Откровење
У религији и теологији, откровење, откривење или објава (грч. Ἀποκάλυψις апокалипсис - подизање вела) је деловање којим Бог открива себе свету. Божанско откривање не треба схватити само као саопштавање учења, већ и откривање и преко дела, догађаја, знакова и чуда.
Многе религије своје верске текстове виде као божански или натприродно објављене или инспирисане.
Грчка реч апокалипса се данас најчешће користи у значењу смак света.
Објава у хришћанству
[уреди | уреди извор]У хришћанству се веома рано јавио проблем односа нових објава према објави која је дана по Исусу Кристу и у апостолско доба.[1] Католичка теологија је много касније терминолошки фиксирала говор о службеној (јавној) објави, која је за све вјернике обавезна, али која је закључена »смрћу задњега апостола«, и приватној објави, која је увијек могућа, али не може бити опћеобвезатна.[1]
Дијалог откривења
[уреди | уреди извор]У раном хришћанству је био посебно популаран књижевни жанр тзв. дијалог откривења, који се разликује од платонског дијалога, у којем се до рађања знања долази поступно, кроз конверзацијски процес аргумента, протуаргумента и разјашњења. Дијалог откривења, пак, слиједи књижевну форму звану ератапокрисеис ("питања и одговори"), у којем су искушеници откривали истину од духовног ауторитета у облику катехетских одговора на актуелна питања.[2]
Дијалоге откривења налазимо у многим паганским херметичким, и гностичким кршћанским текстовима, укључујући и многе из збирке Наг Хамади (Иванов апокриф, Софија Исуса Криста, Расправа о Осмом и Деветом, Дијалог Спаситеља, Петрова посланица Филипу). Ти дијалози су обично смјештени у временски оквир између Исусовог ускрснућа и узашашћа, када се Спаситељ на земљи указао у свом правом божанском облику, тако да су и он и његов наук изабраним апостолима доступни у облику с којег је подигнут облак материјалнога, који - сматрало се - замућује духовни значај његова параболичног земаљског наука прије ускрснућа. Овај посебан наук може бити појашњење његовог мање јасног земаљског наука, или чак ново откривење одређеним апостолима.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 Томислав Ј. Шаги-Бунић - Повијест кршћанске литературе (свезак I) (сцрибд)
- ↑ 2,0 2,1 Изворни коптски текстови Архивирано 2013-10-31 на Wаyбацк Мацхине-у (Књига Томе Атхлетеса, увод: Јохн D. Турнер)
