Извор странице Вјекослав Лубурић

Немате дозволу да уређујете ову страницу из следећег разлога:
Ваша IP адреса је у опсегу који је блокиран на свим викијима Задужбине Викимедије.
Блокирао/ла Вас је ‪EPIC‬. Разлог Open proxy/Webhost: See the help page if you are affected.
Почетак блокаде: 09:48, 2. јул 2024.
Крај блокаде: 09:48, 2. јул 2025.
Ваша тренутна IP адреса је 206.189.44.186. Блокирани опсег је 206.189.32.0/20.
Наведите све горње податке при захтеву за деблокаду. Ако мислите да сте грешком блокирани додатне информације можете наћи на без отворених проксија.
За деблокаду поставите захтев на Метавикију. Можете такође послати мејл стјуардима VRT-а на stewards@wikimedia.org; обавезно наведите све горње податке.
Можете да видите и копирате извор ове странице.
{{Инфокутија биографија са модулима
| име = Вјекослав Лубурић
| слика = Vjekoslav Luburić.jpg
| опис_слике = 
| надимак = Макс
| датум_рођења = {{Датум рођења|1914|3|6}}
| место_рођења = [[Хумац (Љубушки)|Хумац]], код [[Љубушки|Љубушког]]
| држава_рођења = [[Аустроугарска]]
| датум_смрти = {{датум смрти|1969|4|20|1914|3|6}}
| место_смрти = [[Каркахенте]]
| држава_смрти = [[Шпанија]]
| узрок_смрти = Атентат
| године_активности = 1929—1945
| партија = Усташа - Хрватска револуционарна организација (УХРО)
| супруга = {{marriage|Изабела Ернајз|1953|1957|end=развод}}
| деца = 5
| отац = Љубомир Лубурић
| мајка = Марија Солдо
| родбина = [[Нада Шакић]] (полусестра)
| module = {{Инфокутија Војно лице
	
| embed             = yes
	| ијекавица         = <!--да, ако је чланак на ијекавици-->
	| honorific prefix  = <!--почасна префиксна титула-->
	| име               = 
	| honorific suffix  = <!--почасна суфиксна титула (или титуле)-->
	| слика             = <!-- nema slike -->
	| опис_слике        = 
	| место_укопа       =
	| коорд_места_укопа =
	| школа             = 
	| земља службе      = {{застава|Независна Држава Хрватска}}
	| војска            = {{ublist|[[Усташка надзорна служба]] (1941—1943)
                                  |[[Хрватско домобранство (НДХ)|Хрватско домобранство]] (1941—1942)
                                  |[[Хрватске оружане снаге]] (1944—1945)
                          }}
	| године_служења    = 1929—1945
	| чин               = [[Генерал]]
	| службени_број     =
	| род               =
	| командовао        = 
	| јединица          =
	| битке             = [[Други светски рат у Југославији]]
	| каснији_рад       = Оснивач [[Хрватски народни отпор|Хрватског народног одпора]]
	| награде           = 
	| споменици         =
	| module            = <!--убацити другу инфокутију, нпр политичар, књижевник, ако затреба-->
	}}
}}
'''Вјекослав Лубурић''' ([[Хумац (Љубушки)|Хумац]], код [[Љубушки|Љубушког]], [[6. март]] [[1914]] — [[Каркахенте]], [[20. април]] [[1969]]), познатији под надимком као '''Макс''', јест био [[Хрвати|хрватски]] [[Усташе|усташки]] [[официр]] и званичник који је био на челу система [[Концентрациони логори у НДХ|концентрационих логора]] у [[Независна Држава Хрватска|Независној Држави Хрватској]] (НДХ) током већег дела [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Лубурић је такође лично надгледао и предводио [[геноцид]] над [[Срби]]ма, [[Јевреји]]ма и [[Роми]]ма у НДХ. Због своје умешаности у бројне [[ратни злочин|ратне злочине]] стекао је репутацију најбруталнијег међу усташким заповедницима.{{sfn|Tomasevich|2002|p=422}} Отуда је често називан „[[месар]]ом”, а његови следбеници „месарима”.

После рата командовао је [[крижари]]ма, проусташком групом, који су водили герилски рат против нове југословенске државе, пре него што је емигрирао у [[Франсиско Франко|Франкову]] [[Шпанија|Шпанију]]. Лубурић је [[1957]]. основао емигрантску терористичку организацију [[Хрватски народни отпор|Хрватски народни одпор]].

Ујутру 21. априла 1969, Лубурићев син открио је очев крвави леш у једној од спаваћих соба у свом дому. Лубурић је убијен дан раније. Мрље од крви на поду указивале су на то да су га из кухиње одвукли и грубо стрпали под кревет. Више пута су га тукли по глави тупим предметом. Обдукцијом је утврђено да ударци у главу нису били смртоносни; Лубурић се задавио властитом крвљу. Лубурић је сахрањен у [[Мадрид]]у. Његовој сахрани присуствовало је стотине хрватских националиста у усташкој униформи, који су скандирали усташке пароле и изговарали фашистичке поздраве.

== Биографија ==
Према историјским изворима, међу којима је књига српског етнолога [[Андрија Лубурић|Андрије Лубурића]], ''Дробњаци — племе у [[Херцеговина|Херцеговини]]'' (1930)<ref>[https://www.poreklo.rs/2012/08/07/drobnjaci-poreklo-plemena/ Дробњаци, порекло племена — Порекло{{Ботовски наслов}}]</ref> сви Лубурићи су део племена [[Дробњаци]] настањеног у кањону [[Пива (река)|Пиве]],<ref>[https://www.poreklo.rs/2012/05/29/poreklo-prezimena-pivljani/ Порекло и презимена свих Пивљана — Порекло{{Ботовски наслов}}]</ref> од којих је један део прешао у западну [[Херцеговина|Херцеговину]] и примио [[Католицизам|римокатоличку веру]] (и после тога су [[хрватизација|похрваћени]]), чега је наводно био свестан и Макс Лубурић.<ref>[http://www.pecat.co.rs/2010/07/ratko-dmitrovic-krvavo-nedeljno-jutro-u-gradu-karkahente/ RATKO DMITROVIĆ Krvavo nedeljno jutro u gradu Karkahente — Печат — Лист слободне Србије{{Ботовски наслов}}]</ref><ref>{{Cite book|last=Lopušina|first=Marko|title=Ubij bližnjeg svog|date=2014 |publisher=MARSO|isbn=9788661071409}}</ref>

Вјекослав Лубурић рођен је у породици херцеговачког Хрвата<ref name=":9" /><ref name=":19" /> у селу [[Хумац (Љубушки)|Хумац]], близу [[Љубушки|Љубушког]], [[6. март]]а 1914. године.<ref name=":16" /> Био је треће дете Љубомира Лубурића, банкарског службеника, и Марије Солдо, домаћице.<ref name=":13" /> Пар је добио још једног сина Драгутина и две ћерке Миру и Олгу.<ref name=":23" /> Лубурић је био побожни римокатолик.<ref name=":9" />

У децембру [[1918]]. полицајац је пуцао у његовог оца док је шверцовао дуван и он је умро од губитка крви.<ref name=":13" /> Неки извори тврде да је Љубомир Лубурић умро у полицијском притвору након што је био уроњен у ледену воду и остављен преко ноћи у неогреваној затворској ћелији.<ref name=":24" />

Након очеве смрти, Лубурић је почео да „мрзи Србе и српску монархију и негодује над њима”, по писању историчарке Кејти Кармихел.<ref name=":18" /> Убрзо након тога, Лубурићева сестра Олга извршила је самоубиство скочивши у реку [[Требижат (река)|Требижат]], након што јој је њихова мајка забранила да се уда за муслимана. После смрти Лубурићевог оца и сестре, његова мајка је пронашла посао у фабрици дувана да обезбеди преосталу децу. Убрзо се удала за човека по имену Јозо Тамбић, са којим је имала још троје деце.<ref name=":24">{{harvnb|Ličina|1985|pp=110}}</ref> Лубурићеви полубраћа и сестре, рођени из другог брака његове мајке, звали су се Зора, Нада и Томислав.<ref name=":23" />

Лубурић је основно образовање завршио у [[Љубушки|Љубушком]], пре него што се преселио у [[Мостар]] да би похађао средњу школу. Тамо је почео да се дружи са хрватским националистичким омладинцима. Постајао је све агресивнији према својим наставницима и вршњацима. Лубурићев први сусрет са законом догодио се 7. септембра [[1929]], када је ухапшен због скитње и мостарски суд га осудио на два дана затвора.<ref name=":25" /> Касније, Лубурић је напустио средњу школу да би радио на мостарској јавној берзи.

Усташама, хрватском фашистичком и ултранационалистичком покрету посвећеном уништењу [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и успостављању [[Велика Хрватска|Велике Хрватске]], придружио се 1931. године.<ref>{{harvnb|Dizdar|1997|pp=240}}</ref> Исте године је ухапшен због проневере средстава која припадају берзи.<ref name=":25" /> Лубурић је 5. децембра осуђен на пет месеци затвора због проневере. Убрзо након тога, избегао је заробљеништво и стигао до албанско-југословенске границе пре поновног заузимања. По ослобађању, Лубурић се преселио у северну Хрватску, а затим у [[Суботица|Суботицу]], где је тајно прешао мађарско-југословенску границу. Лубурић се прво састао са хрватском емигрантском заједницом у [[Будимпешта|Будимпешти]], пре него што се преселио у усташки камп за обуку зван [[Логор Јанка Пуста|Јанка-Пуста]].<ref>{{harvnb|Ličina|1985|pp=111}}</ref> Смештена близу југословенске границе, Јанка-Пуста је била један од неколико усташких кампова за обуку основаних у [[Краљевина Мађарска|Мађарској]] и [[Фашистичка Италија (1922—1943)|Италији]], чије су владе биле наклоњене усташкој страни и имале територијалне тежње у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]]. У њему је било смештено неколико стотина хрватских емиграната, углавном физичких радника који су се враћали из западне Европе и Северне Америке. Регрути су положили заклетву лојалности вођи усташа [[Анте Павелић|Анти Павелићу]], учествовали у псеудо-војним вежбама и производили антисрпски пропагандни материјал.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=AZ1x7gvwx_8C|title=Yugoslavia as History: Twice There Was a Country|last1=Lampe|first1=John R.|last2=Lampe|first2=Professor John R.|year=2000|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-77401-7|language=en}}</ref> Надимак „Макс”, Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља [[Јуре Францетић]]а, приликом боравка у усташком логору Јанка Пуста.<ref name=":24" />

У октобру [[1934]]. године, на краља Југославије, [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]], извршен је [[Марсељски атентат|атентат]] током дипломатске посете [[Марсељ|Марсеју]], у заједничкој завери [[Унутрашња македонска револуционарна организација|Унутрашње македонске револуционарне организације]] и усташа. Након атентата, већина усташа с пребивалиштем у Мађарској деложирана је од стране владе земље, са изузетком Лубурића и неколико других.<ref name=":9" /> Кратко време Лубурић је боравио у [[Велика Канижа|Великој Кањижи]], где му је локална жена након кратке љубавне везе родила сина.<ref name=":16" />

=== Други светски рат и НДХ ===
{{Детаљније|НДХ|Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској}}
[[Датотека:Independent State of Croatia (1943).png|мини|273x273пиксел|Територија [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], 1943. година.]]
Након [[Априлски рат|инвазије]] [[силе Осовине|сила Осовине]] на [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]] у априлу, Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену [[Независна Држава Хрватска|Независну Државу Хрватску]], да би се придружио усташком режиму и постао је део [[Анте Павелић|Павелићевог]] ужег круга.{{sfn|Tomasevich|2002|p=336}} Иако није поседовао никакво војничко образовање, као члан ужег Павелићевог круга постављен је за пуковника [[Усташка војница|Усташке војнице]]. Предводио је усташке нападе на [[Срби|српска]] села у [[Славонија|Славонији]] и [[Босанска Крајина|Крајини]] у априлу и мају [[1941]]. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак [[Нијемци|Немци]] и [[Италијани]] интервенишу поводом „понашања према цивилима”. Јединице Усташке војнице под његовим заповедништвом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над Србима, у [[Масакр у Гудовцу|Гудовцу]], [[Масакр у Благају 1941.|Вељуну]] и [[Покољи Срба у глинском срезу|Глини]].{{sfn|Goldstein|2007|pp=22–24}}

Лубурић је био оснивач, а после погибије [[Мијо Бабић|Мије Бабића]], и командант [[Концентрациони логори у НДХ|концентрационих логора]] у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], а од краја 1941. заповедао је Усташком одбраном, који је био III одсек [[Усташка надзорна служба|Усташке надзорне службе]]. Усташка одбрана, касније преименована у [[Усташки обрамбени струг]], учествовала је у операцијама против [[југословенска војска у отаџбини|четника]] и [[народноослободилачка војска Југославије|партизана]], а такође је управљала концентрационим логорима и спроводила масован терор.

Пројектовао је систем концентрационих логора [[Логор Јасеновац|Јасеновац]], сопственом иницијативом док је био у [[егзил]]у, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. [[Нада Шакић|Нада Тамбић]], његова полусестра, била је задужена за женски [[логор Нова Градишка]]. Касније се удала за Лубурићевог штићеника [[Динко Шакић|Динка Шакића]]. Због те улоге Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих усташких заповедника.{{sfn|Tomasevich|2002|p=422}}{{sfn|Basta|1986|p=125}}

Врховни надзор над свим логорима Јасеновца [[Анте Павелић]] поверио је Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо ценио његове способности, да га је именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2—3 пута на месечно и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко време починио је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад би чули да је „навратио” у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтео да сазна зашто поједини заточеници долазе у Јасеновац.

Страшни су били његови први „рапорти”, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је пропраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине”; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

По налогу Павелића почетком [[1942]]. отишао је у [[Херцеговина|Херцеговину]]. године. Лубу��ић је у Јасеновцу [[9. октобар|9. октобра]] 1942. приредио свечаност, те је усташама поделио златне и сребрне медаље, које им је Павелић наменио као награду „за заслуге”.

[[Датотека:Maks Luburić in Stara Gradiška.jpg|мини|лево|Вјекослав Лубурић у [[Логор Стара Градишка|логору Стара Градишка]].]]

Немачки посматрачи су га окарактерисали као „великог [[Садизам|садисту]]” и „живчаног болесника.”{{sfn|Kostić|1981|p=145}}{{sfn|Basta|1986|p=273}} Немци су се жалили да Лубурић омета у Херцеговини активности њихових јединица и затражили од Павелића Лубурићево изручење. Због тога је Лубурић у лето [[1943]]. на сопствени захтев упућен у интернацију у [[Шумце]] код [[Лепоглава|Лепоглаве]].

Поново се појавио у јавности у августу [[1944]]. када је учествовао у заустављању [[Завера Вокић—Лорковић|завере Вокић—Лорковић]]. Након обједињавања [[Усташка војница|Усташке војнице]] и [[Хрватско домобранство (НДХ)|Хрватског домобранства]] у [[Хрватске оружане снаге]] (ХОС), Лубурић је средином децембра унапређен у чин генерала.{{sfn|Tomasevich|2002|p=426}} Половином фебруара [[1945]]. Павелић је послао Лубурића у [[Сарајево]] са налогом да угуши покрет отпора. Послератна комисија за ратне зличине је идентификовала 323 жртава Лубурићевог терора у Сарајеву.{{sfn|Donia|2006|p=197}} У марту 1945. Лубурић је постао заповедник 2. усташког збора (корпуса).{{sfn|Tomasevich|2002|p=466}}

Дана 7. маја, дан пред улазак јединица [[Југословенска народна армија|Југословенске армије]] у [[Загреб]], постављен за заповедника ХОС-а и водио је припадника ХОС-а и цивиле до [[Савезничка окупација Аустрије|аустријске]] границе у нади да ће успети се предају [[Уједињено Краљевство|Британцима]]. Након неуспелих преговора, Лубурић је напустио војску и народ у [[Блајбург]]у и отишао у [[Ватикан]]<ref>MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service by Stephen Dorril; Simon and Schuster, May 21, 2002, стр. 354</ref> заједно с осталим челницима НДХ. Није се предао западним савезницима, већ се вратио у Хрватску, где је био задужен за позадинске акције [[крижари|Крижара]] против нове југословенске државе у [[Bilogora|Билогори]] и [[Славонија|Славонији]]. Побегао је из Хрватске преко Аустрије, завршивши у [[Шпанија|Шпанији]].

==== Почетне усташке операције етничког чишћења ====
[[Датотека:Serb family killed in their home, 1941.jpg|мини|293x293пиксел|Српска породица убијена у својој кући, 1941. године.]]
Почетком априла 1941. Лубурић је илегално прешао југословенску границу у близини града [[Гола|Голе]]. Средином априла стигао је у [[Загреб]] и пребачен је у Економски биро [[Главни усташки стожер|Главног усташког стожера]], служећи као ађутант [[Вјекослав Серваци|Вјекослава Сервација]].<ref name=":16">Dizdar, Zdravko (1997). „Luburić, Vjekoslav”. In Dizdar, Zdravko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko (eds.). ''Tko je tko u NDH'' (in Croatian). {{cite book|author= |title= Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941.-1945|date= 1997|location=Zagreb, Croatia|publisher=Minerva|isbn=978-953-6377-03-9|pages=240–242}}</ref> Лубурић је 6. маја отпремљен у село [[Вељун]], близу [[Слуњ]]а, да предводи групу од 400 српских мушкараца из села у знак [[Освета|одмазде]] за убиство хрватске породице у суседном [[Благај (Слуњ)|Благају]] претходне ноћи. Иако је идентитет починилаца остао мистерија, усташе су објавиле да су одговорни Срби из [[Вељун]]а и одлучили да мушки становници села буду колективно кажњени.<ref name=":3">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=tPCrbVJNvWUC|title=1941: The Year That Keeps Returning|last=Goldstein|first=Slavko|year=2013|publisher=New York Review of Books|isbn=978-1-59017-700-6|language=en}}</ref> Лубурић је на располагању имао укупно педесет људи, од којих су многи били дугогодишње усташе који су тридесетих година 20. века живели у емиграцији у [[Краљевина Италија|Италији]].<ref name=":4">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8HEDCwAAQBAJ|title=The Utopia of Terror: Life and Death in Wartime Croatia|last=Yeomans|first=Rory|year=2015|publisher=Boydell & Brewer|isbn=978-1-58046-545-8|language=en}}</ref> Увече 9. маја, српски мушкарци из Вељуна доведени су у [[Благај (Слуњ)|Благај]] и убијени ножевима и тупим предметима у дворишту локалне основне школе. Убиства су трајала читаву ноћ. Следећег јутра, Лубурић је виђен како излази из школе сав крвав и пере руке поред бунара.<ref name=":3" />

Крајем јуна, усташки званичници возећи се кроз села [[Горња Суваја (Грачац)|Горња Суваја]] и [[Доња Суваја (Грачац)|Доња Суваја]], у Лици, пријавили су да је на њих пуцано, што је подстакло регионалне власти да успоставе акцију „чишћења” села.<ref name=":5">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=nsh1DQAAQBAJ|title=Violence as a Generative Force: Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community|last=Bergholz|first=Max|year=2016|publisher=Cornell University Press|isbn=978-1-5017-0643-1|language=en}}</ref> Ујутро 1. јула, Лубурић је увео групу усташа у та два села.<ref name=":3" /><ref name=":6">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=U7tWDwAAQBAJ|title=Nationalism and Terror: Ante Pavelić and Ustasha Terrorism from Fascism to the Cold War|last1=Adriano|first1=Pino|last2=Cingolani|first2=Giorgio|year=2018|publisher=Central European University Press|isbn=978-963-386-206-3|language=en}}</ref> Историчар Макс Бергоц пише да је у операцији учествовало до 300 усташа.<ref name=":5" />

Према речима новинара и преживелог [[холокауст]]а, [[Славко Голдштајн|Славка Голдштајна]], Лубурић је поред 250 припадника хрватског домобранства имао на располагању око 150 припадника усташких помоћних снага.<ref name=":3" /> Многи мушки становници [[Горња Суваја (Грачац)|Горње Суваје]] и [[Доња Суваја (Грачац)|Доње Суваје]] побегли су у дивљину пре доласка усташа. Њихови рођаци који су остали били су подвргнути [[Силовање|силовању]] и сексуалном сакаћењу.<ref name=":5" /> Масакр је трајао око два сата; усташе су се убијале своје жртве првенствено ножевима и палицама.<ref name=":3" /> Убијено је најмање 173 сељана, углавном жена, деце и стараца.<ref name=":3" /><ref name=":6" />

Дана 2. јула 130—150 усташа су напале оближње село [[Осредци (Грачац)|Осредци]]. Већина становника села побегла је очекујући [[покољ|масакр]], чувши за оно што се дан раније догодило у Горњој и Доњој Суваји. Током наредна два дана усташе су масакрирале тридесетак становника села, углавном старијих и немоћних, који нису могли да побегну заједно са осталима.<ref name=":5" /> Лубурић и његови следбеници истовремено су масакрирали становнике оближњег села [[Бубањ]].<ref name=":3" /> Према властитим интерним документима, усташе су у Бубњу убиле 152 српска цивила и спалиле двадесет домова. У неким домаћинствима ниједна особа није остала жива. По речима преживелих, број смртних случајева износио око 270.<ref name=":5" />

Дана 3. јула, једна од Лубурићевих јединица привела је 53 становника села [[Небљуси]], укључујући десеторо деце млађе од 12 година. Они су коњским запрегама пребачени у оближње село [[Боричевац]], у коме су биле [[касарна]] и [[Јама|крашка јама]]. Становници Небљуса били су затворени у касарни, заједно са дванаест одраслих мушкараца који су раније ухапшени. Те вечери, њих осам је гурнуто у крашку јаму. Две жртве су успеле да преживе пад.<ref name=":3" />

До краја јула усташе су побиле најмање 1.800 Срба у [[Лика|Лици]] и околини.<ref name=":6" /> Усташке злочине над српским становништвом од стране [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], подстакле су хиљаде Срба да се придруже [[партизани]]ма [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] и [[четници]]ма [[Драгољуб Михаиловић|Драже Михаиловића]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=Cvk6oMf9R7AC|title=Bosnia: A Short History|last=Malcolm|first=Noel|year=1996|publisher=NYU Press|isbn=978-0-8147-5561-7|language=en}}</ref> Лички масакри посебно су служили као [[Casus belli|казус бели]] за [[устанак у Србу]], који је започео [[27. јул]]а.<ref name=":3" /> Побуна је довела до италијанских војних окупација зоне II и зоне III.<ref name=":17">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=mXiSKULRN-oC|title=Bosnia and Herzegovina in the Second World War|last1=Redzic|first1=Enver|last2=Donia|first2=Robert|year=2004|publisher=Taylor & Francis|isbn=978-0-203-30951-3|language=en}}</ref>

Лубурић и његови претпостављени погрешно су израчунали да ће брутално убиство недужне популације укинути сваки ембрионални отпор њиховом плану за стварање „етнички чистог подручја”, приметио је [[Славко Голдштајн|Голдштајн]]. „Њихови поступци изазвали су потпуно супротан ефекат”.<ref name=":3" /> Средином јула 1941. Лубурић је имао задатак да ухвати десетине затвореника који су побегли из [[логор Керестинец|логора Керестинец]]. Готово сви бегунци су заробљени или убијени, а неколико усташа је такође изгубило живот.<ref name=":7">Mataušić, Nataša . {{cite book|author= |title=Jasenovac 1941—1945: Logor smrti i radni logor |location=Zagreb, Croatia|publisher=Jasenovac Memorial Site|year=2003|isbn=978-953-99169-4-5|pages=}} (in Croatian). </ref>

==== Јасеновац ====
{{Детаљније|Логор Јасеновац}}

[[Датотека:Serbs and Gypsies rounded up and taken to Jasenovac, 1942-43.jpg|мини|283x283пиксел|Срби и Роми су сакупљени и одведени у Јасеновац, 1942—43. година.]]
Сектор безбедности [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] чиниле су две агенције, [[Равнатељство за јавни ред и сигурност]] (РАВСИГУР) и [[Усташка надзорна служба]] (УНС).<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=Yxv4-iqVe2wC|title=Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941—1945|last=Yeomans|first=Rory|year=2012|publisher=University of Pittsburgh Pre|isbn=978-0-8229-7793-3|language=en}}</ref> И РАВСИГУР и УНС водио је [[Славко Кватерник|Кватерников]] син [[Дидо Кватерник|Дидо]].<ref name=":8">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=HJexhW3C0TIC|title=Croatia: A History|last=Goldstein|first=Ivo|year=1999|publisher=McGill-Queen's Press – MQUP|isbn=978-0-7735-2017-2|language=en}}</ref>

РАВСИГУР је основан 4. маја 1941.<ref>Kovačić, Davor . {{cite book|author= |title=Redarstveno-obavještajni sustav Nezavisne Državne Hrvatske od 1941. do 1945 godine |location=Zagreb, Croatia|publisher=Croatian Institute of History|year=2009|isbn=978-9-5363-2474-3|pages=}} (in Croatian). </ref> УНС је основан у августу.<ref name=":9" /> Последњи је био подељен на три логора: Логор I, Логор III и Логор IV. Логор III, познат и као усташка одбрана, имао је задатак да управља концентрационим логорима НДХ.<ref name=":4" /> Укупно их је било око 30 на територији [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref name=":8" /> Од априла до августа 1941. РАВСИГУР је био одговоран за управу логора.<ref name=":10">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933—1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last1=Megargee|first1=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|year=2018|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> Већи део рата на челу Логора III био је Лубурић.<ref name=":9" /> Према речима Сигфрида Кашеа, немачког амбасадора у НДХ, Лубурић је за време свог прогонства осмислио стварање мреже концентрационих логора.<ref name=":7" />
[[Датотека:Serbian children saved from ustashe camp.jpg|мини|Српска деца спашена из [[Логор Јасеновац|логора Јасеновац.]]]]
У мају 1941. године, Кватерник је наредио изградњу два притворска центра у селима [[Крапје]] (Јасеновац I) и [[Брочице]] (Јасеновац II), прва два подтабора онога што је требало да постане концентрациони [[логор Јасеновац]]. Крапје и Брочице отворени су 23. августа.<ref name="#1">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933—1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last1=Megargee|first1=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|year=2018|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> Истог дана, суочен са италијанском војном окупацијом зоне II, Логор III наредио је распуштање свих концентрационих логора смештених у приобалним областима [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref name="#1"/> У првим месецима рада система концентрационих логора Јасеновац, Лубурић је ретко наређивао масовна погубљења без пристанка претпостављених.<ref name=":11" /> [[Анте Мошков]], водећи усташки званичник, приметио је:<ref name=":11" />
{{Цитат|„Поглавник му је био дражи него што су му била сопствена мајка и браћа, а оданост и послушност према њему била је смисао његовог живота.”}}

Лубурићева оданост и посвећеност на крају му се исплатила, а како је рат одмицао, постао је поверљиви члан Павелићевог ужег круга.<ref name=":12">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=gt8SDAAAQBAJ|title=The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878|last=Biondich|first=Mark|year=2011|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-929905-8|language=en}}</ref> Крајем септембра 1941., влада [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] послала је Лубурића у [[Нацистичка Њемачка|Трећи рајх]] да проучи немачке методе стварања и одржавања концентрационих логора.<ref name=":11" /> Лубурићев обилазак логора трајао је десет дана.<ref name="Friedman">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=vsrJLASVC3QC|title=The Routledge History of the Holocaust|last=Friedman|first=Jonathan C.|year=2010|publisher=Taylor & Francis|isbn=978-1-136-87060-6|language=en}}</ref><ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=KwW2O7v7CUcC|title=Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century|last=Mojzes|first=Paul|year=2011|publisher=Rowman & Littlefield|isbn=978-1-4422-0663-2|language=en}}</ref> Накнадни усташки логори направљени су по узору на [[Оранијенбург]] и [[Логор Захсенхаузен|Захсенхаузен]].<ref name=":11" />

Систем логора Јасеновац био је смештен у насељу са великим бројем Срба.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=vsrJLASVC3QC|title=The Routledge History of the Holocaust|isbn=9781136870606 |last1=Friedman |first1=Jonathan C. |date=15 December 2010 |publisher=Taylor & Francis }}</ref> По Лубурићевом наређењу, између септембра и октобра 1941. године, сва српска села у околини два подтабора су сравњена, њихови становници су сакупљени и депортовани у [[Крапје]] и [[Брочице]].<ref name=":15">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=wRHdAAAAQBAJ|title=Crimes of State Past and Present: Government-Sponsored Atrocities and International Legal Responses|last=Crowe|first=David M.|year=2013|publisher=Routledge|isbn=978-1-317-98681-2|language=en}}</ref> Између 14. и 16. новембра 1941. године, Крапје и Брочице су распуштени.<ref name="#1"/> Војно способни затвореници били су приморани да саграде трећи под-логор, Јасеновац III, који је познат и као Циглана.<ref name="#1"/> Болесни и немоћни људи су или убијени или су остављени да умру у напуштеним камповима. Од 3.000—4.000 затвореника који су били затворени у Крапју и Брочицама у време њиховог распуштања, само 1.500 је преживело да види Циглану.<ref name=":10" />

[[Датотека:Executed prisoners in Jasenovac.jpg|мини|Посмртни остаци заробљеника [[Логор Јасеновац|концентрационог логора Јасеновац.]]]]
Са информацијама које је прикупио у [[Њемачка|Немачкој]], Лубурић је успео да организује циглану ефикасније него што су то били Крапје и Брочице.<ref name=":6" /> У јануару 1942. године, Логор III наредио је оснивање Јасеновца IV, као логор посвећен производњи коже, који је постао познат као Кожарница (хрватски: Кожара).<ref name=":10" /> Пети и последњи подтабор, Јасеновац V, основан је отприлике у исто време. Познат као [[Логор Стара Градишка|Стара Градишка]], по селу у ком се налазио, надгледали су га и мушки и женски стражари.<ref name=":10" /> Међу њима су биле и Лубурићеве полусестре, Нада и Зора.<ref name=":13" /> Прва је учествовала у мучењима и погубљењима која су се догодила у [[Логор Стара Градишка|Старој Градишки]].<ref name="Fischer 2007">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=qMZaPjrHqYYC|title=Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe|last=Fischer|first=Bernd Jürgen|year=2007|publisher=Purdue University Press|isbn=978-1-55753-455-2|language=en}}</ref> Удала се за [[Динко Шакић|Динка Шакића]].<ref name="Perica 2002">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=jIoKMGRHxn4C|title=Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States|last=Perica|first=Vjekoslav|year=2002|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-517429-8|language=en}}</ref> Током рата Шакић је служио као заменик команданта Старе Градишке,<ref name=":10" /> а касније и као командант Циглане.<ref name=":10" /> Лубурић је врбовао и свог рођака [[Љубо Милош|Љубу Милоша]].<ref name=":13" /> Милош је служио као командант службе рада у Циглани.<ref name=":10" /> Попут Лубурића, који је био у касним двадесетим годинама када је именован за шефа Логора III, већина усташа задужених за управљање системом логора Јасеновац била је изузетно млада. Шакић је 1941. имао 20, а Милош 22 године.<ref name=":12" />
[[Датотека:Jewish prisoner in Jasenovac.jpg|мини|[[Јевреји|Јеврејски]] затвореник Теодор Грунфелд, индустријалац из Загреба, приморан је да скине прстен по доласку у [[Логор Јасеновац|концентрациони логор Јасеновац.]]]]
Систем логора Јасеновац чувало је више од 1.500 [[Усташе|усташа]].<ref name="Friedman" /> Циглана, Кожара и Стара Градишка могли су да држе 7.000 затвореника, иако број затвореника никада није премашио 4.000 у било ком тренутку.<ref name=":6" /> Лубурић је два или три пута месечно посећивао систем логора Јасеновац.<ref name=":14" /> Инсистирао је да лично убије најмање једног затвореника при свакој посети.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=XrOT0cczclkC&pg=PA265|title=The Massacre in History|last1=Levene|first1=Mark|last2=Levene|first2=Reader in History Mark|last3=Roberts|first3=Penny|year=1999|publisher=Berghahn Books|isbn=978-1-57181-934-5|language=en}}</ref> Лубурић је уживао изругујући се затвореницима у погледу датума и начина њиховог погубљења.<ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/frommonumentstot00kosh_0|title=From monuments to traces|last=Rudy Koshar|year=2000|publisher=University of California Press|others=Internet Archive|isbn=978-0-520-21768-3}}</ref> „Забављао би се постављањем свог револвера на главе затвореника”, пише Титов биограф Јаспер Годвин Ридли. „Понекад је повукао обарач, понекад није.”<ref>{{harvnb|Ridley|1994|pp=}}</ref>

Лубурићева окрутност проширила се и на друге усташке логоре. У једном случају, намерно је послао стотине затвореника заражених [[тифус]]ом из [[Логор Стара Градишка|Старе Градишке]] у [[Ђаково]] како би убрзао ширење болести међу затвореницима.<ref>{{harvnb|Glenny|2012|pp=}}</ref> „Лубурић је створио такву атмосферу”, подсетио је Милош, „да се сваки усташа заправо осећао позваним да убије затвореника, верујући да ће то бити чин [[Патриотизам|патриотизма]].”<ref name=":11" /> Након неуспелог експериментисања са [[Комбији за гас|комбијима за гас]], Лубурић наредио је да се у Старој Градишки изгради [[Gasna komora|гасна комора]] која је користила комбинацију [[сумпор-диоксид]]а и [[Cijanovodonična kiselina|циклона Б]]. Плинска комора је била лоше конструисана и овај метод убијања је напуштен после три месеца. Током рата, за разлику од немачких логора, већина затвореника је убијана ножевима или тупим предметима.<ref name=":15" /><ref name="#2">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=_INoAgAAQBAJ|title=Annihilation: Volume II: The European Rimlands 1939—1953|last=Levene|first=Mark|year=2013|publisher=Oxford University Press|location=Oxford|isbn=978-0-19-150555-3|language=en}}</ref>
[[Датотека:Serb prisoners in Jasenovac, 1942.jpg|лево|мини|283x283пиксел|Српски затвореници у Јасеновцу, 1942. година.]]
Почетком 1942. године услови у Јасеновцу су се донекле побољшали због очекиване посете делегације [[Црвени крст|Црвеног крста]]. Здравији затвореници, којима су обезбеђени нови кревети и постељина, смели су да разговарају са делегацијом, док су болесни и исцрпљени убијани. Након одласка делегације, услови у кампу вратили су се у претходно стање.<ref name=":10" />

Када је хрватски јеврејски државни службеник по имену [[Драгутин Розенберг]] покушао да га наговори да дозволи доставу хране и одеће у Јасеновац по именима, Лубурић је пристао да се те пошиљке распу, како не би открио који су притвореници још живи, а који мртви.<ref name="#3">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=WOd3rLul-LcC|title=American Jewry and the Holocaust: The American Jewish Joint Distribution Committee, 1939—1945|last=Bauer|first=Yehuda|year=1981|publisher=Wayne State University Press|isbn=978-0-8143-1672-6|language=en}}</ref> Лубурић се такође показао непропусним за примање мита, као што је пример случаја Јулиуса Шмидлина, представника Црвеног крста, који је покушао подмитити Лубурића да би се овај хуманије односио према затвореницима у Јасеновцу, али му је Лубурић то бесно одбио.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=eG_yipcsovQC|title=The Red Cross and the Holocaust|last1=Favez|first1=Jean-Claude|last2=Fletcher|first2=John|year=1999|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-41587-3|language=en}}</ref> Поред тога, Лубурић није толерисао лоше руковање робом заплењеном од логораша, што је пример његовог одговора на такозвану Златну аферу, у којој су стражари логора ухваћени у покушају кријумчарења заплењеног накита из Јасеновца. Лубурић је наредио да се кривци убију. Међу убијенима је и брат Лубурићевог заменика [[Ивица Матковић|Ивице Матковића]], који је претучен до смрти.<ref>Miletić, Antun {{cite book|author= |title=Koncentracioni logor Jasenovac 1941—1945 |location= |publisher= |year=1986|isbn=}} (in Serbo-Croatian). {{cite book|author= |title= Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945: Dokumenta|date= 1986|location=Belgrade, Yugoslavia|publisher=Narodna knjiga|isbn=978-8-63310-025-0|pages=}}</ref>

==== Козарска офанзива ====
{{Детаљније|Битка на Козари}}
Дана 21. децембра 1941. усташке јединице под командом Лубурића, Рукавине и Мошкова умарширале су у [[Пркоси|Пркосе]], код [[Босански Петровац|Босанског Петровца]].<ref name=":3" /> Лубурић је изјавио:<ref name=":3" />
{{Цитат2|„Морамо да убијемо све, у Пркосу и у свим њиховим селима, до последњег човека, чак и детета.“}}
[[Датотека:Ustaše odvode narod posle ofanzive na Kozaru.jpg|мини|290x290пиксел|Усташе одводе народ после офанзиве на Козару (код [[Козарска Дубица|Босанске Дубице]]) јуна 1942.]]
Усташе су окупиле више од 400 српских цивила, углавном жена и деце и старијих. Убрзо након тога, одведени су у оближњу шуму и убијени.<ref name=":3" /> Лубурић је 14. јануара 1942. године увео групу усташа у село [[Драксенић]], у северној [[Босна и Херцеговина|Босни]], и наредио убиство његових становника. У масакру који је уследио убијено је више од 200 сељака, углавном жена, деце и стараца.<ref>Komarica, Slavko; Odić, Slavko F. {{cite book|author= |title=Zašto Jasenovac nije oslobođen |location= |publisher= |year=2005|isbn=}} (in Serbian). {{cite book|author= |title= Зашто Jасеновац - није ослобоечен|date= 2005|location=Belgrade, Serbia|publisher=Institute for Contemporary History|isbn=978-8-6740-3097-4|pages=}}</ref> Средином 1942. Државни обавештајно-пропагандни завод (хрватски: Државни извјештајни и промичбени уред; ДИПУ) издао је строго упозорење свим новинама у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], забрањујући им извештавање о Лубурићу, Логору III и такозваној „колекцији НДХ центара.”<ref name=":4" /> Упркос упозорењу ДИПУ-а, Лубурић је представљен у пропагандном кратком филму из 1942. године под насловом ''[[Стража на Дрини]]'' (немачки: ''Wacht an der Drina'').<ref name=":18">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=rMfSCQAAQBAJ|title=A Concise History of Bosnia|last=Carmichael|first=Cathie|year=2015|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-1-107-01615-6|language=en}}</ref>

У јуну 1942. године, [[Вермахт]], домобранство и усташка милиција покренули су [[Битка на Козари|Козарску офанзиву]], чији је циљ било истискивање партизанских формација око планине [[Козара|Козаре]], у северозападној [[Босна и Херцеговина|Босни]], која је угрожавала приступ Немачке железничкој линији Београд — Загреб. Иако су [[партизани]] претрпели понижавајући пораз, цивилно становништво подручја сносило је највеће последице. Између 10. јуна и 30. јула 1942. године, 60.000 цивила који су живели у околини планине Козара, углавном Срба, сакупљено је и одведено у концентрационе логоре.<ref name=":15" /><ref>{{Cite book|last=Rubinstein|url=https://books.google.com/books?id=nHIABAAAQBAJ|title=Genocide|first=William D.|year=2014|publisher=Routledge|isbn=978-1-317-86996-2|language=en}}</ref>"Козара је рашчишћена до последњег човека, " написао је опуномоћени генерал [[Вермахт]]а Едмунд Глејс-Хорстенау, „а такође и последње жене и последњег детета.”<ref name=":15" />

После Козарине депопулације, Лубурић је осмислио стварање годишњег „пореза”, којим би српски дечаци били одузети породицама, условљени да се одрекну свог српског националног идентитета, и уведени у усташки набор. Крајем 1942. године „усвојио” је 450 дечака који су расељени током борби око планине Козара.<ref name=":15" /> Одевене у црне усташке униформе, Лубурић је дечаке називао својим „малим [[јањичари]]ма”, алузија на систем [[Данак у крви|девширме]] [[Османско царство|Османског царства]], који је десетине хиљада дечака одвео из хришћанских породица широм [[Балканско полуострво|Балкана]], асимиловао и претворио у чланове османлијске војске.

Сваког јутра су Лубурићеви „јањичари” били принуђени да учествују у војним вежбама и изговарају [[Оченаш|Господњу молитву]].<ref name=":11" /> Експеримент није успео и већина дечака је одбила да постану усташе.<ref name=":15" /> Такође је већина њих потом умрла од неухрањености, [[Дизентерија|дизентерије]] и других болести.<ref name=":11" /> Стотине друге деце коју су усташе отеле након [[Битка на Козари|битке на Козари]] спасила је група добровољаца [[Црвени крст|Црвеног крста]] из [[Загреб]]а, коју је предводила [[Диана Будисављевић]].<ref name=":6" /> У свом дневнику, Будисављевић се присетила сусрета који је имала са Лубурићем у [[Стара Градишка|Старој Градишки]], у којем ју је овај грдио, њу и њене колеге, због „бриге само о српској деци”, док је широм [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] било и хрватске и босанске муслиманске деце која су такође патила. Према речима [[Диана Будисављевић|Диане Будисављевић]], Лубурић је претио да ће њу и њене колеге привести, злокобно упозоравајући да „нико неће знати шта се с њима догодило и где се налазе.”<ref>{{Cite news|url=https://www.rferl.org/a/balkans-without-borders-diana-budisavljevic-children-death-camps/28632283.html|title=Balkans Without Borders: 'Diana's List' Of Children Saved From Death Camps Revealed|newspaper=Radio Free Europe/Radio Liberty|date=27 July 2017 |language=en|access-date=2021-02-21 |last1=Knezevic |first1=Gordana }}</ref>

==== Терор у Сарајеву ====
[[Датотека:Građani Sarajeva obješeni na Marijin-dvoru u noći 27-28. marta 1945. godine.jpg|мини|280x280пиксел|55 грађана Сарајева обешено на Маријин−двору у ноћи 27−28. марта 1945. по наређењу Лубурићевог суда.]]
[[Датотека:Građani Sarajeva obešeni od ustaša 1945.jpg|мини|280x280пиксел|Грађани Сарајева обешени 2. априла 1945. по наређењу Лубурићевог суда.]]
Почетком 1945., [[Анте Павелић|Павелић]] је Лубурића послао у [[Сарајево]] да поткопа тамошњу [[Пета комунистичка колона|пету комунистичку колону.]]<ref name=":13" /> Лубурић је у град стигао 15. фебруара.<ref name=":19" /> Пет дана касније, [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је [[Сарајево]] прогласио фестунгом („тврђавом”), инсистирајући да се по сваку цену брани. Хитлер је именовао генерала [[Хајнц Катнер|Хајнца Катнера]] да организује одбрану града због очекивања партизанског напада.<ref name=":20">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=ACvJHam2_-oC|title=Sarajevo: A Biography|last=Donia|first=Robert J.|year=2006|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-11557-0|language=en}}</ref> 24. фебруара Катнер је организовао банкет у част Лубурића.<ref name=":19" /> На банкету је Лубурић објавио намеру да уништи комунистички отпор у [[Сарајево|Сарајеву]].<ref name=":20" /> Лубурић је убрзо именовао девет усташких официра у специјалну радну групу за извршење егзекуција познатих и осумњичених комуниста. Његово седиште налазило се у вили у центру [[Сарајево|Сарајева]], која је међу становницима града постала позната као „кућа терора”.<ref name=":19" />

Дана 1. марта, партизани су покренули [[Сарајевска операција|Сарајевску операцију]], која је имала за циљ одузети град од Немаца и усташа.<ref name=":19" /> Почетком марта Сарајево је било окружено и одсечено од остатка НДХ.<ref name=":19" /> Лубурић је основао суд који је назвао Кривични ратни суд команданта Лубурића, који се бавио случајевима наводне издаје.<ref name=":19" /> Прва група затвореника којој се судило била је група од 17 муслиманских избеглица из [[Мостар]]а.<ref name=":19" /> Током месеца погубљено је на десетине осумњичених комуниста.<ref name=":21">{{harvnb|Hoare|2013|pp=}}</ref>

Хапшења и погубљења која су уследила била су забрињавајуће произвољне природе, што је само погоршало терор који су осећале Сарајлије.<ref name=":19" /> Према речима преживелих, методе мучења коју су најчешће користили Лубурићеви агенти подразумевала је везивање руку затвореника иза леђа, увлачење руку међу ноге, постављање шипке међу колена, вешање наопако и потом пребијање. Након ових мучења, која су усташе еуфемистички називали испитивањима, затвореника су обично пратила погубљење или депортација у концентрациони логор. Лубурић се иживљавао и над живима, тако што је позивао чланове породице својих жртава у вилу и потом би им испричао врло детаљно како су њихови најмилији мучени и убијани. Како су убиства одмицала, неке Сарајлије су бомбардовали склоништа у страху за свој живот, иако град недељама није био бомбардован.<ref name=":19" />

Лубурић је 16. марта сазвао састанак преко 1.000 усташких политичких и војних личности, а у присуству високих немачких званичника издао је декларацију којом се осуђује [[бољшевизам]], [[Кримска конференција|Јалтска конференција]] и нова комунистичка влада у [[Београд]]у.<ref name=":19" /> Усташе су 21. марта откриле заверу за атентат на Лубурића. Његов потенцијални атентатор био је млади комуниста по имену [[Халид Назечић]], којег је издао један од његових саучесника.<ref name=":21" /> Четири усташе су потом убијене у нападима партизана у граду.<ref name=":13" /> У ноћи између 27. и 28. марта усташе су обесиле педесет пет Сарајлија у сарајевском насељу [[Маријин двор (Сарајево)|Мариндвор]].<ref name=":20" /> Знакови који носе фразу: „Живео Поглавник!” били су им постављени око врата.<ref name=":20" /> Њихова тела су остављена да буду пример другима.<ref name=":4" /> На оне који су покушавали да пронађу тела, пуцано је.<ref name=":21" /> Лубурић је са својом пратњом 4. априла напустио [[Сарајево]]. Око 350 усташких полицајаца и 400 усташких војника остало је да брани град.<ref name=":19" /> Лубурићева терористичка владавина у [[Сарајево|Сарајеву]] однела је 323 живота, према подацима послератне комисије за ратне злочине. Неколико стотина других је депортовано у концентрационе логоре.<ref name=":21" />

[[Датотека:Partizani u Sarajevu 1945.jpg|мини|280x280пиксел|Партизани улазе у [[Сарајево]], 1945. године.]]
Партизани су ушли у Сарајево 6. априла и прогласили његово ослобођење. Заузимање града поклопило се са четвртом годишњицом инвазије Осовине на Југославију.<ref name=":19" /> [[Ексхумација|Ексхумацију]] тела из дворишта Лубурићеве виле, од којих су многа припадала деци, документовала је совјетска филмска екипа.<ref name=":19" /> Још један сведок последица Лубурићевих злочина био је амерички новинар Ландрум Болинг, који се сетио да је виде�� просторију тела „наслаганих попут шпранца једно на друго.”<ref name=":17" /> Многи од лешева имали су су знаке мучења и сакаћења. Међу лешевима је био и [[Халид Назечић]], чија је глава била унакажена, очи извађене и гениталије спаљене кључалом водом.<ref name=":19" />

==== Деструкција НДХ ====
По изласку из [[Сарајево|Сарајева]], Лубурић се укрцао у авион за [[Загреб]]. При покушају слетања на аеродром Боронгај, Лубурићев авион срушио се на писти која је била оштећена бомбом. Лубурић је задобио повреду главе и морао је бити хоспитализован. Павелић је посетио Лубурића док се опорављао и затекао га ошамућеног и разочараног, како оптужујуће Немце за издају Хрватске.<ref>{{cite book|author=Jareb, Jere|title=Pola stoljeća hrvatske politike, 1895—1945 |location= |publisher= |year=1995}} (in Croatian). {{cite book|author= |title= Pola stoljeća hrvatske politike: Povodom Mačekove autobiografije|origyear=1960|year= 1995|location=Zagreb, Croatia|publisher=Croatian Institute of History|isbn=978-9-5363-2402-6|pages=}}</ref> Убрзо након тога, Лубурић је унапређен у чин генерала.<ref name=":16" /> Почетком априла наредио је да се преостали затвореници Јасеновца убију.<ref name=":6" /> Такође је наредио да се униште документи који се односе на операцију логора, а лешеви из околних [[Масовне гробнице|масовних гробница]] ексхумирају и кремирају. Неколико особа које су имале инкриминишуће информације у вези са Лубурићевим ратним активностима, попут агента [[Гестапо]]а, Копела, убијено је по његовом налогу.<ref name=":13" /> Крајем априла, Лубурић је одобрио погубљења [[Младен Лорковић|Лорковића]] и Вокића, као и других који су били умешани у [[Завера Вокић-Лорковић|заверу Лорковић — Вокић]].

Како су се партизани приближавали, Лубурић је предложио да усташе заузму свој последњи отпор у Загребу, али Павелић је то одбио.<ref name=":16" /> Усташе су биле подељене око тога шта да раде. Неки су предлагали повлачење према [[Аустрија|Аустрији]] што је брже могуће. Други, међу којима је био Лубурић, заговарали су успостављање нерегуларних формација на селу које би вршиле герилске нападе након пропасти [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref name=":9" /> Почетком маја, Лубурић се састао са загребачким надбискупом [[Алојзије Степинац|Алојзијем Степинцем]] који га је молио да не пружа оружани отпор партизанима. Влада [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] напустила је 5. маја [[Загреб]], а за њом и Павелић. До 15. маја НДХ је потпуно пропала.<ref name=":9" /> Десетине хиљада усташа предало се британској војсци, али је враћено партизанима. Неизрецив број убијен је у каснијим партизанским репресалијама, заједно са неколико хиљада српских и словеначких колаборациониста.<ref name=":9" />

Неке усташе, које су постале познате као крсташи (хрватски: [[крижари]]), остали су у [[Југославија|Југославији]] и извршавали герилске нападе на комунисте.<ref name=":9" /> Међу њима је била и мала група бораца предвођених Лубурићем, која је остала у шумама јужне [[Словенија|Словеније]] и северне [[Славонија|Славоније]], окршавајући се са новоформираном Југословенском народном армијом ([[Југословенска народна армија|ЈНА]]).<ref name=":3" />

Лубурић је избегао заробљавање и вероватно погубљење положивши личне документе поред тела мртвог војника. Преко Матковића и Мошкова, Лубурић је Павелићу, који је побегао у [[Аустрија|Аустрију]], послао писмо у којем је наговестио своју намеру да настави борбу. Постоје три различита извештаја о Лубурићевим активностима у послератној Југославији. Према једном, Лубурић се потом упутио на југ према планинском ланцу [[Bilogora|Билогора]], где се састао са групом од више од педесет крижара под вођством Бранка Бачића. Кренули су ка западу, успостављајући базу на [[Фрушка гора|Фрушкој гори]]. У новембру 1945. Лубурић и десетак крижара прешли су мађарско-југословенску границу и побегли из [[Југославија|Југославије]]. Друга верзија каже да је Лубурић рањен у пуцњави са ЈНА, а преко реке [[Драва|Драве]] у [[Мађарска|Мађарску]] пребацио га је генерал Рафаел Бобан, који се после вратио у Југославију и за њега се више никада није чуло. Трећа верзија, коју је заступао и сам Лубурић, јесте да се Лубурић борио са крижарима до краја 1947. године, када је био тешко рањен и приморан да напусти земљу.<ref name=":22">{{Cite journal|last=Radelić|first=Zdenko|date=2002-04-26|title=Povezivanje ustaškog vodstva i križara 1945.-1947.|url=https://hrcak.srce.hr/161936|journal=Časopis za suvremenu povijest|language=hr|volume=34|issue=1|pages=41–68|issn=0590-9597}}</ref>

Лубурићева полусестра Нада и њен супруг [[Динко Шакић]] побегли су у [[Аргентина|Аргентину]].<ref>{{harvnb|Perica|2002|pp=}}</ref> Неки од преосталих Лубурићевих рођака нису били те среће. Југословенске власти су [[Љубо Милош|Милоша]] ухватиле у јулу 1947. године, заједно са неколико других крижара, након што се вратио у земљу због побуне крижара.<ref name=":22" /> Накнадно му је суђено због злочина за која је починио током рата. Током суђења, он је графички детаљно признао своју улогу у убиствима која су се догодила у [[Логор Јасеновац|Јасеновцу]]. Осуђен је по свим тачкама оптужнице и погубљен [[1948]].<ref name=":18" />

=== Након рата ===
У августу [[1950]]. Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у [[Чикаго|Чикагу]] у којој захтева да ни један Хрват не сме да буде војник туђе, не-хрватске армије. Након тога је отпутовао у [[Хамбург]] да би основао регрутни центар Павелићевих усташа.<ref name=":14">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=X5EgykND42kC|title=Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice|last=Walters|first=Guy|year=2010|publisher=Crown|isbn=978-0-307-59248-4|language=en}}</ref> Лубурић је био активан на западу у разним емигрантским организацијама у [[Шпанија|Шпанији]], [[Шведска|Шведској]], [[Њемачка|Немачкој]], [[Канада|Канади]] као и у многим другим земљама. У борби за превласт у емиграцији разишао се са Павелићем [[1955]]. и искључен је из усташког покрета. Према изворима [[Централна обавештајна агенција|ЦИА]] из [[Буенос Ајрес]]а, Лубурићев посао у Немачкој је добио благослов британских власти.{{sfn|Walters|2010|p=257}} Био је веза између усташа у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] и препорода усташког покрета као терористичке организације у послератном добу, стварајући 1957. године организацију [[Хрватски народни отпор]] или [[Хрватски народни отпор|ХНО]]. Отпор је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет”, коме је између осталих припадао [[Миро Барешић]].

У [[Шпанија|Шпанији]] се крио под именом Висенте Перез Гарсија.{{sfn|Ličina|Vavić|Pavlovski|1985|p=103}} Био је координатор терористичких напада широм [[Европа|Европе]], са ћелијама у [[Швајцарска|Швајцарској]], [[Аустрија|Аустрији]], [[Шведска|Шведској]], [[Њемачка|Немачкој]], [[Шпанија|Шпанији]] и неколико мистериозних улазака у саму [[Југославија|Југославију]].

У новембру [[1953]]. Лубурић се оженио Шпанкињом по имену Изабела Ернајз. Пар је потом добио четворо деце, два дечака и две девојчице.<ref name=":13" /> Лубурићева супруга је 1957. године добила анонимно писмо у којем се детаљно описују ратна зверства њеног супруга, са великим нагласком на његовој улози у убијању деце.<ref name=":25">{{harvnb|Ličina|1985|pp=159}}</ref> Убрзо након тога поднела је захтев за развод. Током поступка развода, Лубурић је добио заједничко старатељство над децом, као и њихов дом. Исте године је продао кућу и преселио се у град [[Каркахенте]], близу [[Валенсија|Валенсије]], где је отворио фарму живине. Фарма је брзо престала да послује и Лубурић је убрзо постао трговачки путник.<ref name=":25"/>

Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и [[управа државне безбедности|југословенске тајне службе]] која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент Удбе, [[Нацрт:Илија Станић|Илија Станић]], након што се успешно инфилтрирао у [[Хрватски народни отпор|ХНО]]. Убијен је у својој вили у Шпанији [[20. април]]а 1969, тако што му је чекићем разбијена глава.<ref name=":0">[http://srbin.info/2013/07/09/kako-sam-ubio-ustaskog-zlikovca-maksa-luburica-foto/ Како сам убио усташког зликовца Макса Лубурића (Фото) | СРБИН. ИНФО{{Ботовски наслов}}]</ref><ref>[http://www.vecernji.hr/hrvatska/agent-udbe-luburica-sam-ubio-jer-je-uvrijedio-mog-cacu-406070 Agent Udbe: Luburića sam ubio jer je uvrijedio mog ćaću — Večernji.hr{{Ботовски наслов}}]</ref>

=== Смрт ===
Ујутру 21. априла 1969. године, Лубурићев син открио је очев крвави леш у једној од спаваћих соба у свом дому. Лубурић је убијен дан раније. Мрље од крви на поду указивале су на то да су га из кухиње одвукли и грубо стрпали под кревет. Више пута су га тукли по глави тупим предметом. Обдукцијом је утврђено да ударци у главу нису били смртоносни; Лубурић се задавио властитом крвљу.<ref name=":13">Ličina, Đorde (1985). „Vjekoslav Luburić”. In Ličina, Đorđe; Vavić, Milorad; Pavlovski, Jovan (eds.). ''Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva, Vančo Mihailov'' (in Serbo-Croatian). Zagreb, Yugoslavia: Centar za informacije i publicitet. {{OCLC|12595707}}</ref> Лубурић је сахрањен у [[Мадрид]]у. Његовој сахрани присуствовало је стотине хрватских националиста у усташкој униформи, који су скандирали усташке пароле и изговарали фашистичке поздраве.<ref name=":18" />

Лубурићево убиство догодило се у време када је [[Управа државне безбедности|УДБА]] вршила атентате на водеће хрватске националистичке личности широм [[Европа|Европе]] и сумња је неизбежно пала на њих.<ref name=":18" /> Лубурић је [[1967]]. године запослио свог кума Илију Станића да ради у његовој издавачкој фирми. Станићев отац Винко служио је заједно са Лубурићем током рата. Ухватиле су га југословенске власти у борби са [[крижари]]ма и умро је у заробљеништву. Станић, који је живео и радио у Лубурићевом дому, вратио се у [[Југославија|Југославију]] непосредно после Лубурићеве смрти.<ref name=":18" /> Декласификовани југословенски обавештајни документи показују да је Станић био агент [[Управа државне безбедности|УДБА]]-е, са кодним именом Мунгос.

Према записнику са његовог [[брифинг]]а из маја 1969. године, Станић је својим руководиоцима рекао да је прво ставио отров у Лубурићеву кафу, коју му је дао други агент [[Управа државне безбедности|УДБА]]-е. Након што отров није успео да убије Лубурића, Станић је почео да паничи и отишао је у своју собу по чекић. Када се вратио у кухињу, Лубурић се пожалио да се не осећа добро. Док је Лубурић ишао да поврати у судоперу, Станић га је неколико пута ударио по глави. Лубурић је непомично пао на под. Станић је затим напустио кухињу како би био сигуран да су улазна врата закључана. Када се вратио, видео је Лубурића како стоји изнад судопере и јауче од бола. Станић га је још једном ударио у главу, сломивши му лобању. Потом је тело Лубурића умотао у ћебад и одвукао у оближњу спаваћу собу. Станић је тврдио да је у почетку желео да сакрије тело у штампарији, али да је Лубурић био претежак. Ушавши у спаваћу собу, Станић је сакрио тело испод кревета и мирно изашао из куће.<ref name=":0" />

У интервјуу за хрватски недељник ''Глобус'' у јулу [[2009]]. године, Станић је променио своју причу, тврдећи да су Лубурића убила два члана ХОП-а. Огорчен омаловажавајућим коментаром који је Лубурић наводно дао о Станићевом оцу и његовим послератним герилским активностима, Станић тврди да је потражио двојицу мушкараца, који су га уверили да су само желели да изврше премлаћивање. На дан када је Лубурић убијен, Станић је тврдио да је дозволио мушкарцима да уђу у Лубурићев дом, а њих двојица су једним ударцем у главу тешком металном шипком убили Лубурића.<ref>{{Cite web|url=https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/ilija-stanic-ubili-smo-luburica-jer-se-razisao-s-pavelicem-2823875|title=Jutarnji list – Ilija Stanić: Ubili smo Luburića jer se razišao s Pavelićem|date=2009-07-15|website=www.jutarnji.hr|language=hr-hr|access-date=2021-02-20}}</ref> [[2012]]. године Станић је још једном променио своју причу, овог пута оптужујући двојицу других људи за убиство Лубурића.<ref name="Vjekoslav Luburić" />

== Утицај на хрватски национализам ==
После Лубурићеве смрти, руководство [[Хрватски народни отпор|ХНО]] отишло је до неколико његових блиских сарадника, да би се на крају поделило у супарничка руководства у [[Северна Америка|Северној Америци]], [[Аустралија|Аустралији]], [[Шведска|Шведској]] и [[Аргентина|Аргентини]]. Вођство аргентинске фракције [[Хрватски народни отпор|ХНО]] делегирано је Лубурићевом зету [[Динко Шакић|Динку Шакићу]].<ref name=":2">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=e4pAs4JYSAMC|title=Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars|last=Hockenos|first=Paul|year=2003|publisher=Cornell University Press|isbn=978-0-8014-4158-5|language=en}}</ref>

У априлу [[1971]]. две подружнице [[Хрватски народни отпор|ХНО]] ушле су у југословенску амбасаду у [[Стокхолм]]у и убиле југословенског амбасадора у [[Шведска|Шведској]], [[Владимир Роловић|Владимира Роловића]]. Њих двојица су ухапшени, али су пуштени на слободу следеће године након што је група хрватских националиста отела шведски авион, тражећи њихово пуштање.<ref name=":2" /> Један од Роловићевих убица, [[Миро Барешић]], прошао је кроз крштење док је био у затвору и у част Лубурића усвојио крсно име Вјекослав.<ref>{{Cite web|url=https://www.pressreader.com/croatia/vecernji-list-hrvatska/20100310/282179352252318|title=|via=PressReader|access-date=2021-02-20}}</ref>

[[Хрватски народни отпор|ХНО]] се тада могао похвалити са неколико хиљада чланова. Међу значајним члановима били су, између осталих, [[Звонко Бушић]], [[Гојко Шушак]] и [[Младен Налетилић]].<ref name=":2" /> Бушић је наручио отмицу лета у септембру [[1976]].<ref name=":2" /> Шушак је постао хрватски министар обране [[1991]].<ref>{{harvnb|Hockenos|2003|pp=73–74}}</ref> Налетилић је осуђен за чињење ратних злочина над бошњачким цивилима током босанског рата од стране [[Хашки трибунал|Међународног кривичног суда за бившу Југославију.]] Осуђен је на 20 година затвора.<ref>{{Cite web|url=https://www.icty.org/en/press/appeals-chamber-confirms-sentences-against-mladen-naletilic-and-vinko-martinovic|title=Appeals Chamber Confirms Sentences Against Mladen Naletilic and Vinko Martinovic {{!}} International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia|website=www.icty.org|access-date=2021-02-21}}</ref>

Током [[Рат у Хрватској|рата у Хрватској]], отворено дивљење Лубурићу могло се наћи у официрском збору хрватске војске. [[Анте Лубурић]], који је током битке за [[Вуковар]] служио као виши официр, његови конфедералци су му дали име Макс због његове жестине на бојном пољу.

Почетком [[1992]]. генерал [[Mirko Norac|Мирко Норац]] изразио је дивљење Лубурићу након што је разрешен дужности по налогу председника [[Хрватска|Хрватске]], [[Фрањо Туђман|Фрање Туђмана]].<ref>{{Cite web|url=https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/odlazak-vojnicine-starog-kova-kojem-je-zenevska-konvencija-bila-sveto-pravilo-foto-20180314|title=Odlazak vojničine starog kova kojem je Ženevska konvencija bila sveto pravilo|website=tportal.hr|access-date=2021-02-21}}</ref><ref>{{harvnb|Off|2004|pp=}}</ref>

{{Цитат2|„Зајебите све хрватске генерале са Туђманом на врху. Једини генерал за мене је Макс Лубурић.”}}

За Лубурића се говори у уводним редовима хрватске националистичке песме „[[Јасеновац и Градишка Стара]]”, која гласи:<ref>Vuletic, Dean (2011). [http://cadmus.eui.eu/bitstream/handle/1814/18635/MWP_Vuletic_2011_20.pdf ''„The Silent Republic: Popular Music and Nationalism in Socialist Croatia”''] (PDF). ''Max Weber Programme''. Florence, Italy: European University Institute. {{ISSN|1830-7728}}.</ref>

''„Јасеновац и Градишка Стара,''

''То је кућа Максових месара…”''

[[2017]]. у сарајевском насељу [[Добриња]], појавили су се флајери који садрже одломке из говора Лубурића.<ref>{{Cite news|url=https://www.rferl.org/a/spain-awakens-bosnian-croatian-ghosts-of-1945/29444188.html|title=Spain Awakens Bosnian, Croatian Ghosts Of 1945|newspaper=Radio Free Europe/Radio Liberty|date=20 August 2018 |language=en|access-date=2021-02-21 |last1=Knezevic |first1=Gordana }}</ref> У јулу [[2018]]. шпанска владајућа Социјалистичка радничка партија, предложила је закон против меморисања фашистичких фигура. Нагађало се да ће шпанске власти, ако закон буде усвојен, моћи узурпирати гробнице [[Анте Павелић|Павелића]] и Лубурића, јер како наводе, гробнице су постале ходочасничка места за [[Неофашизам|неофашисте]], и треба их преместити на мање истакнуте локације или пребацити у [[Босна и Херцеговина|Босну]].<ref>{{Cite web|url=https://balkaninsight.com/2018/07/25/ustasa-tombs-in-spain-could-be-removed-07-25-2018/|title=Spanish Law May Mean Moving Croatian Fascist Tombs|date=2018-07-25|website=Balkan Insight|language=en-US|access-date=2021-02-21}}</ref>

[[Дарко Худелист]], новинар и [[Фрањо Туђман|Туђманов]] биограф, сматра Лубурића једном од три најважније хрватске политичке личности послератног периода, уз [[Јосип Броз Тито|Тита]] и [[Фрањо Туђман|Туђмана]].<ref>{{cite book|author=Hudelist, Darko|title=Tuđman: Biografija |location= |publisher= |year=2004}} (на језику: хрватски). {{cite book|author= |title= Tuđman-- biografija|date= 2004|location=Zagreb, Croatia|publisher=Profil|isbn=978-9-53120-038-7|pages=}}</ref> Худелист тврди да је на [[Фрањо Туђман|Туђмана]] утицао Лубурићев спис који је позивао на уједињење идеолошки различитих фракција које су чиниле хрватску дијаспору. Ово је постао кључни политички приоритет Туђманове Хрватске демократске заједнице током његовог председниковања.<ref>{{harvnb|Hudelist|2004|pp=618–623}}</ref>

Историчар Владо Владић одржао је 29. септембра 2018. године на римокатоличком приорату у [[Сплит]]у промоцију своје књиге ''Хрватски витез Вјекослав Макс Лубурић''. Догађај је осудила хрватска [[левица]], оптуживши Владића за величање Лубурића и [[Католичка црква|Католичке цркве]] за омогућавање историјског ревизионизма. Међу присутнима био је [[Дарио Кордић]], који је током босанског рата био потпредседник [[Хрватска Република Херцег-Босна|Хрватске Републике Херцег-Босне]]. Кордића је [[Хашки трибунал|МКСЈ]] касније прогласио кривим за ратне злочине и злочине против човечности за његову улогу у етничком чишћењу долине Лашве и био је осуђен на 25 година затвора.<ref>{{Cite web|url=https://www.jutarnji.hr/naslovnica/kako-smo-kao-drustvo-postali-toliko-imuni-na-zlo-u-zagrebu-se-promovira-knjiga-o-ustaskom-ubojici-manjine-se-gada-hranom-podrzavaju-se-revizionisti-7889547|title=Jutarnji list – KAKO SMO KAO DRUŠTVO POSTALI TOLIKO IMUNI NA ZLO? U Zagrebu se promovira knjiga o ustaškom ubojici, manjine se gađa hranom, podržavaju se revizionisti|date=2018-10-01|website=www.jutarnji.hr|language=hr-hr|access-date=2021-02-21}}</ref>

== Процена жртава ==
[[Датотека:Antifascist monument (6042800071).jpg|мини|294x294пиксел|Споменик за 55 Сарајлија обешених по Лубурићевом наређењу у ноћи између 27. и 28. марта 1945. године.]]
Према савременим немачким извештајима, број убијених [[Срби|Срба]] од стране [[Усташе|усташа]] износио је око 350.000.<ref name="Singleton">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=qTLSZ3ucaZMC|title=A Short History of the Yugoslav Peoples|last1=Singleton|first1=Fred|last2=Fred|first2=Singleton|year=1985|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-27485-2|language=en}}</ref> Према Америчком меморијалном музеју холокауста, усташе су током рата убиле између 320.000 и 340.000 Срба.<ref>{{Cite web|url=https://encyclopedia.ushmm.org/content/en/article/jasenovac|title=Jasenovac|website=encyclopedia.ushmm.org|language=en|access-date=2021-02-21}}</ref> Већина савремених историчара слаже се да су усташе убиле преко 300 000 Срба, или око 17% свих Срба који су живели у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref>{{harvnb|Fischer|2007|pp=}}</ref>

На суђењима у [[Нирнбершка суђења|Нирнбергу]], за ова убиства је оцењено да су представљала [[Геноцид над Србима у Другом свјетском рату|геноцид]].<ref name="Singleton" /> Усташе су такође биле одговорне за смрт 26.000 [[Јевреји|Јевреја]] и 20.000 [[Роми|Рома]].<ref name="#1"/>

Историчарка Емили Гребл процењује да се Лубурићу може приписати приближно 200 000 ратних смрти.<ref name=":19">{{harvnb|Greble|2011|pp=222}}</ref> Током рата, Лубурић се хвалио да су усташе убиле више Срба у Јасеновцу, „него што је [[Османско царство]] успело током окупације Европе.”<ref name="#2"/><ref>{{cite book|last1=Markusen|first1=Eric|last2=Kopf|first2=David|title=The Holocaust and Strategic Bombing: Genocide and Total War in the Twentieth Century|url=https://archive.org/details/holocauststrateg0000mark|location=Boulder, Colorado|publisher=Westview Press|year=1995|isbn=978-0-8133-7532-8|pages=}}</ref> Такође се поверио [[Херман Нојбахер|Херману Нојбахеру]], опуномоћеном представнику Министарства спољних послова [[Рајхсвер|Рајха]] за југоисточну Европу, да је веровао да је око 225.000 С��ба убијено у [[Логор Јасеновац|Јасеновцу]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=M66fG2bhi1AC|title=The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941—1945|last=Israeli|first=Raphael|year=2013|publisher=Transaction Publishers|isbn=978-1-4128-4930-2|language=en}}</ref> Непотпуни списак жртава састављен од Спомен-подручја Јасеновац садржи имена 83.145 особа, укључујући 47.627 Срба, 16.173 Рома и 13.116 Јевреја.<ref>{{Cite web|url=http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=6711|title=JUSP Jasenovac – LIST OF INDIVIDUAL VICTIMS OF JASENOVAC CONCENTRATION CAMP|website=www.jusp-jasenovac.hr|access-date=2021-02-21}}</ref> Већина историчара слаже се да је у Јасеновцу убијено око 100.000 људи.<ref>{{cite book|last=Pavlowitch|first=Stevan K.|title=Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia|location=London, England|publisher=Hurst & Company|year=2008|isbn=978-1-85065-895-5|pages=}}</ref>

[[1998]]. године је Шакић ухапшен у [[Аргентина|Аргентини]]. Следеће године изручен је [[Хрватска|Хрватској]] због оптужби за ратне злочине и злочине против човечности. Шакић је осуђен по свим тачкама оптужнице и осуђен на двадесет година затвора.<ref>{{harvnb|Perica|2002|pp=}}</ref> Умро је у јулу 2008.<ref name=":15" /> Лубурићева полусестра Нада ухапшена је приближно у исто време када и њен супруг, али је пуштена због недостатка доказа. Умрла је у фебруару [[2011]].

У јулу 2011. [[Влада Републике Србије|Влада Србије]] расписала је налог за њено хапшење, очигледно не знајући да је умрла раније те године. Када су српске власти сазнале за њену смрт, налог је повучен.<ref name=":23">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=kYEAAgAAQBAJ|title=Le donne e il movimento ustascia|last=Bitunjac|first=Martina|year=2013|publisher=Edizioni Nuova Cultura|isbn=978-88-6812-182-2|language=it}}</ref> Шакић је свог девера описао као „хуманитарца” и „заштитника Јевреја.”<ref>{{Cite news|url=https://www.washingtonpost.com/archive/opinions/1998/05/07/croatian-reckoning/09926670-8a5e-40dd-9b2c-c5987dda0e1e/|title=CROATIAN RECKONING|last=Wittes|first=Benjamin|date=1998-05-07|newspaper=Washington Post|access-date=2021-02-21|language=en-US|issn=0190-8286}}</ref>

Неколико Лубурићевих савременика, као и бројни научници, пружили су потпуно другачију оцену. Артур Хафнер, официр [[Абвер]]а, осудио је Лубурића као једног од Павелићевих „најжешћих крвожедника.”<ref name=":11">{{cite book|last=Dulić|first=Tomislav|title=Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941—42|location=Uppsala, Sweden|publisher=Uppsala University Library|year=2005|isbn=978-9-1554-6302-1|pages=}}</ref> У академској литератури, Лубурић се често описује као [[Садизам|садиста]].<ref name="#3"/> Учењак холокауста Уки Гони га карактерише као „крволочног лудака.”<ref>{{cite book|last=Goñi|first=Uki|title=The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón's Argentina|url=https://archive.org/details/realodessasmuggl0000goti|location=New York City|publisher=Granta Books|year=2002|isbn=978-1-86207-581-8|pages=}}</ref>

„Од свих насилника [[Поглавник]]а”, пише Волтерс, „Лубурић је био најгори.”<ref name=":14" /> [[Јозо Томашевић]], историчар специјализован за [[Балканско полуострво|Балкан]], описао је Лубурића као један од „најбруталнијих и најкрволочнијих” припадника усташког покрета.<ref name=":9">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=fqUSGevFe5MC|title=War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration|last=Tomasevich|first=Jozo|year=2002|publisher=Stanford University Press|isbn=978-0-8047-7924-1|language=en}}</ref> Кармихел говори о Лубурићу као о „једном од најозлоглашенијих ратних злочинаца [[Други светски рат|Другог светског рата]].”<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=kj6vAgAAQBAJ|title=Genocide, Risk and Resilience: An Interdisciplinary Approach|last1=Ingelaere|first1=B.|last2=Parmentier|first2=S.|last3=Segaert|first3=Barbara|last4=Haers|first4=Jacques|year=2013|publisher=Springer|isbn=978-1-137-33243-1|language=en}}</ref> Историчари Ладислаус Хори и Мартин Бросзат описују Лубурића као „једног од најстрашнијих и најомраженијих” усташких вођа.<ref>{{cite book|author=Hory, Ladislaus; Broszat, Martin|title=Der kroatische Ustascha-Staat 1941—1945 |location= |publisher= |year=1964}} (in German). {{cite book|author= |title= Der kroatische Ustascha-Staat 1941-1945|date= October 2010|location=West Berlin|publisher=Walter de Gruyter|isbn=978-3-48670-375-7|pages=}}</ref><ref>Hory & Broszat 1964,стр. 87: "Управљање логорима било је у рукама усташког вође Вјекослава Лубурића, који је био једна од најстрашнијих и најомраженијих личности усташког режима.</ref>

== Види још ==
* [[Вила Лубурић]]
*''[[Ево зоре, ево дана]]''

== Референце ==
{{извори|30em}}

== Литература ==
{{Литература|30em}}
* {{Cite book|last=Basta| first = Milan|authorlink = Милан Баста| title = Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske|year=1971| location = Beograd| publisher = Rad| url = https://books.google.com/books?id=Ob0BAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|last=Glenny|first=Misha|title=The Balkans: 1804—2012| url=https://archive.org/details/balkansnationali0000glen_u6p7|location=London, England|publisher=Granta Books|year=2012|origyear=1999|isbn=978-1-77089-273-6|pages=}}
* {{Cite book|last=Off|first=Carol|title=The Ghosts of Medak Pocket: The Story of Canada's Secret War|location=Toronto, Ontario|publisher=Random House Canada|year=2004|isbn=978-0-6793-1293-2|pages=}}
* {{Cite book|url=http://archive.org/details/sarajevo1941194500greb|title=Sarajevo, 1941—1945 : Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe|last=Greble|first=Emily|year=2011|publisher=Ithaca : Cornell University Press|others=Cornell University Press|isbn=978-0-8014-4921-5|pages=222}}
* {{Cite book|last=Hoare|first=Marko Attila|title=Bosnian Muslims in the Second World War|location=Oxford, England|publisher=Oxford University Press.|year=2013|isbn=978-0-231-70394-9|pages=}}
* {{Cite book|last=Novak| first = Viktor|authorlink = Виктор Новак| title = Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj| url = https://books.google.com/books?id=H6uc1D7TwPAC|year=1948| location = Zagreb| publisher = Nakladni zavod Hrvatske}}
* {{Cite book|last=Paris| first = Edmond|authorlink = Едмонд Парис| title = Genocide in Satellite Croatia, 1941—1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres|year=1961| location = Chicago| publisher = American Institute for Balkan Affairs| url = https://books.google.com/books?id=KP_SAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|last=Ridley|first=Jasper Godwin|title=Tito|location=London, England|publisher=Constable & Robinson|year=1994|isbn=978-0-0947-1260-7|pages=}}
* {{Cite book| last=Jelić-Butić| first = Fikreta|authorlink = Фикрета Јелић-Бутић| title = Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941—1945|year=1977| location = Zagreb| publisher = Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga| url = https://books.google.com/books?id=_wMKAQAAIAAJ}}
* {{Cite book| last=Basta| first = Milan|authorlink = Милан Баста| title = Rat je završen 7 dana kasnije|year=1986| edition = 5| location = Beograd| publisher = Privredni pregled| url = https://books.google.com/books?id=zT0rAAAAMAAJ}}
* {{Cite book| last=Bulajić| first = Milan|authorlink = Милан Булајић| title = Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei – Antemurale Christiantitatis| volume = 1|year=1992| location = Beograd| publisher = Politika| isbn = 9788676070411| url = https://books.google.com/books?id=2nFsAAAAIAAJ}}
* {{Cite book| last=Bulajić| first = Milan|authorlink = Милан Булајић| title = Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei – Antemurale Christiantitatis| volume = 2|year=1992| location = Beograd| publisher = Politika| isbn = 9788676070411| url = https://books.google.com/books?id=GyTkAAAAMAAJ}}
* {{Cite book| last=Ривели| first = Марко Аурелио|authorlink = Марко Аурелио Ривели| title = Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941—1945| location = Никшић| publisher = Јасен|year=1999| url = https://books.google.com/books?id=B6UWAQAAIAAJ}}
* {{Cite book| last=Donia| first = Robert J.| title = Sarajevo: A Biography| url = https://books.google.com/books?id=ACvJHam2_-oC|year=2006| publisher = University of Michigan Press|isbn=978-0-472-11557-0|pages=}}
* {{Cite book|last=Bulajić| first = Milan|authorlink = Милан Булајић| title = Jasenovac na sudu: Suđenje Dinku Šakiću|year=2001| location = Beograd| publisher = Muzej žrtava genocida, Stručna knjiga| url = https://books.google.com/books?id=XrAzAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|last=Kostić| first = Lazo M.|authorlink = Лазо М. Костић| title = The Holocaust in the "Independent State of Croatia": An Account Based on German, Italian and Other Sources| url = https://books.google.com/books?id=wgRnAAAAMAAJ|year=1981| publisher = Liberty}}
* {{Cite book|last=Levene| first = Mark| title = Annihilation: Volume II: The European Rimlands 1939—1953| url = https://books.google.com/books?id=IBgbAgAAQBAJ&pg=PA278|year=2013| publisher = Oxford University Press|isbn=978-0-19-968304-8|pages=278}}
* {{Cite book|last=Bulajić| first = Milan|authorlink = Милан Булајић| title = Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj|year=2007| location = Beograd| publisher = Pešić i sinovi| url = https://books.google.com/books?id=QEhsGQAACAAJ}}
* {{Cite book|last=Goldstein| first = Ivo|authorlink=Иво Голдштајн| contribution = The Independent State of Croatia in 1941: On the Road to Catastrophe| editor1-last=Ramet| editor1-first = Sabrina P.| title = The Independent State of Croatia 1941–45| publisher = Routledge| place = New York|year=2007|isbn=978-0-415-44055-4|pages=19–29}}
* {{Cite book|last1=Ličina| first1 = Đorđe|authorlink = Ђорђе Личина| last2=Vavić| first2 = Milorad| last3=Pavlovski| first3 = Jovan| title = Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva, Vančo Mihailov| url = https://books.google.com/books?id=wEgNAAAAIAAJ|year=1985| publisher = Centar za informacije i publicitet}}
* {{Cite book|last=Mužić| first = Ivan| title = Pavelić i Stepinac|year=1991| location = Split| publisher = Logos|isbn=9788635901077 | url = https://books.google.com/books?id=vkfkAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|last=Mužić| first = Ivan| title = Katolička crkva, Stepinac i Pavelić|year=2003| location = Split| publisher = Marjan Tisak|isbn=9789532140088 | url = https://books.google.com/books?id=r1WJAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|last=Tomasevich| first = Jozo|authorlink = Јозо Томашевић| title = War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration|year=2002| url = https://books.google.com/books?id=fqUSGevFe5MC| publisher = Stanford University Press| location = Stanford|isbn=978-0-8047-3615-2|pages=}}
* {{Cite book|last=Walters| first = Guy| title = Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice| url = https://books.google.com/books?id=X5EgykND42kC|year=2010| publisher = Crown Publishing Group|isbn=978-0-307-59248-4|pages=257}}
{{Литература крај}}

== Спољашње везе ==
* [http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=6278 Биографија на сајту Спомен подручја Јасеновац] {{Wayback|url=http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=6278 |date=20210412013118 }}

{{Усташе}}
{{Геноцид над Србима у Другом свјетском рату}}
{{Подножје|Биографија}}
{{Сјајан чланак}}

{{СОРТИРАЊЕ:Лубурић, Вјекослав}}
[[Категорија:Рођени 1914.]]
[[Категорија:Умрли 1969.]]
[[Категорија:Љубушаци]]
[[Категорија:Официри Усташке војнице]]
[[Категорија:Хрвати у Босни и Херцеговини]]
[[Категорија:Логор Јасеновац]]
[[Категорија:Атентати у Шпанији]]
[[Категорија:Страдали у атентату]]
[[Категорија:Хрватски домобрани]]
[[Категорија:Хрватски генерали]]
Шаблони који се користе на овој страници:
Шаблон:!) (уреди)
Шаблон:!- (извор) (заштићено)
Шаблон:(! (уреди)
Шаблон:Abbr (уреди)
Шаблон:Age (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Br separated entries (уреди)
Шаблон:Catalog lookup link (уреди)
Шаблон:Cite book (уреди)
Шаблон:Cite journal (уреди)
Шаблон:Cite news (уреди)
Шаблон:Cite web (уреди)
Шаблон:CleanWikidata (уреди)
Шаблон:Error-small (уреди)
Шаблон:External link (уреди)
Шаблон:Four digit (уреди)
Шаблон:Get year (уреди)
Шаблон:Harvnb (извор) (заштићено)
Шаблон:Hlist/styles.css (уреди)
Шаблон:ISSN (уреди)
Шаблон:If all (уреди)
Шаблон:If both (уреди)
Шаблон:If empty (уреди)
Шаблон:MONTH (извор) (заштићено)
Шаблон:MONTHNAME (уреди)
Шаблон:MONTHNUMBER (уреди)
Шаблон:Main other (уреди)
Шаблон:Marriage (уреди)
Шаблон:Navbox (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Nowrap (уреди)
Шаблон:OCLC (уреди)
Шаблон:PAGENAMEBASE (уреди)
Шаблон:Plainlist/styles.css (уреди)
Шаблон:Replace (уреди)
Шаблон:Sfn (извор) (заштићено)
Шаблон:Subject bar (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Template other (уреди)
Шаблон:Tl (уреди)
Шаблон:Trim (уреди)
Шаблон:Trunc (уреди)
Шаблон:Ublist (уреди)
Шаблон:Unbulleted list (уреди)
Шаблон:WPMILHIST Infobox style (уреди)
Шаблон:Wayback (уреди)
Шаблон:Wikidata image (уреди)
Шаблон:Yes/no (уреди)
Шаблон:Yesno (уреди)
Шаблон:Yesno-no (уреди)
Шаблон:Yesno-yes (уреди)
Шаблон:Ако је име странице (уреди)
Шаблон:БРОЈМЕСЕЦА (уреди)
Шаблон:Ботовски наслов (уреди)
Шаблон:Брак (уреди)
Шаблон:Геноцид над Србима у Другом свјетском рату (уреди)
Шаблон:Главни/остали (уреди)
Шаблон:Године (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Грешка-мало (уреди)
Шаблон:ДаНе (уреди)
Шаблон:ДаНе-да (уреди)
Шабло��:ДаНе-не (уреди)
Шаблон:Датум рођења (уреди)
Шаблон:Датум смрти (уреди)
Шаблон:Детаљније (уреди)
Шаблон:Замени (уреди)
Шаблон:Застава (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Застава/core (уреди)
Шаблон:Извори (извор) (заштићено)
Шаблон:Извори/styles.css (уреди)
Шаблон:Инфокутија (уреди)
Шаблон:Инфокутија Војно лице (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Инфокутија биографија (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Инфокутија биографија са модулима (уреди)
Шаблон:Категоризатор (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Категоризатор/бројчано (уреди)
Шаблон:Категоризатор/црни списак (уреди)
Шаблон:Литература (уреди)
Шаблон:Литература крај (уреди)
Шаблон:МЕСЕЦ (извор) (заштићено)
Шаблон:НАЗИВМЕСЕЦА (уреди)
Шаблон:Навигациона кутија (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Насловна иконица (уреди)
Шаблон:Нормативна контрола (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Основа/подстраница (уреди)
Шаблон:Подаци о застави Независна Држава Хрватска (уреди)
Шаблон:Подножје (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Препознај именски простор (извор) (полузаштићено)
Шаблон:Референце крај (уреди)
Шаблон:Референце почетак (уреди)
Шаблон:Референце почетак/styles.css (уреди)
Шаблон:Скраћеница (уреди)
Шаблон:Сјајан чланак (уреди)
Шаблон:Усташе (уреди)
Шаблон:Центрирани цитат (уреди)
Шаблон:Цитат (уреди)
Шаблон:Цитат/styles.css (уреди)
Шаблон:Цитат2 (уреди)
Модул:Age (уреди)
Модул:Arguments (извор) (полузаштићено)
Модул:Authority control (уреди)
Модул:Authority control/auxiliary (уреди)
Модул:Authority control/config (уреди)
Модул:Check for unknown parameters (уреди)
Модул:Check isxn (уреди)
Модул:Citation/CS1 (уреди)
Модул:Citation/CS1/COinS (уреди)
Модул:Citation/CS1/Configuration (извор) (заштићено (аутоматски патролирани))
Модул:Citation/CS1/Date validation (уреди)
Модул:Citation/CS1/Identifiers (уреди)
Модул:Citation/CS1/Utilities (уреди)
Модул:Citation/CS1/Whitelist (извор) (заштићено (аутоматски патролирани))
Модул:Citation/CS1d/Utilities (уреди)
Модул:Commons link (уреди)
Модул:Data (уреди)
Модул:Date (уреди)
Модул:EditAtWikidata (уреди)
Модул:Error (уреди)
Модул:Footnotes (уреди)
Модул:Footnotes/anchor id list (уреди)
Модул:Footnotes/anchor id list/data (уреди)
Модул:Footnotes/whitelist (уреди)
Модул:Format link (уреди)
Модул:Further (уреди)
Модул:Hatnote (уреди)
Модул:Hatnote/styles.css (уреди)
Модул:Hatnote list (уреди)
Модул:If empty (уреди)
Модул:If preview (уреди)
Модул:If preview/configuration (уреди)
Модул:If preview/styles.css (уреди)
Модул:Infobox (извор) (полузаштићено)
Модул:Infobox/styles.css (уреди)
Модул:InfoboxImage (уреди)
Модул:List (уреди)
Модул:Navbar (уреди)
Модул:Navbar/configuration (уреди)
Модул:Navbar/styles.css (уреди)
Модул:Navbox (извор) (полузаштићено)
Модул:Navbox/configuration (уреди)
Модул:Navbox/styles.css (уреди)
Модул:No globals (уреди)
Модул:Portal (уреди)
Модул:Portal/images/other (уреди)
Модул:Portal bar (уреди)
Модул:Portal bar/styles.css (уреди)
Модул:Separated entries (уреди)
Модул:Side box (уреди)
Модул:Sister project links (уреди)
Модул:Sister project links/bar/styles.css (уреди)
Модул:String (извор) (заштићено)
Модул:Subject bar (извор) (полузаштићено)
Модул:TableTools (извор) (полузаштићено)
Модул:Transliteration (уреди)
Модул:WPMILHIST Infobox style (уреди)
Модул:Wd (уреди)
Модул:Wd/i18n (уреди)
Модул:Yesno (извор) (полузаштићено)
Назад на страницу Вјекослав Лубурић.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Вјекослав_Лубурић”