Pitagorina čaša

Pitagorina ili pitagorejska čaša (stgrč. δίκαιη κούπα του Πυθαγόρα), takođe i čaša umerenosti (stgrč. μετριοπάθεια κύπελλο), nazivi su za posebnu vinsku čašu koja primorava korisnike da piju samo umerene količine pića.

Čašu umerenosti je izumeo Pitagora sa Samosa kao disciplinsku meru za sebe i svoje učenike, sledbenike pitagorejstva. Osmišljena je tako da osobi dozvoljava da vino sipa do predodređene količine, koja je naznačena ispupčenjem na unutrašnjosti čaše. Ako se piće sipa tako da ne prekrije izbočinu, osoba ga može piti u miru. Ako, pak, pohlepno napuni punu čašu, mehanizam unutar nje prosuće kroz rupu na stalku svu količinu vina na korisnikova krila — korisnik će biti postiđen zbog pohlepe, a vino protraćeno. Na taj način bi trebalo da nauči da je najbolja umerenost u piću.^[1]

Pitagorejska čaša izgleda kao bilo koji drugi sud za pijenje, s tim što ima izbočinu u sredini unutrašnjosti. Na taj način može se porediti za kalupima za pravljenje kuglofa, koji u središnjem delu takođe imaju ispupčenje, u ovom slučaju namenjeno oblikovanju kolača. Na dnu izbočine čaše umerenosti nalazi se rupa koja je posebnom otvorenom cevi povezana za drugu rupu, ovog puta na samom dnu stalka čaše. Sama cevčica je savijena, a izvija se skoro pa do vrha izbočine.^[2]

Dok se čaša puni, tečnost se izdiže ne samo u vidljivom delu iz kojeg se pije, već i u jednom kraku cevi, sve do vrha ispupčenja, a prema Zakonu spojenih sudova kako ga je formulisao francuski matematičar, fizičar i filozof Blez Paskal. Sve dok nivo tečnosti ne premaši nivo komore (u ovom slučaju visinu izbočenja), čaša će funkcionisati kao i sve ostale. Međutim, ukoliko do toga dođe, tečnost će polako početi da ističe iz čaše u spoljašnji prostor. Hidrostatički pritisak će naposletku doveti do isticanja sveg sadržaja čaše kroz rupu na dnu stalka.^[3]

Za izumitelja čaše umerenosti i principa na koji ona funkcioniše uzima se Pitagora sa Samosa. Pitagora je rođen oko 570. pre nove ere na grčkom ostrvu Samosu, a umro oko 495. takođe pre nove ere u gradu Metapontu. Bio je antički filozof i matematičar, osnivač pitagorejske škole i utemeljitelj teoreme o odnosu hipotenuze i kateta u pravouglom troglu. Njegovi sledbenici su bili pitagorejci, pokret koji je osnovan u šestom veku pre nove ere. U bratstvu se živelo po strogim pravilima za očišćenje duše i tela, što je uključivalo vegetarijanstvo i opštu umerenost u jelu i piću.^[4]

Danas se na Samosu mogu kupiti turističke verzije čaša, obično sa natpisom sledeće sadržine: Predanje kaže da je Pitagora, prilikom nadgledanja radova na vodovodnom sistemu na Samosu oko 530. p. n. e., ograničavao količinu vina koju su radnici pili izmislivši „čašu umerenosti“. Kada vino prevagne nad izbočinom, čaša se u potpunosti isprazni, a pohlepni budu kažnjeni.^[5] Nije sugirno da li je ovaj opis istorijski korektan, ali je istorijska činjenica da su u Pitagorino vreme postojale poteškoće u vezi sa ostrvskim vodovodom. Da je stvarno bilo tako svedoči i slučaj Efpalinoskog tunela dugog 1036m, a koji je samoski tiranin Polikrat iskopao radi brzog odnosno hitnog osnivanja akvedukta na ostrvu.^[6]

Heron Aleksandrijski, koji je živeo tokom prvog veka nove ere, koristio je pitagorejske čaše kao sastavni deo hidrauličnih robotskih sistema koje je sastavljao.^[7] U današnje vreme, igračke koje rade na principu Paskalovih zakona prodaju se kao šaljivi pokloni. Pojedini klozeti (WC šolje) rade na principu nalik onom što postoji u čašama umerenosti. Naime, kada nivo tečnosti u nužniku dosegne određeni nivo, obrazuje se sifon koji pokreće pražnjenje šolje.^[8]