Српскохрватски језик

српскохрватски језик
хрватскосрпски језик српскохрватски језик хрватскосрпски језик
Број говорника	цца. 19~21 милиона (све варијанте) (56. најговоренији језик)
Језична породица	индоевропски балто-словенски славенски јужни западни српскохрватски језик
Стандарне форме	босанска, црногорска, хрватска, српска
Писмо	Гајева латиница и Вукова ћирилица
Службени статус
Службени	Србија (као српски)  Хрватска (као хрватски)  Босна и Херцеговина (као босански, хрватски и српски)  Црна Гора (као црногорски)  Косово (као српски)  ЕУ (као хрватски)
Признат мањински језик	Аустрија (Градишће)  Италија (Молисе)  Мађарска  Румунија (Цараșова, Лупац)  Чешка  Северна Македонија
Регулатор	Институт за хрватски језик и језикословље, Одбор за стандардизацију српског језика, Институт за језике Универзитета у Сарајеву
Језични кодови
ИСО 639-1	sh
ИСО 639-2	scr (латиница) и scc (ћирилица)
ИСО 639-3	hbs – инклузивни код Индивидуални кодови: bos – босански cnr – црногорски hrv – хрватски srp – српски Повезани кодови: kjv – кајкавски ckm – чакавски svm – молишкославенски
Глоттолог	sout1528[1]
Лингуаспхере	53-AAA-g
Подручја у којима је српскохрватски језик већине становништва (2005. године)

српскохрватске стандардне варијанте, дијалекти и говори
полицентрични српскохрватски стандардни језик успоредба српскохрватских стандардних варијанти српска варијанта · хрватска варијанта · босанска варијанта · црногорска варијанта штокавски (екавски · ијекавски · икавски) кајкавски (екавски · икавски) чакавски (икавски · екавски · ијекавски) торлачки (екавски · нашински) ужички · романосрпски · буњевачки градишћанскохрватски · молишкославенски славеносрпски
п р у

Српскохрватски или хрватскосрпски највећи је јужнославенски језик који као матерински говори око 19 мил. људи^[2][3] на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије, у којима под различитим називима има статус службеног језика. Попут других већих европских језика, тај заједнички језик Бошњака, Хрвата, Срба и Црногораца је полицентрични стандардни језик који се састоји од својих стандардних варијаната: хрватске, српске, босанске и црногорске.^[4][5]

• српскохрватски или хрватскосрпски језик је традиционални назив заједничког језика који се употребљавао током читавог XIX и XX вијека. Назван је по рубовима језичног подручја на којем се говори.
• српски језик, хрватски језик, босански језик и црногорски језик су службени називи који се за српскохрватски језик користе од 1990-их.
• босанско-хрватско-српски језик (БХС)^[6] или босанско-хрватско-црногорско-српски (БХЦС)^[7] је назив који је ушао у употребу након 1990-их.
• централни јужнословенски дијасистем је израз који се понекад налази у лингвистичкој литератури, ограничен на дијалекатску разину и углавном на описивање међусобних утицаја разних јужнословенских дијалеката.

Главни чланак: Повијест хрватскосрпског језика

Кроз повијест Јужних Славена, нарјечја и књижевни језици разних области развијали су се самостално. Прије 19. стољећа, разни говори који су у појединим областима називани "илирски", "славенски", "славонски", "босански", "српски" или "хрватски". Почетком 19. века Срби и Хрвати су користили различите стандарде књижевног језика. У Србији је у званичној употреби био славено-сербски, архаични језик образованих слојева под јаким утицајем русизама и црквено-славизама. Пример славеносрпског језика пре језичке реформе:

Весьма бы мени прискорбно было, ако бы я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пьянство, роскошъ, безчиние, и непотребное житие.

– Из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин

С друге стране, хрватски писци су користили углавном кајкавско наречје и неуједначен словни сустав за записивање тадашњег хрватског књижевног језика. Пример хорватско-славенског језика пре језичке реформе:

Хорватско до везда, ако само име правописања заслужи; мед всеми славенскими нај злочестејше је, тер потребочу примернога пбољшања вре особе високех части очитуват достојале јесу...

– Људевит Гај, Кратка повијест хорватско-славенског правописања, Будим, 1830.

I поред знатних разлика у књижевном језику, многи тадашњи слависти су сматрали да је народни језик Хрвата и Срба, па и других јужних Словена, један језик. Знаменити лингивста Јосеф Добровскý је још 1815. године употријебио израз «српски или хрватски».^[8] Име српскохрватски језик је, по свему судећи, први пута употребио Јацоб Гримм у предговору за њемачко издање Вукове "Писменице српскога језика", године 1824.^[9] Словенски лингивста Јернеј Копитар је сматрао да штокавски говор чини јединствен језик који је у свом писму из 1836. године назвао «српско-хрватски».

Главни чланак: Илирски покрет

Почетком 19. вијека међу јужним Славенима Аустријског царства се развијао Илирски покрет чији је циљ било културно и политичко јединство свих „Илира“, то јест јужних Славена. У време илирског покрета се јављају идеје о стварању заједничког књижевног језика, који се у то време углавном називао илирским. Вук и илирци су настојали да остваре потпуно јединство језика и правописа. Вук Караџић је 1845. формулисао тај идеал овако:

Ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Славенскима и од Славенскијех Латинскима, па ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност...^[10]

– Вук Караџић

Илирски покрет је наишао на одобравање већине писмених у јужнословенским земљама. Покрет је трајао од 1830. до 1843. а свој највећи процват је доживео у Хрватској. У Словенији је Станко Враз чак одлуцио да пише на "илирском" уместо словеначком. У Хрватској, Људевит Гај је говорио: "Поносимо се и хвалимо Богу Великому, сто ми Хрвати с братјом Сербљима један књизевни језик имамо."^[11] Илирски покрет је довео до састанка у Бечу где је постигнут договор о заједничком књижевном језику, којем је за основу узет народни говор Босне и Херцеговине и Дубровника, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.^[12]

Главни чланак: Бечки књижевни договор

1850. године је у Бечу постигнут хисторијски договор хрватских и српских писаца и лингвиста којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику, као и сувременим књижевним стандардима: босанском, хрватском, црногорском и српском, који су настали на његовим основама. Главни потписник споразума са српске стране био је Вук Стефановић Караџић, а са хрватске Иван Мажуранић.^[11]

Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили.^[13]

– Бечки књижевни договор

Окупљени јужнословенски лингвисти закључују да не ваља мијешајући нарјечја и градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик. За књижевно наречје је изабрано јужно наречје, односно штокавско нарјечје и ијекавског изговора, из разлога што највише народа тако говори, што су готово све народне пјесме у њему спјеване и што је стара дубровачка књижевност у њему списана.^[13]

Ради приближавања књижевног језика, хрватски писци су изашли у сусрет одричући се кајкавштине и усвајајући штокавско наречје за књижевно, а српски књижевници напуштањем славено-сербског језика.^[14] Након тога, ради приближавања два писма, извршене су реформе латинице и ћирилице по фонетском принципу.^[15] Људевит Гај је говорио: "Поносимо се и хвалимо Богу Великому, што ми Хрвати с братјом Сербљима један књижевни језик имамо."^[11]

У деценијама које су уследиле бечком књижевном договору, српскохрватски језик бива прихваћен у светској лингвистици, а у и локалној употреби тако да хрватски сабор након дуже расправе (од 1847) да ли ће се језик који говоре Хрвати и Срби звати "хрватски" или ће се звати "хрватски или српски" доноси одлуку 1861. године да се зове југославенски, што ће бити забрањено од царског Беча након чега језик добива име хрватски или српски језик што ће бити након настанка самосталне Хрватске хисторијским ревизионизмом избрисано из хисторије.^[16] Тај назив је врло брзо прихваћен и у иностранству тако да у Италији, граматичари Перо Будмани и Гиованни Андровицх у својим радовима из 1867. и 1908. користе назив српскохрватски језик, а у Њемачкој славни слависта Аугуст Лескиен пише граматику српско-хрватског језика "Грамматик дер сербо-кроатисцхен Спрацхе", Хеиделберг, 1914.^[9] 1882. године Југославенска академија знаности и умјетности издаје капитално Даничићево дјело Рјечник хрватскога или српскога језика.

У Босни и Херцеговини се овај језик у периоду аустро-угарске владавине од 1878. до 1907. године службено називао босанским. 1890. године излази Граматика босанскога језика за средње школе аутора Фране Вулетића. Од 1907. године овај језик се почиње службено називати српско-хрватским,^[17] па српскохрватски језик тако постаје службени језик Босне и Херцеговине од 1907. до 1918. године. Граматика за средње школе од 1908. године носи назив "Граматика српско-хрватског језика".

Српскохрватски језик, под називом "српско-хрватско-словенски", био је службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. По слому Краљевине Југославије и успостави тоталитарне НДХ, усташе су већ у липњу 1941. уложиле напоре у прочишћавање хрватског језика од свих "источњачких" (српских) ријечи и других интернационализама, увеле „кориенски правопис“, забраниле ћирилицу, те угасиле све школе које су похађали Срби, реафирмишући идеологију засебног хрватског језика.^[18][19] Након 2. свј. рата, српскохрватски је био један од званичних језика у уставима свих република у саставу СФР Југославије.

Главни чланак: Новосадски договор

Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца^[20] један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским.^[21]

– Новосадски договор

10. просинца 1954. је склопљен Новосадски договор између углавном хрватских и српских језикословаца ради уређења и стандардизације заједничког српскохрватског језика. Новосадским договором је предвиђено уједначење књижевног хрватског и српског језика на правописној, терминолошкој и другим разинама. Установљено је следеће:

• да је хрватскосрпски један народни језик који се развио у два књижевна средишта: Београду и Загребу;
• да су оба писма, латиница и ћирилица, равноправна; и
• да су оба изговора, екавски и ијекавски, такође су у свему равноправна.

На основу оваквих закључака о језику је одлучено да треба предузети следеће:

• потребна је израда речника савременог српскохрватског књижевног језика.
• потребно је израдити терминологију за све области економског, научног и уопште културног живота.
• заједнички језик треба да има и заједнички правопис, чија је израда данас најбитнија културна и друштвена потреба.
• треба одлучно стати на пут постављању вештачких препрека развитку заједничког књижевног језика и спречити штетну појаву самовољног »превођења« текстова и поштовати оригиналне текстове писаца.

Резолуцију је потписало 25 писаца и лингвиста (7 из Хрватске, 15 из Србије, 3 из БиХ), међу којима су Иво Андрић, Александар Белић, Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хамм, Мате Храсте, Људевит Јонке, Јуре Каштелан, Михаило Стевановић и многи други.^[21] Њима се придружило још 64 културна и научна радника, међу којима и Мирослав Крлежа.

Одлучено је да ће Комисију за израду правописа и терминологије одредити наша три универзитета (у Београду, Загребу и Сарајеву), две академије (у Загребу и Београду) и Матица српска у Новом Саду и Матица хрватска у Загребу.^[21] На темељу тих одлука израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала ијекавски и латиницом под насловом Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним рјечником, а Матица српска екавски и ћирилицом под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.

Главни чланци: Језик и национализам и Распад СФРЈ

Странци када додју у нашу замљу ... истичу како им у Загребу кажу да одлично говоре хрватски, у Београду да одлично говоре српски, а у Сарајеву да одлично говоре босански, а они увијек говоре исто. Но како ће и једном становнику, рецимо, с Посавине, рецимо, Хрвату бити прихватљива тврдња да он и неки Далматинац, да не кажем и Загорац говоре истим хрватским језиком, а да он и његов комшија Бошњак или Србин с којим он свакодневно комуницира не говоре истим, него различитим језицима.^[22]

– Јосип Баотић [бс], босански хрватски језикословац

Након етничких тензија 1970-их година, а нарочито након распада Југославије и рата који га је пратио, већина је одлучила да зову свој језик српски, хрватски или босански, зависно од етничке или регионалне припадности. Распадом СФРЈ 1991. године српскохрватски језик је престао бити у службеној употреби. Државотворљиви језикословци^[23] су на свим странама при конституисању својих језика инсистирали на језичком чистунству и међусобним различитостима (као пример се често узима ријеч кафа-кава-кахва).^[24]

Ради већег разликовања од остатка БиХ и приближавања Србији, Република Српска је у току рата у БиХ службено увела екавицу као језични стандард. Истовремено, српски националисти су упорно доказивали да су сви који говоре штокавском ијекавицом – Срби, дакле и Бошњаци и Хрвати.^[24] У Београду је 1998. године, прво у режимском листу Политика, а затим и као посебна књижица у тиражу од 300.000 примерака дистрибуирано "Слово о српском језику" које наводи да српскохрватски језик не само да не постоји, већ да никада није ни постојао, да хрватски језик такође не постоји, већ да Хрвати говоре српски а да то и не знају, те да ни они сами не постоје, тј. да су сви Хрвати у ствари Срби.^[11] По Милошевићевом Уставу Србије од 1990. године званични језик Републике Србије је још увек био српскохрватски, а службена писма ћирилица и латиница. Тек је Коштуничин Устав Србије од 2006. године укинуо латиницу и прогласио српски за службени језик.^[11] Поједина србијанска културна удружења језик називају србским.

У Хрватској је хрватски постао једини званичан језик а латиница једино званично писмо. Одјељивање хрватског језика од српскога и осталих штокавских стандарда је изведено по простом обрасцу: гдје год су за неки појам постојала два израза, једнога се додјељивало хрватскоме, а другога осталим трима стандардима. Тако на примјер, „гвожђе" је проглашено српском ријечју, а хрватском „жељезо". Међутим, ријеч „гвожђе" се налази у Шарићевом пријеводу Библије, Мажуранићевој Смрти Смаил-Аге Ченгића, неколико Шеноиних дјела, код Гундулића, Камова, Бадалића, Ковачића, Војновића, Иване Брлић-Мажуранић, у хрватским народним приповјеткама, итд, што указује на произвољност такве језичке праксе.^[25] Језичке власти током 1990-их пуристички кроатизирају језик промичући изразе попут зракомлата (за хеликоптер), брзогласа (за телефон) и слично.^[24] Хрватска политика језичког удаљавања кулминирала је 1999. биоскопским приказивање српског филма „Ране“ (Срђана Драгојевића) који је титлован и преведен као „Озљеде“.^[25] Претеривање у оваквој језичкој политици је убрзо и у самој Хрватској постало предметом спрдње.^[24][25][26]

Бошњачки лингвисти су, уз образложење да "опасна синтагма ‘српско-хрватски’ имплицира да у Босни живе Срби и Хрвати, а да Бошњака нема", језик назвали босанским. Српски и хрватски лингвисти су одговорили тако што су овај језик назвали етничком одредницом "бошњачки", избегавајући назив "босански" који имплицира да Срби и Хрвати у Босни говоре босански језик. Неки бошњачки језикословци раде на засебности босанског језика уметањем слова х где год се укаже прилика и инсистирањем на турцизмима.^[24]

Током 2000-их су и Црногорци започели стандардизирање црногорског језика, уз аргумент да "ако је у Црној Гори службени језик – српски, онда су Црногорци – Срби".^[24] У Црној Гори се од 2009. новоуведени црногорски језик учи по правопису српскохрватског,^[27] иако је врло убрзо из истога произведен црногорски правопис с два додатна слова у својој абецеди и азбуки: диграфи ś/с́ и ź/з́ који би замјенили сј и зј; исти уопште нису заживјели у неслужбеној употреби, а с временом нису опстали ни у службеној.^[28]

Кад неколико народа или држава говори заједничким језиком, лингвисти не набрајају у називу језика све те народе јер би то био предугачак назив... У нашем случају лингвисти су увели у 19. стољећу дводијелни назив, и данашњи лингвисти су га наслиједили као што су данашњи кемичари наслиједили називе у кемији, или као што су амерички лингвисти наслиједили назив за њихов језик. Дводијелним моделом назива именују се рубови језика, а средишњу зону и није нужно именовати кад се знају рубови. То је исто као и код назива индоевропски, именовани су рубови, а средишња зона арменски и перзијски нису. Морам истакнути да сви ти називи обавезују само лингвисте, а не и обичне људе, они могу звати језик како год желе, а и не морају га никако звати.^[29]

– Сњежана Кордић о српскохрватском језику

Иако говорни језик није промењен, говорници га данас углавном не називају српскохрватским. Нпр. на попису у Хрватској 2021. само је 0,32%^{[α 1]} становништва именовало свој матерински језик хрватскосрпским одн. српскохрватским.^[30] I поред различитих назива, те напора хрватских, србијанских, босанских и црногорских лингвиста да докажу суштинску различитост њихових језика, народ се још увек јако добро разуме.^[25]

Сувремене лингвистичке класификације сматрају српско-хрватски живим макројезиком под ИСО 639-3 ознаком хбс,^[31] док је ИСО 639-1 идентификатор сх означен као превазиђен, заједно с ИСО 639-2 идентификаторима сцц^{[α 2]} и сцр^{[α 3]} 2008. године.^[32] Српскохрватски је у свету и даље у нормалној употреби међу једним делом лингвиста, преводиоца и професора књижевности.^[11] У славистици се данас поред назива српскохрватски такође користи и назив босанско-хрватско-српски језик.^[33] Српскохрватски језик се и даље изучава на многим озбиљним универзитетима света: Цамбридгеу, Оxфорду, Сорбонни, Универзитету дрзаве Аризона у Пхоениxу, итд.^[11][34]

Неке међународне институције, попут Међународног кривичног суда за бившу Југославију службено употребљавају назив босански, хрватски или српски језик (БХС) за заједнички језик Босанаца, Хрвата, Црногораца и Срба.^[35] Почетком 2010. године две посланице у Европском парламенту су, полазећи од чињенице да је оригинални српскохрватски језик подељен у разне службене језике, затражиле, због административних уштеда око превода и тумачења, враћање српскохрватскога језика. То је тражено ради каснијег закључивања свеобухватног споразума о језицима с Босном и Херцеговином, Црном Гором и Србијом када те земље постану чланице ЕУ”.^[36]

Главни чланак: успоредба српскохрватских стандардних варијетета

Лингвистичка правила по питању свих светских језика су прилично једноставна и она говоре да се говори о једном језику у случају ако је најмање 81 посто основног речничког блага заједничко. Пошто по речима лингвистице Сњежане Кордић бошњачки, црногорски, хрватски и српски имају 100 посто заједничко основно речничко благо - реч је о истом језику.^[37] Кордић српскохрватски језик види као полицентрични језик, који данас има своје четири варијанте и четири службена назива, али у строго лингвистичком погледу не може бити третиран другачије него као један стандардни језик, јер су разлике међу варијантама недовољне да би се могло прихватити становиште о различитим језицима.^[38]

Као сви еуропски језици, и Хрватско-српски језик је наслиједио бројне ријечи из других језика с којима је ступио у везу кроз стољећа своје врло сложене те испреплетене повијести. Било је пуно размијена које су оставиле дубоке и количински значајне трагове. Данас можемо сматрати то насљеђе као квалитативно проширење штокавице, док је водећи културно-политички смјер тијеком цијелог 19. стољећа (види: Народни препород) – па и 20. стољећа – тежио према пуризму, то јесте према искљичивању »барбаризама« или страних ријечи из »правилног« говора и писма. Главни језици који су допринијели српскохрватском језичном систему јесу:

• латински (латинизми) : ормар, република
• грчки (грецизми), махом преко византијског утјецаја : библиотека, динамика;
• мађарски (мађаризми) : астал, баршун, бунда, кип, паланка, варош;
• њемачки (германизми) : цех, фарба, фасовати, фронт, гмајна, кугла, вага;
• турски (турцизми) тј. ориентализми, ријечи из турског и/или арапског и/или фарсиског;
• италијански (италијанизми) : гајба, капара, лимун, пршут, сонет, срдела;
• француски (французизми) : азур, балада, базен, буржуј, буржоазија, експлоатирати, етажа, тротоар;
• енглески (англизми) : бизнис, бокс, компјутор, фер, меч, шал, сендвич, шопинг, спорт, викенд;
• руски (русизми) : чиновник, извијестити, награда, опасан, савршен.

Мање мада значајне доприносе наћи ћемо такођер из других језика из којих је хрватскосрпски присвојио неке црте: келтски, пољски, чешки, ладински, јеврејски.

Српскохрватски језик има три основна дијалекта, која су названа према упитној заменици која се разликује у сваком од њих. Чакавски дијалект користи упитну заменицу ча, кајкавски дијалект користи кај, а штокавски дијалект користи што или шта. Дијалекти као што је торлачки дијалект нису препознати у овој класификацији.

Такође, постоје три основна начина за замењивање у говору и писању протословенског самогласника јат. У оквиру чакавског дијалекта обично се користи самогласник и за замењивање јата (тзв. икавски изговор), док се у неким чакавским говорима користе и самогласник е (екавски изговор), као и самогласничка група ије односно је (ијекавски изговор). Кајкавски дијалект обично замењује јат самогласником е, док је штокавски, попут чакавског, подељен на говоре који користе самогласничке групе ије и је (ијекавски), самогласник е (екавски) и самогласник и (икавски).

Протословенски самогласник јат је временом измењен и сада се изражава на три различита начина у српскохрватском језику:

• у говорима који користе екавски изговор, јат постаје е.
• у говорима који користе икавски изговор, јат постаје и.
• у говорима који користе ијекавски или јекавски изговор, јат постаје ије или је, у зависности од тога да ли је самогласник дуг или кратак.

На пример:

претеча	екавски	икавски	ијекавски	ијекавска правила
*лěп	леп	лип	лијеп	дуго ě → ије
*врěме	време	вриме	вријеме
*вěра	вера	вира	вјера	кратко ě → је
*дěвојка	девојка	дивојка	дјевојка
*трěбати	требати	трибат(и)	требати	кратко ě → е
*грěјати	грејати	гријати	гријати	кратко ě → и
*село	село	село	село	е у корену, не ě

Из примера који укључују и дугачке и кратке самогласнике се види да ијекавски изговор не замењује првобитно јат (ě) користећи само самогласничке групе ије и је, већ користећи и самогласнике и и е. По правилу, јат се у ијекавским говорима замењује на четири начина:

• са ије, ако је самогласник дуг (дијете, млијеко, вријеме)
• са је, ако је самогласник кратак (дјеца, мљечни)
• са и, ако се иза тога налази неки други самогласник, или сугласници љ и ђ (видио, волио, приђашњи)
• Ако се испред јата налази р, а самогласник је дуг, онда ће се јат заменити са ије (ријека, напријед, бријег). Међутим, ако је самогласник кратак, гледа се шта се налази испред р. Ако је испред р неки самогласник, или је р на почетку речи, јат се замењује са је (рјечни, остарјели). А ако је испред р неки сугласник, јат се замењује са е (испред, брегови).

Треба напоменути да је јат увек под акцентом или послеакценатском дужином. Међутим, ако је у питању једносложна реч која има дуги акценат, јат ће се заменити са ије (нпр. вијек, бријег, свијет). Онда ће се појавити два слога (ви-јек, бри-јег, сви-јет), а пошто акценат по правилу не може стајати на последњем слогу у речи, преместиће се на претходни слог, па ће бити наглашено и из самогласничке групе ије, уместо е како би требало.

Разлике међу дијалектима могу се илустровати примером Шлајхерове басне. Дијакритички знаци употребљавају се ради означавања разлике у нагласцима и прозодији, што је често веома значајно, но обично се не одражава у правопису.

новоштокавски (иј)екавски Óвца и кòњи Óвца која нíје ìмала вȕнē вȉд(ј)ела је кòње на бр(иј)éгу. Јèдан је òд њīх вȗкао тéшка кȍла, дрȕгī је нòсио вèлику врȅћу, а трȅћī је нòсио чòв(ј)ека. Óвца рȅче кòњима: »Сȑце ме бòлī глȅдајūћи чòв(ј)ека како јȁшē на кòњу.« А кòњи рȅкоше: »Слȕшāј, ȏвцо, нȃс сȑца бòлē када вȉдīмо да чòв(ј)ек, госпòдāр, рȃдī вȕну од овáцā и прȁвī òд(ј)ећу зá се. I ȍндā óвца нȇмā вȉше вȕнē.« Чȗвши тō, óвца пȍб(ј)еже ȕ поље.

староштокавски (Орубица, Посавина): Óвца и кòњи Óвца кòјā нî ìмала вȕнē вȉдла кòње на брîгу. Јèдāн од њȉјū вũкō тȇшка кȍла, дрȕгī носȉјо вȅликū врȅћу, а трȅћī носȉјо човȉка. Óвца кȃза кȍњима: »Свȅ ме болĩ кад глȅдāм како чòвик на кòњу јȁшī.« А кòњи кāзȁше: »Слȕшāј, ȏвцо, нãс сȑца болũ кад вȉдīмо да чòвик, гȁзда, прȁвī вȕну од овãц и прȁвī рȍбу зá се од њẽ. I ȍндā ōвцȁ нéма вȉшē вȕнē.« Кад тȏ чȕ ōвцȁ, ȕтече ȕ поље.

чакавски (Матуљи крај Ријеке): Овцȁ и коњı̏ Овцȁ кȃ ни имȅла вȕни вȉдела је коњȉ на брȇге. Једȃн је вȗкал тȇшки вȏз, дрȕги је носîл вȅлу врȅт'у, а трȅт'и је носîл човȅка. Овцȁ је реклȁ коњȇн: »Сȑце ме болĩ док глȅдан човȅка како јȁше на коњȅ.« А коњȉ су реклȉ: »Послȕшај, овцȁ, нȃс сȑца болẽ кад вȉдимо да човȅк, господãр дȅла вȕну од овãц и дȅла рȍбу зȃ се. I ȍнда овцȁ нĩма вȉше вȕни.« Кад је тȏ чȕла, овцȁ је побȅгла ва пȍје.

кајкавски (Марија Бистрица): Õфца и кȍјни Õфца тера нı̃је имȅ̩̏ла вȕне вȉдла је кȍјне на бриẽгу. Јȇн од нîх је влẽ̩ке̩л тẽшка кȍла, дрȕги је нȍсил вȅлику врȅ̩чу, а трẽјти је нȍсил човȅ̩ка. Õфца је рȇкла кȍјнем: »Сȑце ме болĩ кад вîдим човȅка как јȃше на кȍјну.« А кȍјни су рȇкли: »Послȕхни, õфца, нȃс сȑца болĩју кад вîдиме да чȍве̩к, господãр, дȇ̩ла вȕну от õфци и дȇ̩ла облȅ̩ку зȃ се. I ȏнда õфца нȇма вȉше вȕне.« Кад је то чȗла, õфца је побȇ̩гла ф пȍље.

Током историје, овај језик је био писан користећи више писама:

• разне варијанте латинског и грчког алфабета.
• глагољица
• ћирилица
• арапско писмо

Данас се користе латиница и ћирилица. Свако слово из једног писма одговара само једном слову из другог писма.

Главни чланак: Гајева латиница

Гајева латиница је варијанта латиничног писма које је развио хрватски лингвиста Људевит Гај у првој половини 19. вијека. Свој коначни облик је стекла након измена српског лингвисте Ђуре Даничића у 19. вијеку. Састоји се од тридесет слова (27 простих и три двојна), а према изговору прва четири слова тога писма (а, бе, це, де) назива се абецедом.

Абецеда према азбуци:

А

а

Б

б

C

ц

Ч

ч

Ћ

ћ

D

д

Џ

џ

Ђ

ђ

Е

е

Ф

ф

Г

г

Х

х

I

и

Ј

ј

К

к

А

а

Б

б

Ц

ц

Ч

ч

Ћ

ћ

Д

д

Џ

џ

Ђ

ђ

Е

е

Ф

ф

Г

г

Х

х

И

и

Ј

ј

К

к

L

л

Љ

љ

M

м

Н

н

Њ

њ

О

о

П

п

Р

р

С

с

Ш

ш

Т

т

У

у

V

в

З

з

Ж

ж

Л

л

Љ

љ

М

м

Н

н

Њ

њ

О

о

П

п

Р

р

С

с

Ш

ш

Т

т

У

у

В

в

З

з

Ж

ж

Ова латиница је у употреби на свим просторима где се говори српскохрватски, у Босни, Хрватској, Србији и Црној Гори. Веома сличну верзију користи и словенски језик.

Постоји и алтернативни начин представљања гласова који немају сопствене знакове у оригиналној латиници (ако из техничких разлога не можемо употребити Гај-Даничићеве знакове):

Уобичајено	Алтернативно
Ћ	ЦХ
Ч	CC
Ђ	ДЈ
Ш	СС
Ж	ЗЗ

Главни чланак: Вукова ћирилица

Вукова ћирилица је варијанта ћириличног писма које је развио српски лингвиста Вук Караџић у првој половини 19. вијека. Састоји се од 30 слова, а свако од њих представља одговарајући глас. Према прва два слова ћириличног писма (аз, буки) назива се азбуком.

Азбука према абецеди:

А

а

Б

б

В

в

Г

г

Д

д

Ђ

ђ

Е

е

Ж

ж

З

з

И

и

Ј

ј

К

к

Л

л

Љ

љ

М

м

А

а

Б

б

V

в

Г

г

D

д

Ђ

ђ

Е

е

Ж

ж

З

з

I

и

Ј

ј

К

к

L

л

Љ

љ

M

м

Н

н

Њ

њ

О

о

П

п

Р

р

С

с

Т

т

Ћ

ћ

У

у

Ф

ф

Х

х

Ц

ц

Ч

ч

Џ

џ

Ш

ш

Н

н

Њ

њ

О

о

П

п

Р

р

С

с

Т

т

Ћ

ћ

У

у

Ф

ф

Х

х

C

ц

Ч

ч

Џ

џ

Ш

ш

Вукова ћирилица је једно од два равноправна писма српскохрватског језика. Данас се користи у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Сличну верзију ћирилице користи и македонски језик.

акцентологија српскохрватског језика дијалектологија српскохрватског језика граматика српскохрватског језика фонологија српскохрватског језика морфологија српскохрватског језика си��такса српскохрватског језика лексикологија српскохрватског језика правопис српскохрватског језика творба ријечи у српскохрватском језику

глотонимијско питање у српскохрватском језику хисторија српскохрватског језика хисторијска фонологија српскохрватског језика илирски покрет илирски правопис Бечки књижевни договор Новосадски договор Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика (1967.) Декларација о заједничком језику (2017.) Мостарско савјетовање о књижевном језику (1973.) социолингвистичка дискусија (2001–2009)

јужнославенски језици лингвистички сепаратизам у српскохрватском језику полицентрични језик сербокроатистика Србохрвати (усп. сербокроатофони) српскохрватска Wикипедиа стандардни језик штокавски успоредба српскохрватских стандардних варијанти хрватска варијанта српска варијанта босанска варијанта црногорска варијанта

• Правопис српскохрватског језика
• Сњежана Кордић, Језик и национализам
• Причај српскохрватски да те цео свет разуме Архивирано 2011-07-14 на Wаyбацк Мацхине-у
• „Рат“ језиком: српски, хрватски и босански
• Иво Прањковић-коментар о односу хрватског и српског 1. дио Архивирано 2012-12-18 на Арцхиве.ис-у, 2. дио Архивирано 2013-01-07 на Арцхиве.ис-у
• Хрватски и српски један језик? Архивирано 2011-05-22 на Wаyбацк Мацхине-у
• Нови језици: Говорите ли нашили
• Узалуд вам труд, лингвисти Архивирано 2010-10-08 на Wаyбацк Мацхине-у
• Пер Јацобсен, Борба за језик је борба за национални идентитет?
• Сњежана Кордић, Како се зове језик којим говоримо