Теодор I Палеолог

Теодор I Палеолог (грч. Θεόδωρος Α΄ Παλαιολόγος) је био први морејски деспот (1383 — 1407) из династије Палеолога. Био је четврти син византијског цара Јована V (1341 — 1391, са прекидима) и његове супруге Јелене Кантакузин. Започео је византијску експанзију на Пелопонезу и ширење деспотовине^[1], а уз помоћ Албанаца, које је насељавао и користио као војнике, успео је да сломи власт локалних велможа^[1].

Манојло је био други син Јована V Палеолога и Јелена Кантакузин, која је била ћерка Јована VI Кантакузина (1341 — 1354) и Ирине Асен. Они су поред њега имали још четворо деце.

Теодор се 1384. године оженио Бартоломејом Ачајоли са којом није имао деце, а према неким изворима његова ванбрачна ћерка је била удата за Сулејмана, једног од синова Бајазита I (1389 — 1402) који су се после његове смрти борили око престола.

Теодор је рођен током шесте деценије XIV века у Цариграду. Титула деспота му је додељена 1376. године и он је упућен да преузме власт у Солуну, али је наредне три године провео у заробљеништву, услед побуне његовог старијег брата Андроника IV (1376 — 1379). Он је извршио државни удар, збацио оца са власти, а своју браћу утамничио. Након повратка Јована V на власт, Теодор је ослобођен и почетком девете деценије XIV века бива послан у Мореју. Он успева да сузбије Кантакузине и да 1383. или 1384. године постане суверени владар Морејске деспотовине.

Своју позицију је ојачао 1384. године женидбом са Бартоломејом Ачајоли, ћерком Нерија I Ачајолија (1371 — 1394) господара Коринта и каснијег Атинског војводу. На унутрашњем плану, он почиње интензивно насељавање Албанаца на Пелопонез. Њихов долазак је довео до повећања становништва и радне снаге, који су услед сталних ратова били у смањени, што је омогућило напредак земљорадње и повећање прихода. Поред тога, он их је употребио и као војнике у обрачуну са локалним магнатима, чиме је успео да сузбије њихову самовољу и ојача своју власт.

Теодор је започео ширење византијске власти на рачун латинских суседа у чему је имао делимичног успеха. Након смрти свог таста 1394. године од Карла I Токоа (1386 — 1429) је откупио Коринтску област са градом Коринтом и земљоузом који је омогућава копнени прилаз Пелопонезу. Сукобио се и са тзв. Наварск��м компанијом која је контролисала север Пелопонеза и победио их 1395. године. Међутим, услед отоманских упада у Морејску деспотовину 1395. и 1397. године, Теодор продаје Коринт (1397) и целу деспотовину (1400) витешком реду Јовановаца и повлачи се у Монемвасију. Они су успели да у наредним годинама одбију све отоманске нападе на Коринтски земљоуз и спрече њихов продор на Пелопонез, али се 1403. године повлаче са њега и Пелопонеза, махом због великог непријатељства локалног грчког становништва према њима^[1]. Теодор је након тога повратио пређашње територије и већ 1404. године је под својом контролом држао целокупну Морејску деспотовину.

Теодор I је умро 24.06.1407. године у Мистри, а наследио га је малолетни братанац Теодор II (1407 — 1443), који се од раније налазио у Мореји и припремао да га наследи. Он је био други син његовог брата и тадашњег византијског цара Манојла II (1391 — 1425), са којим је Теодор био у добрим и блиским односима и који му је око 1409. године саставио посмртни говор.

• Морејска деспотовина

• Алеxандер Казхдан (едитор), „Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Бyзантиум“, Оxфорд, 1991. ((ен))