Ширење свемира

Ширење (експанзија) свемира представља садашње схватање стања свемира које се заснива на открићу да се све галаксије удаљавају једна од друге.^[1]

Удаљености између самих галаксија, метагалаксија и квазара су много веће од међузвезданих, и крећу се у границама од неколико стотина хиљада до преко милиона светлосних година. Те удаљености нису сталне и непрестано расту у току времена, што је узроковано феноменом познатим као ширење Свемира. То значи да Свемир није статичан него динамичан, тј.све се мења и све се креће.

Примена опште теорије релативитета на космологију, као и откриће инфрацрвеног светла које долази из галаксија изван Млечног пута, двадесетих година XX века довели су до сазнања да се све галаксије повлаче. Теорија о ширењу свемира заснива се на црвеном помаку, тј. померању спектра астрономских тела према већим таласним дужинама.Није познато да ли ће се свемир бесконачно ширити (отворени свемир) или ће у једном тренутку доћи до његовог колапса у изузетно густо, збиено стање (затворени свемир), из којег је, према теорији великог праска, и почео да се шири.^[1]

Дуго времена је владало мишљење да се ширење свемира успорава захваљујући гравитационом привлачењу. Из овога произилази да је старост свемира мања од 1/Х (што је око 14 милијарди година). Према овој теорији мислило се да ће брзина ширења свемира постајати све мања и да ће свемир у једном тренутку престати да се шири и почети да се смањује све док у потпуности не нестане.Средином двадесетих година прошлог века два тима научника посматрала су експлозије супернових у удаљеним галаксијама на рубу свемира покушавајући да објасне феномен ширење свемира и предвиде њену будућност односно да потврде тачност и нетачност теорије да ће свемир у далекој будућности нестати.Након посматрања и великог броја експеримената дошло се до закључка да постоји још једна непозната сила која делује насупрот гравитационом привлачењу и присиљава удаљење супернове на убрзано ширење свемира и тиме удаљавање између осталих небеских тела.То откриће је рушило дотад важеће схватање да у свемиру постоји само једна одлучујућа сила гравитације која би због своје особине да делује међу масама морала да успорава ширење свемира и целокупне материје свемира.Због овог открића ширење свемира се све више проучава и сазнаје се све више о свемиру, бесконачном пространству које нас окружује.^[2]

Зависно од средње густине материје и енергије у Свемиру, он ће наставити да се шири заувек или ће се гравитационо успорити и евентуално сабити у „великом стиску”. Генерално докази предвиђају да не само да нема довољно масе или енергије да узрокује поновно сажимање (реколапс), него се чини да се то ширење Свемира убрзава и да ће се ширити целу вечност.