Einhard

Einhard (izg. Ajnhard, latinski: Eginhardus, rođen oko 770, umro 14. marta 840) bio je latinski pisac, koji je delovao na dvoru franačkog cara Karla Velikog i njegog naslednika, Ludovika Pobožnog. Glavno mu je delo Život Karla Velikog (Vita Karoli Magni), "koje je napisao s namjerom da izrođenim članovima carske obitelji pokaže uzorna kršćanskog vladara u kojemu su se udružile vojničke, političke, građanske i ljudske vrline".^[1]

Einhard je poticao iz dela Franačke u kojem se govorio nemački jezik. Rodio se u porodici koja je pripadala nižem društvenom sloju, pa su ga roditelji poslali na obrazovanje u manastir u Fuldi ― koji je u to doba bio jedno od najvećih središta obrazovanja u Franačkoj ― možda i zbog Einhardovog malenog stasa (on sebe naziva "čovečuljkom"), koji je bio prepreka razvijanju vojničkih veština kao što su jahanje i mačevanje. U manastiru se Einhard posebno posvetio izučavanju latinskog jezika. Uprkos niskom poreklu, primljen je na bogati dvor Karla Velikog 791. ili 792. godine. Karlo je okupljao učene ljude i na dvoru je osnovao Dvorsku školu (Schola Palatina),^[2] koju je predvodio Alkuin, benediktinac iz Yorka.^[3] Einhard se očito pokazao kao daroviti neimar, budući da ga je Karlo zadužio da nadgleda dovršenje nekoliko dvoraca, uključujući i dvorac u Aachenu i carsku palatu Ingelheim. Iako je Einhard bio blizak Karlu Velikom, tokom njegove vladavine nije držao zvanične dužnosti. Tek 814. godine, nakon Karlove smrti, njegov naslednik Ludovik Pobožni postavio je Einharda za svog privatnog sekretara. Einhard se s dvora povukao u proleće 830. godine, kad su izbili sukobi između Ludovika i njegovih sinova. Umro je u Seligenstadtu 840. godine.

Einhardova se supruga zvala Ima (Imma), no o njoj se ne zna govoto ništa. Možda su imali sina po imenu Vusin (Vussin). Čini se da je njihov brak bio dosta liberalan za ondašnje vreme i da je Ima u upravljanju porodičnim imanjem bila jednako aktivna kao i Enhard, ako ne i više od njega.^[4] U poznijim godinama svog braka Ima i Einhard su se navodno uzdržavali od seksualnih odnosa da bi se usredsredili na svoje mnogobrojne verske obaveze. Premda joj je nesumnjivo bio odan, Einhard o svojoj supruzi nije zapisao ništa sve do njene smrti 13. decembra 835, a nakon toga napisao je jednom svom prijatelju da oseća njen gubitak "svakog dana, u svakom delu, u svakom postupku, u celom upravljanju domom i domaćinstvom, u svemu gde treba doneti neku odluku i uvesti neki red u mojim verskim i zemaljskim obavezama".^[5]

Einhard često o sebi govori kao o "grešniku", što pokazuje da je na njegov pogled na svet značajan uticaj izvršio Aurelije Augustin.^[6] Iz tog osećaja krivice podigao je crkve na oba svoja imanja, i na onom u Michelstadtu i na onom u Mulinheimu. U Michelstadtu je dao sagraditi i baziliku, koja je dovršena 827, i zatim je poslao jednog slugu po imenu Ratleik u Rim da tamo pronađe svetačke mošti za novu građevinu. U Rimu je Ratleik iz jedne katakombe uzeo kosti mučenika Marcelina i Petra i preneo ih u Michelstadt. Tamo su mošti znamenjem dale do znanja da nisu srećne na svom novom boravištu, pa su prenete u Mulinheim. Tamo su im se pridavale zasluge za mnoga čudesa. Iako nije znao zašto su ta dva sveca za svog zaštitnika odabrala jednog takvog "grešnika", Einhard je odlučio da će im osigurati počivalište dostojno njihove veličine.^[7] Između 831. i 834. osnovao je benediktinski manastir Seligenstadt, koji je postao bogati kulturni centar; nakon ženine smrti postao je opat tog manastira i na toj dužnosti ostao do svoje smrti 840. godine.^[1]

Najpoznatije i najveće Einhardovo delo jeste Život Karla Velikog (Vita Karoli Magni), pisano u razdoblju između 817. i 830. godine, koje donosi mnogo informacija iz prve ruke o ovom franačkom vladaru, o njegovom žovotu i karakteru. U sastavljanju ovog životopisa Einhard se oslanjao na informacije iz Anala franačkog kraljevstva, a kao glavni književni uzor poslužilo mu je delo rimskog književnika Svetonija pod naslovom Životi dvanaest careva, a posebno Svetonijev životopis cara Avgusta. Osim toga, imao je pristup carskim dokumentima, kao nekad Svetonije, pa su mu informacije koje daje uglavnom verodostojni, premda mu namera nije bila napisati dokumentirano istoriografsko delo, nego ostaviti uspomenu na "izvrsnoga i s pravom najslavnijega kralja Karla",^[8] koga je pritom smatrao svojim "hraniteljem" (nutritor) i čijim se dužnikom smatrao "u životu i u smrti". Stoga je razumljivo što je ovo delo pristrasno u Karlovu korist, što u nekim stvarima nastoji opravdati Karlove postupke, što neke stvari ne spominje, a neke, koje bi se mogle smatrati sramotnim po Karla, nastoji ulepšati, kao što je, na primer, čednost vladarevih kćerki; s druge strane, zanimljivo je da neke stvari nisu ispuštene, kao na primer spomen Karlovih konkubina.

Od Einharda je sačuvano i delo Prenos i čudesa sv. Marcelina i Petra (Translatio et miracula sanctorum Marcellini et Petri) u 4 knjige, gde se opširno pripovedaju čudesa koja su se dogodila na podsticaj dvojice svetitelja, čije je mošti Einhard dao preneti iz Rima.^[9] Njegova pisma, ukupno 71 na broju, značajna su za istoriju toga doba.^[10] Pisao je i teološke traktate, npr. Knjižicu o psalmima (Libellus de psalmis).^[10] i O obožavanju krsta (Quaestio de adoranda cruce);^[11] ovaj drugi spis napisan je oko 830. godine i ponovo je otkriven tek 1885, kad je Ernst Dümmler jedan tekst u bečkom rukopisu identifikovao kao izgubljen traktat o krstu,^[12] koji je Einhard posvetio svom učeniku Lupu Servatu.^[13][14]

• Buckwald, Wolfgang; Hohlweg, Armin; Prinz, Otto (1984). Rečnik grčkih i latinski pisaca antike i srednjeg veka [Tusculum-Lexicon griechischer und lateinischer Autoren des Alterums und des Mittelalters]. Beograd: Vuk Karadžić. 
• Dümmler, Ernst (1885). „Ein Nachtrag zu Einhards Werken”. Neues Archiv der Gesellschaft für ältere deutsche Geschichtskunde 11: 231–238. 
• „Einhard c. 770-840”. Enotes. Pristupljeno 5. januara 2015. ^{[mrtav link]}
• Hodgkin, T. (1897). Charles the Great. London: Macmillan. 
• Hosu, Stjepan (1977), „Srednjovjekovna latinska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 347–403 
• Levison, Wilhelm; Wilhelm Wattenbach; Rudolf Buchner (1952). Deutschlands Geschichtsquellen im Mittelalter, Vorzeit und Karolinger: Heft. Die Karolinger vom Anfang des 8. Jahrhunderts bis zum Tode Karis des Grossen. H. Böhlaus Nachfolger. Pristupljeno 25. marta 2010. 
• Müller, Bianca (2009). Persönlichkeit Karl des Großen nach Einhards Vita Karoli Magni. GRIN Verlag. ISBN 978-3-640-47253-6. 
• Schaff, Philip. „"Einhard"”. History of the Christian Church. IV: Mediaeval Christianity. A.D. 590-1073.. Pristupljeno 25. marta 2010. 
• Smith, Julia (2003). „Einhard”. Transactions of the Royal Historical Society: 55–77. 
• Stofferahn, Steven A. (2010). „Knowledge for Its Own Sake? A Practical Humanist in the Carolingian Age”. The Heroic Age 13. Pristupljeno 2010-03-25. 
• Tischler, Matthias M. (2001) Einharts Vita Karoli. Studien zur Entstehung, Überlieferung und Rezeption (MGH. Schriften 48, I–II), Hanover: Hahn. ISBN 3-7752-5448-X.
• Thorpe, Lewis G.M. (1969). Einhard and Notker the Stammerer: two lives of Charlemagne. London: Penguin. ISBN 978-0-14-044213-7. Pristupljeno 25. marta 2010. 
• Noble, Thomas F.X. (2009). Charlemagne and Louis the Pious: Lives by Einhard, Notker, Ermoldus, Thegan, and the Astronomer. Penn State Press. ISBN 978-0-27-103715-8. Pristupljeno 25. jula 2012. 

• Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Einhard
• Vita Karoli Magni — Einhardov Život Karla Velikog, latinski tekst na The Latin Library
• Early Lives of Charlemagne — Einhardov Život Karla Velikog i istoimeno delo nepoznatog monaha iz Svetog Galla. Engleski prevod Arthura Jamesa Granta iz 1922, London : Chatto & Windus, na Internet Archive.
• Life of Charlemagne Arhivirano 2008-05-14 na Wayback Machine-u — Einhardov Život Karla Velikog, engleski prevod Samuela Epesa Turnera iz 19. veka.
• Catholic Encyclopedia, s.v. Einhard.
• Opera Omnia u Migneovoj Patrologia Latina.