Солунски процес

Солунски процес је био монтирани судски процес против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, шефа војне контраобавештајне службе, заменика начелника штаба Треће армије и вође тајног официрског удружења „Црна рука“ за наводну заверу против династије и наводни покушај убиства српског регента Александра Карађорђевића, код Острове 11. септембра 1916. године.

Истрага против Аписових присталица покренута је 20. марта/2. априла 1917. године^[1], у време док је у окупираној Србији вођен Топлички устанак. На смрт су, поред Аписа, осуђени и стрељани његови сарадници мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић.

Солунски процес је и са правне тачке гледишта имао много неправилности. Оптужени нису могли да ангажују адвокате које су хтели а није саслушан ни један сведок одбране.^[2] Процес је обновљен у социјалистичкој Југославији од 2. до 13. јуна 1953. и тада су сви осуђеници рехабилитовани као невини.

После повлачења српске војске преко Албаније на Крф, Влада се налазила у туђој земљи, окружена војском која ју је кривила за пропаст Србије 1915.^[3] Апис и његови следбеници су отпочели широку акцију на Крфу – окупљају своје истомишљенике међу официрима и јавно критикујући владу. Сличну акцију је међу српским избеглицама у Француској водио пуковник Владимир Туцовић, брат српског социјалисте Димитрија Туцовића.^[3]

Црнорукци су на Крфу чак створили и сопствену оружану јединицу од петнаестак босанских добровољаца, који су били ван осталих редовних формација српске војске. Њима је командовао један од најближих Аписових сарадника мајор Љуба Вуловић, који их је спремао за извршавање „специјалних задатака”. Априла 1916. добровољци Мухамед Мехмедбашић и Владета Билбија послати су у Атину да убију пронемачки расположеног грчког краља Константина, али нису успели. Истовремено је Мустафа Голубић отишао у Швајцарску да организује атентат на немачког цара Вилхелма, а планирано је и убиство бугарског краља Фердинанда.^[3]

На прикупљању оптужби и сведока који ће бити искоришћени против „Црне руке” су ангажовани белорукци и агенти Љубе Јовановића – Патка, министра унутрашњих дела.^[3] Министар унутрашњих дела Љуба Јовановић је 12. децембра 1916. послао министру војном Божидару Терзићу један акт, тзв. Президијал, у коме га обавештава да је на основу неких заплењених докумената сазнао да је пуковник Драгутин Димитријевић са својим истомишљеницима планирао преврат и убиство Николе Пашића.^[3] Министар војни је 13. децембра Президијал проследио начелнику штаба Врховне команде ђенералу Петру Бојовићу, који је наложио начелнику правног одељења Врховне команде пуковнику Гојку Павловићу да провери оптужбе. Већ сутрадан, 14. децембра, пуковник Павловић је реферисао Бојовићу да је проверио наводе и закључио да су они тачни. Врховна команда је одмах издала налог за хапшење. По овако брзом и координираном деловању надлежних органа, намеће се закључак да је цео поступак био унапред договорен. (Аугуст вон Мацкенсен, 1998: 75)

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис је ухапшен 15. децембра 1916. у селу Воштарани, у Грчкој. Код њега су пронађени устав и пословник организације „Уједињење или смрт!”, као и списак чланова њене централне управе. Ова документа и нека писма која су такође заплењена била су на суђењу искоришћена као главни докази о превратничким намерама „Црне руке”.^[3]

Према списку чланова Врховне централне управе, пронађеном код Аписа, ухапшени су: пуковник Милан Миловановић, пуковник Чедомир Поповић, потпуковник Велимир Вемић, вицеконзул Србије у Атини Богдан Раденковић, пуковник Владимир Туцовић, мајор Љубомир Вуловић, ђенерал Дамњан Поповић, пуковник Радоје Лазић и потпуковник Витомир Цветковић (који је убрзо умро). Сви они су били смештени у самице српског војног затвора у Солуну где су чекали на суђење. Врховна команда је издала саопштење у којем је навела да су ухапшени официри припремали рушење поретка.^[3] Регент Александар и премијер Никола Пашић су савезницима представљали да је ухапшена група официра хтела да сруши демократску владу Србије и да склопи сепаратни мир са Централним силама.^[3]

После тромесечног истражног поступка, 2. априла 1917. године је, подношењем оптужнице Нижем суду за официре, отпочео Солунски процес.^[3] Ухапшена десеторица црнорукаца оптужени су због припадања тајној превратничкој организацији која је планирала да побуном свргне постојећи парламентарни поредак и династију Карађорђевића, које би заменила диктатура олигархије од 10 до 15 људи. Такође су оптужени да су припремали убиства Николе Пашића и регента Александра. А 9. априла је прочитана и друга оптужница, по којој су пуковник Драгутин Димитријевић и мајор Љубомир Вуловић припремали атентат на регента Александра код села Острова септембра 1916, за чије су наводно извршење оптужени Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић.^[3]

За разлику од прве, која се односила на практично на целу организацију „Уједињење или смрт!”, друга оптужница је била знатно ужа, али и тежа. (Казимировић, 1997: 736) Она је теретила четворицу оптужених за конкретан покушај убиства регента Александра. Она је оптуживала Малобабића да је дана 11. септембра 1916. око 17 сати на путу код села Острова испалио два хица из пушке на аутомобил у ком се возио регент. Као саучесник био је оптужен Мехмедбашић, добровољац и учесник у Сарајевском атентату. Оптужба се заснивала на исказима двојице сведока који су се иначе налазили на издржавању затворске казне због убиства.^[3]

Нижи суд за официре је 23. маја 1917. донео пресуду по којој су сви оптужени проглашени кривим и то за припремање преврата и покушај убиства регента. Оптужени Драгутин Димитријевић, Милан Гр. Миловановић, Радоје Лазић, Чедомир Поповић, Владимир Туцовић, Велимир Вемић, Богдан Раденковић, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић осуђени су на смртну казну, док су Дамњан Поповић и Мухамед Мехмедбашић добили по 15 година затвора.^[3] После жалби које су осуђени поднели, Виши војни суд је Поповићу и Раденковићу казне преиначио на 20 година затвора, а Дамњану Поповићу повећао за 5 година. Том приликом судија Бранко Гаталовић је издвојио мишљење, што му је после донело отказ и мноштво непријатности. Пресуда је била неисправна са правног становишта, јер се по тада важећем закону ниједно лице не може осудити на смрт, осим ако је признало кривицу или постоје два очевица која га оптужују, што није био случај. (Јовановић, 1991: 323)

Овако строга пресуда изазвала је протесте и на домаћем и на међународном плану. Сматрало се да ће стрељање истакнутих официра негативно деловати на морал војске и углед Србије. У знак протеста министри Драшковић, Давидовић и Маринковић су поднели оставке. За помиловање осуђених су код регента интервенисали принц Ђорђе, Југословенски одбор, руска Привремена влада и Британци. Након тога, он је пристао да на дугогодишње затворске казне помилује све сем Апис��, Вуловића и Малобабића. Њих тројица су, и поред покајничког писма које је Апис упутио Александру, стрељани у зору 26. јуна у Микри, недалеко од Солуна.^[3]

„Ваше Височанство, најтежи бол и најтежа душевна страдања сносим од момента од кад ми је саопштена тужба да сам ја хтео да проспем крв Вашег Височанства. Ја бих, Ваше Височанство, морао бити не човек, не звер, већ монструм, кад бих и помислио да Вашој личности пожелим зла... Ако је до свега овога дошло нехотице, стицајем прилика, ја онда морам да Ваше Височанство молим за краљевски опроштај, јер, признајем да сам ја много крив, управо ја сам, ако не и једини, а оно главни кривац, што је дошло до ових потреса“.^[4]

– Покајничко писмо Аписа Александру

На иницијативу Александра Ранковића 1953. године, покренут је поступак за обнављање процеса, који је обновљен у Београду, преиспитани су сви поднети докази и преостали живи сведоци и донета је одлука о рехабилитацији Аписа и целе групе са њим осуђених српских официра – обавештајаца и патриота који су са њима били повезани.^[5]

Мирко Ђорђевић оцењује да је у Солуну "највећи превртљивац у историји Србије", Никола Пашић, стрељао оне који су га довели на власт.^[6]

• Црна рука
• Мајски преврат
• Топлички устанак