,4 lb) u zimu, pored 0,41 kg (0,9 lb) hleba i 1⁄4 imp gal (1,1 L; 0,30 US gal) piva ili vina (a bilo je po dva mesna obroka dnevno, pet dana u sedmici, osim tokom Posta). U domaćinstvu Henrija Staforda 1469. godine, gospodski članovi su dobijali 0,95 kg (2,1 lb) mesa po obroku, a svi ostali su dobijali 0,47 kg (1,04 lb); svako je dobijao po 0,18 kg (0,4 lb) hleba 1,1 L; 0,30 US gal (1⁄4 imp gal) alkohola.[16] Povrh ovih količina, neki članovi ovih domaćinstava (uglavnom manjinski) jeli su doručak, koji nije uključivao nimalo mesa, ali je uključivao dodatnih 1⁄4 imp gal (1,1 L; 0,30 US gal) piva; nepoznate količine hleba i piva su se konzumirale između obroka.[17] Ishrana vladara u domaćinstvu razlikovala se u određenoj meri od ove strukture, uključujući manje crvenog mesa, više visokokvalitetne divljači, sveže ribe i voća, te vina.[18]

U manastirima, osnovna struktura ishrane bila je u skladu sa Pravilom Svetog Benedikta u 7. veku i doradio ga je papa Benedikt XII 1336. godine, ali (kako je pomenuto iznad) monasi su bili skloni „zaobilaženju” ovih pravila. Vino je ograničavano na oko 280 mL; 9,6 US fl oz (10 imp fl oz) po dana, ali nije bilo odgovarajućeg limita za pivo; u Vestminsterskoj opatiji, svaki monah je dobijao dozvoljenih 4,5 L; 1,2 US gal (1 imp gal) piva dnevno.[15] Meso „četvoronožnih životinja” je bilo zabranjeno u potpunosti, tokom cele godine, za svakoga osim veoma slabe i bolesne ljude. Ovo se nije poštovalo jednim delom proglašavajući iznutrice i raznu obrađenu hranu kao što je slanina nemesnim proizvodima. Pored ovoga, benediktinski manastiri sadržavali su prostoriju pod nazivom muzerikordija, gde se Pravilo Svetog Benedikta nije primenjivalo i gde je veliki broj monaha jeo. Svaki monah bi redovno bio poslat ili u mizerikordiju ili u refektorijum. Kada je papa Benedikt XII odredio pravilo da najmanje polovina svih monaha mora da jede u refektorijumu bilo kojeg datog dana, monasi su odgovorili isključivanjem iz proračuna bolesnih i onih pozvanih za opatov sto.[19] Sveukupno, monah u Vestminsterskoj opatiji krajem 15. veka imao bi dozvoljeno 1,02 kg (2,25 lb) hleba po danu; 5 jaja po danu, osim petkom i tokom Posta; 0,91 kg (2 lb) mesa po danu, 4 dana u sedmici (osim srede, petka i subote), osim tokom Adventa i Posta; te 0,91 kg (2 lb) ribe dnevno, 3 dana u sedmici i svaki dan tokom Adventa i Posta.[20] Ova kalorijska struktura delimično je uticala na status visoke klase kasnosrednjovekovnih manastira u Engleskoj, te delimično onog Vestminsterske opatije, koji je bio jedan od najbogatijih manastira u zemlji; ishrana monaha u drugim manastirima možda je bila umerenija.

Sveukupni kalorijski unos je predmet debate. Jedna tipična procena je da je odraslom čoveku-seljaku trebalo 2.900 Cal (12.000 kJ) po danu, a odrasloj ženi 2.150 Cal (9.000 kJ).[21] I najniže i najviše procene bile su predlagane. Oni uključeni u teški fizički rad, kao i mornari/moreplovci i vojnici, možda su konzumirali 3.500 Cal (15.000 kJ) ili više po danu. Unosi kod aristokrata možda su dostizali i do 4.000—5.000 Cal (17.000—21.000 kJ) po danu.[22] Monasi su uzimali 6.000 Cal (25.000 kJ) po danu tokom „normalnih” dana, a kada su postili konzumirali su 4.500 Cal (19.000 kJ) po danu. Kao posledica ovih prevršavanja mere u jelu i piću, gojaznost je bila česta među članovima viših klasa.[23] Monasi su pogotovo često obolevali od stanja povezanih s gojaznošću (u nekim slučajevima) kao što je artritis.[24]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Towle, Ian; Davenport, Carole; Irish, Joel; De Groote, Isabelle (19. 11. 2017). Dietary and behavioral inferences from dental pathology and non-masticatory wear on dentitions from a British medieval town. 
  2. ^ a b Hunt & Murray (1999), p. 16. »This bread retells your history … You were brought to the threshing floor of the Lord and were threshed … While awaiting catechism, you were like grain kept in the granary … At the baptismal font you were kneaded into a single dough. In the oven of the Holy Ghost you were baked into God's true bread.«
  3. ^ Henisch 1976, str. 41. »It is the nature of man to build the most complicated cage of rules and regulations in which to trap himself, and then, with equal ingenuity and zest, to bend his brain to the problem of wriggling triumphantly out again. Lent was a challenge; the game was to ferret out the loopholes.«
  4. ^ a b Henisch 1976, str. 43
  5. ^ Henisch 1976, str. 40.
  6. ^ Bynum 1987, str. 41; Scully (1995), p. 58—64; Adamson (2004), p. 72, 191—92.
  7. ^ Henisch 1976, str. 46.
  8. ^ Scully 1995, str. 190—192
  9. ^ Melitta Weiss Adamson, „Medieval Germany”; u: Regional Cuisines of Medieval Europe, p. 155—159.
  10. ^ Melitta Weiss Adamson, „Medieval Germany”; u: Regional Cuisines of Medieval Europe, p. 160—59; Scully (1995), p. 117.
  11. ^ Scully 1995, str. 135—136
  12. ^ Scully 1995, str. 126—135
  13. ^ Terence Scully, „Tempering Medieval Food”; u: Food in the Middle Ages, p. 7—12.
  14. ^ Dyer 2000, str. 85.
  15. ^ a b Woolgar 2006, str. 11
  16. ^ Hicks 2001, str. 15—17
  17. ^ Hicks 2001, str. 10—11
  18. ^ Hicks 2001, str. 18.
  19. ^ Harvey 1993, str. 38—41
  20. ^ Harvey 1993, str. 64—65
  21. ^ Dyer 1989, str. 134.
  22. ^ Hicks 2001, str. 8.
  23. ^ „Bones reveal chubby monks aplenty”. The Guardian. 15. 7. 2004. 
  24. ^ Verlaan, J. J. (avgust 2007). „Diffuse idiopathic skeletal hyperostosis in ancient clergymen”. Eur Spine J. 16 (8): 1129—1135. PMC 2200769 Slobodan pristup. PMID 17390155. doi:10.1007/s00586-007-0342-x. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Adamson, Melitta Weiss (editor), Food in the Middle Ages: A Book of Essays. Garland, New York. 1995. ISBN 978-0-85976-145-1.
  • Adamson, Melitta Weiss (editor), Regional Cuisines of Medieval Europe: A Book of Essays. Routledge, New York. 2002. ISBN 978-0-415-92994-3.
  • Adamson, Melitta Weiss, Food in Medieval Times. Greenwood Press, Westport, CT. 2004. ISBN 978-0-313-32147-4.
  • Bynum, Caroline, Holy Feast and Holy Fast: The Religious Significance of Food to Medieval Women. University of California Press, Berkeley. 1987. ISBN 978-0-520-05722-7.
  • Carlin, Martha & Rosenthal, Joel T. (editors), Food and Eating in Medieval Europe. The Hambledon Press, London. 1998. ISBN 978-1-85285-148-4.
  • Carnevale Schianca, Enrico, La cucina medievale. Lessico, storia, preparazioni. Olschki, Firenze. 2011. ISBN 978-88-222-6073-4.
  • Creighton, Oliver; Christie, Neil (2015), „The Archaeology of Wallingford Castle: a summary of the current state of knowledge”, Ur.: Keats-Rohan, K. S. B.; Christie, Neil; Roffe, David, Wallingford: The Castle and the Town in Context, BAR British Series, Oxford: Archaeopress, ISBN 978-1-4073-1418-1 
  • Dembinska, Maria, Food and Drink in Medieval Poland: Rediscovering a Cuisine of the Past. translated by Magdalena Thomas, revised and adapted by William Woys Weaver. University of Pennsylvania Press, Philadelphia. 1999. ISBN 978-0-8122-3224-0.
  • Dickie, John, Delizia! The epic history of the Italians and their food. 2008.
  • Dyer, Christopher, Everyday life in medieval England, Continuum International Publishing Group. 2000
  • Eßlinger, Hans Michael (editor), Handbook of Brewing: Processes, Technology, Markets. Wiley-VCH, Weinheim. 2009. ISBN 978-3-527-31674-8.
  • Fenton, Alexander & Kisbán, Eszter (editors), Food in Change: Eating Habits from the Middle Ages to the Present Day. John Donald Publishers, Edinburgh. 1986. ISBN 978-0-85976-145-1.
  • The Fontana Economic History of Europe: The Middle Ages. Fontana, London. 1972. ISBN 978-0-00-632841-4.
  • Freedman, Paul (2008). Out of the East: Spices and the Medieval Imagination. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11199-6. 
  • Hanson, Davd J. Preventing alcohol abuse: alcohol, culture, and control. Greenwood Publishing Group, Westport. 1995. ISBN 978-0-275-94926-6.
  • Harvey, Barbara F., Living and dying in England, 1100–1540: the monastic experience, Oxford University Press, 1993
  • Henisch, Bridget Ann, Fast and Feast: Food in Medieval Society. The Pennsylvania State Press, University Park. 1976. ISBN 978-0-271-01230-8.
  • Hicks, Michael A., Revolution and consumption in late medieval England, Boydell & Brewer, 2001
  • Hunt, Edwin S. & Murray, James H., A history of business in Medieval Europe, 1200–1550. Cambridge University Press, Cambridge. 1999. ISBN 978-0-521-49923-1.
  • Glick, Thomas, Livesey, Steven J. & Wallis, Faith (editors), Medieval Science, Technology, and Medicine: an Encyclopedia. Routledge, New York. 2005. ISBN 978-0-415-96930-7.
  • (jezik: francuski) Mulon, "Deux traités d'art culinaire médié", Bulletin philologique et historique. Comité des travaux historiques et scientifiques, Paris. 1958.
  • Scully, Terence, The Art of Cookery in the Middle Ages. The Boydell Press, Woodbridge. 1995. ISBN 978-0-85115-611-8.
  • Toussant-Samat, Maguelonne, The History of Food. (translation: Anthea Bell) Wiley-Blackwell, Chichester. (2nd изд.). 2009. ISBN 978-1-4051-8119-8. 
  • Unger, Richard W., Beer in the Middle Ages and the Renaissance. University of Pennsylvania Press, Philadelphia. 2007. ISBN 978-0-8122-1999-9.
  • Woolgar, C.M., Food in medieval England: diet and nutrition, Oxford University Press, 2006
  • Rambourg, Patrick, Histoire de la cuisine et de la gastronomie françaises, Paris, Ed. Perrin (coll. tempus n° 359), 2010, 381 pages. ISBN 978-2-262-03318-7.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Srednjovekovna kuhinja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Средњовековна_кухиња&oldid=28784775”