Традиционална миса

Традиционална латинска миса је облик римског обреда свете мисе садржан у типском издању ^[1] Римског мисала какав је издаван од 1570. до 1962. Све до појаве мисе Павла VI. у просинцу 1969., ово је био најраширенији облик литургије на свијету. У скоро^[2][3] свакој земљи славила се искључиво на латинском језику, но била је дозвољена и упораба других језика како прије Тридентског сабора, тако и у наредним стољећима све до Другог ватиканског сабора.^[4]

У неким земљама се овој миси даје придјев "тридентска", који долази од латинског израза Тридентинус, који значи "везан за град Тридентум" (данашњи Тренто у Италији). Као одговор на одлуке Тридентског сабора^[5] папа Пио V. промулгирао је 14. српња 1570. булом Qуо примум темпоре^[6] ново издање Римског мисала, чинећи га тиме обвезним за цјелокупну Западну Цркву, с изузетком оних цркава или редова, које су се 1570. преко 200 година законито служиле другим мисалом (а не римским). Они су могли задржати свој стари мисал, а могли су га и замијенити новом редакцијом Римског мисала, коју је провео Пио V. Међу њима је био и нпр. загребачки обред^[7], али и много старији доминикански обред, по коме је и сам Пио V., као редовник-доминиканац, славио приватне Мисе. Занимљиво је напоменути како Павао VI. није допустио такву разноликост, те је свој нови мисал прогласио обвезатним за све; чак је и древни амброзијански обред реформиран аналогно римскоме.^[8]

2007. године папа Бенедикт XVI. издао је мотупроприј под називом Сумморум Понтифицум, с попратним писмом бискупима свијета. Папа је изјавио како се издање Римског мисала из 1962. има сматрати "изванредним обликом" (форма еxтраординариа)^[9] римског обреда, чији је Мисал у издању папе Павла VI. из 1970. редовни или стандардни облик (форма ординариа). Као посљедица тога, неки зову традиционалну латинску мису "изванредним обликом мисе".^[10] Традиционални римски обред се каткад зове "усус антиqуиор" (древна упораба) или "форма антиqуиор" (старији облик),^[11] како би га се разликовало од новијег облика римског обреда из 1970., којега се каткада назива "новус ордо" (нови ред).

Други називи су скраћени Традиционална миса и Латинска миса - иако је службени језик мисе која ју је замијенила такођер латински, те се каткада и она слави на том језику.^[12][13]

У Мисама које се славе без присуства народа, сваки католички свећеник латинскога обреда, може се служити или Римским мисалом који је издао блажени папа Иван XXIII. године 1962. или Римским мисалом који је објавио папа Павао VI. године 1970., који се сада сматра "редовним" обликом литургије. На славља свете Мисе према Мисалу из 1962., могу "се припустити, одржавајући правне одредбе, такођер вјерници који то сами затраже."^[14] Дозволу за кориштење традиционалног римског обреда у жупним мисама може дати жупник.^[15]

Неки католици радије не користе израз "тридентска миса". У неким случајевима, примједба се односи на то да изравно повезивање тог обреда с Тридентским сабором замагљује његов континуитет с литургијским облицима који су се развили у претходним стољећима, јер Тридентски сабор (односно Пио V.) није измислио тај обред, већ га је само кодифицирао. Томе у прилог можемо истакнути текст утјецајног литургичара с почетка XX. ст., о. Адриана Фортесцуеа, који је написао: "Још отприлике од времена св. Гргура [умро 604.] држимо текст мисе и њен ред као свету традицију, у коју се нитко није усудио дирнути, осим у неважним детаљима" Други износе замјерку како упораба засебних термина за литургију прије и послије 1970. (умјесто да их се обје класифицира као облике истог Римског обреда) имплицира како је литургија након 1970. начинила раскид с облицима који су јој претходили. Неки католици рабе термин "изванредни облик".

Осим "тридентске мисе", један од најраширенијих израза је "латинска миса". Међутим, и миса Павла VI. је у службеном издању издана на латинском, и у изузетним приликама се слави на том језику.^[16]

Када се говори о традиционалној латинској миси, повремено се раби израз "грегоријански обред",^[17] а чешће, "тридентски обред".^[18] Папа Бенедикт XVI. изјавио је "Није прикладно говорити о ова два облика Римскога Мисала као да се ради о »два обреда«, него је заправо ријеч о двојакоме начину једнога те истог обреда. "^[19]

Традиционалистички католици, чије је најпознатије обиљежје приврженост традиционалном римском обреду, најчешће га називају "Традиционална латинска миса", или скраћено "традиционална миса". Описују припрему издања Римског мисала папе Пија V. као "кодифицирање", о чему је сам Пио рекао како су стручњаци којима је повјерио рад око Мисала успоредили постојећи текст с древним рукописима и записима, и вратили га у "изворни облик и обред светих Отаца", те начинили потребне исправке.^[20] Како би се овај облик мисе разликовао од мисе Павла VI., традиционалистички католици ју каткад зову "света миса свих времена" или "миса вјекова",^[21][22][23] и кажу како нам долази "од Цркве апостола, и напосљетку, уистину, од Онога Који је њезин врховни Свећеник и њена неокаљана Жртва".^[24][25]

У вријеме Тридентског сабора, постојала је знатна разлика у традицијама сачуваним у тисканим и рукописним мисалима, стога се тражила стандардизација унутар појединачних бискупија, али и по цјелокупном латинском западу. Такођер, стандардизација се захтијевала како би се спријечило увођења штетних протестантских идеја у литургију, које су се јављале као посљедица протестантске реформације.

Папа св. Пио V. је сукладно томе булом "Qуо Примум" из 1570. наметнуо законску уједначеност, чиме је упораба Римског мисала који је он уредио постала обвезном.^[20] При томе је дозволио даљњу упорабу обреда старијих од 200 година и након промулгације Мисала из 1570. Неки од обреда који су и даље остали у упораби с временом су напуштени, иако је амброзијански обред преживио у Милану, Италији и околним подручјима, све до Швицарске, а у Шпањолској, тј. Толеду и Мадриду се донекле задржао мозарапски обред. Кармелићани, доминиканци и картузијанци су задржали своје древне обреде, но након Другог ватиканског сабора прва два реда су одбацила свој обред и усвојила Мисал Павла VI., једино су картузијанци задржали властити обред (иако је и он доживио веће промјене након ревизије из 1981.). Чини се да је и обред из Браге у сјеверном Португалу, након Другог ватиканског сабора, практично напуштен: од 18. студеног 1971. та надбискупија дозволила је његову упорабу само на опционалној бази.^[26]

Почевши с касним XVII. ст., у Француској и њеним сусједним подручјима попут Мüнстера, Кöлна и Триера у Њемачкој, су почели бујати неовисни мисали које су издавали бискупи под утјецајем Јансенизма и Галиканизма. С тиме се престало када су у XIX. ст. Дом Проспер Гуéрангер и други покренули кампању повратка Римском мисалу.

Ревизија литургије папе Пија V. је као један од проглашених циљева имала поновно враћање Римског мисала "на изворно правило и обред светих Отаца.".^[20] Ради донекле ограничених извора које су његови учењаци имали на располагању, тај циљ није био у потпуности остварен.^[27]

1570. су се (с мањим варијацијама) појавила три различита отиска Пиовог Римског мисала, издања величине "фолио" (38.2 × 30.5 цм) и "qуарто" (30.5 × 24.15 цм) из Рима, и "фолио" издање из Венеције. 1988. године је отиснута репродукција издања које се сматра најстаријим, па се стога назива едитио принцепс.^[28] Тијеком тискања едитио принцепс, начињене су неке корекције, на начин да су преко дијелова већ отиснутих страница залијепљени ревидирани текстови.^[29] Идуће, 1571. године, начињено је још неколико отисака који су садржавали разне корекције текста.^[30]

У Апостолској конституцији (були) Qуо примум, којом је Пио V. прописао упорабу свог издања Римског мисала из 1570. одредио је: "Заповиједамо и одређујемо, снагом ове наше конституције која ће трајно вриједити, да им је забрањена упораба њихових Мисала и да се они сасвим и посвема одбацују, те да се овоме Мисалу који смо нетом издали никада ништа не додаје, одузима или мијења." Ова одредба се изгледа, не односи на промјене од стране папа, јер је и сам папа Пио V. додао Мисалу благдан Госпе од побједе, како би прославио побједу у битци код Лепанта 7. листопада 1571. Његов насљедник, папа Гргур XIII., промијенио је име овог светковине у " благдан Краљице свете крунице".

Настојања Пија V. да умањи број светковина у Римском календару брзо су поништили његови насљедници. Оне светковине које је укинуо, попут Приказања Блажене Дјевице Марије, Свете Ане и Светог Антуна Падованског, враћене су чак и прије тискања типског издања Мисала Клемента VIII.

Тијеком стољећа која су услиједила, поступно су додаване нове светковине, а ранг одређених светковина се дизао или спуштао. Успоредба између Календара Пија V. и Опћег римског календара из 1954. показује све промјене учињене између 1570. и 1954. Папа Пио XII. начинио је 1960. ревизију Опћег римског календара, а папа Иван XXIII. начинио је даљњу ревизију, приликом чега је поједноставнио терминологију која се тиче ступњева литургије.

Док је Пио V. задржао светковину "Зачећа Блажене Дјевице Марије" 8. просинца (испуштајући притом ријеч "Безгрешно"), потиснуо је постојећу посебну мису за тај благдан, одредивши притом да се умјесто ње раби миса за спомендан Маријиног рођења (Мала ��оспа) (с тиме да се ријеч "рођење" замијени с ријечју "зачеће"). Дијелови те раније мисе су оживљени у миси коју је папа Пио IX. одредио да се служи на тај благдан.

Уз такве повремене промјене, Римски мисал је бивао подвргнут генералним ревизијама кад год би се издавало ново "типско издање" (службено издање чији текст се мора репродуцирати у издањима било којег издавача).

Након изворног "Тридентског" Мисала Пија V., прво ново типско издање промулгирао је 1604. папа Клемент VIII., који је 1592. издао ревидирано издање Вулгате, тзв. Вулгата Сиxто-Цлементина. Библијски текстови у Мисалу папе Пија V. више се нису точно поклапали с новом Вулгатом, па је стога Клемент уредио и ревидирао Мисал Пија V., чинећи притом измјене у светописамским текстовима, као и у другим стварима. Укинуо је неке молитве које је свећеник био обвезан изговорити приликом уласка у цркву; скратио је двије молитве које се говоре након Цонфитеора (Исповиједи); одредио је да се ријечи након Претворбе "Хаец qуотиесцумqуе фецеритис, ин меам мемориам фациетис" (Кадгод ово будете чинили, чинит ћете на мој спомен) не изговарају приликом подизања калежа, већ прије самог подизања; унио је упуте на неколико мјеста унутар Канона на којима свећеник треба потихо изговарати ријечи; потиснуо је правило према којем је на свечаној миси свећеник, иако није бискуп, дијелио посљедњи благослов с три знака крижа; и прерадио је рубрике, па је нпр. увео звоњење малим звонцем.

Идуће типско издање је издано 1634, када је папа Урбан VIII. начинио још једну опћу ревизију Римског мисала.^[31]

Није било ниједног другог типског издања све до оног папе Лава XIII. из 1884.^[32] Унио је само мале промјене, које нису биле толико темељите да би захтијевале издавање папинске буле ради промулгације која би била укључена у Мисал, као што је то био случај с булама из 1604. и 1634.

Папа св. Пио X. је 1911, својом булом Дивино Аффлату,^[33] начинио значајне промјене у рубрикама. Но, умро је 1914, па је издавање новог типског издања које би уклопило његове промјене пало на његовог насљедника, папу Бенедикта XV.. Ово издање из 1920. укључивало је нови одјељак под називом: "Додаци и измјене у рубрикама Мисала у складу с булом Дивино аффлату и наредним декретима Свете конгрегације за обреде". Овај додатни одјељак је био дугачак готово колико и претходни одјељак "Опћа уредба Мисала", које су се и даље тискале у непромијењеном издању.

Папа Пио XII. темељито је измјенио литургију Цвјетнице и Вазменог тродневља, потиснуо многе вигилије (бдијења) и октаве (осмодневне прославе црквених благдана), а начинио је и друге измјене у календару, а те реформе су завршене мотупропријем Рубрицарум инструцтум папе Ивана XXIII, из 1960., и затим уклопљене у посљедње типско издање Мисала за традиционални римски обред из 1962., замјењујући тако "Додатке и измјене у рубрикама Мисала" Пија X., али и ранију "Опћу уредбу Мисала".

Литургијске промјене из 1965. и 1967. настале као посљедица Другог ватиканског сабора нису уклопљене у Римски мисал, већ су изражене у привременим пријеводима на народним језицима, када су се исти почели рабити као додатак латинском језику. Ово објашњава повремене референце на "Мисал из 1965.".

Римски календар светаца је 1955. дјеломично измјењен, а 1969. мотупропријем Павла VI. Мyстерии Пасцхалис измјењен је у потпуности, чиме је поновно редуциран број светковина.^[34]

У већини земаља, традиционални римски обред се служи(о) на латинском језику. Ипак, у Хрватској, а напосе у Далмацији, литургија се служила на старославенском језику (који се каткада назива и "црквенославенским"), а одобрење за упорабу овог језика је проширено и на неке друге славенске регије између 1886. и 1935.^[2][3]

Након што је објављено издање Римског мисала из 1962., Напутак из 1964. о имплементацији Конституције о светој литургији "Сацросанцтум Цонцилиум" Другог ватиканског сабора изложио је како ће се "обично свакодневна мисна читања, Посланица и Евађеље читати на народном језику". Бискупске конференције ће, уз сугласност Свете Столице одлучити хоће ли се и неки други дијелови мисе славити на народном језику.^[35]

Изван Римокатоличке Цркве, народни језик у традиционалној литургији је уведен у служењу мисе код неких старокатолика и англокатолика увођењем Енглеског мисала.

Неки православни кршћани западног обреда, посебно у Антиохијској православној надбискупији Сјеверне Америке рабе "Тридентску" мису с мањим измјенама под називом "Божанска литургија св. Гргура".

За свету Мису свећеник већ одјевен у реверенду облачи сљедеће:

• Амикт (оплећњак) - ланени рубац који се прво ставља на главу, а затим се завије око врата.
• Алба (туника) - бијела ланена туника с дугим рукавима која сеже до пода.
• Цингулум (појас) - литургијски појас којим се причвршћује алба (и касније, штола).

  

• Манипул (наручник) - веже се око руке, боја му одговара оној миснице. Скида се док траје проповијед.
• Штола (извезени трак) - литургијски знак клера. Носи се око врата, прекрижена на прсима. Исте је литургијске боје као и мисница.
• Казула (мисница) - свећениково мисно одијело. Боја јој се мијења овисно о пригоди (врсти мисе).
• Бирет (капа) - тророга капа квадратног облика, знак је свећеничког достојанства. За вријеме Мисе, носи се од сакристије до доласка пред жртвеник, а затим се поновно ставља за вријеме проповиједи, или док свећеник сједи, те по повратку у сакристију.

Према римском канону литургијских боја, свака боја мисног руха има своје значење:

• Бијела боја - означава чистоћу, невиност, недужност, весеље и небески сјај. Раби се на благдане Исусове, Блажене Дјевице Марије, те анђела и светаца који нису били мученици.
• Црвена боја - означава љубав, трпљење и мучеништво. Употребљава се на Духове и благдане мученика.
• Зелена боја - значи наду. Употребљава се на свагдане и недјеље које немају посебног значаја.
• Љубичаста боја - боја покоре. Одијева се у дане поста и покоре (у адвенту и коризми).
• Црна боја - знак ноћи и гроба, па се раби на Велики петак, као и на реквијемским мисама (задушницама).
• Златна боја - замјењује бијелу, црвену и зелену боју руха.
• Ружичаста боја - боја радости. Употребљава се двапут годишње - на трећу недјељу Дошашћа ("Гаудете"), и четврту недјељу Коризме ("Лаетаре").

• Калеж - чаша из које се пије Пресвета Крв. Има подножје, чвор и купу. Као најдрагоцјеније (уз патену) литургијско посуђе, мора бити од злата или сребра (или њезина унутрашњост мора бити пресвучена једним од та два драгоцјена) метала.
• Патена - плитки тањурић на којега се полаже Хостија. Од исте твари је као и калеж (види горе).
• Цибориј - већи покривени калеж, у којем се чувају посвећене Хостије, или се у њему посвећују. Ако садржи посвећене Хостије, мора бити покривен бијелим свиленим покровом.
• Врчићи - у њима се држе вино и вода. У начелу су стаклени, но могу бити и златни или сребрни.^[36]
• Причесна плитица - држи се испод уста причесника, како се не би расипале посвећене честице, и како Хостија не би случајно пала.

У ову категорију спадају и тканине које се користе приликом служења свете Мисе:

• Пурификаториј (чистило) - тканина којом се отире калеж, плитица, те целебрантова уста и прсти.
• Пала (покров) - њоме се прекрива патена и Хостија која лежи на патени.
• Велум (вео) - њиме се покрива приправљен калеж (с пурификаторијем, патеном, Хостијом и палом) прије и након Мисе. Исте је боје, као и мисно одијело оног дана, и тако велик да достојно покрије читав калеж.
• Бурза (корице) - Тканина у облику корица књиге у коју су ушивена два картона (величине 25 цм) у коју се умеће корпорал. С вањске стране је шивана од истог материјала (и боје) као и припадајуће литургијско рухо, а има ушивен и криж.
• Корпорал (тјелесник) - тврди ланени рубац на којем стоје Калеж и Хостија под Мисом. Пресавијен је на девет једнаких квадрата. Једном сложен, држи се у бурзи.

Миса је подијељена на два дијела, Мису катекумена и Мису вјерника.^[37] Катекумени, тј. они који уче о вјерским истинама, а нису још крштени, остају само на првом дијелу мисе, јер се крштење и исповијест вјере сматрају нужнима за судјеловање у Еухаристијској жртви.^[38]

Ово правило "Дидахе – наук дванаест апостола" је још увијек на снази. То је један од три увјета (крштење, исправна вјера (наук) и исправно живљење) за приступању Свете Причести како је Католичка Црква увијек научавала, и то је већ споменуто у првој половици 2. стољећа од светог Јустина Мученика: ,,У еухаристији нитко нема право удјела осим онога који вјерује да је истинито што учимо и који се окупао купељу отпуштења гријеха и препорођења и који онако живи како нам је Крист предао."^[39]

• Аспергес (шкропљење са светом водом, Псалам 50,9, 3)^[40] је покорнички обред који обично претходи (пјеваној) главној недјељној св. Миси.^[41] У сакристији свећеник носећи албу и штолу боје тога дана заклиње сол против сотоне и анђела одметника, и благосливља сол и воду. Потом служитељ трипут успе сол у облику крижа у воду и каже "Цоммиxтио салис ет аqуае паритер фиат ин номине Патрис, ет Филии ет Спиритус Санцти" (Нека ово мијешање соли и воде скупа буде у име Оца и Сина и Духа Светога.) Након тога, свећеник у плувијалу (плашту) три пута са светом водом пошкропи олтар, клер и народ, док збор пјева антифону и стихове Псалма 50 или 117. Овај обред, ако се користи, претходи молитвама у подножју олтара. Од Ускрса до Духова стих "Аспергес ме ..." се мијења с антифоном "Види аqуам ...", а стиху „Остенде нобис…“ и његовом одговору „Ет салутаре…“ се додаје „аллелуиа“. Антифона „Види аqуам“ је из Езекијелове 47. главе (виђење обновљеног Храма).

Након шкропљења, почиње Света Миса.

Први дио саме свете мисе је Миса катекумена.^[42]

Долазак к жртвенику је свечан код свечане мисе, а једноставнији код тихе мисе.^[43] Свећеник носи припремљени калеж држећи бурзу над њиме. Наклонивши се крижу у сакристији, полази покривене главе к жртвенику. Послужитељ, одјевен у суперпелицеј, хода испред њега. Свећеник иде "оцулис демиссис, инцессу грави, ерецто цорпоре" (спуштена погледа, полаганим ходом, усправљена тијела).^[44] Кад дође до жртвеника, на којем ће служити, стане пред најдоњом степеницом, открије главу, преда бирет послужнику и дубоко се поклони жртвенику, односно крижу, који се налази на олтару. Ако се на том жртвенику налази светохраниште с Пресветим, поклекнут ће прописно. Тада узлази "до средине жртвеника, ставља калеж на страну Евенђеља, извади из бурзе корпорал (тјелесник) и ставља га, отворена, у средину жртвеника, а на њ калеж, покривен велом. Бурзу ставља на страну Еванђеља с отвором окренутим према средини олтара). Тада полази на страну посланице (тј. десну), отвори Мисал који стоји на сталку, и уреди знакове. Вративши се опет у средину жртвеника поклони се крижу и окренут прама страни посланице силази пред најдоњу степеницу жртвеника.

• Знак крижа
  • Свећеник на Тихој Миси, у подножју олтара чини знак крижа. На свечаној пјеваној Миси калеж је већ прије постављен на креденцу.
• Након Псалма 42 (43) "Јудица ме" (Просуди ме), слиједи антифона "Интроибо ад алтаре Деи, ад Деум qуи лаетифицат иувентутем меам" (У пријеводу: "Приступит ћу к Божјем жртвенику, к Богу који развесељује моју младост"), коју свећеник изговара наизмјенце с послужитељима (једним или више њих), који на симболичан начин представљају народ. Затим свећеник опет чини знак крижа, говорећи: "Помоћ је наша у имену Господина", на што послужитељ одговара: "Који је створио небо и земљу".
• Исповијед (Цонфитеор)
  • Свећеник склопи руке, дубоко се наклони и моли: "Цонфíтеор Део омнипотéнти, беáтае Марíае семпер Вíргини, беáто Мицхаéли Арцхáнгело, беáто Иоанни Баптíстае, санцтис Апóстолис Петро ет Пауло, óмнибус Санцтис, ет вобис, фратрес (тиби, Патер), qуиа пеццáви нимис цогитатиóне, вербо ет óпере: меа цулпа, меа цулпа, меа мáxима цулпа. Идео прецор беáтам Марíам семпер Вíргинем, беáтум Мицхаéлем Арцхáнгелум, беáтум Иоáннем Баптíстам, санцтос Апóстолос Петрум ет Паулум, омнес Санцтос, ет вос, фратрес (те, Патер), орáре про ме ад Дóминум Деум нострум."^[45]
  • Министранти затим моле за свећеника: “Смиловао ти се свемогући Бог, отпустио ти гријехе твоје и привео те у живот вјечни.“ Затим се свећеник усправи, а послужитељи се наклоне и моле исповијест. Моле исто као и свећеник осим тамо гдје свећеник каже „и вама, браћо“ министранти кажу „и теби, оче“. Затим свећеник одовара молитвом, а након тога се сви прекриже док свећеник даје одрешење.
• Свећеник и послужитељи још кажу неколико стихова, а свећеник завршава с: "Оремус" ("Помолимо се.") Затим, успињући се к олтару потихо моли: "Уклони од нас, молимо, Господине, безакоња наша, да будемо достојни чиста срца прићи к светињи над светињама. По Кристу, Господину нашему. Амен.", што се односи на (Изл 26,33-34)^[46], (1 Кр 6:16; 8,6)^[47][48], (Ез 41, 4)^[49], и друге. Затим свећеник ставља своје склопљене руке на руб олтара, тако да га додирује само с вршцима малих прстију, након тога пољуби олтар у средини, на мјесту гдје се налазе реликвије Светаца и моли: „Молимо Те, Господине, по заслугама Светих Твојих, чије се моћи овдје налазе, и свију Светих: да се удостојиш опростити све гријехе моје. Амен.“

• Интроитус (Улазна пјесма)
  • Свећеник одлази на страну посланице (десно од средине олтара). Тамо начини знак крижа читајући Интроитус, улазну пјесму, најчешће су то Псалми. Улазна пјесма се развила из некадашње праксе (прије него што су уведене молитве у подножју олтара), када се тијеком уласка клера (или пука) у цркву, пјевао цијели Псалам. Одатле долази и назив "Интроитус" (Улаз).
• Кyрие
  • Ово су једине ријечи у светој Миси на грчкоме, језику на којем је написан Нови Завјет.^[50] „Кyрие, елеисон; Цхристе, елеисон; Кyрие, елеисон." што значи "Господине, смилуј се; Кристе смилуј се;..." Сваки стих се каже (или пјева) три пута.
• Глориа ин еxцелсис Део (Слава Богу на висини)
  • Први редак Глорие^[51] је преузет из Еванђеља по Луки (2,14). Глориа се изоставља кад је свећеник у мисници црне или љубичасте боје (Седамдесетница, Коризма, Дошашће, бдијења, Кватре, или Миса за покојне).
• Оратионес цоллецтае (Зборне молитве)
  • Свећеник пољуби олтар, окрене се према народу и каже "Доминус вобисцум" (Господин с вама). Министранти одговарају: "Ет цум спириту туо" (I с духом твојим). Врати се до мисала, каже Оремус и моли Зборну молитву (или више њих). Оне нису изравно надахнуте библијским текстовима, већ више одражавају дух појединог раздобља црквене године.

• Свећеник чита Посланицу, а то су првенствено извадци из посланица светог Павла разним Црквама. У свом мотупроприју Сумморум Понтифицум, папа Бенедикт XVI. је дозволио да се у мисама које се славе уз присутност народа, мисна читања могу навијештати и на народноме језику.^[52]
• Између Посланице и Еванђеља, читају се (или пјевају) двије (или ријетко, три) молитве. Обично је то "Градуал" (Пјесма на степеницама), а након њега слиједи усклик "Алелуја" који је спојен с једним ретком Псалма. Од недјеље Седамдесетнице до Ускрса, и у Мисама за покојне умјесто Градуала моли се Трацтус (Завлака). У наведено вријеме изоставља се и Алелуја. На Ускрс (и тијеком осмине Ускрса), Духове (и тијеком осмине Духова), Тијелово, Жалосну Госпу и у задушницама након Алелуја односно завлаке слиједи Секвенца (Посљедница).
  • Градуал се дијелом састоји од Псалма.
• Читање Еванђеља је извадак из једне од четири Еванђеља.

  

  • Прије читања или пјевања еванђеља, свећеник моли: "Очисти срце моје и усне моје, свемогући Боже, који си уста Изаије пророка очистио огњеном жеравком, да очишћен Твојом милосрдном добротом узмогнем достојно навијестити Твоје свето Еванђеље...", што се односи на Изаију 6:6. У овом одломку, након што бива очишћен од анђела, Изаија је послан да пророкује.
• Проповијед
  • Обред Мисе према ревизији папе Пија V. не сматра проповијед обвезатном, већ се оставља као могућност избора. Претпоставља се како Вјеровање (уколико се говори) слиједи одмах након Еванђеља, но додаје се: "Уколико ће бити проповиједи, тада проповједник одмах након свршетка Еванђеља проповиједа, а када заврши с хомилијом или ћудоредним напутком, говори се Цредо (Вјеровање), а уколико се не говори, пјева се Офферториум (Даровна пјесма)". Ипак, Тридентски сабор је донио одредбу да се недјељама и благданима држи хомилија. Римски мисал ревидиран од стране Павла VI. изјављује како се:"У недјеље и заповједне благдане треба држати хомилију, и она се не смије изоставити осим из тешкога разлога, на свим мисама које се славе уз судјеловање народа. У остале се дане препоручује, нарочито у свагданима тијеком дошашћа,коризме и вазменога времена, као и о другим благданима и пригодама кад народ долази у цркву у већему броју." ^[53]
• Цредо (Вјеровање)
  • Ницејско-цариградско вјеровање се моли сваке недјеље, те на благдане нашега Господина, Блажене Дјевице Мар��је, Апостола и друге велике благдане. У њему се исповиједа вјера у једнога Бога: Оца, Сина (Утјеловљену Ријеч), и Светога Духа, као и у једну, свету, католичку и апостолску Цркву. На спомен Утјеловљења, свећеник и народ поклекну.

Други дио свете Мисе је молитва вјерника.^[42]

• Антíпхона ад офферториум (Даровна пјесма)
  • Након што још једном поздрави присутне ("Доминус вобисцум/Ет цум спириту туо") , те позове на молитву (Оремус), свећеник прелази на Мису вјерника. На овом дијелу Мисе остају само вјерници који су крштени.^[54] За средином олтара, свећеник склопљених руку чита Даровну пјесму ("Оферториј"), који се састоји од цитата из Светог писма.
• Приказање круха и вина
  • Свећеник открива калеж, узима патену с хостијом и приказује хостију уз ријечи: „Прими, свети Оче, свемогући вјечни Боже, ову неокаљану жртву (хостију), коју ја, недостојан слуга Твој, приказујем Теби, Богу своме живоме и истинитоме, за небројене гријехе, уврједе и немарности своје, те за све који овдје стоје, као и за све вјерне кршћане, живе и покојне: да мени и њима буде на спасење у живот вјечни. Амен." Затим начинивши патеном знак крижа, ставља хостију на тјелесник. Одлази на страну посланице те улијева вино и воду у калеж, благосливљајући најприје воду. Вративши се средини олтара, свећеник узима калеж и приказује га Богу сљедећим ријечима: “Приносимо Ти, Господине, калеж спасења, молећи Твоју благост: да пред лице Твојега божанског величанства, за спасење наше и свега свијета, узиђе на угодан мирис. Амен.“ Затим свећеник моли Бога да Му приказана жртва буде угодна^[55] и зазива Духа Светога^[56] да ту жртву благослови.
• Кађење приноса
  • На свечаној Миси свећеник благосливља тамјан и окади хостију и вино говорећи: “Овај кâд, од тебе благословљен, нек узиђе к Теби, Господине: а на нас нек сиђе милосрђе Твоје.“ Затим свећеник окади Распело и Олтар, молећи притом 140. псалам. На крају врати кадионицу послужитељу који окади свећеника, па клер, па народ.^[57]
• Прање руку
  • Свећеник моли псалам 25,6-12: “Опрат ћу међу недужнима руке своје, и обићи ћу жртвеник Твој, Господине...“ и притом пере своје прсте (палчеве и кажипрсте којима ће држати свету хостију).
• Молитва Пресветоме Тројству
  • Наклоњен пред средином Олтара, свећеник склопљених руку моли:“Прими, света Тројице, овај принос који Ти приносимо на спомен муке, ускрснућа и узашашћа Исуса Криста, Господина нашега, и у част Блажене Марије вазда Дјевице, блаженога Ивана Крститеља, светих Апостола Петра и Павла, и ових, и свију Светих: да њима буде на част, а нама на спасење: нека се удостоје заговарати нас у небу они којих се спомињемо на земљи. По Кристу Господину нашему. Амен." Ова величанствена молитва приказања Пресветоме Тројству потанко описује посебну сврху на коју се приказује света Жртва.
• Орате фратрес, Сусципиат и Сецрета
  • Свећеник пољуби Олтар; окрене се према народу и каже прве двије ријечи наглас: "Орате фратрес... (Молите браћо...), а затим окрећући се поновно према Олтару, потихо довршава: „ут меум ац веструм сацрифíциум аццептáбиле фиат апуд Деум Патрем омнипотéнтем." (да моја и ваша жртва буде угодна Богу Оцу свемогућему).
  • Министранти одговарају: „Сусципиат Доминус сацрифициум де манибус туис, ад лаудем ет глориам номинис суи, ад утилитатем qуоqуе нострам, тотиусqуе еццлесиае суае санцтае (Примио Господин жртву из твојих руку, на хвалу и славу својега имена, на корист нама и читавој својој светој Цркви). Свећеник потихо одговара: Амен.
  • Затим свећеник потихо моли Даровну молитву (или више њих), која се такођер назива „Сецрета“ (тајна или тиха). Закључак молитве свећеник изговара гласно Пер омниа саецула саецулорум. Министранти одговарају Амен.

• Предсловље Римског канона
  • "Срж Римског канона датира из времена прије папе Гргура Великог (509.–604.). Назив (Римски) канон први пут сусрећемо у писму папе Гргура Великога што га је написао Ивану у Сиракузи. Гргуру се уједно и приписује уметање ријечи „диесqуе нострос ин туа паце диспонас, атqуе аб аетерна дамнатионе нос ерипи, ет ин елецторум туорум јубеас греге нумерари“ (дај нам мир у наше дане, отми нас од вјечне осуде, и дај да се бројимо међу изабраницима Твојим) у Канон. На кршћанском Истоку, Римски канон је познат под називом "Петрова анафора" (према св. Петру, првом римском бискупу), што је значајан показатељ његове древности.
  • Након Даровне молитве, свећеник и народ наизмјенце изговарају: Доминус вобисцум. Ет цум спириту туо. Сурсум цорда. Хабемус ад Доминум. Гратиас агамус Домино Део ностро. Дигнум ет иустум ест. (Господин с вама". I с духом твојим. Горе срца. Имамо код Господина. Хвалу дајмо Господину Богу нашему. Достојно је и праведно.)
  • Након тога се моли Предсловље, које уводи у Канон Мисе. Предсловље је хвалбена и захвална химна. Након њега слиједи анђеоски хвалоспјев Санцтус (Свет). Такозвани Трисагион (Трипута свет), упућен је трима Божанским Особама. Састављен је од Из 6, 3; Пс 117 и Мт 21, 9 - узвика којима је Исус дочекан пред Јерузалемом. У црквеној години се измјењује петнаест Предсловља.
• Канон или правило на који начин се врши консекрација еухаристије

  

  • Молитве прије Претворбе:
    • Те игитур - молитва за Цркву
      • У молитви Те игитур моли свећеник преблагога Оца на небу по Исусу Кристу, Сину његову, Господину нашему, да милостиво прими и благослови дарове и поклоне пука свога, који ће по том благослову постати светом, неоскврњеном жртвом. Ову жртву приноси свећеник прије свега за свету католичку Цркву, да је се Господин достоји по свему свијету умирити, закрилити, ујединити и управљати.
    • Мементо - молитва за живе
      • Свећеник, моли, да се Господин спомене својих слугу и службеница и свију присутних, за које приноси или који приносе (жртвеним даровима, стипендијем, судјеловањем у пјевању) ову жртву хвале за себе и све своје, за откуп својих душа, за наду свога спасења и здравља и приказују своје жеље Богу вјечному, живому и правому.
    • Цоммуницантес - зазив светаца
      • Молитва Цоммуницантес најприје повезује у живу заједницу свећеника на жртвенику, папу, бискупа и све вјернике по читавом свијету. Тада повезује Цркву Кристову, која се још бори на земљи, са славном Црквом на небу.
  • Молитве код Претворбе
    • Ханц игитур - приказање жртве Богу
      • У молитви "Ханц игитур", која се на пријашње надовезује с везником "игитур" (дакле, према томе) моли свећеник држећи раширене руке над жртвеним даровима да Господин умилостивљен прими тај принос својих слугу (свећенства и клера) и све обитељи своје (свих вјерника), те нам подари мир у наше дане, избави нас од вјечне осуде и приброји нас стаду својих изабраних.
      • Кад свећеник рашири руке над жртвеним даровима, министранти позвоне, и одмах се попну до олтара и клекну покрај њега.
    • Qуам облатионем
      • Молитва Qуам облатионем надовезује се непосредно на прошњу у "Те игитур", те свећеник моли Господина, да се удостоји учинити ту жртву савршено или потпуно ("ин омнибус") благословљеном, посвећеном (»адсцриптам«), правилном и ваљаном ("ратам"), духовном ("ратионабилем"), те да постане Тијело и Крв прељубљенога Сина Божјега, Господина нашега, Исуса Криста.
      • Молитва Qуам облатионем може се у неку руку сматрати преконсекративном епиклезом, којом се моли да жртвени дарови Посветитељевим благословом постану Тијело и Крв Сина Божјега. Ова молитва сасвим природно прелази у рецитацију посљедње вечере и консекрацију круха и вина.
    • Qуи придие
      • Молитва Qуи придие сасвим се једноставно надовезује на претходњу прошњу и наставља с библијским рецитативом посљедње вечере и Претворбом.
  • Претворба (трансупстанцијација) и велико подизање

    

    • Посвета Хостије
      • Свећеник узме Хостију у руке и наставља: "Qуи прíдие qуам патерéтур, аццéпит панем ин санцтас, ац венерáбилес манус суас, ет елевáтис óцулис ин цаелум ад те Деум Патрем суум омнипóтентем, тиби грáтиас агенс, бенедíxит, фрегит, дедíтqуе дисцíпулис суис, диценс: Аццíпите, ет мандуцáте еx хоц омнес." (Он у предвечерје своје муке узе крух у своје свете и часне руке, те подигавши очи према небу к Теби, Богу Оцу своме свемогућему, дајући Ти хвалу, благослови, разломи и даде ученицима својим говорећи: Узмите и благујте од овога сви...)
      • Сада свећеник, поистовјећујући се с Кристом, чије гесте предочује с поштовањем, дубоко се сагне и изговара полагано али без застајкивања, ријечи које је изговорио Исус кад је установио Еухаристију уочи своје Муке и смрти: "ХОЦ ЕСТ ЕНИМ ЦОРПУС МЕУМ." (ЈЕР ОВО ЈЕ ТИЈЕЛО МОЈЕ).
      • Изговоривши ријечи Претворбе, свећеник поклекне и поклони се пред светом Хостијом. Устане се и подигне је вјерницима за штовање. Затим је положи на тјелесник, поклекне и опет јој се поклони. Одсада свећеник више не раздваја палчеве и кажипрсте, осим када треба узети Хостију, све док не опере прсте након свете Причести.
      • Приликом посвете Хостије (и касније, Вина), оба пута када се свећеник поклони, министранти по једном позвоне, а када свећеник подиже Хостију (и касније, Вино) министранти клече, и полагано подижући доњи дио миснице, три пута звоне.
    • Посвета Вина
      • Свећеник затим открије калеж, узме га објема рукама и каже: "Сíмили модо постqуам цаенáтум ест, аццíпиенс ет хунц праецлáрум Цáлицем ин санцтас, ац венерáбилес манус суас: итем тиби грáтиас агенс, бенедíxит, дедíтqуе дисцíпулис суис, диценс: Аццíпите, ет бíбите еx ео омнес..." (Тако исто послије вечере, узимајући и овај преславни Калеж у своје свете и часне руке, поновно Ти дајући хвалу, благослови и даде ученицима својим, говорећи: Узмите и пијте из њега сви...)
      • Свећеник се нагне над калеж те полагано изговара ријечи Претворбе: "ХИЦ ЕСТ ЕНИМ ЦАЛИX СÁНГУИНИС МЕИ, НОВИ ЕТ АЕТÉРНИ ТЕСТАМÉНТИ: МYСТÉРИУМ ФÍДЕИ: QУИ ПРО ВОБИС ЕТ ПРО МУЛТИС ЕФФУНДÉТУР ИН РЕМИССИÓНЕМ ПЕЦЦАТÓРУМ." (ЈЕР ОВО ЈЕ КАЛЕЖ МОЈЕ КРВИ, НОВОГА I ВЈЕЧНОГА САВЕЗА: ОТАЈСТВО ВЈЕРЕ: КОЈА ЋЕ СЕ ЗА ВАС I ЗА МНОГЕ ПРОЛИТИ НА ОТПУШТЕНЈЕ ГРИЈЕХÂ.), и додаје: "Хаец qуотиесцúмqе фецéритис, ин меи мемóриам фациéтис." (Кадгод ово будете чинили, чинит ћете на мој спомен).
      • Свећеник поклекне и поклони се Предрагоцјеној Крви. Затим устане и подигне калеж. Одложи га, покрије и поновно се поклони.
  • Молитве након Претворбе
    • Унде ет меморес - принос жртве
      • Унде ет меморес је анамнеза, која се налази у свакој анафори. Била је саставни дио римске анафоре од почетка. Сјећајући се дакле, по самој Спаситељевој ријечи, муке, смрти, ускрснућа и узашашћа, приноси свећеник преславном Величанству Бога-Оца од његових дарова и поклона жртву чисту, свету и неоскврњену, свети Крух вјечнога живота и Калеж вјечнога спасења. Код тога чини свећеник над посвећеним жртвеним даровима пет пута знак крижа да тиме симболизира истовјетност ове некрвне жртве с крвном жртвом на крижу.
    • Супра qуае - молба да Бог прими наш принос
      • Ова је молитва садржајно и стилски сродна молитви "Те игитур". Свећеник се овдје присјећа Старозавјетних жртава (Абела, Абрахама и Мелкиседека), које су биле слика Кристове жртве.
    • Супплицес те рогамус - молитва за благослов
      • Ова молитва се сматра римском епиклезом ^[58][59]
    • Мементо етиам - спомен покојних
      • Покојним се вјерницима посвећује посебан спомен.
    • Нобис qуоqуе пеццаторибус - молитва за вјечно блаженство
      • Нобис qуоqуе пеццаторибус (I нама грјешницима) су једине ријечи у Канону које свећеник изговара мало гласније, извршујући тако чин понизности; истодобно удара руком прса у знак скрушености. Као што је спомен мртвих пандан спомену живих вјерника, тако је и молитва "Нобис qуоqуе пеццаторибус" пендент молитви "Цоммуницантес". У овој се молитви наставља низ апостола и мученика, започет у молитви "Цоммуницантес, при чему свећеник моли за присутне удио у друштву ових светаца". Поименце се спомињу св. Иван Крститељ и четрнаест мученика, седам мушкараца и седам жена.
  • Крај Канона
    • Пер ипсум ет цум ипсо - завршна доксологија и мало подизање
      • Свећеник открије калеж и поклекне. Држећи затим Хостију у десној руци а калеж у лијевој, пет пута начини хостијом знак крижа уз ријечи: "Пер ипсум, ет цум ипсо, ет ин ипсо, ест тиби Део Патри омнипотéнти, ин унитáте Спíритус Санцти, омнис хонор, ет глóриа." (По њему, с њиме и у њему јест Теби, Боже Оче свемогући, у јединству Духа Светога, свака част и слава).
      • На ове ријечи мало подигне хостију и калеж. Затим одложи Хостију на тјелесник, покрије калеж, поклекне и каже наглас: "Пер омниа аецула саецулорум" (По све вијеке вијекова), на што присутни одговарају с "Амен", чиме се завршава анафора (Канон).

"Санцтус" свјећица

• Рубрике Римског мисала све до издања Мисала из 1962. назначивале су да по свршетку "Санцтуса", па чак и на приватним мисама, ваља упалити додатну свијећу, која би требала горити све док не заврши Причест. Ова пракса представља симболичку повезаност са стварном присутношћу Криста у Пресветом сакраменту.

• Патер ностер - молитва Господња
  • Свећеник рашири руке, и гледајући Пресвети Сакрамент, сâм наглас моли Оче наш док не каже "Ет не нос индúцас ин тентатиóнем...", на што присутни одговарају са "сед либера нос а мало" ("него избави нас од зла"). Тада отаре патену пурификаторијем, тако, да не растави палца и кажипрста десне руке, прихвати патену између десног кажипрста и средњег прста држећи патену окомито на жртвеник на корпоралу и моли: " Либера нос, qуаесумус, Домине".
• Либера нос - молитва "избави нас"
  • Свећеник моли да нас Господин избави свих прошлих, садашњих и будућих зала, те да по заговору Блажене Дјевице, блажених апостола Петра и Павла и Андрије и свију светих пода милостиво мир у наше дане, те да по његовом милосрђу будемо вазда слободни од гријеха и сигурни од свију нереда. Пред крај ове молитве свећеник ставља Хостију на патену.
• Ломљење Хостије
  • Открива калеж, поклекне, узме Хостију и разломи је над калежом. Дијелићем Хостије трипут начини знак крижа изнад калежа и говори: "Паx Дóмини сит семпер вобíсцум." (Мир Господњи био вазда с вама). Присутни одговарају: "Ет цум спириту туо" (I с духом твојим). Дуринг тхе прецединг праyер, тхе приест бреакс тхе цонсецратед Хост инто тхрее партс, анд афтер цонцлудинг тхе праyер дропс тхе смаллест парт инто тхе Цхалице wхиле праyинг тхат тхис цом��инглинг анд цонсецратион оф тхе Бодy анд Блоод оф Цхрист маy "бе то ус wхо рецеиве ит еффецтуал то лифе еверластинг."
• Мијешање Пресватога Тијела и Крви
  • Свећеник стави дијелић Хостије у калеж.
• Агнус Деи
  • Свећеник открије калеж и поклекне. Затим се пригнут удара у прса и моли "Агнус Деи" (Јагањче Божји). Овиме понавља ријечи св. Ивана Крститеља који је Жидовима показао Месију: "Ево Јагањца Божјега који односи гријех свијета!" (Ив 1,29)
• Цјелов мира
  • Свећеник моли од Криста да не гледа његове гријехе, него вјеру своје Цркве, те моли за њен мир и јединство. Уколико се слави свечана пјевана миса, целебрант даје знак мира ђакону говорећи "Паx тецум", а потом ђакон подђакону.
• Припремне молитве за Свету Причест - молитва за светост и молитва за милост
  • У првој од ове двије молитве, свећеник се обраћа трима Божанским особама с молбом за потпуно сједињење с Богом. У другој моли Господина да му благовање Његовог Тијела не буде на осуду, већ да буде заштита и лијек његовом тијелу и души.
• Примање Тијела и Крви Господина нашега
  • Свећеник поклекне и узме Хостију говорећи: "Панем цаелéстем аццíпиам, ет номен Дóмини инвоцáбо." (Узет ћу крух небески и зазват ћу име Господње). Затим, ударајући се у прса, изговара наглас прве ријечи: "Дóмине нон сум дигнус..." (Господине, нисам достојан...), док остатак изговара потихо: "ут интрес суб тецтум меум: сед тантум диц вербо, ет санáбитур áнима меа." (да униђеш под кров мој, него само реци ријеч и оздравит ће душа моја). Ово каже трипут; а министрант сваки пут позвони (Први пут једном, други пут двапут, трећи пут трипут). Ова понизна молитва римскога сатника (Мт 8,8) понавља се у свакој Светој Миси.

    

  • Уколико има вјерника који се причешћују, министранти започну молити Цонфíтеор док се свећеник причешћује из калежа. Ово могу молити сви вјерници заједно. На крају Цонфитеора, свећеник се окрене према народу и даје одријешење. Затим свећеник поклекне, окрене се према народу и покаже им Хостију: "Ецце Агнус Деи, ецце qуи толлит пеццáта мунди.", након чега присутни одговарају три пута: "Дóмине нон сум дигнус ут интрес..."
  • Свећеник одлази до причесне ограде и причешћује вјернике (чинећи сваки пут прије тога Хостијом знак крижа) уз ријечи: "Цорпус Дóмини ностри Јесу Цхристи цустóдиат áнимам туам ин витам аетéрнам. Амен." (Тијело Господина нашега Исуса Криста сачувало душу твоју за живот вјечни. Амен.).
  • Према овоме обреду вјерници се причешћују клечећи, примајући св. Хостију искључиво на језик. Причесник не одговара "Амен".
  • Довршивши причешћивање, свећеник се враћа к Олтару и ставља цибориј у Светохраниште. Затим послужитељ улијева вино у калеж, како би га свећеник очистио.

• Аблуција
  • Након тога послужитељ улијева у калеж вино и воду преко свећеникових прстију (ово се назива аблуција калежа). Он их очисти, обрише калежњаком и потихо моли. Затим попије вино и воду, те обрише калеж. За то вријеме министрант враћа мисал на страну посланице, и додаје вео свећенику, који с њиме покрије калеж.
• Цоммунио (Причесна пјесма)
  • Свећеник одлази на страну посланице прочита Причесну пјесму из мисала. Текст је причесне антифоне редовно узет из псалама или уопће из св. Писма, често нарочито из Еванђеља. Обично је у вези са средишњом мисли читавог мисног обрасца.
• Постцоммунио (Попричесна молитва)
  • Свећеник пољуби олтар у средини, окрене се према пуку и каже: "Доминус вобисцум". Послужник одговара: "Ет цум спириту туо", а целебрант се враћа к Мисалу и моли молитве иза причести, на исти начин, како је молио Цоллецту (Попричесне молитве такођер нису изравно надахнуте библијским текстовима).
• Отпуст вјерника
  • Свећеник затвори Мисал, склопи руке пред прсима и врати се у средину жртвеника, пољуби жртвеник и окрене се пуку говорећи: "Доминус вобисцум". Послужитељ одговара "Ет цум спириту туо". Свећеник остане још, склопљених руку, окренут према пуку и каже: "Ите, мисса ест" (Идите, миса је)^[60] и окрене се према жртвенику.^[61] У мисама за покојне каже истим начином »Реqуиесцант ин паце«" (Почивали у миру). Након тога потихо измоли Плáцеат тиби, санцта Трíнитас, обсéqуиум сервитúтис меае: ет праеста: ут сацрифíциум, qуод óцулис туае мајестáтис индíгнус óбтули, тиби сит аццептáбиле, михíqуе, ет óмнибус, про qуибус иллуд óбтули, сит, те мисерáнте, пропитиáбиле. Пер Цхристум Дóминум нострум. Амен." (Нека Ти се свиди, Пресвето Тројство, служба коју Ти принијех; и подај да жртва коју ја недостојан приказах пред очима Твога величанства буде Теби угодна, а мени и свима онима за које ју приказах, по милосрђу Твоме буде спасоносна. По Кристу Господину нашему. Амен.).
• Завршни благослов
  • Свећеник пољуби Олтар, окрене се према народу и благослови га (осим у задушници)
• Посљедње Еванђеље

  

  • Свећеник на крају Мисе с лијеве олтарне плочице чита Посљедње Еванђеље, односно почетак св. Еванђеља по Ивану, које оцртава Утјеловљење Сина Божјега.^[62] На ријечи "ЕТ ВЕРБУМ ЦАРО ФАЦТУМ ЕСТ" (I РИЈЕЧ ТИЈЕЛОМ ПОСТАДЕ) сви присутни поклекну. У одређеним пригодама читао се други одломак Еванђеља умјесто овог, но након ревизије рубрика од стране Ивана XXIII., одређено је да се у тим пригодама Посљедње Еванђеље изостави.

• На тихој Миси иза посљедњег еванђеља моли свећеник заједно с пуком три пута "Здраво Маријо", затим "Здраво Краљице", "Боже, уточиште наше и крепости", "Свети Михаеле арханђеле", и на крају опет три пута: "Пресвето Срце Исусово, Смилуј нам се". Ове су молитве (осим "Пресвето Срце Исусово, Смилуј нам", које је додао св. Пио X.) биле намијењене од папе Лава XIII. за ослобођење Свете Столице од тешког притиска, који је настао заузећем Рима, а престао је Латеранским споразумом између Св. Столице и краљевине Италије. Будући да је намјена ових молитава тиме била остварена, одредио је Пио XI. у тајном конзисторију 30. српња 1930. да се ове молитве убудуће имају намијенити за Русију.^[63] У нашим крајевима ове молитве су се говориле на народном језику, за разлику од земаља попут Италије, гдје су се молиле на латинском. Из упорабе су потиснуте након 7. ожујка 1965.^[64] Како нису биле дио саме Мисе, и никада нису биле укључене у додатак Римског мисала, није сасвим јасно сма��рају ли се обвезнима и у данашњима традиционалним Мисама у складу с мотупропријем Сумморум Понтифицум.
• Слична несигурност потоји и случају ирске традиције према којој се након Мисе рецитирао Псалам 130 ("Де профундис"), Након што су уведене молитве Лава XIII., "Де профундис" се молио непосредно прије њих. I она је потиснута у исто вријеме када и молитве Лава XIII.

Римски мисали (до 1962.) садржавали су молитве које су се препоручавале свећеницима за приватну молитву након тихе свете мисе. То су биле антифона "Триум пуерорум цантемус хyмнум" и кантик "Бенедиците омниа опера Домини Домино".^[65]

• Свећеник узме лијевом руком калеж, док десну стави над бурзу, да не би што пало, дође до најдоње степенице жртвеника и тамо се у средини окрене према жртвенику и дубоко наклони, односно поклекне, ако се на том жртвенику чува Пресвето. Узме бирет од министранта, покрије главу, враћа се у сакристију, а испред њега је министрант. Свећеник при том моли антифону "Триум пуерорум" и кантик "Бенедиците". У сакристији се министрант заједно са свећеником наклони, и затим ријечима "Јубе Дóмине бенедíцере" (Достој ме се, Господине, благословити), замоли свећеников благослов, поклекне и прими благослов те се прекрижи. Свећеник на крају скине параменте и моли захвалу.

Судјеловање пука у традиционалном римском обреду је двојако: унутрашње, које укључује слушање, гледање и разматрање, те извањско, које укључује говор.^[66] Нови обред мисе ставља велик нагласак на "активно" судјеловање пука, на чему инзистира и традиционални обред, но у понешто друкчијем облику. Док је у новом обреду активно судјеловање схваћено првенствено као непрестани облик дијалога између свећеника и пука, а затим и као већа "улога" лаика у самој литургији (при чему врло често лаици преузимају улоге и дјелатности заређених службеника), док традиционални обред ставља нагласак на шутњу, молитвени став, сабраност и молитву. Други ватикански сабор истицао је као мисао водиљу обликовања литургије тзв. ацтуоса партиципатио (дјелатно судјеловање), па су стога критичари традиционалног обреда недостатак истог истицали као његову највећу ману. Међутим, врло брзо је постало јасно да не само да не постоји јасно схваћање овог појма, јер га ни сам Концил није дефинирао, већ постоји (а негдје и превладава) потпуно погрешно схваћање дјелатног судјеловања. У свом дјелу "Дух литургије", Бенедикт XVI. напомиње како се тај ��ојам пречесто схваћа као потреба да сватко у цркви понешто чини и ради, те да што могуће већи број вјерника што чешће буде у акцији. Стварна литургијска акција, напомиње папа Бенедикт: "истински литургијски чин јест оратио - велика молитва која твори језгру еухаристијског славља... она је ацтио - чин у изворноме смислу." Драгутин Книеwалд у "Римском мисалу" из 1943. истиче: "Не ради се о тому, да наизустице измолимо или да прочитамо сваки пут читав ред и и читав мисни образац односног дана. Много је важније и корисније да проживимо Божје тајне у својој души."

Осим у тзв. дијалошкој миси, која се појавила око 1910., и која је интензивирала извањско дјелатно судјеловање пука, у традиционалном обреду вјерници не говоре мисне молитве наглас (иако је сам ступањ те врсте судјеловања често био локалног карактера). Једино министрант, или више њих (који заправо представљају сам народ) заједно са свећеником на глас изговарају молитве у подножју олтара (које укључују Цонфитеор) и неке друге одговоре.^[67] Већина молитава које говори свећеник изговарају се потихо (јер су упућене Богу, а не вјерницима) укључујући готово читаву Мису вјерника: молитве оферторија, Канон мисе (осим предсловља и завршне доксологије), и (осим "Агнус Деи") оне између Молитве Господње и попричесне молитве.

Приликом свечане пјеване мисе или пјеване мисе, збор пјева одговоре министранта, осим Молитава у подножју олтара. Збор пјева Интроит, Кyрие, Глориа, Градуал, Трацтус или Аллелуиа, Цредо, Офферториум и причесне антифоне, Санцтус, и Агнус Деи. Од овога, на пјеваној миси пјева се само оних пет пјесама које творе дио ординарија (тј. непромјењивих дијелова мисе). Осим Грегоријанских напјева, за ове пјесме постоје и полифонијске складбе, од којих су неке врло сложене. Свећеник већином потихо изговара ријечи напјева, и тада рецитира друге молитве док збор наставља пјесму..

Иако је мисна жртва увијек иста, врсту традиционалне мисе разликујемо према ступњу вањске свечаности:

• Тиха миса (лат. Мисса лецта): она коју мисник говори тихо. Пјевају ли се под овом мисом мисне пјесме, тада се зове тиха миса с пјевањем. Свећеника послужује један или два министранта.
• Пјевана миса (лат. Мисса цантата): она у којој мисник пјева неке дијелове, а пјевачи му одговарају. Код пјеване мисе министрирају два аколита (министранти са свијећама), церемонијар и кадионичар. Код свечанијих славља могу судјеловати и свјетлоноше.
• Свечана пјевана миса (лат. Мисса солемнис): она у којој мисника дворе барем ђакон и субђакон (уз друге послужитеље), већина мисе се пјева, а кади се тамјаном. Свечана миса се сматра нормативном, јер се у нижим ступњевима (нпр. тихој миси) одузимају поједини елементи, попут кађења, пјевања и др.
• Понтификална миса (лат. Мисса понтифицалис): свечана миса коју служи бискуп, а дворе га ђакон и субђакон, церемонијар, кадионичар и други послужитељи. Најсвечанији облик понтификалне мисе је свакако свечана папинска миса.

У чланку "Литургија Мисе", Католичка енциклопедија (Цатхолиц Енцyцлопедиа) из 1917. описује како се у Западној Еуропи након престанка с праксом концелебрирања, почела разликовати Тиха миса од (Свечане) пјеване мисе :^[68]

Засебно служење мисе тада је укључивало грађење многих олтара у једној цркви, као и редукцију обреда на његов најједноставнији облик. Ђакон и подђакон су у овом случају уклоњени; целебрант је преузео и њихове дијелове. Министрант је преузео дијелове збора и свих других послужитеља, све се говорило умјесто пјевало, а изостављен је "цјелов мира"^[69], као и кађење тамјаном. Тако се развио и познати обред Тихе мисе (мисса привата). Ово се затим одразило и на свечану пјевану мису, тако да и у њој целебрант рецитира све дијелове које су некада пјевали ђакон, подђакон или збор.

Што се тиче подријетла пјеване мисе ("Мисса цантата"), исти извор пружа сљедеће информације:

... свечана пјевана миса је норма; једино се у потпуном обреду с ђаконом и подђаконом могу сасвим разумјети церемоније. Стога, рубрике ординарија мисе увијек претпостављају да се ради о свечаној пјеваној миси. Тиха миса, коју говори само свећеник с једним министрантом, скраћени је и поједностављени облик исте ствари. Њезин обред се може схватити само уз референце на свечану пјевану мису. На примјер, целебрант одлази на сјеверну страну олтара како би читао Еванђеље, јер на ту страну иде ђакон приликом процесије код свечане пјеване мисе; окреће се увијек на десну страну, јер на свечаној миси не би смио окретати леђа ђакону, итд. Пјевана миса (Мисса цантата) је сувремени компромис. Она је заправо Тиха миса, јер бит свечане пјеване мисе није у глазби или пјевању, већ у ђакону и подђакону. Само у црквама које имају само једног заређеног свећеника, и у којима је стога служење свечане мисе онемогућено, дозовљено је служење мисе (недјељом и заповједаним благданима) с већином украса који су посуђени од свечане мисе, с пјевањем и (обично) с кађењем.

Пио XII. започео је озбиљан посао око ревидирања Римског мисала темељитом ревизијом обреда Светог тједна, који је након експерименталног раздобља које је почело 1951., постао обвезним 1955. Миса која с служила на јутро Великог четвртка помакнута је на вечер, што је изискивало промјену правила које је претходно обвезивало на пост од поноћи. Служба Великог петка премјештена је на поподне, а Света Причест на тој миси није више била остављена искључиво за свећеника (као и прије, рабиле су се Хостије посвећене на миси Великог четвртка), а свећеник више није примао дјелић Хостије у непосвећеном вину. Служба Ускрсног бдијења која се раније одржавала на јутро Велике суботе^[70] премјештена је на ноћ уочи Велике суботе, а учињене су и бројне промјене у садржају.

Папа Иван XXIII. (1958.–1963.) наредио је 1960. одредио је испуштање ријечи "перфидис" ("невјерни", тј. који не вјерују у Исуса), који се односи на Жидове, у обредима Великог петка. Ревидирао је рубрике Реда мисе и Бревијара. Двије године након тога, приликом издавања новог типског издања Римског мисала (1962.), начинио је неке мање преинаке. Ово издање је прописано за упорабу документом Qуаттуор абхинц аннос (види под: Сувремени папе и Традиционална латинска миса). Између осталих промјена које је папа начинио, и које су укључене у Миссал из 1962., биле су и: додавање имена св. Јосипа у Римски Канон; укидање другог Цонфитеора прије Причести; потискивање 10 светковина, попут Катедре св. Петра (или, точније, спајање обају светковина Катедре св. Петра^[71] у једну, како се изворно славило); уклапање промјена које је учинио Пио XII., попут укидања четирију благданских осмина и 9 бдијења; и посебно прилагођавање рубрика за Свечане пјеване мисе.^[72] Међу именима која су нестала из Римског мисала, било је и оно св. Филомене: њена литургијска прослава никад није уврштена у Опћи римски календар, но од 1920. била је укључена (с назнаком да се Миса у цјелости узима из цоммуне санцторум) у секцији под називом "Мисе за одређена мјеста", тј. само она мјеста за које је дана посебна дозвола; но, њено име је већ 1961. уклоњено из свих литургијских календара.

4. просинца 1963., Други ватикански сабор одредио је у поглављу II своје Конституције о светој литургији Сацросанцтум Цонцилиум:^[73]

"Ред мисе треба бити тако прерађен ... нека обреди буду једноставнији, уз вјерно очување њихове бìти; нека се испусти оно што се тијеком времена подвостручило или мање корисно додало; оно, пак, што је тијеком несклоних временâ пропало, нека се према давноме отачком правилу - ако се чини прикладним или нужним - опет успостави. Да би се вјерницима приправио што богатији стол ријечи Божје, нека се нашироко отворе библијске ризнице тако да се тијеком унапријед утврђеног броја година народу прочита истакнутији дио светих Писама ... У мисама које се славе с народом може се дати одговарајуће мјесто народном језику ... у случајевима које треба одредити Апостолска Столица може се по суду бискупа допустити причест под обје прилике и клерицима и редовницима и лаицима: ређеницима у миси њихова светог ређења, завјетованицима у миси њихова редовничког завјетовања, новокрштеницима у миси која слиједи након крштења..."

Упута Интер Оецуменици од 26. рујна 1964. потакнула је примјену одлука Концила на Мису, ни годину дана након њиховог доношења. Дана је дозвола за упорабу народног језика (само у мисама које се славе с народом), нарочито у библијским читањима, као и поновно враћену Вјерничку молитву, но само: "док се цијели Ординариум миссае^[74] не ревидира", у напјевима (Кyрие, Глориа, Цреед, Санцтус, Агнус Деи, као и улазним антифонама, оферторију и причесним антифонама) и дијеловима који су укључивали дијалог с вјерницима, као и "Оче наш", који су вјерници сада могли у цијелости рецитирати са свећеником. Већина бискупских конференција брзо је одобрила привремене пријеводе на народни језик, који су се у начелу разликовали од земље до земље, те су их, након што их је потврдила Света Столица, објавили 1965. Остале промјене укључивале су изостављање Псалма 42 (43) на почетку Мисе, као и Посљедњег Еванђеља на крају (обје молитве у Мисал је уметнуо папа Пио V., док су прије тога то биле приватне молитве које је молио свећеник у сакристији), као и молитава Лава XIII. Канон мисе, који се и даље говорио потихо, и даље је био на латинском.

Три године касније, упута Трес абхинц аннос^[75] од 4. свибња 1967. дала је дозволу за упорабу народног језика чак и у Канону мисе, и дозволила је да се изговара наглас, те чак да се неки дијелови могу и пјевати; народни језик се могао користити чак и у Мисама које се славе без народа. Упораба манипула постала је опционална, а на три обреда у којима је плувијал (плашт) претходно био обвезатан, дана је могућност замјене полувијала с мисницом.

Павао VI. наставио је с имплементацијама одредби Концила, одређујући апостолском конституцијом Миссале Романум^[76] на Велики четвртак, 3. травња 1969, издавање новог службеног издања Римског мисала, који је издан (на латинском) 1970.

Неки традиционалистички усмјерени католици се у већој или мањој мјери противе промјенама од 1950., па надаље. Нитко не заговара враћање на изворни облик литургије (из 1570.), иако неки прижељкују поновно враћање на облик прије ревизије рубрика Пија X. из 1911. Неки одбијају прихватити промјене у литургији Цвјетнице и Вазменог тродневља из 1955., већ умјесто тога користе Опћи римски календар из 1954. Други прихваћају промјене Пија XII. из 1955., али не и оне Ивана XXIII. Највећи дио ипак, у складу с одобрењима папе Бенедикта XVI. из Сумморум Понтифицума, користи Мисал и Опћи римски календар из 1962.

Неки од противника ових промјена тврде да за разлику од пријашњих реформи, ревизија из 1969-1970., која је замијенила Традиционални римски обред с Мисом Павла VI. представља оштар прекид с дотадашњом традицијом. Сматрају да садржај ове ревидиране литургије пати од озбиљних недостатака и недос��едности; неки чак сматрају да нова литургиај није Богоугодна, те да би је католици требали избјегавати.^[77]

Када је 1969. издан прелиминарни текст двију секција ревидираног Мисала, надбискуп Марцел Лефебвре окупио је скупину од дванаест теолога, који су под његовим водством, написали студију текста. Истакнули су како он: "представља како у цјелини, тако и у појединостима, запањујуће удаљавање од католичке теологије о светој Миси, како је формулирана на XXII. засједању Тридентскога сабора". Кардинал Алфредо Оттавиани, бивши Префект Свете конгрегације за наук вјере, подупро је 25. рујна 1969. ову студију писмом папи Павлу VI. Исто писмо потписао је и кардинал Антонио Бацци. Кратак критички преглед Новога реда Мисе под називом "Бреве есаме цритицо", постао је познат под називом "Оттавианијева интервенција".^[78] Кардинал Оттавиани накнадно је писмено потврдио како није хтио да његово писмо буде јавно објављено, те како је доктринарно излагање Павла VI. од 19.^[79] и 26. студеног 1969.,^[80] о ревидираној литургији у њеном коначном облику значило да након тога "нитко не може бити истински саблажњен".^[81] Јеан Мадиран, критичар Другог ватиканског сабора^[82] и оснивач-уредник фрацуског мјесечника Итинéраирес, тврдио је како је ово писмо остарјелом и већ потпуно слијепом кардиналу преваром на потпис подметнуо његов тајник, монсињор (и будући кардинал) Гилберто Агустони, те како је убрзо након тога Агустони дао оставку на ту дужност.^[83] Ова оптужба није никада доказана, а сам Мадиран је признао како није био присутан у самој соби приликом наводне обмане.^[84]

У листопаду 1967., састанак Бискупске синоде већ је изразио своје мишљење о ранијем нацрту текста ревидираног Мисала. Од 187 чланова, 78 их је дало своје одобрење, 62 их је одобрило, но предложили су бројне преинаке, 4 су била суздржана, а 47 их је гласало против.^[85]

Од литургијских промјена 1960-их па надаље, код католика у западним земљама догодио се огроман пад одлазака на мисе (у Сједињеним Државама, од 75% католика који су 1958. одлазили на мису, тај број је до 2002. пао на 25%). У истим земљама забиљежен је велик пад броја сјемеништараца и свећеника (у Сједињеним Државама, од 1,575 ређења у 1954. до 450 у 2002.), као и свеопће слабљење вјеровања у истинитост наука Католичке Цркве (или једноставно, непридржавање истог). Противници литургијских промјена тврде, цитирајући притом резултате анкета (које им свакако иду у прилог) да је литургијска ревизија придонијела овом опадању.^[86] Други насупрот томе упућују, да је свеукупно сада већи број свећеника и сјемеништараца него претходних година (1970., у цијелом свијету било је 72,991 сјемеништараца, док их је 2002. било 113,199, што би значило повећање од 55%, но међутим, у истом раздобљу укупан број свјетске популације је нарастао за 64%),^[87] те сугерирају како је очигледно опадање католичке праксе на Западу више резултат опћег утјецаја секуларизма и либерализма на Западна друштва, него самог развоја унутар Католичке Цркве.

Након увођења Мисе Павла VI. 1969.-1970., Света Столица је дала значајан број дозвола за упорабу дотадашње литургије. На примјер, од старијих свећеника се није захтијевало да се пребаце на слављење новог облика. У Енглеској и Wалесу, повремено слављење Традиционалне латинске мисе је било дозвољено на темељу онога што ће касније бити познато као "индулт Агатхе Цхристие". Међутим, није постојао законски оквир на свјетској разини који би регулирао слављење по старом обреду. Након јачања покрета традиционалистичких католика у 1970-има, папа Павао VI. наводно је одбио додатно либерализирати упорабу старог обреда због страховања да је постао политички набијен симбол везан уз противљење његовој политици.^[88]

1984., Света Столица је одаслала предсједницима бискупских конференција свијета писмо под називом Qуаттуор абхинц аннос ("Прије четири године"). Овај документ дао је овласт дијецезанским бискупима да под одређеним увјетима одобре слављење Традиционалне латинске мисе свећеницима и (присуствовање) вјерницима који то затраже.^[89] 1988., након екскомуникације надбискупа Лефебвреа и четворице бискупа које је он ваљано, али и недозвољено заредио у Ецôнеу, папа је издао даљњи документ, мотупроприј под називом Еццлесиа Деи,^[90] у којем изјављује да се: "мора показивати поштивање осјећаја оних који су привржени латинској литургијској традицији". Папа је позвао бискупе на "широку и великодушну примјену" одредаба Qуаттуор абхинц аннос, те успоставља Папинско повјеренство Еццлесиа Деи чији ће задатак бити праћење односа између Рима и традиционалистичких католика.

Сама Света Столица дала је овласт за упорабу традиционалне мисе значајном броју свећеника и свећеничких удружења, попут Свећеничког братства св. Петра (ФССП), Института Криста Краља и Великог Свећеника (ИЦРСС), и Персоналне апостолске администратуре св. Ивана Марије Вианнеyја (ААПСИМВ). Многи дијецезански бискупи су унаточ томе ускратили дозволу за слављење традиционалне мисе у својим бискупијама, или су то учинили у врло ограниченом опсегу. У неким случајевима, потешкоће су настале када су особе које су тражиле дозволу биле непријатељски расположене према црквеним властима. Други разлози за одбијање су наводно произлазили из неслагања одређених бискупа с начелима слављења традиционалне литургије.

Јосепх Ратзингер је још као кардинал исказивао нарочити интерес за литургију, те је био врло пријатељски настројен према старом обреду Мисе. Познато је како је критизирао неправилан начин на који многи свећеници, противно службеном усмјерењу, славе ревидирани обред.^[91] Ратзингерово изабирање за папу у травњу 2005. дало је нову наду католицима који су преферирали традиционални обред над реформираним, или онима који су жељели реформу Мисе Павла VI.

У рујну 2006., Папинско повјеренство Еццлесиа Деи установило је у француском у Бордеауxу Институт Доброг Пастира (ИБС), који је састављен од бивших чланова Свећеничког братства св. Пија X. (ФССПX), с дозволом служења традицоналном литургијом.^[92] Овај поступак наишао је на незадовољство код неких припадника француског клера, те је тридесетак свећеника написало отворено писмо папи.^[93] У складу са својом претходном политиком, Братство св. Пија X. одбацило је ову гесту.^[94]

Након опетованих гласина како ће се дати још већа слобода за служење традиционалне литургије, папа је издао мотупроприј под називом Сумморум Понтифицум 7. српња 2007.,^[95] заједно с попратним писмом бискупима свијета.^[96] Папа је изјавио како: "Римски Мисал који је Павао VI. одобрио за упорабу јест редовити изричај леx оранди ("правила молитве") Католичке Цркве латинскога обреда. Римски мисал који је одобрио свети Пио V. а поновно издао блажени Иван XXIII. има се сматрати изванредним изричајем тога истог "правила молитве" Цркве".^[97] Надаље је изјавио како "Мисал из 1962. ... с правнога становишта никада није био докинут".^[98] Увјете и одредбе за упорабу традиционалне литургије из документа Qуаттуор Абхинц Аннос замијенио је новима: У бити, овлаштење за упорабу традиционалних обреда Мисала из 1962. за жупне Мисе као и оне јавне пригоде попут вјенчања преноси се са мјесних бискупа на жупнике (или ректоре цркава), а у Мисама које се славе без присуства народа (овај израз не искључује сваку присутност вјерника, били они лаици или клерици), сваки католички свећеник латинскога обреда може се служити Римским мисалом из 1962.^[99] Док би се са захтјевима скупина католика које желе упорабу традиционалне литургије требао бавити жупник (или ректор), а не као раније, мјесни бискуп. Папа и кардинал Дарíо Цастриллóн су изјавили како се тиме не поткопава бискупски ауторитет.^[100]

5. коловоза 2012., заједница Синова Пресветог Откупитеља (познати и као Прекоалпски редемптористи) канонски је призната као редовничка заједница дијецезанског права. Као одговор на Апостолско писмо 'Сумморум Понтифицум' папе Бенедикта XVI., тројица свећеника ове заједнице су затражила регуларизацију свога стања, а већина заједнице је потписала формулу пристанка којом је окончано расколничко стање и која их је увела у пуно заједништво с Католичком Црквом.

Прописи Сумморум Понтифицума налажу да:

• У мисама које се славе без присутности народа, сваки католички свећеник латинскога обреда, може се служити или Римским мисалом папе Иван XXIII. из 1962. или оним Павла VI. из 1970., и то било који дан, изузевши Вазмено тродневље (на те дане се више не дозвољавају Мисе без присуства народа). На слављење Мисе у овом облику (некада познатом као "приватна миса") могу се припустити вјерници који то сами затраже.^[101]
• У жупама у којима је трајно присутна скупина вјерника привржених ранијој литургијској традицији, жупник би требао радо изићи усусрет њиховој молби за слављењем свете Мисе према обреду Римскога мисала објављенога 1962. године. Жупник се треба побринути да се духовна добробит ових вјерника складно уклопи у редовно жупно душобрижништво под бискуповом управом у складу с прописом канона 392, уз избјегавање неслоге и промицање јединства цијеле Цркве.
  • Слављење свете Мисе према Мисалу из 1962. може се одржавати обичним данима у тједну; а недјељом и благданом се такођер може одржати једно такво славље.
  • Вјерницима и свећеницима који то затраже, жупник треба допустити слављење у овоме изванредном облику такођер у посебним приликама, као што су женидбе, спроводи или пригодна славља, на примјер ходочашћа.
• Уколико заједнице Установа посвећенога живота и Дружби апостолскога живота, било папинскога било бискупијскога права, у конвентуалним односно "заједничким" слављима унутар властитих цркви желе славити свету Мису према издању Римскога мисала из године 1962., то им је допуштено.

Писмом 13/2007 од 20. сијечња 2010., Папинско повјеренство Еццлесиа Деи позитивно је одговорило на питање смије ли жупник или који други свећеник на властиту иницијативу јавно славити изванредни облик, уз уобичајену упорабу новог облика, „како би се вјерници, и млади и стари упознали с старим обредима и тако убирали плодове њихове замјетљиве љепоте и трансценденције“. Иако је Комисија попратила овај одговор с опаском како стабилна група вјерника привржена старијем облику мисе има право присуствовати миси по изванредном облику, интернетска страница која је објавила овај одговор протумачила је како за властиту иницијативу слављења мисе по изванредном облику од стране свећеника није нужан захтјев стабилне скупине вјерника.“^[102]

Издавање Сумморум Понтифицума је довело до знатног повећања броја редовитих (јавних) Традиционалних латинских миса. 14. липња 2008., кардинал Дарíо Цастриллóн Хоyос је на тисковној конференцији у Лондону изјавио како папа Бенедикт жели да свака жупа пружа и стари и нови облик недјељне Мисе.^[103]

Кардинал је рекао како Ватикан жели припремити сјеменишта да могу обучити све своје студенте за Традиционални римски обред. Сложеност рубрика отежава свећеницима који су навикли на једноставнији модерни облик литургије исправно слављење оне традиционалне, те је стога нејасно колико их има потребно знање за то.

Неки традиционалистички свећеници и сродне организације који држе да им није потребна никаква службена дозвола за упорабу било којег облика Традиционалне латинске мисе, славе исту без регуларизације властите ситуације,^[104] и каткада рабе издања Римског мисала старија од издања из 1962., одобреног у Сумморум Понтифицуму.

Како би опскрбили свећенике који служе Традиционалну латинску мису, издавачи су тискали факсимиле или пресликана издања старих Мисала. 2004. су отиснута два нова издања Мисала из 1962.: једно, с имприматуром бискупа Линцолна, Небраске, Фабиана Брускеwитза, од "Барониус Пресса" у сурадњи са Свећеничким братством св. Петра; други од "Ангелус Пресса", издавачке куће Свећеничког братства св. Пија X. 2008. издавачка кућа "Пресервинг Цхристиан Публицатионс" је издала нови факсимил Римског мисала. Неки други Мисали репродуцирају издања прије 1955., и као таква немају ревидиране обреде Вазменог тједна које је промулгирао папа Пио XII. Рабе их традиционалисти који одбацују литургијске промјене Пија XII. Уз мисале које рабе свећеници, репродуцирани су и мисалчићи за вјернике који им служе за праћење Мисе, укључујући и факсимилско издање "Ст Андреw'с" мисала (прије 1955.) куће "Ст Бонавентуре Пресс".

Скупина знанственика из Пољске, Енглеске и Сједињених Држава, који су чинили Петер Кwасниеwски, Изабелла Пароwицз, Пиотр Стец и Јосепх Схаw, провела је 2023. правну анализу у циљу истраживања алтернативних начина за признавање тридентске мисе у свјетлу њезина повијесна и сувремена културна значења. Анализом се дошло до закључка да тридентска миса испуњава све потребне критерије за потенцијални упис на УНЕСЦО-ов Репрезентативни попис нематеријалне културне баштине човјечанства.^[105]

Након увођења Мисе Павла VI., у Хрватској се нису служиле јавне традиционалне мисе, па је тако докинута и вишестољетна традиција "глагољашке" традиционалне мисе. Иницијатива за поновно покретање Традиционалне латинске мисе у Хрватској кренула је годину дана након издавања мотупроприја Сумморум Понтифицум, но до њеног остварења, односно пуне примјене мотупроприја дошло је тек након интервенције Папинског повјеренства Еццлесиа Деи 2010. године. Узорити кардинал Јосип Бозанић је изашао у сусрет молбама скупине вјерника из Загреба, те се од 21. вељаче 2011.^[106] до 12. листопада 2014. у цркви св. Мартина у Загребу редовито славила света миса према изванредном облику. Како је 17. листопада 2014. изненада умро редовити целебрант, пребендар каптолски Станислав Витковић,^[107] чека се именовање новог редовитог славитеља од стране монс. Бозанића. Осим Загреба, у Дубровнику се повремено служи јавна традиционална миса према старом доминиканском обреду.^[108] У Хрватској не дјелује ниједно свећеничко удружење привржено традиционалном обреду, па свећенички кандидати у Хрватској немају никакву могућност за традиционалну формацију, а већ заређени свећеници стари обред морају учити сами. У Хрватској такођер дјелује и Друштво за промицање традиционалне Мисе "Бенедицтус",^[109] које је члан међународног савеза Уна Воце.^[110] Што се тиче ближе околице, у сусједној Словенији се барем једном мјесечно слави Миса према изванредном облику, у организацији "Ад Доминум"^[111], словенског огранка удруге младих католика привржених традиционалној миси "Јувентутем"^[112].

• Сумморум Понтифицум

• Типско издање Римског мисала из 1962. Точно репродуцирано, но црно-бијело. 78 Мб.
• Типско издање Римског мисала из 1920., са светковинама ажурираним до касних 1920-их Архивирано 2020-03-01 на Wаyбацк Мацхине-у
• Миссале Романум, објавио: Пустет, 1894. (Типско издање из 1884.)
• Роман Миссал, објавио: Пустет, 1862 (1634 тyпицал едитион, упдатед то 1862)
• Миссале Романум, 1577, (Типско издање из 1570.)

• Хрватски пријевод Ординарија, но без уметка бл. Ивана XXIII. Архивирано 2013-10-07 на Wаyбацк Мацхине-у
• Латинско-хрватски мисал за народ Архивирано 2021-03-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Енглески пријевод Ритус сервандус ин целебратионе Миссае Архивирано 2008-04-12 на Wаyбацк Мацхине-у (У Мисалу из 1962. није мијењан овај текст, но потпуно је ревидиран Рубрицае генералес Миссалис Романи. Енглески текст, насловљен "Рубрицс оф тхе Миссале Романум 1962", у ствари је пријевод Ритус сервандус, а не Рубрицае генералес.)
• Ординариј Римског мисала из 1962. у МП3 Аудио формату латинског текста Архивирано 2008-04-12 на Wаyбацк Мацхине-у (Латински текст с енглеским пријеводом)
• Ординариј Мисе, с енглеским пријеводом на сацред-теxтс.цом (Текст је представљен као онај из 1962 издања, но латински правопис, тј. "цоелум", "qуотидианум", упораба слова Ј, показује да је то, осим уметања "сед ет беати Иосепх еиусдем Виргинис Спонси" у Канон Мисе, заправо текст из 1920., који је идентичан ономе из 1962. осим правописа и овог уметка)
• Ординариј Мисе, с енглеским пријеводом Архивирано 2013-05-13 на Wаyбацк Мацхине-у (I овај текст је представљен као онај из 1962 издања, но ријеч је о истом хибриду као и у претходном случају)
• Ординариј Мисе, ред по ред, с међутекстуалним граматичким опаскама и енглеским пријеводом (Текст из 1920., с уметком "сед ет беати Иосепх еиусдем Виргинис Спонси")
• Тхе Цатхолиц'с Ваде Мецум: А Селецт Мануал оф Праyерс фор Даилy Усе Енглески католички молитвеник и мисалчић издан 1850.
• Тхе Саинт Јохн Фисхер Миссале Ред мисе и други дијелови Римског мисала из 1962. (тј. проприји од недјеља и светковина друге класе), интерполирани с елементима уклоњеним из Римског мисала након 1900., но који су на многим мјестима остали у упораби, као и с материјалима из извора попут енглеског Сарумског Мисала прије 1570., што значи да ти материјали никад нису били дио Мисала који је кодифицирао Пио V. (види: Интродуцтион).

• Була Qуо примум Пија V., којом је промулгиран Римски мисал из 1570. Архивирано 2013-10-07 на Wаyбацк Мацхине-у
• Була Цум сантиссимум, којом је Клемент VIII. промулгирао Римски мисал из 1604. Архивирано 2013-09-27 на Wаyбацк Мацхине-у (енг)
• Була Си qуид ест, којом је Урбан VIII. промулгирао Римски мисал из 1634. Архивирано 2013-09-27 на Wаyбацк Мацхине-у (енг)
• Апостолска конституција Миссале Романум, којом је Павао VI. промулгирао Римски мисал из 1970. (енг)
• Енциклика Пија XII. о светој литургији Медиатор Деи из 1947. Архивирано 2013-10-07 на Wаyбацк Мацхине-у
• Литургy оф тхе Масс ("Литургија Мисе" из Цатхолиц Енцyцлопедиа) (енг)
• Повијест Миссале Романум из 1570. Архивирано 2007-03-13 на Wаyбацк Мацхине-у (енг)
• Wоодс, Тхомас Е., Сацред Тхен анд Сацред Ноw: Тхе Ретурн оф тхе Олд Латин Масс ("Свето некад и свето сад: Повратак старе латинске Мисе") (Роман Цатхолиц Боокс 2008 ИСБН 978-0-9793540-2-1) (енг)
• Хулл, Геоффреy, Тхе Банисхед Хеарт: Оригинс оф Хетеропраxис ин тхе Цатхолиц Цхурцх ("Прогнано срце: коријени хетеропраксе у Католичкој Цркви"), 1995, рпт. Т&Т Цларк/Цонтинуум, Лондон 2010. ИСБН 9780567442208 (енг)
• Аиллет, Марц, Тхе олд Масс анд тхе неw : еxплаининг тхе моту проприо Сумморум Понтифицум оф Попе Бенедицт XVI ("Стара и нова Миса: тумачење мотупроприја Сумморум Понтифицум папе Бенедикта XVI.")(Игнатиус Пресс 2010 ИСБН 978-1-58617-362-3) (енг)

• Мултимедијални туторијал за Традиционалну латинску мису: Фото, видео, и аудио
• "Етернал Гифт" Свечана пјевана миса из 1941., уз коментар надбискупа Фултона Ј. Схеена
• Видео божићне традиционалне Мисе, служене у жупи св. Рока у Wест Бангору, Па.

• WиккиМисса, wорлд дирецторy оф Тридентине Масс Архивирано 2015-11-03 на Wаyбацк Мацхине-у