Parada ponosa u Beogradu

Beograd prajd (tkđ. Beogradska parada ponosa, Belgrade Pride) manifestacija je lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih (LGBT) osoba u Srbiji. Kao jedna od parada ponosa LGBT osoba, kojima se svake godine u evropskim i svetskim gradovima obeležava Međunarodni dan ponosa LGBT osoba, organizovanje povorke ponosa u Beogradu ima za cilj skretanje pažnje javnosti na probleme nasilja i diskriminacije sa kojima se suočavaju LGBT+ građani i građanke Srbije. Do 2010. godine nijedan pokušaj organizovanja parade ponosa u Beogradu nije uspešno okončan. Prva parada organizovana je 2001. godine, nakon demokratskih promena u Srbiji, ali je završena prebijanjem učesnica i učesnika od strane navijača i desničarskih grupa. Parada ponosa je ponovo planirana 2004. godine, ali je su je organizatori otkazali nakon martovskih nemira i paljenja džamija u Nišu i Beogradu. Nakon više godina pauze, naredna povorka ponosa bila je zakazana 2009. godine, ali i otkazana, nakon što je, dan pre održavanja povorke, tadašnji premijer Srbije Mirko Cvetković uručio organizatorima rešenje o izmeštanju povorke na lokaciju različitu od planirane i time efektivno onemogućio održavanje prvobitno planiranog događaja^[1]. Parada ponosa je ponovo zakazana 2010. godine za 10. oktobar, kada je prvi put uspešno održana. Nakon četiri godine uspešno je održan treći prajd u Beogradu 28. septembra 2014. godine, gde je sve prošlo bez većih incidenata. Beogradom se prošetalo između 1.000—1.500 ljudi. Već sledeće godine, 20. septembra 2015, četvrta parada ponosa je prošla još bolje u odnosu na prethodnu godinu — gde je član Organizacionog odbora Boban Stojanović ocenio da je ovo prva prava parada. Te godine je održana i prva trans parada u Beogradu^[2], nakon koje Beograd dobija drugi prajd događaj pod nazivom „Ponos Srbije” koji se od 2016. godine tradicionalno održava u junu, u znaku obeležavanja Stounvolske pobune.^[3]

Prva parada ponosa u Beogradu bila je zakazana za 30. jun 2001. godine pod sloganom „Ima mesta za sve“. Organizatori parade bile su organizacije Labris i Gejten. Osobe okupljene na Trgu Republike napala je grupa huligana i pristalica desničarskih organizacija; među nasilnicima su se našli članovi pokreta Obraz, Svetosavske omladine, navijači Crvene zvezde, Partizana i Rada, kao i jedan sveštenik Srpske pravoslavne crkve.^[4][5]

Kao jedan od krivaca za dešavanja na ovom skupu prozivana je i policija, sa čijom odgovornošću se složila i tadašnja zamenica ministra pravde Tamara Luksić-Orlandić.^[4] Policijske snage su bile prisutne u nedovoljnom broju, iako je SUP bio unapred obavešten od strane organizatora o postojanju pretnji i mogućnosti nasilja.^[5] Prisutni policajci u početku nisu reagovali na nasilje, sve dok i sami nisu bili napadnuti od strane huligana.^[4][5] U saopštenju organizatora se takođe navodi da su i sami predstavnici policije davali otvoreno homofobične izjave.^[5]

Prema procenama organizatora parade, povređeno je više od 40 osoba.^[5] U pismu Ministarstva unutrašnjih poslova, Sekretarijata u Beogradu, koje je potpisao tadašnji načelnik Boško Buha, navodi se da je povređeno 6 građana i 8 policajaca.^[6] Među napadnutima našle su se i novinarke B92, Mileva Vukić i Brankica Stanković.^[7] Takođe, huligani su nameravali da napadnu prostorije političke partije SDU, ali su greškom polupali prozore privatnog preduzeća „Libertas“, koje se nalazilo u istoj zgradi, ispod prostorija SDU-a.^[6]

Premda je zvanična reakcija predstavnika vlade izostala, u medijima su se čule brojne reakcije nevladinih organizacija, kao i istaknutih javnih ličnosti. Takođe, reagovale su brojne međunarodne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava. Pored osuda nasilja, javljali su se i homofobični komentari. Načelnik sekretarijata unutrašnjih poslova Boško Buha je izjavio da: „Naše društvo kao sredina nije sazrelo za takvo iskazivanje nastranosti.“^[6] U saopštenju Srpske radikalne stranke se navodi da „režim DOS-a predvođen […] Koraćem, pokušava da protivprirodni blud uvede u Srbiju kao nešto normalno.“^[6] Tadašnji predsednik Obraza, Nebojša Krstić, izrazio je stav da parade ponosa predstavljaju „izrugivanje moralu, izrugivanje porodičnom, duhovnom i nacionalnom identitetu mnogo stradalnog i napaćenog srpskog naroda“.^[4]

Organizacija Belgrade Pride je najavljivala organizovanje druge parade ponosa 2004. godine. Pripreme su trajale nekoliko meseci, pre konačnog otkazivanja parade iz bezbednosnih razloga — nakon eskalacije nasilja i paljena džamija u Beogradu i Nišu, marta 2004.

Druga po redu zakazana parada ponosa trebalo je da se održi 20. septembra 2009. godine. Nakon velike medijske pažnje koju je LGBT populacija dobila prilikom skidanja Zakona o zabrani diskriminacije sa skupštinske procedure na zahtev SPC i drugih verskih zajednica u Srbiji, a zatim i njegovog konačnog izglasavanja, pažnja je bila usmerena na najavu održavanja povorke ponosa u Beogradu. Održavanje parade ponosa podržale su ambasade Holandije, Švedske, Velike Britanije, Norveške i Nemačke, zatim Misije UN-a i OEBS-a, predstavnici ministarstava i drugih državnih ustanova, kao i veći broj javnih ličnosti. Od javnih ličnosti koje su među prvima podržale paradu ponosa bili su: Ana Rodić, Ana Sofrenović, Bebi Dol, Biljana Cincarević, Biljana Ristić, Biljana Srbljanović, Boris Dežulović, Dejan Anastasijević, Dragana Ćosić, Dragan Bjelogrlić, Dušan Makavejev, Gorčin Stojanović, Hristina Popović Mijin, Ivan B. Lalić, Ivan Tasovac, Katarina Rebrača, Kebra, Lena Bogdanović, Luna Lu, Maja Uzelac, Milutin Petrović, Milica Tomić, Jelena Karleuša, Mirjana Karanović, Nenad Marjanović, Nikola Đuričko, Sani Armani, Seka Sablić, Indira Radić, Svetlana Bojković, Brankica Stanković, Slavimir Stojanović, Sonja Vukićević, Srđan Dragojević, Svetlana Lukić, Svetlana Vuković, Svetozar Cvetković, Teofil Pančić, Vladimir Arsenijević, Žarko Trebješanin, Želimir Žilnik.^[8] Takođe, snimljeno je nekoliko promotivnih spotova pod sloganom „Ljubav nije da se krije, nego da se ponosi“ u kojima su učestvovali Dragan Bjelogrlić,^[9] Gorčin Stojanović,^[10] Hristina Popović,^[11] Nikola Đuričko,^[12] Mirjana Karanović,^[13] Bebi Dol,^[14] Milutin Petrović.^[15]

Uporedo sa podrškom, u javnosti su se pojavile pretnje organizatorima i učesnicima povorke ponosa. Ulice Beograda bile su išarane grafitima koji su pozivali na sprečavanje povorke ponosa i nasilje. Mladen Obradović, predsednik ekstremne desničarske organizacije Obraz, javno je pretio da će parada ponosa biti sprečena „po svaku cenu“.^[16] Takođe, povodom povorke ponosa oglasila se Srpska pravoslavna crkva, u čije ime je Amfilohije Radović ovu manifestaciju nazvao „povorka srama, povorka Sodome i Gomore“.^[17] Radović je, takođe, lezbejsku i gej ljubav nazvao besplodnom i jalovom, citirajući: „Drvo koje ploda ne rađa, siječe se i u oganj baca.“^[17] Ovakav istup predstavnika SPC-a osudilo je nekoliko nevladinih organizacija, koje su u istome videle opravdavanje nasilja i poziv na nasilje.^[18] U saopštenju koje su potpisale organizacije Žene u crnom, Komitet pravnika za ljudska prava i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji podseća se na to da „ova institucija [ima] u svojim redovima niz pedofila i ostalih počinitelja seksualnih zločina, od kojih neki obavljaju i najviše funkcije u hijerarhiji“ i da „institucija koja je uporno blagosiljala ratne zločince, opravdavala zločine [...] nema pravo da se bilo kakvim moralnim sudovima javlja u javnosti dok se ne odrekne svog sramotnog i nečovečnog (i naravno, nehrišćanskog) propagiranja mržnje i podržavanja zločina“.^[19]

Grafite koji pozivaju na nasilje, kao i poruke nasilja koje su se javile u medijima, republički tužilac Slobodan Radovanović je u to vreme ocenio kao „polemički ton“: „Ne možemo mi da reagujemo na natpise u medijima, mi možemo da reagujemo ako dođe do nekih posledica iz svega toga. Mislim da što se tiče medija, ne vidim ja tu nešto, imamo oprečne stavove, to su neki polemički tonovi. Daj sad da ne komentarišemo to, ali ajde da stvorimo uslove da se to sve završi u redu i miru.“^[16]

Država je, s druge strane, najavljivala veliko prisustvo policije i garantovala je da će država sprečiti nasilje. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je najavio da će policija da zaštiti sve učesnike i učesnice skupa u toku parade, kao i pri njihovom dolasku i odlasku. Takođe, napomenuo je da je povorka ponosa trebalo bolje politički da se pripremi, „jer se raspravlja samo o njenom bezbednosnom aspektu“.^[20] Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, međutim, izjavio da „seksualno opredeljenje“ treba da ostane „u četiri zida“, ali je kasnije korigovao svoju izjavu i objasnio je da je istom „izrazio bojazan da će takva manifestacija izazvati reakciju onih koji svakih nekoliko desetina dana uništavaju grad“, kao i „bojazan za bezbednost učesnika“.^[21]

Jedan dan pre zakazane povorke ponosa, organizatori su saopštili da se povorka neće održati. Kao razlog je navedeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova kojim se uredno prijavljen skup u centru grada premešta na plato ispred Palate Srbije iz bezbednosnih razloga. Organizatori povorke su ovo ocenili kao zabranu prijavljenog skupa u centru grada i doneli su odluku da ne održe skup na Ušću. Majda Pauča, jedna od članica organizacionog odbora, izjavila je: „Simbolika ove manifestacije svuda u svetu je da se simbolično prošeta centrom grada i pokaže da smo ravnopravni građani. Ne želimo da šetamo po nekoj livadi na Ušću, to ne bi bila Povorka ponosa.“^[22] Ovakva odluka Ministarstva unutrašnjih poslova ocenjena je kao „kapitulacija države pred pretnjama nasiljem“.^[22] Vlada je insistirala na tome da skup nije zabranjen, već samo izmešten na drugu lokaciju.

Septembra 2010. godine, organizatori su najavili održavanje parade ponosa 10. oktobra 2010. godine.^[23] Prema planu, okupljanje treba da započne u parku Manjež, odakle će se povorka kretati Nemanjinom ulicom do zgrade Vlade Srbije, a zatim Ulicom kneza Miloša. Žurka nakon povorke biće održana u SKC-u. Skup su podržali predsednik Boris Tadić, ministar policije Ivica Dačić, predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović, a ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić je najavio lično prisustvo, kao i državni sekretar za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić koji je i 2009. godine bio jedan od najjačih glasova podrške povorci ponosa.^[23]

Parada je, kao što je i najavljeno, održana 10. oktobra 2010. godine, sa početkom u 10 časova u parku Manjež u Beogradu, gde se okupilo više od 1.000 učesnika i učesnica parade ponosa.^[24][25] Skup je otvorio šef delegacije EU, Vinsent Dežer.^[24] Skupu su se, pored organizatora, obratili i ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, šef delegacije OEBS-a Dimitrios Kupreos i ambasador Saveta Evrope u Srbiji Konstantinos Jerokostopulos.^[24] Skupu su prisustvovale ličnosti iz političkog i javnog života, kao što su Mirjana Karanović, Nikola Kojo, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Miljenko Dereta, Marko Karadžić, Vukašin Obradović, Petar Antić, kao i ambasadorka SAD Meri Vorlik.^[24]

Povorka ponosa, sa velikim transparentom „Možemo zajedno“ i brojnim zastavama duginih boja, krenula je u 11.30 od parka Manjež preko Nemanjine, Kneza Miloša i Masarikove do SKC-a, gde je organizovana žurka — koja je završena u 13.30, ranije nego što je predviđeno.^[24]

Pretnje učesnicama i učesnicama parade pojavile su se nakon objavljivanja planova da se parada održi. U pretnjama koje su dolazile od raznih ekstremističkih desničarskih organizacija pozivalo se na fizički obračun i linč učesnika i učesnica.^[26]

Bezbednost učesnika i učesnica parade, među kojima je bilo i diplomatskih predstavnika i predstavnica, garantovale su policijske snage koje su u velikom broju bile raspoređene oko mesta održavanja skupa i šetnje.

S druge strane, 6.500 huligana izazvalo je nerede u Beogradu, napadom na policiju i pojedine zgrade. Tokom nemira huligani su napali zgradu Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, zgradu RTS-a, pokretni mamograf, kao i brojne prodavnice u centru Beograda — iz kojih je pokradena roba. Sukob sa policijom je smiren oko 14.00.^[27]

Tokom nereda povređena su 132 policajca i 25 građana, a uhapšeno je 249 osoba, od kojih je čak oko 60% iz unutrašnjosti Srbije.^[28] Ova činjenica je ocenjena kao znak loše organizacije događaja.^[ko?] Čedomir Jovanović je izjavio: „To su praktično bile paravojne formacije sa jasnim planovima i sa scenarijom koji prevazilazi ono što smo mi planirali 5. oktobra 2000. godine.“^[28] Odgovarajući na saopštenja pojedinih stranaka da su neredi izraz nezadovoljstva zbog ekonomskog stanja u društvu, Jovanović je rekao: „To što se juče desilo nema nikakve veze sa praznim novčanicima demonstranata. Oni su juče imali i materijalne troškove — došli su organizovano u Beograd, sa skutera su napadali policiju.“^[28]

Lazar Pavlović iz Gej-strejt alijanse ocenio je da je bitno da je parada ponosa održana nakon 10 godina od prvog pokušaja: „Ono što se paralelno događalo na ulicama Beograda pokazuje koliko [se] zapravo neke snage imaju svoje vojnike na ulicama još uvek nisu poražene. Ako treba krenuti u borbu protiv toga to je upravo danas, ako se već do sada nije radilo na tome.“^[29]

Većina predstavnika i predstavnica Demokratske stranke je ocenila da su nemiri osmišljeni kako bi se narušio mir, stabilnosti i demokratski poredak.^[30] Portparolka DS-a, Jelena Trivan, izjavila je:

To očigledno nema nikakve veze sa njihovim stavom prema paradi. To su huliganske bande koje se ponašaju po istom obrascu, bilo da je reč o fudbalskoj utakmici ili ideološkom protestu. To su huligani, a ne borci za bilo kakve moralne vrednosti ili načela, i kao takvi moraju da budu strogo kažnjeni.

— ^[31]

S druge strane, gradonačelnik Beograda i član DS-a, Dragan Đilas, naglasio je da je načinjena velika materijalna šteta te ocenio da parada ponosa neće doneti ništa dobro organizatorima. Đilas je takođe apelovao na organizatore gej parade rekavši da „bez obzira kakva prava imaju, da ne organizuju manifestacije koje dovode do ovakvih stvari“.^[32]

Ministar Čiplić je u reakciji na nasilje rekao da je važno da je „parada uspela“, čime se pokazalo da je „Srbija slobodna zemlja“, što je ocenio i kao „konačni poraz“ huligana.^[33]

Parada ponosa je bila najavljena za 2. oktobar 2011, ali je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, nakon konsultacija sa državnim vrhom, odlučilo da se svi skupovi koji su najavljeni za 1. i 2. oktobar — osim kulturnih i sportskih manifestacija^[34] — zabrane radi bezbednosti građana.^[35] Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da su postojale informacije da se sprema veliko narušavanje javnog reda i mira, te da ekstremističke grupe to shvataju kao krstaški rat.^[36] Takođe su postojala saznanja da ekstremističke grupe spremaju nerede u više delova Beograda te da pale zgrade i automobile.^[35] Zabranu svih skupova podržao je i predsednik Srbije Boris Tadić, dok je patrijarh srpski Irinej zatražio da se ne održi „parada srama“ nazvavši njene učesnike „grupom nastranih, koji svoje manjinske poglede u osnovi neprirodne, žele da nametnu drugoj, ogromnoj većini, koja ne deli i ne prihvata njihovo shvatanje smisla života u ljudske slobode“.^[37]

Beogradska parada ponosa je 2013. godine najavljena za 28. septembar u 10 časova u beogradskom parku Manjež.^[38] Nekoliko dana pred sam Prajd, na sednici Biroa za koordinaciju službe bezbednosti, treću godinu zaredom odlučeno je da se ne odobri održavanje Parade ponosa što je izazvalo revolt među pripadnicima LGBT populacije.^[39] Munjevitom akcijom LGBT aktivista, za pola sata je organizovan skup u centru grada, koji se pretvorio u protestnu šetnju zbog otkazivanja parade. Skup je oko 23 časa počeo ispred zgrade Vlade Srbije. „Nijedna zabrana nas ne može sprečiti da budemo to što jesmo. Tu smo svaki dan u godini i pokazaćemo da ne mogu da nas unište”, rekao je jedan od organizatora Boban Stojanović.^[40] Dramaturškinja Biljana Srbljanović, koja je takođe učestvovala u protestu, rekla je da taj skup „ima više smisla nego održavanje prajda koje bi bilo umiveno, zaključano u jednom parku i da se do poslednjeg trenutka ne zna da li će biti održan ili ne”. Sam skup protekao je bez incidenata, uz učešće oko 200 ljudi, koji su nosili zastave duginih boja i transparente sa porukama: „Ovo je Prajd” i „Prajd. Normalno”. U jednom trenutku pojavile su se informacije da su se u gradu okupile i grupe huligana koji idu ka mestu održavanja „ponoćnog Prajda”, ali nikakvih incidenata nije bilo.^[41]

Organizatori su saopštili da će nedelja ponosa, koja je u maju odložena zbog vanredne situacije, biti održana od 22. do 29. septembra 2014, a šetnja gradom najavljena je za 28. septembar. Organizatori su najavili debatni program koji će biti posvećen jačanju solidarnosti između LGBT zajednice i drugih ugroženih grupa u Srbiji.^[42] Vučić je poručio da prilikom održavanja Parade Ponosa u Beogradu ne sme da bude nasilja, jer se u Srbiji poštuje Ustav i zakon. Parada je održana pod sloganom „Ponos za sve“. U šetnji je učestvovalo oko 1.200 ljudi, dok je kroz celu Nedelju ponosa koja je prethodila povorci kroz centar Beograda prošlo oko 3.000 posetilaca i za to vreme nije bilo ozbiljnijih incidenata. Prisustvovali su mnogobrojni ambasadori, ministri, političari, reditelji (među njima i Čedomir Jovanović). Oko 7.000 policajaca u opremi za razbijanje demonstracija, helikopteri MUP-a koji su nadletali centar grada, konjica, oklopni transporteri, vodeni topovi, „Hameri“ i pripadnici elitnih specijalnih jedinica, uz pretnju vlasti oštrim kaznama za nasilnike, ovog puta bili su dovoljni da Parada prođe bez većih incidenata. Privedeno je više od 50 ljudi. Tokom šetnje prostrujala je vest da je žandarmerija pretukla brata premijera Srbije Aleksandra Vučića i njegovo obezbeđenje.^[43] Na meti huligana se našao fotoreporter novina Blic, kao i zgrada televizije B92.^[44]

Dana 11. decembra 2014. organizatori parade ponosa su na Međunarodni dan ljudskih prava podneli prijavu za održavanje Nedelje ponosa i Parade ponosa. Nedelja ponosa je trajala od 14. do 20. septembra 2015, a šetnja gradom održana 20. septembra 2015. Parada ponosa Beograd postala je članica Evropskog udruženja organizatora Prajda (EPOA) i svetskog udruženja Prajd organizacija (InterPride).^[46] Te godine je održana po prvi put i trans parada u Beogradu zajedno sa gej paradom.^[47] Manifestacije „Beogradska parada ponosa” i „Ponos trans osoba” prošle su bez većih incidenata, a centar grada tokom celog dana obezbeđivale su jake policijske snage. Učesnici Prajda igrali su uz muziku sa kamiona ukrašenog šarenim balonima, družili se; ima onih koji su došli rolerima, neki biciklima, neki s decom i kućnim ljubimcima.^[48][49] Oko hiljadu učesnika prošetalo je glavnim beogradskim ulicama.^[50] Učesnici su nosili veliku zastavu duginih boja, a organizatori skupa su vodili šetnju sa transparentom „Moja prava moji zahtevi“. Skup je završen ispred Skupštine gde su održani govori.^[51] Policija je tokom trajanja Prajda uhapsila Uroša Mišića i još sedam muškaraca u fantomkama zbog sumnje da planiraju napad na učesnike.^[52]

Beograd je bio obojen duginim bojama, učesnici su zadovoljni, dok je član Organizacionog odbora parade ponosa Boban Stojanović izjavio da je prezadovoljan ovogodišnjim prajdom; stoga je tom prilikom izjavio:

Ovo je prva prava Parada, šetali smo glavnim ulicama, svuda su se vijorile zastave, ljudi su bili srećni, čula se muzika sa kamiona, bilo je veselo i šareno i to je u stvari Prajd.^[49]

Čedomir Jovanović je prisustvovao i ovogodišnjoj paradi i iskazao je da ranije izlazak na paradu ponosa ravan izlasku na front. Danas to nije tako; zato izražava puno poštovanje prema onima koji su to omogućili, zbog toga dolazi svake godine jer mu je to vrlo važno.^[49] Najstarija učesnica parade, Gordana Radić, podržava ovu manifestaciju jer smatra da niko ne sme da bilo kome osporava pravo na ljubav.^[48]

Pod sloganom „Ljubav menja svet“ u Beogradu je 18. septembra održana četvrta — Parada ponosa 2016, koju je obezbeđivao veći broj pripadnika policije i žandarmerije. Manifestacija je protekla bez incidenata. Učesnici Parade ponosa prošetali su od Slavije do Trga republike, gde se koncertom manifestacija zvanično završila. Na Paradi ponosa učestvovali su i narodni poslanici, bivši i sadašnji ministri, kao i gradonačelnik Beograda.

Okupljanje učesnika parade, koji su nosili zastave duginih boja i druga obeležja LGBT zajednice, počelo je oko 11 časova na Slaviji, odakle je nešto posle podneva krenula povorka. Učesnici Parade ponosa završili su šetnju do Trga republike, gde je održan koncert kojim je ta manifestacija zvanično završena. Okupljene su zabavljali Marina Perazić, Bojana Stamenov, Nataša Bekvalac, kao i poznati beogradski di-džej Vanja Bursać. Učesnici parade kretali su se Ulicom kralja Milana, od Slavije do Trga republike, a trasu su obezbeđivale jake policijske snage. Na početku kolone organizatori Prajda nosili su transparent u duginim bojama na kojem je pisalo „Ljubav menja svet“. Atmosfera u koloni je bila vesela: učesnici su igrali uz muziku sa razglasa, pevali i mahali zastavicama, a nosili su i veliku zastavu u duginim bojama. Tokom prolaska centrom grada, učesnike Prajda su pozdravljali pojedini građani sa balkona. Međutim, bilo je i drugačijih poruka, pa je mlađi muškarac sa prozora zgrade u blizini Palate Albanija mahao srpskom zastavom, a ispod prozora spustio transparent na kojem je pisalo „Rekriminalizacija sodome“. Početak šetnje proglasila je kuma Prajda, Mirjana Karanović, koja je rekla da svako nađe način da se oslobodi straha i oslobodi svoj prostor slobode.

„Ljudski život je dragocen, a pravo da ga živimo slobodno je neprikosnoveno“, poručila je Karanovićeva kojoj je titula kume pripala zbog — kako je navedeno — zalaganja za ljudska prava i toleranciju.

Ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Ana Brnabić izjavila je da je održavanje Parade ponosa treću godinu zaredom veoma značajno i da je to ozbiljan pomak kad je reč o pravima LGBT zajednice.^[53]

Dana 29. juna 2017. godine, Narodna skupština Republike Srbije je izabrala Vladu Ane Brnabić — prve LGBT premijerke na prostorima bivše Jugoslavije. Na konferenciji za novinare u Medija centru 13. jula, pripadnici LGBT zajednice su najavili Nedelju ponosa od 11. do 17. septembra. U utorak, 29. avgusta, po prvi put u Beogradu je otvoren Prajd info centar gde su građani mogli da se informišu o istoriji pokreta, stanju ljudskih prava i egzistenciji LGBT osoba u Srbiji.^[54] Pod sloganom „Za promenu”, 17. septembra u Beogradu je održana Parada ponosa na kojoj je učestvovalo oko 1000 ljudi. Manifestacija je počela oko podneva okupljanjem na Cvetnom trgu, a nakon obraćanja „kume” prajda Jelene Karleuše povorka je krenula Ulicom kralja Milana do Trga Republike gde je uz obraćanje organizatora i gostiju i uz muziku i završena. Šetnja centralnim gradskim ulicama je prošla bez incidenata uz prisustvo mnogo manjeg broja policajaca. Ovogodišnjem Prajdu prisustvovala je i premijerka Srbije Ana Brnabić, uz ministre Branka Ružića i Zorana Đorđevića. Ana Brnabić je prva predsednica vlade na Balkanu koja je učestvovala na gej paradi. Po četvrti put, paradi je prisustvovao i gradonačelnik Beograda, Siniša Mali.^[55]

• 
• 
• 
• 
• 

Parada ponosa pod sloganom „Reci DA” održana je 16. septembra. Pre početka učesnicima se obratila ovogodišnja kuma Prajda novinarka Suzana Trninić, koja je rekla da je „poruka skupa da treba da se poštuju svi oni koji su danas ovde”. U svom govoru je zamerila državi što ne poštuje ravnopravnost koju proklamuju Ustav i zakoni, i nudi selektivnu pravdu jer ne priznaje istopolne brakove:^[56]

Živimo u zemlji u kojoj je mišljenje već 30 godina da mrzimo, hajde da napravimo kompromis pa da narednih 30 volimo. Ne morate da volite ono što ne razumete ali ste dužni da poštujete, nismo svi isti.

Za kraljicu Prajda proglašena je Dita fon Bil koja je svojom odevnom kombinacijom, srpskom narodnom nošnjom, poslala poruku da je ljubav tradicionalna vrednost, a ne nasilje i mržnja. Ove godine zabeležen je najveći broj volontera u istoriji Parade ponosa i najmanji broj policajaca do sada. Prema zvaničnim podacima, duplo manje policajaca je čuvalo učesnike parade u odnosu na prethodnu godinu. Pored premijerke Ane Brnabić i novog ministra finansija Siniše Malog, na Prajdu su zvanično bili i novi gradonačelnik Zoran Radojičić i ministri rada Zoran Đorđević i državne uprave Branko Ružić.^[57] Kolona od 1500 ljudi se prošetala ulicama kralja Milana, Terazijama, Kolarčevom preko Trga Republike i Vasinom do Studentskog trga. Na Studentskom trgu je održan veliki koncert, a učesnike Parade dočekala je pevačica Ida Prester. Svojim nastupom, Prajdu je podršku pružila i pevačica Marina Visković. Ceo program je trajao do 20 časova.^[58]

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Pod sloganom „Ne odričem se”, 15. septembra je održana osma Beogradska parada ponosa. Okupljanje učesnika Prajda počelo je u 16 sati u Ulici kralja Milana, kod hotela Hilton.^[59] Kuma Prajda, Sara Jo, poručila je prisutnima da ne sme da postoji „ali” za ljubav. Ona je dodala da je tu da pomogne da se razbiju predrasude kako više ne bi bilo dece koja trpe verbalno i fizičko nasilje, jer se u javnosti izjašnjavaju kao gej ili lezbijka.^[60] Marko Mihailović iz organizacije Prajda podsetio je na početke ove manifestacije u Beogradu, kada su aktivisti pretučeni na ulicama srpske prestonice 2001. godine.^[61] Među prisutnima bila je i premijerka Srbije Ana Brnabić, koja je došla u pratnji partnerke Milica Đurđić. Premijerku je dočekao transparent „Premijerko, kako je živeti sa svim povlasticama”.^[62] Učesnici parade ponosa krenuli su u šetnju, oko 17.30, centralnim gradskim ulicama do najvažnijih institucija u zemlji, kako bi ukazali na potrebu rešavanja problema pripadnika LGBT+ zajednice u Srbiji.^[63] Učesnici su ispred Skupštine Srbije uputili zahteve za usvajanje Zakona o registrovanim partnerstvima i Zakona o rodnom identitetu, poboljšanje zdravstvenih usluga za trans osobe, kao i poštovanje postojećih.^[64] Tokom šetnje nije bilo incidenata sem napete situacije i dobacivanja na raskrsnici Takovske ulice i Bulevara kralja Aleksandra gde su ih dočekali protivnici Prajda.^[65] Parada ponosa se završila žurkom u parku Manjež gde su pored kume Prajda, Sare Jo, kao muzičke gošće nastupile Zoi i Bojana Vunturišević.^[66]

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Jubilarna 10. Nedelja ponosa održala se od 14. do 20. septembra digitalno, a centralni događaj – Parada ponosa, koja je bila planirana za 19. septembar, pomerena je za sledeću godinu zbog loše epidemiološke situacije izazvane korona virusom.^[67] Slogan prajda bio je „Solidarni i u 4 zida”. Organizatori su poruku koju su neretko pripadnicima LGBT+ zajednice upućivali oni koji se protive ostvarivanju njihovih prava – da svoju seksualnost mogu da „ispoljavaju u svoja 4 zida”, iskoristili da pokažu kako je pandemija korona virusa ogolila probleme sa kojima se LGBT+ zajednica i druge marginalizovane zajednice suočavaju te je solidarnost ono što je svima potrebno.^[68][69]

Parada ponosa „Beograd prajd 2021” održana je 18. septembra 2021. godine pod sloganom „Ljubav je zakon”. Učesnici prajda su bili u obavezi da redarima na ulazu pokažu sertifikat o vakcinaciji, ili potvrdu o negativnom antigenskom testu ne starijem od 48 sati, ili pi-si-ar testu ne starijem od 72 sata.^[70] Posle uvodnog programa, više hiljada učesnika^[71] je krenulo iz parka Manjež trasom: Nemanjina (do Vlade Srbije), Kneza Miloša, Kralja Milana, preko Trga Nikole Pašića i ponovo do Manježa, gde je održana žurka.^[72] Tokom šetnje kolona se dva puta kratko zaustavljala, ispred Vlade Srbije i Skupštine Srbije, kako bi se ponovili zahtevi LGBTIK+ zajednice i iskazala solidarnost sa žrtvama nasilja i diskriminacije.^[73] Na povorci su upućeni sledeći zahtevi:

• Usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama
• Usvajanje Zakona o rodnom identitetu i poboljšanje zdravstvenih usluga za trans osobe
• Brza i adekvatna reakcija državnih organa i javna osuda predstavnika vlasti na govor mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBT+ zajednici
• Usvajanje lokalnih akcionih planova za LGBT+ zajednicu
• Izvinjenje svim građanima Srbije koji su pre 1994. godine bili sudski i na druge načine progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta
• Obrazovanje i edukacija mladih o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu.^[74]

Veći deo LGBTIK+ zajednice u Srbiji bio je protiv dolaska Ane Brnabić na paradu ponosa zbog izigranog poverenja.^[75] Premijerka je organizatorima poslala obaveštenje o svojoj sprečenosti te se ove godine nije pojavila. Ove godine od državnih zvaničnika pojavila se ministarka za ljudska prava Gordana Čomić.^[76]

Za kumu prajda proglašena je Nataša Bekvalac koja je izjavila da nije tu samo kao podrška LGBT+ populaciji, nego i da je deo nje.^[77] Pevačica je svoju solidarnost pokazala na svojim koncertima, učešćem na prajdu 2016. godine i učešćem u kampanji „Šta nas žulja”, kako bi srpskoj javnosti stavila do znanja važnost usvajanja Zakona o istopolnim zajednicama.^[78] Pored kume prajda na koncertu su nastupili i Sara Jo, Bojana Vunturišević, Sajsi Em-Si, Džipsi, Lea Davogić, kao i dreg kraljice Aleksis Vanderkant, Ostroga Mi i Dita von Bil.^[79]

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Beograd prajd 2022. godine bio je domaćin Evroprajd manifestacije koja se u Beogradu održala od 12. do 18. septembra pod sloganom „Vreme je”. Nedelju ponosa je pratilo više od 130 različitih događaja, dok je centralni događaj predstavljala šetnja održana 17. septembra.^[80] Samoj šetnji prethodili su pozivi na otkazivanje, brojni protesti, kao i zabrana prijavljene rute od strane MUP-a. Dana 17. septembra, Upravni sud Srbije je odbacio žalbu organizatora Evroprajda na zabranu rute šetnje^[81] nakon čega su organizatori izdali saopštenje da je novopredložena kraća ruta legalna jer se MUP Srbije povodom nje nije oglasio.^[82] Blizu 10.000 učesnika povorke prošetalo je novom rutom od Ustavnog suda do Tašmajdana gde je održan koncert.^[83] Događaj je obezbeđivalo oko 5.200 pripadnika policije, a zabeleženi su i incidenti nakon kojih su uhapšena 64 izgrednika.^[84] Koncertom na Tašmajdanu na kom su nastupile Anđelina, Sara Jo, Senida^[85], Mahmut Orhan^[86] i lokalne dreg kraljice, događaj je formalno završen nakon čega je štafeta predata Malti, kao organizatoru Evroprajda za 2023. godinu.^[87]

• 
• 
• 
• 
• 

Godina	Datum	Slogan	Broj učesnika	Kuma	Kraljica
2001.	30. jun	Ima mesta za sve nas		—	—
2009.	20. septembar	Vreme je za ravnopravnost	zabranjen	—	—
2010.	10. oktobar	Možemo zajedno	1.000	—	—
2011.	2. oktobar	Prajd. normalno.	zabranjen	—	—
2012.	6. oktobar	Ljubav, vera, nada	zabranjen	—	—
2013.	28. septembar	Prajd. normalno.	zabranjen	—	—
2014.	28. septembar	Ponos za sve	1.000	—	—
2015.	20. septembar	Moja prava, moji zahtevi	1.000	Biljana Srbljanović	—
2016.	18. septembar	Ljubav menja svet	1.000	Mirjana Karanović	—
2017.	17. septembar	Za promenu	1.000	Jelena Karleuša	Aleks Elektra
2018.	16. septembar	Reci DA!	1.500	Suzana Trninić	Dita fon Bil
2019.	15. septembar	Ne odričem se	2.000	Sara Jo	Ostroga Mi
2020.	19. septembar	Solidarni i u 4 zida	Nije održana usled pandemije virusa korone	—	—
2021.	18. septembar	Ljubav je zakon	3.000	Nataša Bekvalac	Aleksis Vanderkant
2022.	17. septembar	Vreme je	6.000[88]	Sajsi Em-Si	Lana Vi
2023.	9. septembar	Nismo ni blizu	4.000[89]	Ida Prester	Hidra GGH

• Položaj LGBT osoba u Srbiji

• Burmaz, Branko V. (2017). Arhitektonski model kvir prostora: studija slučaja Beograda (doktorska disertacija). Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu. 

• Zvanični veb-sajt