Извор странице Корисник:Pinki/Песак/Песак 3

Немате дозволу да уређујете ову страницу из следећег разлога:
Ваша IP адреса је у опсегу који је блокиран на свим викијима Задужбине Викимедије.
Блокирао/ла Вас је ‪EPIC‬. Разлог Open proxy/Webhost: See the help page if you are affected.
Почетак блокаде: 09:48, 2. јул 2024.
Крај блокаде: 09:48, 2. јул 2025.
Ваша тренутна IP адреса је 206.189.44.186. Блокирани опсег је 206.189.32.0/20.
Наведите све горње податке при захтеву за деблокаду. Ако мислите да сте грешком блокирани додатне информације можете наћи на без отворених проксија.
За деблокаду поставите захтев на Метавикију. Можете такође послати мејл стјуардима VRT-а на stewards@wikimedia.org; обавезно наведите све горње податке.
Можете да видите и копирате извор ове странице.
{{Инфокутија Политичар
| име                     = Слободан Милошевић
| слика                   = Stevan Kragujevic, Slobodan Milosevic, portret (colorized).jpg
| опис_слике              = Слободан Милошевић, 1988.
| надимак                 = Слоба
| датум_рођења            = {{датум рођења|1941|8|20}}
| место_рођења            = [[Пожаревац]]
| држава_рођења           = [[Војна управа у Србији (1941—1944)|Окупирана Србија]]
| датум_смрти             = {{датум смрти|2006|3|11|1941|8|20}}
| место_смрти             = [[Хаг]]
| држава_смрти            = [[Холандија]]
| узрок_смрти             = [[срчани удар]]
| супружник               = {{marriage|[[Мира Марковић]]|1964}}
| деца                    = [[Марија Милошевић]] <br> [[Марко С. Милошевић]]
| породица                = [[Марко М. Милошевић]] (унук)
| универзитет             = [[Универзитет у Београду]]
| занимање                = {{hlist|правник|политичар}}
| партија                 = {{plainlist|
* [[Савез комуниста Југославије|СКЈ]]/[[Савез комуниста Србије|СКС]] (1959—1990)
* [[Социјалистичка партија Србије|СПС]] (1990—2006)
}}
| потпис                  = Slobodan Milosevic Signature.svg
| функција_1              = 3. [[председник Савезне Републике Југославије]]
| почетак_функције_1      = 23. јул 1997
| крај_функције_1         = 7. октобар 2000.
| претходник_1            = {{plainlist|
* Срђа Божовић (в. д)
* [[Зоран Лилић]]
}}
| наследник_1             = [[Војислав Коштуница]]
| функција_2              = 1. [[Председник Републике Србије|председник]] [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]]
| почетак_функције_2      = 11. јануар 1991
| крај_функције_2         = 23. јул 1997.
| претходник_2            = {{nowrap|функција успостављена}}
| наследник_2             = {{plainlist|
* [[Драган Томић (политичар)|Драган Томић]] (в. д)
* [[Милан Милутиновић]]
}}
| функција_3              = 7. [[Председништво СР Србије|председник Председништва СР Србије]]
| почетак_функциј��_3      = 8. мај 1989
| крај_функције_3         = 11. јануар 1991.
| претходник_3            = {{plainlist|
* [[Љубиша Игић]] (в.д)
* [[Петар Грачанин]]
}}
| наследник_3             = функција укинута
| функција_4              = 11. [[Савез комуниста Србије|председник Председништва ЦК СК Србије]]
| почетак_функције_4      = 28. мај 1986
| крај_функције_4         = 8. мај 1989.
| претходник_4            = [[Иван Стамболић]]
| наследник_4             = [[Богдан Трифуновић]]
| функција_5              = Председник [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичке партије Србије]]
| почетак_функције_5      = 17. јул 1990
| крај_функције_5         = 24. мај 1991.
| претходник_5            = позиција успостављена
| наследник_5             = [[Борисав Јовић]]
| функција_6              = <hr/>
| почетак_функције_6      = 24. октобар 1992
| крај_функције_6         = 11. март 2006.
| претходник_6            = [[Борисав Јовић]]
| наследник_6             = [[Ивица Дачић]]
| module                  = {{Listen|pos=center|embed=yes|filename=Slobodan Milošević voice.oga|title=Милошевићев глас|type=говор|description=Снимљено 9. децембра 1990.<br /> на митингу у [[Нови Сад|Новом Саду]]}}
}}
'''Слободан Милошевић''' ([[Пожаревац]], [[20. август]] [[1941]] — [[Хаг]], [[11. март]] [[2006]]) био је [[Срби|српски]] и [[Југословени|југословенски]] [[политичар]] и [[правник]] и друштвено-политички радник [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославије]]; од 1986. до 1989. налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]], од 1989. до 1997. био је председник [[Председништво СР Србије|Председништва СР Србије]], односно [[Председник Републике Србије|председник]] [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]], а од 1997. до 2000. [[Председник Савезне Републике Југославије|председник]] [[Савезна Република Југославија|Савезне Републике Југославије]]. Оснивач је и први председник [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичке партије Србије]]

Политиком је почео да се бави током студија на [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правном факултету у Београду]], где је од 1963. до 1966. радио у Универзитетском комитету Савеза комуниста. Потом је од 1966. до 1970. радио у [[Скупштина града Београда|Скупштини града Београда]], од 1970. до 1978. у предузећу „Техногас”, где је био генерални директор и од 1978. до 1983. у Удруженој београдској банци, где је био председник Пословног одбора. Посредством колеге са факултета, [[Иван Стамболић|Ивана Стамболића]], ушао је 1982. у политику. Након кратког рада у Председништву ЦК СК Србије, априла 1984. изабран је за председника [[Градски комитет Савеза комуниста Београда|Градског комитета Савеза комуниста Београда]], а маја 1986. за председника Председништва Централног комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и члана [[Председништво ЦК СКЈ|Председништва ЦК СК Југославије]]. Његов политички успон почео је априла 1987. након посете [[Косово Поље|Косову Пољу]], када се укључио у проблематику кризе у [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|САП Косову]]. На таласу популистичке реторике, коју је покренуо, септембра исте године на [[Осма седница ЦК СКС|Осмој седници ЦК СКС]] поразио је политичку групу предвођену Стамболићем и утврдио позицију политичког вође Србије. Након тога, активно се укључио у решавање уставних проблема које је [[Социјалистичка Република Србија|СР Србија]] имала са покрајинама Војводином и Косовом. Масовним демонстрацијама, познатим као „[[Антибирократска револуција|антибирократска револуција]]”, током лета и јесени 1988. приморао је покрајинска руководства на оставке, чиме је Србија поново преузела пуну контролу над покрајинама, а марта 1989. то формализовала усвајањем [[Амандмани на Устав Србије 1989.|амандмана на Устав]]. Маја 1989. постао је председник Председништва СР Србије, а на ову функцију поново је изабран на [[Председнички избори у Србији 1989.|непосредним изборима]] новембра исте године.

Током активности за сузбијање утицаја аутономних покрајина, дошао је у сукоб са руководствима других југословенских република, нарочито после смењивања руководства [[Социјалистичка Република Црна Гора|СР Црне Горе]], јануара 1989, које се одиграло по сличном сценарију као у [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|САП Војводини]]. Економска криза, изазвана презадуженошћу, узроковала је инфлацију и пад животног стандарда, што је уз [[Косовска криза 1981—1990.|кризу на Косову]], која је будила [[национализам]], значајно ослабило унутрашњи положај југословенске федерације. Догађаји у свету, као и слом [[Комунизам|комунизма]] у источној Европи, охрабрили су захтеве опозиције, нарочито у [[Социјалистичка Република Словенија|Словенији]] и [[Социјалистичка Република Хрватска|Хрватској]], за увођење вишепартијског система и укидање [[Социјализам|социјализма]]. У политичкој борби, која је крајем 1980-их, вођена унутар [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]], доживљаван је као присталица државног централизма и противник демократизације, али и као [[Српски национализам|српски националиста]]. Након распада Савеза комуниста, јула 1990. је СК Србије трансформисао у [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичку партију Србије]] (СПС) и постао њен први председник. У време увођења вишестраначја у југословенским републикама, прво је донео нови [[Устав Србије из 1990.|Устав]], па тек онда у децембру 1990. оджрао [[Председнички избори у Србији 1990.|изборе]] на којима је однео убедљиву победу и поново био изабран за председника Србије, а СПС добио већину у парламенту и формирао владу. Упркос великој популарности коју је имао, против њега су марта 1991. у Београду одржане [[Демонстрације у Београду 1991.|масовне демонстрације]], које су потом прерасле у вишедневни студенстки протест, на коме је тражена већа слобода медија.

Почетком 1990-их називан је „лидером свих Срба“, што га чини једном од кључних личности током [[Ратови у Југославији|ратова на поростору бивше Југославије]]. Након [[Распад Југославије|распада СФРЈ]], био је заговорник стварања [[Савезна Република Југославија|Савезне Републике Југославије]], коју су чиниле [[Република Србија (1990—2006)|Србија]] и [[Република Црна Гора (1991—2006)|Црна Гора]]. Због помоћи коју је пружао [[Срби у Хрватској|Србима у Хрватској]] и [[Срби у Босни и Херцеговини|Србима у Босни и Херцеговини]], током ратних дејстава, [[Уједињене нације]] су маја 1992. увеле [[Санкције СР Југославији|санкције СР Југославији]], што је знатно погоршало животни стандард и 1993. довело до [[Хиперинфлација у Савезној Републици Југославији|хиперинфлације]]. Услед унутрашње политичке кризе, у Србији су децембра 1992. одржани [[Председнички избори у Србији 1992.|нови избори]] на којима је поново изабран за председника Републике, али уз знатно мањи број гласова, због чега је СПС морао да формира мањинску владу. [[Парламентарни избори у Србији 1993.|Парламентарни избори]], одржани су и наредне године, након чега је формирана [[Прва влада Мирка Марјановића|коалициона влада]]. Новембра 1995. учествовао је у име [[Република Српска|Републике Српске]] на мировним [[Дејтонски мировни споразум|преговорима у Дејтону]], где је са [[Фрањо Туђман|Фрањом Туђманом]] и [[Алија Изетбеговић|Алијом Изетбеговићем]] закључио мир, којим је завршен [[рат у Босни и Херцеговини]]. Тада је од стране [[Западни свет|Запада]] проглашен за једног од „главних фактора мира и стабилности на Балкану“.

У земљи осиромашених грађана и препуној избеглица, популарност њега и његове партије стално је падала. Због покушаја да поништи локалне изборе, на којима је СПС изгубила власт у [[Београд]]у, [[Нови Сад|Новом Саду]], [[Ниш]]у и другим већим градовима, покренут је нови [[Демонстрације у Србији 1996—1997.|талас протеста]], којима су се поново придружили студенти. Након тромесечних демонстрација, уз посредство међународне заједнице, признао је изборни пораз и предао власт опозицији. Јула 1997. изабран је за председника СР Југославије, а на [[Парламентарни избори у Србији 1997.|изборима]] септембра исте године СПС је успео да сачува власт у Србији, након чега формирао [[Друга влада Мирка Марјановића|коалициону владу]] са [[Српска радикална странка|СРС]] и [[Југословенска левица|ЈУЛ]]. Приликом политичког сукоба у Црној Гори, између [[Мило Ђукановић|Мила Ђукановића]] и [[Момир Булатовић|Момира Булатовића]], подржао је Булатовића и са његовом странком формирао [[Влада Момира Булатовића|коалицију на савезном нивоу]], након чега је дошло до почетка лоших односа између две републике. 

Косовска криза се интензивирала 1998. албанском побуном, што је довело до [[Рат на Косову и Метохији|рата на Косову и Метохији]]. Под притиском међународне заједнице пристао је на [[Преговори у Рамбујеу|мировне прговоре у Рамбујеу]], али је због понижавајућих услова југословенска делегација одбила мировни споразум, што је [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Европска унија|ЕУ]] послужило као оправдање за покретање [[НАТО бомбардовање Југославије|НАТО интервенције]], током које је од марта до јуна 1999, без сагласности [[Савет безбедности Уједињених нација|Савета безбедности УН]], бомбардована СР Југославија. У току НАТО агресије, маја 1999, [[Хашки трибунал|Међународни кривични суд за бившу Југославију]] подигао је против њега оптужницу за злочине против човечности, док су оптужбе за кршење обичаја рата и [[Женевске конвенције]] у [[Рат у Хрватској|Хрватској]] и [[Рат у Босн�� и Херцеговини|Босни и Херцеговини]] и за геноцид у Босни и Херцеговини додате годину и по дана касније. После дводневних преговора са изаслницима ЕУ, САД и [[Русија|Русије]], прихватио је план за окончање рата, након чега је потписан [[Војно-технички споразум у Куманову|Кумановски споразум]], којим су се јединице војске и полиције повукле са подручја [[Косово и Метохија|АП Косова и Метохије]], које је потом потпало под контролу Уједињених нација.

Након НАТО агресије, покренуо је реформу и обнову ратом разрушене земље, чиме је делимично повратио пољуљану популарност. Уверен у успех, јула 2000. променио је [[Устав Савезне Републике Југославије|Устав СРЈ]] и уз редовне [[Избори за посланике у Савезну скупштину СРЈ 2000.|савезне]] и локалне изборе у Србији, расписао превремене [[Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.|изборе за председника Југославије]], чиме је сопствени мандат скратио за две године. Главни конкурент на изборима, одржаним 24. септембра 2000. био му је [[Војислав Коштуница]], кандидат [[Демократска опозиција Србије|удружене опозиције]]. Због покушаја манипулацијом изборним резултатом и инсистирањем на другом кругу председничких избора, опозиција је организовала протесте, који су кулминирали 5. октобра када је дошло до његовог [[Свргавање Слободана Милошевића|свргавања са власти]]. Сутрадан се обратио јавности, признао пораз и честитао победу Коштуници.  

После напуштања власти, наставио је да са породицом живи у [[Вила Мир|председничкој вили]], све до 1. априла 2001. када је након тродневне полицијске акције ухапшен под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. Након два и по месеца боравка у [[Окружни затвор у Београду|Централном затвору]], на основу уредбе Владе Србије, коју је Савезни уставни суд прогласио неуставном, 28. јуна 2001. изручен је Међународном трибуналу у [[Хаг]]у. На суђењу које је почело 12. јануара 2002. самостално се бранио јер није признавао законитост суда. Након почетка суђења, које је преношено преко телевизије, дошло је до раста његове популарности у Србији. Током четворогодишњег напорног суђења, јавили су му се озбиљни здравствени проблеми, с обзиром да је патио од слабости срца, изазване високим крвним притиском и дијабетесом. Суд је крајем фебруара 2006. одбио његов захтев за лечење у [[Москва|Москви]], а он је убрзо потом преминуо од последица срчаног удара. Његови посмртни остаци су потом пренети у Београд, где су два дана били изложени у [[Музеј Југославије|Музеју историје Југославије]], након чега су 18. марта пренети у Пожаревац, где су у поподневним часовима, у присуству великог броја грађана, сахрањени у дворишту његове породичне куће. 

== Биографија ==
Породица Милошевић потиче из Црне Горе, из села [[Тузи ��еворечке]] (засеок [[Увач]]),{{напомена|Увач се данас налази у саставу [[Општина Колашин|Општине Колашин]], а Тузи Лијеворечке у сасатаву [[Главни град Подгорица|града Подорице]]}} у близини [[Лијева Ријека (Подгорица)|Лијеве Ријеке]], на путу [[Колашин]]–[[Подгорица]]. Братство Милошевића, чији је родоначелник четобаша и велики јунак са почетка [[18. век]]а Милош Марков, син Марка Батрићева, огранак је племена [[Васојевићи]].<ref>{{Cite web|url=https://www.vesti-online.com/slobodan-milosevic-licne-i-politicke-drame-6-prkosno-bratstvo-iz-lijeve-rijeke/|title=Slobodan Milošević – Lične i političke drame (6): Prkosno bratstvo iz Lijeve Rijeke|website=vesti-online.com|date=15. 3. 2019}}</ref> Слободанов деда Симеун Милошевић, капетан [[Историја Војске Црне Горе|Црногорске војске]], који је погинуо у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], имао је троје деце — синове Светозара и Димитрија и ћерку Даринку. Најстарији Светозар (1907—1962), Слободанов отац, завршио је [[Богословија Светог Петра Цетињског|Богословију на Цетињу]], али није постао свештеник, већ је предавао [[Вјеронаука|веронауку]] у основној школу у [[Никшић]]у. Мајка Станислава (1912–1974) потицала је из породице Кољеншић, из села [[Сретња]], код [[Даниловград]]а.{{sfn|Марковић 1|2015|p=112–115}} Њени рођаци били су партизански првоборци, а после рата [[генерал-мајор]]и [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]] (ЈНА) — [[Владо Кољеншић|Владо]] и [[Милисав Кољеншић]].

[[Датотека:Father of Slobodan Milošević.jpg|лево|мини|150п|Светозар Милошевић, Слободанов отац]]
Светозар и Станислава венчали су се 1935. у Никшићу, где им се јула 1936. родио старији син [[Борислав Милошевић|Борислав Бора]]. Године 1938. Светозар је добио премештај у [[Пожаревац]], где се преселила цела породица. Овде их је затекао почетак [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]] и ту име се 20. августа 1941. родио млађи син Слободан. Током окупације, Светозар је радио у школи, а Станислава је била домаћица. Након завршетка рата, дошло је до развода Слободанових родитеља. Светозар се вратио у [[Социјалистичка Република Црна Гора|Црну Гору]], а како се веронаука више није предавала, радио је у школама у [[Бијело Поље|Бијелом Пољу]] и [[Подгорица|Титограду]] као наставник [[Руски језик|руског језика]], који је научио у боголовији. После очевог одласка, Борислав и Слободан остали су да живе са мајком. Станислава чији се дотадашњи живот, као и већине тадашњих жена, углавном одвијао у кући, морала је да почне да ради. Запослила се као васпитачица у интернату за ученике средњих школа у Пожаревцу. Упоредо је похађала потребни курс, којих је у то време било много како би се оспособили кадрови за разне области и почела да ради као учитељица. По политичком уверењу била је [[Комунизам|комуниста]] и активни члан [[Комунистичка партија Југославије|Комунистике партије]]. Настојала је да то уверење пренесе, како на своје синове, тако и на своје ученике, желећи да учествује у изградњи „новог социјалистичког човека“.{{sfn|Марковић 1|2015|p=112–115}}<ref name="Glas janosti" >{{Cite web|url=https://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/02/14/srpski/P05021301.shtml|title=Suđenje Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije, ulazi u četvrtu godinu: Od ljubavi do mržnje...|website=arhiva.glas-javnosti.rs|date=14. 2. 2005}}</ref>  

[[Датотека:Mother of Slobodan Milošević.jpg|мини|десно|Станислава Милошевић са синовима Бориславом и Слободаном]]
Основну школу и гиманзију браћа Милошевић завршила су у Пожаревцу, након чега је старији Бора отишао на студије [[Економија|економије]] у [[Београд]].{{напомена|Касније је завршио Правни факултет}} Као ученик трећег разреда Пожаревачке гимназије Слободан је јануара 1959. примљен у чланство [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]] (СКЈ). Током гимназијских дана активно је радио у омладинској организацији, учествовао на локалним омладинским радним акцијама, а након пријема у Савез комуниста био је председник омладинске организације ученика трећих, а потом четвртих разреда гиманзије. Као средњошколац учествовао је на две савезне [[Омладинске радне акције|омладинске радне акције]] на изградњи [[Auto-put Bratstvo i jedinstvo|ауто-пута „Братство и јединство“]] – први пут на траси код [[Шкофја Лока|Шкофје Локе]], у [[Социјалистичка Република Словенија|Словенији]], а други пут на југу [[Социјалистичка Република Србија|Србије]]. Са обе радне акције вратио се са ударничком значком.{{sfn|Марковић 1|2015|p=102–105}} Након завршене матуре, октобра 1960. кренуо је на студије на [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правном факултету]] [[Универзитет у Београду|Универзитета у Београду]]. Током студија био је политички активан. Крајем другог семестра изабран је за потпредседника Факултетског комитета организације Савеза комуниста на Правном факултету, а на почетку друге године студија октобра 1961. за председника ове организације. Тиме је почела његова професионална студентска политичка каријера. У Факултетском комитету упознао се и блиско сарађивао са — [[Иван Стамболић|Иваном Стамболићем]], [[Небојша Попов|Небојшом Поповом]], [[Коста Чавошки|Костом Чавошким]], [[Јагош Ђуретић|Јагошем Ђуретићем]] и [[Душан Митевић|Душаном Митевићем]], који је тада био председник Савеза студената Београда.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0013-IMAGE&issue=UB_00064_19910807&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан и слободе 1: Муке са опозицијом|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=7. 8. 1991|pages=13}}</ref> На трећој години студија 1962. почео је да ради у Универзитетском комитету Савеза комуниста као секретар за идеологију. Тада је почео да прима плату, чиме се знатно поправио његов материјални статус, с обзиром да га је до тада финансијски помагала мајка. Након завршене треће године, током лета 1963. учествовао је на омладинској радној акцији на изградњи ауто-пута, као командант омладинског насеља код [[Бели Поток (Вождовац)|Белог Потока]]. Дипломирао је октобра 1964. са просечном оценом 8,9.<ref name="Glas janosti" />{{sfn|Ковачевић|2021|p=16}} Са радом у Универзитетском комитету, где је од 1963. био председник Идеолошке комисије наставио је да ради и након дипломирања.{{sfn|Марковић 1|2015|p=144–145}}

=== Професионална каријера ===
Године 1966. прешао је у [[Скупштина града Београда|Скупштину града Београда]], где је у кабинету тадашњег председника [[Бранко Пешић|Бранка Пешића]], радио на пословима везаним за економске односе, а пре свега за привреду. Тада је напустио политичку каријеру и посветио се у то време динамичном развоју београдске привреде, с обзиром да је [[Београд]] као главни град [[Југославија|Југославије]] био центар њеног привредног и индустријског развоја.{{sfn|Марковић 1|2015|p=160–163}} У међувремену, 14. марта 1964. венчао се са својом другарицом из гимназије и дугогодишњом девојком [[Мира Марковић|Миром Марковић]], студенкињом социологије, коју је упознао децембра 1958. приликом организације дочека нове 1959. године.{{sfn|Марковић 1|2015|p=97–98}} Мира је била ванбрачна ћерка [[Мома Марковић|Моме Марковића]] предратног револуционара и тада истакнутог партијског радника, члана [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета СКЈ]] и главног уредника листа ''[[Борба (новине)|Борба]]''. Марковићева је била његова највећа подршка, због чега је имала велики утицај на његове одлуке, како у приватном, тако и у јавном и политичком животу. Снажно је утицала на њега да постане политички лидер, попут тадашњег председника [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]].{{sfn|Кнежевић|2018|p=2}} Становали су у насељу [[Карабурма]], на тадашњој периферији града, где им се 22. септембра 1965. родила ћерка [[Марија Милошевић|Марија]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=155–159}} Октобра 1967. преселили су се у [[Нови Београд]], а септембра 1968. Милошевић је отишао на одслужење војног рока у [[Југословенска народна армија|Југословенској народној армији]] (ЈНА). Као дипломирани правник послат је у школу резервних официра при Школи противавионске артиљерије у [[Задар|Задру]], где је провео шест месеци. Други део војног рока, од марта 1969. служио је у Београду, у касарни „Четврти јули”{{напомена|На месту ове касарне данас се налази насеље Степа Степановић}} на [[Вождовац|Вождовцу]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=160–163}}

После одслужења војног рока, септембра 1969. вратио се у Скупштину града, где је постављен за руководиоца Службе за организацију информационог система, која се бавила компијутерском обрадом важних података. Скупштина Београда придавала је велики значај овој служби и набавила је тада модерну електронску опрему, а овај информациони систем био је велика новина у Југославији. Тадашњи градоначленик Бранко Пешић настојао је да Београд у свему буде први и авангардан, очекивајући да ће својим примером подстаћи и друге велике градове на сличан подухват. Сви запослени у новој служби, укључујући и Милошевића, похађали су компијутерски курс.{{sfn|Марковић 1|2015|p=168–169}} Године 1970. [[Иван Стамболић]], Милошевићев колега са факултета,{{напомена|Стамболић је ванредно студирао на Правном факултету у исто време када и Милошевић, а упознали су се у Факултетском комитету}} који је од 1965. био директор предузећа „Техногас” у [[Раковица (Београд)|Раковици]], у жељи да унапреди и развије предузеће, почео је да окупља млађе кадрове, углавном своје раније познанике са факултета и омладинског руководства. Међу њима, позвао је и Милошевића, који је прихватио понуђену понуду и постао заменик генералног директора. Предузеће које је брзо напредовало, вршило је интеграцију са сличним предузећима из других југословенских република, након чега је постало озбиљна и респектабилна компанија. Када је 1973. Стамболић изабран за председника Привредне коморе Београда, Милошевић је постао генерални директор „Техногаса”. Октобра 1972. породица Милошевић се из центра Новог Београда преселила у тек изграђено „Насеље сунца” у новобеоградском [[Блок 45|блоку 45]]. Њихова ћерка је овде пошла у [[ОШ „Бранко Радичевић” Нови Београд|основну школу „Бранко Радичевић”]], а ту се 3. јула 1974. родио њихов млађи син [[Марко Милошевић|Марко]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=180–184}}{{sfn|Марковић 1|2015|p=185–189}}

[[Датотека:Slobodan Milošević šezdesetih godina (treći sleva, drugi zdesna sedi Kosta Čavoški).jpg|мини|Слева надесно: Милан Радоњић, [[Коста Чавошки]], [[Шпиро Галовић]], [[Раде Кузмановић]] и Слободан Милошевић, на студентском семинару на [[Бохињско језеро|Бохињском језеру]] августа 1962.]]
Радоје Стефановић, Милошевићев бивши колега из „Техногаса”, био је од 1976. до 1978. в.д. председник [[Београдска банка|Београдске банке]], али како га ова функција није превише занимала, пошто је упоредо био директор предузећа „Минел”, препоручио је Слободана за ову функцију. Иван Стамболић, који је у то време био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије подржао је његов избор у банци и позвао га да се укључи у политички живот. Милошевић је одбијао да уђе у политику, али је нешто касније, новембра 1980, прихватио готово симболичну функцију председника Општинске конферецније Савеза комуниста Старог града.{{напомена|Према тадашњој организацији Савеза комуниста, главну улогу у партијској организацији имао је секретар Комитета, а функција председника Конференције била је више почасна}}{{sfn|Марковић 1|2015|p=231}} Удружена београдска банка, формирана је марта 1978. и била је наследник система Београдске банке и водећа привредна банка у СР Србији, чији је задатак био да обезбеди кредите за највеће привредне пројекте. За председника Пословног одбора банке, чије се седиште налазило у [[Палата Албанија|Палати Албанија]], на [[Теразије (Београд)|Теразијама]], постављен је Слободан Милошевић. Готово истовремено, Стамболић је маја 1978. изабран за председника [[Извршно веће Скупштине СР Србије|Извршног већа Скупштине СР Србије]] (председник Владе Србије).<ref name="Sloba bankar" >{{Cite web|url=https://www.darkohudelist.eu/det.php?id=107|title=Darko Hudelist: Sloba bankar (objavljeno u Nedeljniku)|website=darkohudelist.eu|date=10. 8. 2017}}</ref> Добро упознат са дешавањима у привреди, Милошевић је био веома задовољан преласком у банку, која се бавила финансирањем привреде. Како је Београдска банка имала сарадњу са свим великим банкама у свету, одмах је почео да путује широм света, најчешће у [[Сједињене Америчке Државе]] — [[Њујорк]], [[Сан Франциско]], [[Бостон]], [[Сијетл]], [[Далас]], али и друге дестинације у земљама западне Европе — [[Лондон]], [[Париз]], [[Милано]], [[Цирих]] и веома често у [[Кувајт]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=191–193}} У Удруженој банци упознао је многе своје будуће сараднике, са којима је временом постао и близак пријатељ, а пре свега са [[Миодраг Зечевић (банкар)|Миодрагом Зечевићем]] и [[Борка Вучић|Борком Вучић]], која му је била најближи сарадник и потпредседник Извршног одбора.{{sfn|Марковић 1|2015|p=194–196}} Између осталог банка је обезбеђивала кредите за набавку опреме за [[Железара Смедерево|железару у Смедереву]] и [[Петрохемија (Панчево)|Петрохемију]] у [[Панчево|Панчеву]], као и за крупне инвестиције у инфраструктури, модернизацију железничке мреже у Србији и изградњу ауто-пута. Избор предузећа који су добијали кредите вршен је уз консултацију Стамболића, као председника Извршног већа. Како би успели да под повољним условима обезбеде кредит вредан 700 милона долара{{напомена|За потребе Металорушког комбината у Смедереву било је предвиђено 500 милиона, а за потребе Београдске банке 200 милиона}} Стамболић и Милошевић су у пролеће 1979. отишли у Њујорк, где су водили успешне преговоре са [[Дејвид Рокфелер|Дејвидом Рокфелером]]. У јесен исте године Милошевић се у Београду поново сусрео са Рокфелером, који је присуствовао годишњој скупштини [[Међународни монетарни фонд|Међународног монетарног фонда]] (ММФ) и [[Светска банка|Светске банке]], одржаној у [[Сава центар|Сава центру]].<ref name="Sloba bankar" /> Такође, Милошевић је у овом периоду имао добре односе са [[Лоренс Иглбергер|Лоренсом Иглбергером]], тадашњим амбасадором САД у СФРЈ.{{sfn|Марковић 1|2015|p=196}} Маја 1980. породица Милошевић се из стана у блоку 45 преселила у Улицу 14. децембра{{напомена|Данас Улица цара Николаја -{II}-}} на [[Врачар]]у.{{sfn|Марковић 1|2015|p=220}}

=== Улазак у високу политику ===
Своју студентску политичку каријеру, Милошевић је окончао након што се запослио. На инсистирање [[Иван Стамболић|Ивана Стамболића]], новембра 1980. прихватио је функцију председника Општинске конференције Савеза комуниста Старог града, али како она није била професионала и како је био заузет пословима у банци, није јој се превише посвећивао. На поновно инсистирање Стамболића, 1982. се након 16 година вратио у политичке воде. За разлику од студентских дана, када је политички деловао на [[Универзитет у Београду|Универзитету]], сада се нашао у политичком врху [[Београд]]а и [[Социјалистичка Република Србија|Србије]]. На изборној конферецнији Савеза комуниста Београда 14. априла 1982. Стамболић је изабран за председника [[Градски комитет Савеза комуниста Београда|Градског комитета]], а Милошевић за једног од чланова Председништва Градског комитета.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19820415&quality=&doctype=Newspaper|title=Изборна конференција организације СК у Београду: СК мора да да одговоре на сва питања|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 4. 1982|pages=4}}</ref> На Деветом конгресу СК Србије, 29. маја 1982. изабран је за члана Централног комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и члана његовог Председништва. На овом Конгресу за председника Председништва ЦК СКС изабран је [[Душан Чкребић]], а за секретара Председништва [[Радиша Гачић]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0005-IMAGE&issue=UB_00064_19820530&quality=&doctype=Newspaper|title=Завршен Десети конгрес Савеза комуниста Србије: Чланови ЦК СКС и Комисија СКС|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=30. 5. 1982|pages=5}}</ref>{{sfn|Марковић 1|2015|p=231–233}} Иако је био члан највиших партијских форума, наставио је са послом у банци, све до краја 1983. када је избором за руководиоца сектора за економске односе Председништва ЦК СКС отпочео професионалну политичку каријеру.{{sfn|Марковић 1|2015|p=234–235}} Убрзо је постао чест дискутант на седницама Централног комитета и његовог Председништва.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19831104&quality=&doctype=Newspaper|title=Седница Централног комитета Савеза комуниста Србије: Није време за одлагање|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=4. 11. 1982|pages=4}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19831227&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ЦК СК Србије: Нема социјалне политике ван економске|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=27. 12. 1983|pages=3}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19840126&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ЦК СК Србије о друштвено-економској ситуацији на почетку године: Више простора спосоовима|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=26. 1. 1984|pages=3}}</ref> Након истекао двогодишњег мандата, Стамболић је са места председника Градског комитета СК Београда, прешао на функцију председника Председништва ЦК СКС, а на његово место је 16. априла 1984. изабран Милошевић.{{напомена|У тренутку Милошевићевог избора за председника Градског комитета, распоред руководећих кадрова Савеза комуниста Србије био је следећи — Никола Љубичић члан Председништва СФРЈ, Дража Марковић и Добривоје Видић чланови Председништва ЦК СКЈ, Душан Чкребић председник Председништва СР Србије, Иван Стамболић председник Председништва ЦК СК Србије, док је најутицајнији од њих Петар Стамболић био само формално члан централних комитета СКЈ и СКС и [[Савет федерације СФРЈ|Савета федерације]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0013-IMAGE&issue=UB_00064_19910809&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан и слободе 3: Дошао је Милошевић|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=9. 8. 1991|pages=13}}</ref>}}<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19840417&quality=&doctype=Newspaper|title=Договор београдских комуниста: Јединствено из одлуке у праксу|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=17. 4. 1984|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19840417&quality=&doctype=Newspaper|title=Договор београдских комуниста: Нема реформе без борбе|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=17. 4. 1984|pages=3}}</ref>

[[Датотека:Referat Slobodana Milosevica.jpg|мини|десно|Брошура са рефератом Слободана Милошевића]]
Слободан Милошевић је припадао новој генерацији комунистиких политичара, тзв „техно-менаџера”, који су били прва генерација која је одрасла и школовала се у социјалистичком друштву. Иако није био класичан политички апаратчик, својим говором, понашањем и облачењем, управо се тако понашао. Тврдим говором и оштрим ставом, био је оличење комунистичког идеала.{{sfn|Драшковић|2021|p=106}} У време када се интензивирао у политичком животу Србије, [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија]] налазила се у почетним годинама [[Југослосвенска криза|кризе]]. Економско-привредна криза, узрокована великим спољним дугом, изазвала је пад животног стандарда и довела до инфлације и разних несташица, углавном робе широке потрошње из увоза (кафа, бензин, детерџент), као и низа непопуларних мера — рестрикције електричне енергије, смањивања плата, увођења бонова и др. Економска нестабилност знатно је утицала на погоршање друштвено-политичких прилика и односа међу руководствима југословенских република, посебно након [[Смрт и сахрана Јосипа Броза Тита|смрти Јосипа Броза Тита]] (1980) и [[Немири на Косову 1981.|немира на Косову]] (1981).{{sfn|Кнежевић|2018|p=3}}{{sfn|Марковић 1|2015|p=236–237}} Као секретар Градског комитета СК Београда Милошевић се у знатној мери и даље бавио економским питањима, пратећи спровођење мера економске стабилизације, које је донело [[Савезно извршно веће]] (СИВ), а у циљу ублажавања економске кризе.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19840425&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво Градског комитета СК Београда о остваривању програма економске стабилизације: Мера више од акције|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=25. 4. 1984|pages=4}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19840531&quality=&doctype=Newspaper|title=Градски комитет СК Београда о спровођењу економске стабилизације: Напори већи од резултата|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=31. 5. 1984|pages=3}}</ref>  Био је свестан економске ситуације и истицао да је она највећи непријатељ,<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0002-IMAGE&issue=UB_00064_19840828&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан Милошевић: Одабир по раду|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=28. 8. 1984|pages=2}}</ref> а томе је говорио и на седницама Централног комитета СК Србије.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19851003&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво Централног комитета СК Србије о привредном развоју: Циљ далеко од плана|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=3. 10. 1985|pages=3}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=17}} Као партијски бирократа одлучно је иступао против национализма,<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19841009&quality=&doctype=Newspaper|title=Градски комитет СК Београда о идејној борби: Опредељење не тражи позивницу|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=9. 10. 1984|pages=3}}</ref> а фебруара 1985. покренуо је капању за забрану штампања сабраних дела [[Слободан Јовановић|Слободана Јовановића]], које су припремали [[Просвета (издавачко предузеће)|Просвета]] и [[Књижевне новине]],<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0007-IMAGE&issue=UB_00064_19850215&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ГК СК Београда о издавању дела Слободана Јовановића: Неприхватљиво и штетно|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 2. 1985|pages=7}}</ref> Јула исте године оштро се супротставио најављеној реформи образовања, којом је предвиђано избацивање [[Марксизам|марскизма]] из школског програма. Овим акцијама скренуо је пажњу на себе и стекао симпатије старијих партијских кадрова, међу којима [[Никола Љубичић|Николе Љубичића]] и [[Петар Стамболић|Петра Стамболић]]а.{{sfn|Ковачевић|2021|p=18—20}} У сусрет Десетом конгресу СКС, фебруара 1986. почело је предлагање кандидата за највише функције у Савезу комуниста Србије. Дотадашњи председник Председништва ЦК СКС Иван Стамболић, који је одлазио на дужност председника [[Председништво СР Србије|Председништва СР Србије]], за новог преседника је предложио Милошевића. Овом предлогу оштро се супротсатвио [[Драгослав Марковић|Дража Марковић]], један од водећих српских комуниста старије генерације и стриц [[Мира Марковић|Мире Марковић]], који га је оценио као нетолерантну и догматичну личност, неподобну да буде на челу ЦК СКС. Предлагао је да се уместо једног бирају два кандидата, а као противкандидата предлагао је [[Шпиро Галовић|Шпиру Галовића]].<ref>{{Cite web|url=https://www.slobodnaevropa.org/a/1045349.html|title=Dragoslav Marković: Diskontinuitet|website=slobodnaevropa.org|date=27. 2. 2008}}</ref>{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Упркос Марковићевом противљењу, Председништво ЦК СКС је подржало кандидатуру Милошевића, а то је потом потврдила и Републичка конференција [[Социјалистички савез радног народа Србије|Социјалистичког савеза Србије]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19860213&quality=&doctype=Newspaper|title=Седница Председништва ЦК СК Србије: Слободан Милошевић кандидат за председника ЦК СК Србије|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=13. 2. 1986|pages=3}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=21—25}}

=== Успон на власт ===
На Десетом конгресу [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]], одржаном од 26. до 28. маја 1986. Слободан Милошевић је изабран за председника Председништва Централног комитета СКС. За секретара Председништва изабран је [[Зоран Соколовић]], а за чланове Председништва, између осталог, неки од касније блиских Милошевићевих сарадника — [[Зоран Анђелковић]], [[Радмила Анђелковић]], [[Петар Грачанин]] и [[Борисав Јовић]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19860529&quality=&doctype=Newspaper|title=Завршен Десети конгрес Савеза комуниста Србије|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=29. 5. 1986|pages=4}}</ref> Избором на функцију председника Председништва ЦК СКС Милошевић је по функцији постао члан [[Председништво ЦК СКЈ|Председништва Централног комитета СК Југославије]]. На место председника [[Градски комитет Савеза комуниста Београда|Градског комитета СК Београда]], на Стамболићев предлог, изабран је [[Драгиша Павловић]], али је у Председништво Градског комитета ушао и део Милошевићу блиских људи — [[Радош Смиљковић]], [[Зоран Тодоровић (политичар)|Зоран Тодоровић]], [[Слободанка Груден]], [[Душан Митевић]] и др.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Подршку им је пружала и група професора из Универзитетског комитета окупљена око његове супруге [[Мира Марковић|Мире Марковић]].{{sfn|Ковачевић|2021|p=18}} Свега пар месеци након Конгреса, политичка сцена у Србији уздрмана је појавом [[Нацрт групе академика за Меморандум САНУ|Меморнадума САНУ]], односно његовог преднацрта, који је без знања [[Српска академија наука и уметности|Српске академија наука и уметности]], 24. септембра 1986. објављен у листу ''[[Вечерње новости]]''. Овај недовршени документ, који је саставило 16 академика, садржао је њихово виђење узрока кризе — економска и политичка фрагментација [[Југославија|Југославије]] и инфериорни статус [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]] у оквиру [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]], што је узроковао [[Устав Југославије из 1974.|Устав СФРЈ из 1974]], као и положај [[Срби у Хрватској|Срба у СР Хрватској]] и на САП Косову. Појава Меморандума, који је одмах осуђен као националистички, изазвала је бурне реакције у читавој Југославији, а посебно у Србији. Иако је руководство Савеза комуниста Србије осудило овај документ, та осуда није била монолитна и енергична и представљала је прву јавности невидљиву тачку раздора у руководству. Део руководства, предвођен Стамболићем, сматрао је да Меморандум штети односу Србије са другим републикама, као и њеном положају у федерацији, док је део око Милошевића, прећутно подржао ставове Меморнадума.{{sfn|Ковачевић|2021|p=29—32}} Режимска кампања против Меморандума и саме САНУ вођена је месецима, а 18. јануара 1987. у листу ''[[Политика (новине)|Политика]]'' је објављена хумореска „Војко и Савле”, у којој су на погрдан начин приказани председник САНУ [[Павле Савић]] и академик [[Гојко Николиш]]. Хумореска, праћена карикатуром, била је још један потрес на политичкој сцени Србије, који се одвијао наредних месеци.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}}<ref name="Кљајић" >{{Cite web|url=https://www.politika.rs/scc/clanak/4253/Humoreska-u-reziji-Zivorada-Minovica|title="Хумореска" у режији Живорада Миновића|website=politika.rs|date=16. 9. 2007}}</ref> Аутор хумореске и налагодавац њеног објављивана, нису откривени, а касније завађене политичке стране — Стамболићева и Милошевића међусобно су се оптуживале око овог случаја.{{напомена|Према Мири Марковић аутор хумореске је [[Видосав Стевановић]], а наручиоци су [[Драгиша Павловић]] и [[Иван Стамболић]], са циљем да дискредитују САНУ.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Према новинару [[Радмило Кљајић|Радмилу Кљајићу]], тадашњем извршном секретару за информисање Градског комитета СК Београда, аутор спорне хумореске је Живорад Миновић, тадашњи главни уредник ''[[Политика (новине)|Политике]]'', а њен циљ је био дискредитација Павловића и Стамболића. Кљајић такође, наводи да је академик [[Гојко Николиш]], сматрао да иза хумореске стоји [[Никола Љубичић]], који је тада био близак Милошевићу.<ref name="Кљајић" />}}   

[[Датотека:Slobodan Milošević i Ivan Stambolić, 1986.jpg|мини|десно|Милошевић и Стамболић на 10 конгресу СК Србије, маја 1986.]]
[[Косовска криза 1981—1990.|Криза у САП Косову]], најнеразвијенијем делу СФРЈ, кулминирала је [[Хронологија СФРЈ и СКЈ 1981.|марта 1981.]] [[Немири на Косову 1981.|албанским демонстрацијама]], након чега је дошло до интерцвенције јединица [[Милиција СФРЈ|милиције]] и [[Југословенска народна армија|ЈНА]]. Потом су уследиле одређене политичке смене у руководству покрајине, али се ситуација није поправљала. Покрајинско руководство било је благо према албанском иридентистичком покрету, који је захтевао да [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косово]] добије статус седме југословенске републике. Како су [[Албанци у Србији|Албанци]] представљали већину, а [[Срби]] и [[Црногорци (народ)|Црногорици]] мањину, били су мање заступљени у покрајинским органима — милицији, судству, школству, здравству, као и у самим партијским и покрајинским органима. Разни притисци, који су вршени на Србе и Црногорце, да се исељавају са протора [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], били су праћени насиљем великоалбанских националиста, које је најчешће пролазило без казне.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Након избора за председника Председништва ЦК СКС, Милошевић се заинтересовао за кризу на Косову и она је била једна од скоро сталних тема на седницама Централног комитета и његовог Председништва.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19860822&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво Централног комитета СК Србије о остваривању закључака Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СКЈ о Косову: Не решавају се главни проблеми|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=22. 8. 1986|pages=3}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19860919&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништв ЦК СК Србије о национализму: Исти план за све комунисте|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=29. 9. 1986|pages=3}}</ref> У току припрема за извештај о једногодишњој активности на стабилизовању политичко-безбедоносне ситуације у САП Косову, у пратњи покрајинских функционера [[Азем Власи|Азема Власија]] и [[Коља Широка|Кољ Широке]], 20. априла 1987. посетио је [[Косово Поље]], код [[Приштина|Приштине]]. Приликом посете, разговарао је са окупљеним грађанима српске националности, који су желели да му изнесу своје проблеме и у договору са њима заказао наредни састанак за три дана.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870421&quality=&doctype=Newspaper|title=Председник Председништва ЦК СК Србије говорио на збору мештана Косова Поља: Решавање проблема пренети из руководства у народ|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=21. 4. 1987|pages=1}}</ref> Када је 24. априла поново дошао у Косово Поље, испред зграде Дома културе, у којој је требао да се одржи заказани састанак, окупило се око 15.000 Срба и Црногораца. Пошто је захтев да се састанак одржи напољу одбијен, маса је покушала да уђе у Дом културе, након чега је дошло до интервенције припадника милиције, коју су чинили углавном Албанци. Грађани су на ово узвратили каменицама, након чега је Милошевић, како би спречио даљи сукоб, изашао пред окупљену масу давајући јој пуну подршку и најављујући државне мере које ће их заштити од великоалбанског терора. Том приликом изговорио је чувену реченицу — „Нико не сме да вас бије!“{{sfn|Марковић 1|2015|p=266}}{{sfn|Кнежевић|2018|p=4}} После смиривања тензија, у Дому културе је до јутарњих часова слушао излагања представника окупљених Срба.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870425&quality=&doctype=Newspaper|title=Синоћ и ноћас збор око 15.000 Срба и Црногораца у Косову Пољу: Овако више не можемо|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=25. 4. 1987|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870427&quality=&doctype=Newspaper|title=Шта неки од учесника збора у Косову Пољу мисле после разговора са Слободаном Милошевићем: Речи охрабрења|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=27. 4. 1987|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://arhiv.slobodnadalmacija.hr/pvpages/pvpages/viewPage/?displaySizeSelect=75&pv_page_id=166754&autocomplete_text=&page=4&pv_issue_no=870426_A|title=Razgovor komunista i građana sa Slobodanom Miloševićem trajao je punih dvanaest sati: Zaustavite rijeku iseljavanja|publisher=[[Slobodna Dalmacija]]|website=arhiv.slobodnadalmacija.hr|date=26. 4. 1987|pages=5}}</ref> [[Митинг у Косову Пољу|Митинг у Косову Пољу]] добио је велики публицитет у српској и југословенској штампи, а популарност Слободана Милошевића нагло је порасла.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}}{{sfn|Ковачевић|2021|p=32—46}}

[[Датотека:Ivan Stambolić (cropped).jpg|мини|150п|лево|[[Иван Стамболић]], Милошевићев колега са факултета и политички ментор до 1987.]]
Отворени раздор у руководству Градског комитета СК Београда, почео је маја 1986, а повод је био лист ''[[Студент (часопис)|Студент]]'', на чијој се насловној страни нашао нагрижен глогов лист и наслов „Ноћ Вампира”. Како је редкација листа била блиска Буци Павловићу и Ивану Стамболићу, Душан Митевић је на седници Председништва Градског комитета изнео оштре критике на њен рад сматрајући да насловна страна има „алузије на плакат поводом Дана Младости” и представља „увреду друга Тита”. Ове оптужбе биле су праћене сличним текстовима у листу ''[[Политика (новине)|Политика]]'', а недуго потом, у листу ''[[НИН]]'' се огласио [[Бранислав Милошевић (новинар)|Бранислав Милошевић]], републички секретар за културу и отворено напао Митевића, бранећи редакцију листа, чиме је почело одмеравање снага Милошевићеве и Стамболићеве фракције. Крајем маја, Милошевић је заказао затворену седницу Председништва ЦК СКС на којој се расправљало о листу ''Студент'' и на којој су осуђени учестали напади на [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] и основне друштвене вредности, након чега је дошло до смене редакције листа. Током овог сукоба, Милошевићева струја је успела да своје противнике оптужи за вођење „антититовске линије” и на тај начин их значајно дискредитује у делу јавности, а посебно партијског чланства.<ref>{{Cite web|url=https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:687940-glogov-kolac-studenta|title=Glogov kolac iz Studenta|website=novosti.rs|date=27. 9. 2017}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Maj97/1105/1105_6.HTM|title=Jubilej "Studentovog" glogovog lista: Bal vampira ili lov na vestice|website=yurope.com|date=11. 5. 1997}}</ref> Истовремено, Милошевић је користећи популарност стечену након догађаја у Косову Пољу, отпочео са политичком камапањом за отварање питања заштите Срба и Црногораца на Косову. О стању у покрајини говорио је на тематским седницама [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета СК Југославије]] (26. јун)<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870627&quality=&doctype=Newspaper|title=Десета седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије о Косову: Историја нам неће опростити оклевање|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=27. 6. 1987|pages=1}}</ref> и Централног комитета СК Србије (9. јул)<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870710&quality=&doctype=Newspaper|title=Централни комитет Савеза комуниста Србије о Косову: Речи потрошене, тражи се акција|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=10. 7. 1987|pages=1}}</ref> о стању на Косову, а ЦК СКС је потом формирао Радну групу за спровођење закључа��а донетих на овим седницама, на чијем је челу био Зоран Сколовић.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870815&quality=&doctype=Newspaper|title=Јуче на састанку у ЦК СК Србије разговарано о спровођењу закључака 9. седнице ЦК СКЈ о Косову: Брутални насртаји албанских националиста|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 8. 1987|pages=1}}</ref> На овим седницама није оклевао да за стање у покрајини тражи одговорност покрајинског руководства, као и [[Фадиљ Хоџа|Фадиља Хоџе]], чиме је додатно стекао симаптије код Срба и Црногораца на Косову.{{sfn|Ковачевић|2021|p=51—53}}

Напета атмосфера око стања на Косову доживела је свој врхунац након [[Параћински покољ|убиства у касарни ЈНА]] у [[Параћин]]у, 3. септембра 1987. када је војник [[Азиз Кељменди]] убио четворицу и ранио шесторицу војника. Иако трагедија није имала политичку позадину, а међу рањенима и убијенима су се налазили припадници свих југословенских народа, медији су је искористили за распиривање антиалбанског расположења. Сахрана једног од војника у Београду, којој је присуствовалоко око десет хиљада људи, претворена је у својеврсне демонстрације, а по разним местима у Србији су разбијани излози радњи чији су власници били [[Албанци у Србији|Албанци]]. Покушавајући да смири ситуацију, Драгиша Павловић је 11. септембра сазвао конференцију за штампу на којој је критиковао медије због појаве национализма, а опаском о „олако обећаној брзини”{{напомена|''Укупно стање на Косову, које се не поправља ни потребном ни пожељном, ни олако обећаном брзином ствара опасну атмосферу у којој као да се свака изговорена реч против српског национализма доживљава као попустљивост према албанском национализму'' — део из изјаве Драгише Павловића{{sfn|Ковачевић|2021|p=55}}}} изнео је алузију на Слободана Милошевића и његову кампању за сређивање стања на Косову. На ову изјаву, одговорено је коментаром у ''Политици експрес'', након чега је 17. септембра одржана седница Председништва Градског комитета на којој је упркос противљењу људи блиских Милошевићу, дата подшка Павловићу.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19870918&quality=&doctype=Newspaper|title=Расправа на Председништву ГК ОСК Београда о актуелној ситуацији у граду: Подржани ставови Драгише Павловића|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=18. 9. 1987|pages=4}}</ref> Незадовољан исходом, Милошевић је 20. септембра одржао седницу Председништва ЦК СКС на којој је затражена оставка Павловића и предложено Централном комитету СКС да га због „пружања отпора спровођењу политике Савеза комуниста” искуљчи из Председништва ЦК.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870921&quality=&doctype=Newspaper|title=Саопштење са седнице Председништва ЦК СК Србије: Затражено разрешење Драгише Павловића|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=21. 9. 1987|pages=1}}</ref> [[Осма седница ЦК СК Србије]] одржана је 23. и 24. септембра 1987. у два дела — први свечани део био је посећен јубилеју 50 година од доласка Јосипа Броза Тита на чело КПЈ, а на другом радном делу расправљало се о смени Драгише Павловића. Током два дана заседања, које се завршило иза поноћи 25. септембра, вођена је расправа у којој је учествовало 90 чланова Централног комитета. Уводно излагање имали су Зоран Соколовић, секретар Председништва ЦК СКС и генерал [[Никола Љубичић]], који су оштро напали Павловића и осудили га због „супротсављања политици Савеза комуниста”. Од оптужби га је бранила малобројна група чланова, окупљена око Ивана Стамболића, који је на претходној седници Председништва ЦК СКС компромитован објављивањем писма које је упутио члановима Председништва Градског комитета СК Београда и оптужен да се као председник [[Председништво СР Србије|Председништва СР Србије]] меша у унутарпартијске ствари. Посебно активни у нападу на Павловића били су — Душан Чкребић, Радмила Анђелковић, [[Ратомир Вицо]], [[Петар Грачанин]] и [[Богдан Трифуновић]], касније најближи Милошевићеви сарадници. Како би се истакла демократичност нове политике, Милошевић је донео одлуку да се седница преноси на телевизији, што је овом догађају дало велики публицитет и изазвало огромно интересовање јавности, која је први пут јавно на телевизији гледала сукоб две партијске групе. На гласању, одржаном након дуге расправе, подршку разрешењу Павловића пружила је већина чланова Централног комитета, против је било само њих осам, док су чланови из покрајина, њих 18, били уздржани.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870924&quality=&doctype=Newspaper|title=Седница ЦК СК Србије и данас наставља рад: Различито о одговорности Драгише Павловића|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=24. 9. 1987|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870925&quality=&doctype=Newspaper|title=��оћас после поноћи завршена дводневна седница ЦК СК Србије: Разрешен Драгиша Павловић|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=25. 9. 1987|pages=1}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=53—65}}{{sfn|Марковић|2015|p=269—274}}

Искључење Драгише Павловића из Председништва ЦК СКС била је само формалност, а суштина Осме седнице ЦК СКС била је победа Милошевићеве групе над Стамболићевом и њено потпуно потискивање у политичком животу, као и самог Ивана Стамболића, на кога више нико није рачунао. Тријумф на седници био је до тада највећи политички успех Слободана Милошевића, који је постао неприкосновени вођа Србије, а велики допринос његовом успону дали су медији, пре свега листови ''Политика'' и ''Политика експрес'' и [[Радио-телевизија Србије|Телевизија Београд]], који су били активни још од његове посете Косову Пољу. Након Осме седнице дошло је до постепеног уклањања, оставкама и смењивањима, људи који су подржали Павловића или су се супротистављали Милошевићу. На Стамболића, који се налазио на функцији председника Председништва СР Србије, вршен је притисак да поднесе оставку, што је и учинио 14. децембра 1987, након чега је на његово место изабран генерал Петар Грачанин.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19871215&quality=&doctype=Newspaper|title=Саопштење Председништва СР Србије: Иван Стамболић разрешен дужности|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 12. 1987|pages=1}}</ref>{{sfn|Марковић|2015|p=277—279}} Одласком Стамболића, Милошевић је у потпуности заокружио власт у Србији и почео да самостално влада, пошто су политичари старије генерације — Никола Љубичић, [[Добривоје Видић]] и [[Душан Чкребић]] остали без икаквог утицаја.{{sfn|Ковачевић|2021|p=66—68}}

=== На челу Србије 1988—1990. ===
[[Датотека:Medjuopcinske_regionalne_zajednice_Socijalisticke_Republike_Srbije.png|десно|мини|Мапа [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]]]]
[[Социјалистичка Република Србија]], која је у свом саставу имала две аутономне покрајине — [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|Војводину]] и [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косово]], након доношења [[Устав Југославије из 1974.|Устава СФРЈ]] и [[Устав Србије из 1974.|Устава СР Србије]] из 1974, нашла се у тешкој ситуацији јер су њене покрајине имале велика овлашћења, скоро иста, као и друге југословенске републике, а биле су и једнако заступљене у федералним органима. Како су покрајине имале своје засебне правне системе и комплетну организацију власти — законодавну, извршну и судску, то је директну власт републичких органа СР Србије свело само на територију [[Централна Србија|уже Србије]]. Против оваквог положаја Србије, још 1977. побунило се, али без успеха, руководство СР Србије предвођено [[Драгослав Марковић|Дражом Марковићем]] и објавило [[Плава књига|Плаву књигу]]. Друга републичка руководства разумела су неприродни положај Србије, али су се противила новим уставним променама, због страха од могуће рецентрализације федерације. Након [[Немири на Косову 1981.|немира у САП Косову]], 1981. дошао је до изражаја неприродни уставни положај СР Србије, па је Марковић успео да поврати републичку ингеренцију над покрајинском [[Служба државне безбедности|Службом државне безбедности]], чиме је значајно ојачао републичке ингеренције у покрајинама и припремио терен за даљу централизацију. [[Косовска криза 1981—1990.|Косовска криза]], која је заједно са [[Инфлација|инфлацијом]] и економском кризом, током 1980-их нарушавала стабилност југословенске федерације, отворила је простор за политичко деловање у циљу решавања статуса СР Србије. Посебно активан на остваривању овог циља био је [[Иван Стамболић]], који је током 1984—1987. успео да у [[Председништво ЦК СКЈ|Председништву ЦК СКЈ]] наметне ову тему. Упркос разним отпорима, успео је да под републичку власт врати стратешки важне привредне субјекте попут железнице, поште и електропривреде, а пре његове формалне смене од руководстава других република добио је сагласност за промену Устава Србије, уз услов да се са предложеним изменама сложе руководства аутономних покрајина.{{sfn|Драшковић|2021|p=111}} [[Скупштина СФРЈ]] је 11. фебруара 1987. прихватила иницијативу СР Србије да се приступи промени Устава СФРЈ у делу који се односи на уставни положај Србије, а неколико месеци касније [[Председништво СР Србије]] је 28. јула 1987. усвојило предлог о промени Устава СР Србије.{{sfn|Вукадиновић|2020|p=377—380}}

Након дефакто преузимања власти у Србији Милошевић је своју политику дефинисао у три тачке — друштвена трансформација социјалистичког друштва на принципима новог економског, социјалног и културног обрасца; измена политичког и административног статуса СР Србије унутар [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославије]] и решавање демографске и историјске драме на Косову.{{sfn|Марковић 1|2020|p=279}} Иако се због унутрашњих сукоба унутар [[Савез комуниста Србије|СК Србије]], чинило да је ново руководство СР Србије одустало од измене Устава, рад на овоме је настављен јуна 1988, а [[Скупштина СР Србије]] је 25. јула 1988. усвојила ''Нацрт амандмана на Устав СР Србије''. У току борбе за уставне промене, сва руководства Србије су током 1980-их долазила у сукоб са руководствима аутономних покрајина. Посебно је био оштар сукоб са руководством САП Војводине, с обзиром да се директан сукоб са руководством САП Косова, избегавао због могућих међунационалних проблема. Користећи се незадовољством народа због ситуације на Косову, Милошевић је одлучио да митинзима Срба и Црногораца са Косова и Метохије изврши притисак на војвођанско руководство. Први митинг одржан је  9. јула 1988. у [[Нови Сад|Новом Саду]],<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19880711&quality=&doctype=Newspaper|title=Лице улице без лицем у лице|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=11. 7. 1988|pages=3}}</ref> а након њега су у наредна четири месеца у више места Војводине, уже Србије и [[Социјалистичка Република Црна Гора|Црне Горе]] одржавани митинизи на којима се изражавала солидарност са народом на Косову, као и незадовољство због односа војвођанског и косовског руководства према најављеним уставним променама. На ширење незадовољства грађана значајно су утицали социјално-економски проблеми, изазвани растућом инфлацијом. Медији који су били под контролом Милошевићевих сарадника, а пре свага [[Радио-телевизија Србије|Телевизија Београд]], давали су медијску и логистичку подршку протестима, што је значајно утицало на раст Милошевићеве популарности.{{sfn|Вукадиновић|2020|p=377—382}}

[[Датотека:Ilustrovana Politika (1562) 1988.jpg|лево|мини|200п|Насловна страна листа ''Илустрована Политика'' од 11. октобра 1988. са насловом: Слободан Милошевић — човек коме радници верују]]
Кулминација протеста догодила се почетком октобра 1988. године. У [[Београд]]у се 4. октобра испред [[Дом Народне скупштине Републике Србије|зграде Скупштине СФРЈ]] догодио протест око 5.000 незадовољних радника из [[Раковица (Београд)|Раковице]], на коме је тражено да их прими Милошевић, који им се потом обратио. На крају гвора изговорио је чувену реченицу — „А сада свако на свој задатак“.{{напомена|Често се погрешно интерпретира као: „А сад сви на своја радна места”.}}<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19881005&quality=&doctype=Newspaper|title=Протест радника Раковице пред Скупштином СФРЈ: |publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=5. 10. 1988|pages=3}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=95}} Након низа протеста по Војводини, скуп одржан 2. октобра у [[Бачка Паланка|Бачкој Паланци]] изазвао је прекретницу. Пошто је војвођанско руководство покушало да испита партијску одговорност вођа протеста [[Радован Панков (политичар)|Радована Панкова]] и [[Михаљ Кертес|Михаља Кертеса]], каснијих Милошевићех блиских сарадника, револтирани радници из Бачке Паланке кренули су 5. октобра у Нови Сад, где су им се придружили радници неколико новосадских предузећа. Незадовољним радницима, у протесту испред [[Комплекс Бановине у Новом Саду|зграде Извршног већа Војводине]] убрзо су се прикључили грађани. Масовним демонстрацијама, током којих је зграда Извршног већа засута [[јогурт]]ом, због чега су ове демонстрације касније назване „јогурт револуција”, извршен је притисак на покрајинско руководство.<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19881006&quality=&doctype=Newspaper|title=Veliki, neočekivani i dramatični protestni mitinzi u Bačkoj Palanci i Novom Sadu: Marš za smenu rukovodstva|publisher=[[Борба (новине)|Borba]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=5. 10. 1988|pages=1}}</ref> Док је део руковдства био против оставки и захтевао од врха СФРЈ интервенцију јединица [[Југословенска народна армија|ЈНА]], предсеник ПК [[Савез комуниста Војводине|СК Војводине]] [[Милован Шогоров]] понудио је оставку и затражио помоћ од Милошевића. Сутрадан 6. октобра у Нови Сад су стигле организоване колоне из свих делова Војводине, па је број демонстраната нарастао на око 100.000 људи. У „помоћ” војвођанском руководству Милошевић је послао [[Зоран Соколовић|Зорана Соколовића]], секретара Председништва ЦК СКС, који је истог дана присуствовао ванредној седници Покрајинског комитета на којој су чланови Председништва ПК СКВ поднели оставке.{{sfn|Ковачевић|2021|p=75—78}}<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19881007&quality=&doctype=Newspaper|title=Ванредна седница Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине: Прихваћена колективна оставка Председништва ПК|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=7. 10. 1988|pages=1}}</ref>

=== На челу Србије 1991—1997. ===

=== Председник СР Југославије ===

=== Пад са власти и хапшење ===

=== Суђење у Хагу ===

=== Смрт и сахрана ===

== Приватни живот ==

== Породично стабло ==
{{Породично стабло
|име = Слободана Милошевића
|приказ=да
|border=1
|boxstyle=padding-top: 0; padding-bottom: 0;
|boxstyle_1=background-color: #fcc;
|boxstyle_2=background-color: #fb9;
|boxstyle_3=background-color: #ffc;
|boxstyle_4=background-color: #bfc;
|boxstyle_5=background-color: #9fe;
| 1= 1. '''Слободан Милошевић''' (1941—2006)
| 2 = 2. Светозар Милошевић (1907—1962)
| 3 = 3. Станислава Милошевић (1911—1974), рођена Кољеншић
| 4 = 4. Симеун Милошевић
| 5 = 5. Јонка Милошевић
| 6 = 6. Ђуро Кољеншић
| 7 = 7. Кића Кољеншић
| 8 = 8. Мирко Милошевић
}}

== Кратка хронологија ==
{{сакриј почетак
|title = <big>Кратка хронологија живота и рада Слободана Милошевића</big>
|titlestyle = background:#C0C0C0; text-align:center;
}}
{| class="wikitable"
! width=15% | време
! width=85% | догађаји
|-
| 20. август 1941.
| Родио се у [[Пожаревац|Пожаревцу]]
|-
| 1948—1960.
| Похађао основну школу и гимназију у Пожаревцу
|-
| 1959.
| Постао члан Савеза комуниста Југославије
|-
| 1960—1964.
| Студирао на Правном факултету у Београду
|-
| 1961—1962. 
| Био потпредседник, а од 1962. председник Факултетског комитета СК Правног факултета
|-
| 1962—1966.
| Радио у Универзитетском комитету Савеза комуниста, где је од 1963. био секретар за идеологију
|-
| 14. март 1964. 
| Венчао се са Миром Марковић, својом дугогодишњом девојком, коју је упознао децембра 1958.
|-
| 1966—1970.
| Радио у Скупштини града Београда
|-
| 1968—1969.
| На одслужењу војног рока у ЈНА, најпре у Школи резервних официра у Задру, потом у Београду
|-
| 1970—1978.
| Радио у предузећу Техногас, где је најпре био заменик директора, а од 1973. генерални директор
|-
| 1978—1983.
| Радио у Удруженој београдској банци као председник Пословног одбора
|-
| 1980—1982.
| Налазио се на функцији председника Општинске конференције Савеза комуниста Старог града
|-
| април/мај 1982.
| Изабран за члана Председништва Градског комитета СК Београда и Председништва ЦК СК Србије
|-
| 1984—1986.
| Налазио се на функцији председника Председништва Градског комитета Савеза комуниста Београда
|-
| 1986—1989.
| Налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије
|-
| 24. април 1987.
| Посетио Косово Поље и разговарао са локалним Србима о проблемима које имају у САП Косово. Изговорио чувену реченицу: Нико не сме да вас бије!
|-
| 24. септембар 1987.
| На Осмој седници ЦК СК Србије поразио политичку струју Ивана Стамболића и постао главни политички лидер Србије
|-
| 19. новембар 1988.
| Говорио на митингу Братства и јединства на Ушћу, коме је присуствовало више стотина хиљада људи
|-
| 8. мај 1989. 
| Скупштина СР Србије га изабрала за председника Председништва СР Србије
|-
| 28. јун 1989.
| Говорио на скупу посвећеном шестогодишњици Косовске битке на Газиместану, коме је присуствовало више стотина хиљада људи
|-
| 12. новембар 1989.
| На непосредним изборима поново изабран за председника Председништва СР Србије
|-
| 17. јул 1990.
| Уједињењем СК Србије и ССРН Србије формирао Социјалистичку партију Србије и постао њен председник
|-
| 9. децембар 1990.
| На првим вишепартијски председничким  изборима однео убедљиву победу и освојио 3,2 милиона гласова, након чега је постао председник Србије
|-
| 9. март 1991. 
| У Београду одржане масовне демонстрације против његове власти, са захтевом демократизације медија, због насилно угушених демонстрација, отпочели су вишедневни студентски протести
|-
| 11. март 1991.
| Говорио на Ушћу, где је одржао контра скуп својих присталица, коме је присуствовало више десетина хиљада људи
|-
| 
| 
|-
| 23. јул 1997. 
| Савезна скупштина СРЈ изабрала га за председника СР Југославије
|-
|
|
|-
| 28. јун 2001. 
| Испоручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу
|-
| 12. фебруар 2003. 
| Отпочело му суђење пред Међународним судом
|-
| 11. март 2006.
| Умро у [[Хаг]]у
|-
| 18. март 2006.
| Сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу
|}
{{сакриј крај}}

== Стил владања ==

== Напомене ==
{{напомене}}

== Референце ==
{{reflist|3}}

== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Ko je ko|1995}}|title=Ko je ko u Srbiji '95 — biografski leksikon|year=1995|publisher=Bibliofon|location=Beograd|id=}} {{COBISS|ID=92130567}}
* {{cite journal|ref=harv|last=Николић|first=Коста|authorlink=Коста Николић|year=2013|url=https://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/1%202013/CLANAK%20-%20NIKOLIC%20KOSTA.pdf|title=Политички профил Слободана Милошевића 1988—1991.|journal=Токови историје|volume=1/2013|pages=259—284}} 
* {{cite journal|ref=harv|last=Nikolić|first=Kosta|authorlink=Коста Николић|year=2013|url=https://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2016/12/2016_1_09.pdf|title=Smenjivanje Ivana Stambolića sa funkcije predsednika Predsedništva SR SRbije 1987.|journal=Istorija 20. veka|volume=1/2016|pages=159—178}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Марковић 1|2015}}|last=Марковић|first=Мира|authorlink=Мира Марковић|year=2015|title=Било је то овако -{I}- део|publisher=Новости|location=Београд|id=}} {{COBISS|ID=217278732}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Марковић 2|2015}}|last=Марковић|first=Мира|authorlink=Мира Марковић|year=2015|title=Било је то овако -{II}- део|publisher=Новости|location=Београд|id=}} {{COBISS|ID=217279500}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Кнежевић|first=Јована|year=2018|url=https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:17480/bdef:Content/get|title=Дипломски рад: Политичке промене на простору бивше републике Југославије за време мандата Слободана Милошевића|publisher=Универзитет у Београду|location=Београд|id=}}
* {{cite journal|ref=harv|last=Драшковић|first=Бојан|year=2021|url=https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2021/05/Ni-40-4.pdf|title=Пад Слободана Милошевића|journal=Национали интерес|volume=40|pages=103—151}} 
* {{Cite book|ref=harv|last=Ковачевић|first=Марко|year=2021|url=http://147.91.75.9/manage/shares/ZRAD/IS1011210853.pdf|title=Мастер рад: Београдска штампа о успону Слободана Милошевића (1984—1989)|publisher=Универзитет у Београду|location=Београд|id=}}
{{refend}}


{{Subject bar |portal=Биографија|portal2=Историја|portal3=Социјалистичка Федеративна Република Југославија|portal4=Сукоби на територији СФРЈ|portal5=Србија|portal6=Република Српска|commons=yes|commons-search=Category:Slobodan Milošević|q=no|q-search=Слободан Милошевић|d=yes|d-search=47139}}
Шаблони који се користе на овој страници:
Шаблон:Abbr (уреди)
Шаблон:Age (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Br separated entries (уреди)
Шаблон:COBISS (уреди)
Шаблон:COBISS.Country (уреди)
Шаблон:COBISS.SR (уреди)
Шаблон:Catalog lookup link (уреди)
Шаблон:Cite book (уреди)
Шаблон:Cite journal (уреди)
Шаблон:Cite web (уреди)
Шаблон:Delink (уреди)
Шаблон:Four digit (уреди)
Шаблон:Get year (уреди)
Шаблон:Harvid (уреди)
Шаблон:Hlist (уреди)
Шаблон:Hlist/styles.css (уреди)
Шаблон:If all (уреди)
Шаблон:If both (уреди)
Шаблон:Infobox (уреди)
Шаблон:Listen (уреди)
Шаблон:MONTH (извор) (заштићено)
Шаблон:MONTHNAME (уреди)
Шаблон:MONTHNUMBER (уреди)
Шаблон:Main other (уреди)
Шаблон:Marriage (уреди)
Шаблон:Min (уреди)
Шаблон:Nowrap (уреди)
Шаблон:Plainlist (уреди)
Шаблон:Plainlist/styles.css (уреди)
Шаблон:Refbegin (уреди)
Шаблон:Refend (уреди)
Шаблон:Reflist (извор) (заштићено)
Шаблон:Replace (уреди)
Шаблон:Sfn (извор) (заштићено)
Шаблон:SfnRef (уреди)
Шаблон:Str mid (уреди)
Шаблон:Str mid/core (уреди)
Шаблон:Subinfobox bodystyle (уреди)
Шаблон:Subject bar (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Template other (уреди)
Шаблон:Trim (уреди)
Шаблон:White (уреди)
Шаблон:Yes/no (уреди)
Шаблон:Yesno (уреди)
Шаблон:БРОЈМЕСЕЦА (уреди)
Шаблон:Бело (уреди)
Шаблон:Брак (уреди)
Шаблон:Главни/остали (уреди)
Шаблон:Године (извор) (полузаштићено)
Шаблон:ДаНе (уреди)
Шаблон:Датум рођења (уреди)
Шаблон:Датум смрти (уреди)
Шаблон:Замени (уреди)
Шаблон:Извори (извор) (заштићено)
Шаблон:Извори/styles.css (уреди)
Шаблон:Инфокутија (уреди)
Шаблон:Инфокутија Политичар (уреди)
Шаблон:Инфокутија Политичар/Боје боја 1 (уреди)
Шаблон:Инфокутија Политичар/Боје боја 2 (уреди)
Шаблон:МЕСЕЦ (извор) (заштићено)
Шаблон:Мин (уреди)
Шаблон:НАЗИВМЕСЕЦА (уреди)
Шаблон:Напомена (уреди)
Шаблон:Напомене (уреди)
Шаблон:Породично стабло (уреди)
Шаблон:Референце крај (уреди)
Шаблон:Референце почетак (уреди)
Шаблон:Референце почетак/styles.css (уреди)
Шаблон:Сакриј крај (уреди)
Шаблон:Сакриј почетак (уреди)
Шаблон:Скраћеница (уреди)
Шаблон:Слушајте (уреди)
Модул:Age (уреди)
Модул:Arguments (извор) (полузаштићено)
Модул:Check for unknown parameters (уреди)
Модул:Citation/CS1 (уреди)
Модул:Citation/CS1/COinS (уреди)
Модул:Citation/CS1/Configuration (извор) (заштићено (аутоматски патролирани))
Модул:Citation/CS1/Date validation (уреди)
Модул:Citation/CS1/Identifiers (уреди)
Модул:Citation/CS1/Utilities (уреди)
Модул:Citation/CS1/Whitelist (извор) (заштићено (аутоматски патролирани))
Модул:Commons link (уреди)
Модул:Date (уреди)
Модул:Delink (уреди)
Модул:File link (уреди)
Модул:Footnotes (уреди)
Модул:Footnotes/anchor id list (уреди)
Модул:Footnotes/anchor id list/data (уреди)
Модул:Footnotes/whitelist (уреди)
Модул:If preview (уреди)
Модул:If preview/configuration (уреди)
Модул:If preview/styles.css (уреди)
Модул:Infobox (извор) (полузаштићено)
Модул:Infobox/styles.css (уреди)
Модул:InfoboxImage (уреди)
Модул:List (уреди)
Модул:Listen/styles.css (уреди)
Модул:Math (уреди)
Модул:No globals (уреди)
Модул:Portal (уреди)
Модул:Portal/images/other (уреди)
Модул:Portal bar (уреди)
Модул:Portal bar/styles.css (уреди)
Модул:Separated entries (уреди)
Модул:Side box (уреди)
Модул:Side box/styles.css (уреди)
Модул:Sister project links (уреди)
Модул:Sister project links/bar/styles.css (уреди)
Модул:String (извор) (заштићено)
Модул:Subject bar (извор) (полузаштићено)
Модул:TableTools (извор) (полузаштићено)
Модул:Transliteration (уреди)
Модул:Wikidata (уреди)
Модул:Yesno (извор) (полузаштићено)
Модул:Слушајте (уреди)
Назад на страницу Корисник:Pinki/Песак/Песак 3.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Корисник:Pinki/Песак/Песак_3”