Slalom

Slalom se odnosi na takvo sportsko takmičenje u kojem učesnici u želji da najbrže prođu zadanu stazu, prolaze označeni put između oznaka poznatijim pod nazivom vrata. Ako ne prođu zadanu stazu na propisan način, tada bivaju diskvalifikovani, odnosno njihovom vremenu prolaska staze, pribraja se dodatno vreme kao kazna.

Reč slalom je izvedena iz norveškog slalåm: sla označava strmu nizbrdicu, a låm označava trag u snegu (što bi značilo da je prvi put upotrebljena reč slalom na skijaškim takmičenjima). Najčešće se slalom odnosi na skijanje, kajak i kanu na divljim vodama, skijanje na vodi, itd.

Slalom zajedno sa veleslalomom spada u tehničke discipline alpskog skijanja, za razliku od brzih disciplina u koje spadaju superveleslalom i spust. Reč je o najsporijoj ali tehnički vrlo zahtevnoj disciplini.

Prema trenutno važećim pravilima, takmičenje u slalomu se odvijaju u dve vožnje, od kojih svaka traje otprilike 50-60 sekundi, zavisno od staze, konfiguraciji terena, vremenskim prilikama i veštini skijaša. Prema važećim standardima staza je u slalomu označena vratima. Vrata se sastoje od dva štapa označena zastavicama u boji, naizmenično crvenom i plavom bojom. Skijaš je ispravno prošao vrata ukoliko su s prave strane zastavice (odnosno između dve zastavice koje formiraju vrata) prošla oba vrha skija i obe noge skijaša.

Međunarodna skijaška federacija detaljno propisuje sve parametre staze, te je tako u slalomu propisan raspon visinske razlike od starta do cilja (140-220 metara), širina pojedinih vrata (4-6 metara), razmak između dvaju susednih vrata (0,75-15 metara), ukupan broj vrata na stazi (55-75), broj takmičara koji se kvalifikuje za drugu vožnju (30 najbržih iz prve vožnje) te brojni drugi detalji. Sve navedene mere se odnose na muški slalom, a postoje i pravila za ženski slalom, takmičenja mlađih dobnih kategorija i sl.

Termin slalom potiče od morgedal/seljordskog dijalekta norveške reči „slalåm”: „sla”, što znači „blago nagnuta padina” i „låm”, što znači „staza posle skija”.^[1] Pronalazači modernog skijanja klasifikovali su svoje staze prema težini. Slalam je bila staza koju su u Telemarku koristili dečaci i devojčice koji još nisu mogli da se oprobaju na izazovnijim stazama. Ufsilam je bila staza sa jednom preprekom (ufse) poput skoka, ograde, teškog skretanja, klisure, litice (često više od 10 m (33 ft) i više). Uvirdslam je bila staza sa nekoliko prepreka.^[2] Norveško vojno takmičenje u spustu 1767. uključivalo je trku nizbrdo među drvećem „bez pada ili lomljenja skija“. Sondre Norhajm i drugi skijaši iz Telemarka vežbali su uvirdslam ili „neučtiv/bezobzirni spust“ gde su trčali nizbrdo na teškom i neproverenom terenu (tj. van staze). „Skijaška trka“ u Oslu 1866. bila je kombinovano takmičenje u krosu, skokovima i slalomu. Učesnicima slaloma je bilo dozvoljeno da koriste štapove za kočenje i upravljanje, a dobili su bodove za stil (odgovarajuće držanje skijaša). Tokom kasnih 1800-ih, norveški skijaši su učestvovali u svim granama (skakanje, slalom i kros-kantri) često sa istim parom skija. Slalom i varijante slaloma često su se nazivali brdskim trkama. Oko 1900 brdskih trka je napuštena na šampionatu u Oslu u Husebiju i Holmenkolenu. Razvoj vezivanja Lilienfild od strane Matijasa Zdarskog je pomogao da se brdske trke promene u specijalitet regiona Alpa.^[3]

Pravila za moderni slalom razvio je Arnold Lun 1922. za Britansko nacionalno skijaško prvenstvo, a usvojena su za alpsko skijanje na Zimskim olimpijskim igrama 1936. godine. Prema ovim pravilima, kapije su bile označene parovima zastavica, a ne pojedinačnim, bile su raspoređene tako da su trkači morali da koriste različite dužine okreta da bi prolazili kroz njih, a bodovanje se zasnivalo samo na vremenu, a ne na vremenu i stilu.^[4][5]

Staza se konstruiše postavljanjem niza kapija, formiranih naizmeničnim parovima crvenih i plavih stubova. Skijaš mora proći između dva štapa koji formiraju kapiju, sa vrhovima obe skije i skijaškim stopalima koji prolaze između štapova. Staza ima 55 do 75 kapija za muškarce i 40 do 60 za žene. Vertikalni pad za mušku stazu je 180 do 220 m (591 do 722 stope) i nešto manji za žene.^[6] Kapije su raspoređene u različitim konfiguracijama da predstavljaju izazove za takmičare.

Pošto su odstupanja u slalomu relativno mala, skijaši zauzimaju prilično direktnu liniju i često obaraju motke dok prolaze, što je poznato kao blokiranje. (Glavna tehnika blokiranja u modernom slalomu je unakrsno blokiranje, u kojem skijaš zauzima tako čvrstu liniju i uglove tako snažno da može da blokira kapiju spoljnom rukom.) Trkači koriste raznovrsnu zaštitnu opremu, uključujući jastučiće za potkolenicu, štitnike za ruke, šlemove i štitnike za lice.

Tradicionalno, za kapije su korišćeni bambusovi štapovi, čija je krutost primoravala skijaše da manevrišu celim telom oko svake kapije.^[7] Početkom 1980-ih, kruti stubovi su zamenjeni stubovima od tvrde plastike, sa šarkama u osnovi. Preklopne kapije zahtevaju, prema pravilima FIS-a, samo da skije i cipele skijaša idu oko svake kapije.

Nove kapije omogućavaju direktniji put niz stazu slaloma kroz proces unakrsnog blokiranja ili zablistavanja kapija.^[8] Unakrsno blokiranje je tehnika u kojoj noge obilaze kapiju sa gornjim delom tela nagnutim prema, ili čak popreko, kapije; u ovom slučaju trkačeva spoljna motka i štitnici potkolenice udariju u kapiju, obarajući je i sklanjajući je sa puta. Unakrsno blokiranje se vrši guranjem kapije nadole rukama, šakama ili potkolenicama.^[9] Do 1989. većina vrhunskih tehničkih skijaša na svetu je usvojila tehniku unakrsnog bloka.^[10]

Sa inovacijom oblikovanih skija na prelazu u 21. vek, oprema koja se koristi za slalom na međunarodnim takmičenjima drastično se promenila. Skijaši Svetskog kupa su obično skijali na slalomskim skijama dužine od 203—207 cm (79,9—81,5 in) 1980-ih i 1990-ih, ali do Zimskih olimpijskih igara 2002. u Solt Lejk Sitiju, većina takmičara je koristila skije dimenzija 160 cm (63,0 in) ili manje.

Loša strana kraćih skija je to što su sportisti otkrili da su oporavci teži sa manjom platformom pod nogama. Iz brige za bezbednost sportista, FIS je počeo da postavlja minimalne dužine skijanja za međunarodna takmičenja u slalomu. Minimum je prvobitno postavljen na 155 cm (61,0 in) za muškarce i 150 cm (59,1 in) za žene, ali je povećan na 165 cm (65,0 in) za muškarce i 155 cm (61,0 in) za žene za sezonu 2003–2004.

Minimum i maksimum opreme koju je nametnula Međunarodna skijaška federacija (FIS) izazvali su reakciju skijaša, dobavljača i navijača. Glavna zamerka je da savez unazađuje opremu, a samim tim i sport, za dve decenije.^[11]

• Mediji vezani za članak Slalom na Vikimedijinoj ostavi