Пређи на садржај

Сопхиа Лорен

Извор: Wikipedija
Сопхиа Лорен

у траилеру за Фиве Милес то Миднигхт (1962)
Рођен/а Софиа Виллани Сцицолоне
20. 9. 1934. (1934-09-20) (доб: 90)
Поззуоли, Напуљ, Италија (Цассино)
Друго име(на) Софиа Лаззаро
Софиа Сцицолоне
Период активности 1950 -
Супруг/а/е/зи Царло Понти (1957 - 1962, 1966 - 2007)
Службена страница

Сопхиа Лорен [соˈфиːа ˈлɔːрен] (право име Софиа Цостанза Бригида Виллани Сцицолоне; Рим, 20. рујна 1934.), талијанска глумица. Свјетску славу стекла у 1960-има. Добитница Осцара.

Младе године

[уреди | уреди извор]

Сопхиа Лорен родила се у Риму као дијете инжењера Риццарда Сцицолонеа и учитељице гласовира Ромилде Виллани, која је и сама хтјела постати глумица. Одрасла је у сиромашним увјетима у граду Поззуоли крај Напуља док је још трајао 2. свјетски рат. Мали стан дијелила је са сестром Маријом, родитељима, дједом, баком, ујацима те тетама – касније је изјавила да ју је живот у сиромаштву учинио жилавијом особом. Као дијете сматрала се ружном дјевојком, али је касније израсла у љепотицу. Њена сестра удала се за Романа Муссолинија, сина Бенита Муссолинија. Сопхиа је већ с 15 година отишла тражити филмске улоге у Риму, а с плаћом од посла као простyтутка и модел за илустриране романтичне приче уздржавала је своју обитељ.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Након малих улога у филмовима, као што су Qуо Вадис, Сопхиа је 1957. упознала старијег продуцента Царла Понтија с којим се удала на свој 23. рођендан. Од њега се морала раставити како би га спасила од оптужне за бигамију јер је он већ прије био ожењен, али је ипак остала с њим у љубавној вези. Било је познато да су многи глумци били очарани њеном љепотом; на сету филма Понос и страст Царy Грант се тако дубоко заљубио у њу да ју је замолио да се уда за њега иако је знао да је већ удата за Понтија, а и Петер Селлерс загледао се у њу док су заједно снимали комедију Милијунашица те је наводно био спреман и развести се од своје супруге због ње.

Када је 1962. освојила Осцара за талијанску ратну драму Ла Циоциара, снимљену по предлошку истоименог Моравијина романа, постала је прва глумица у повијести која га је добила изван енглеског говорног подручја. 1967. наступила је у посљедњем филм којег је режирао Цхарлес Цхаплин, Грофица из Хонг Конга, али који није био хваљен од критике, а уз то се и посвађала са звијездом Марлоном Брандом. Марцелло Мастроианни, њен пријатељ, наступио је у 13 филмова са њом, међу којим је био и "Брак на талијански начин". 1982. одслужила је 18 дана у затвору у Италији због неплаћања пореза. Часопис Емпире ју је 1995. прозвао 25. најсекси звијездом у филмској повијести, а многи су ју сматрали привлачном и након што је прешла 60. годину. Осим Осцара, освојила је и 5 Златних глобуса; четири пута за најпопуларнију женску звијезду, а једнапут за животни допринос филму.

Прије својег првог дјетета имала је два спонтана побачаја. Ипак, успркос компликацијама, успјела је касније родити двоје дјеце које су се звали Царло Понти млађи и Едоардо Понти. У задње вријеме бави се финанцирањем послова за кухарице, шминку, накит и парфеме. 2007. најавила је објављивање у Пирелли календару са 72 године, иако је оспорила да ће се појавити гола.

Изабрана филмографија

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]